Čim vidim da neko treba pomoć, trčim

EMINA_05-732x1024crop

FOTO: Stane Jeršič

Emina Hadžić, direktorka Zavoda Krog, borkinja za ljudska prava, trener na području međunarodne humanitarne pomoći i razvojne saradnje, bavi se pravima manjina i humanitarnim poslovima od rane mladosti. Još kao studentkinja prve godine menadžmenta zainteresovala se za istoriju i kulturu svojih roditelja koji su se sedamdesetih godina doselili u Sloveniju iz Bosne i Hercegovine. Počela je kao kulturna menadžerka i aktivistkinja u okviru kulturnih društava manjinskih zajednica iz jugoslovenskih republika u Sloveniji,  vremenom su se njena interesovanja proširila i na Balkan, a kasnije se osamostaljuje, osniva svoju organizaciju i počinje da se bavi humanitarnim radom i razvojnom saradnjom širom sveta. Iako mala organizacija, Zavod Krog je napravio velike korake i na području pomoći izbeglicama sa Bliskog istoka. Zajedno sa međunarodnom organizacijom WAHA nedavno su uspostavili punktove za majke i decu na slovenačkoj granici.

Sa Eminom Hadžić razgovarala je Biljana Žikić. Audio verzija intervjua u Kontroli leta na Radiju Študent.

Kako je Zavod Krog angažovan u pomoći izbeglicama koje preko Slovenije putuju u Zapadnu Evropu?

Na početku su to bile aktivnosti sakupljanja hrane, pića, odeće, osnovnih higijenskih potreba za prvi talas izbeglica koje su dolazile u Sloveniju. U saradnji sa partnerskom makedonskom organizacijom, sakupljali smo novčana sredstva za one koji su ulazili u Makedoniju. Bili smo informisani koliko ljudi ulazi u Makedoniju i tako smo znali da će talas stići i do Slovenije. Preko slovenačkih nevladinih organizacija pokušavali smo da obavestimo i pripremimo našu državu. Naravno, od toga nije bilo ništa i na kraju su situaciju na terenu spasavali ljudi i manje organizacije.

U okviru Zavoda Krog povezali smo se sa partnerskom organizacijom Waha International. To je međunarodna organizacija iz Pariza koja ima sedište u Beogradu, Waha Balkan, gde sada nudimo osnovno zdravstveno osiguranje za izbeglice. Pored medicinskih timova, postoji i poseban prostor za majke i decu koji je čist, topao, majke mogu da podoje decu, deca imaju prostor za igru. Registracioni postupci su sada dosta brzi, ljudi se zadržavaju tri do četiri sata na jednoj tački, a onda idu dalje prema Austriji.

Gde se nalaze punktovi i kada su počeli da rade?

Zasada su punktovi na železničkoj stanici Dobova, tu smo od sredine novembra, a od pre dve nedelje smo i u Šentilju.

Kako teče organizacija, koliku podršku imaš od strane države, međunarodne organizacije, volontera?

Od međunarodne organizacije Waha imamo finansijsku podršku. Plaćamo celokupan kadar koji radi na dve tačke, medicinski tim i tim koji radi sa majkama i decom. Tu su i naši koordinatori, a pored njih se javljaju volonteri. Prvi su bili iz Zagreba „Are you Syrious?“. Oni su konkretni, efikasni, drže se pravila koja su u tim centrima. Što se tiče ostalih aktivnosti koje izvodimo, veći deo projektno finansira Ministarstvo spoljnih poslova Republike Slovenije.

Kako je došlo do saradnje sa WAHA i kako dolazite do volontera? Da li šaljete javne pozive ili imate već uspostavljenu mrežu volontera koji uskaču kada je kriza?

Na samom početku poslali smo poziv za volontere, par njih se javilo za medicinske timove, manji broj volontera je iz naše organizacije sa manjih lokalnih projekata. Za aktivnosti koje izvodimo potrebni su nam stalni volonteri koji već znaju šta je potrebno, koji su radili na tom području, imaju neku empatiju, veštinu i mogu da pruže psihosocijalnu pomoć koja je potrebna. Za sve nove volontere potrebno je dodatno osposobljavanje što i nama oduzima dosta vremena, moraju se obezbediti mentori. Nemoguće je postaviti čoveka i reći mu: evo radi sa nama ono što i mi radimo.

Da li ste u punktovima prisutni 24 sata?

Svaki dan, sedam dana, 24 sata.

12322474_1641626596081922_4786640749678531969_o-1024x614 scale

Kako Vam to uspeva?

Ljudi rade u smenama i prema njihovim željama, potrebama i vremenu pravimo spisak. Sada je lakše jer nas obaveštavaju sat vremena pre dolaska izbeglica iz Hrvatske vozom, tako da možemo pravovremeno da obavestimo volontere. Država se sada organizovala. Izbeglice dođu vozom, registruju se, dobiju hranu, vodu, potrebnu odeću. U Dobovi su topli šatori, kada obave registraciju idu dalje vozom ili autobusom prema Šentilju za Austriju.

Koliko izbeglica dnevno dolazi u Sloveniju?

Izmedju dve i tri hiljade ljudi. S obzirom na zimski period, ta brojka je visoka, a ako se granice zaista budu zatvarale, ne zna se šta će se desiti. Nigde nema integracijskog plana za ljude koji ostaju ovde, za one kvote o kojima je naša država govorila, kako ćemo raditi sa njima. Obezbeđene su im osnovne stvari, ali veliki problem je intima. Svi su oni dugo na putu i kada pogledaš jednu majku sa mužem i decom, ona nikada nije sama. Dobro je da u postupku registracije postoji punkt gde mogu da se sklone i u miru urade ono osnovno za sebe.

Da li si razgovarala sa ljudima, majkama koje dolaze u punkt?

Kada sa njima razgovaraš, oni ne pričaju o ratu, o svojoj bedi, kako im je bilo na putu, šta im se dešavalo u Grčkoj, Makedoniji. Uglavnom pričaju o onome što je bio njihov život pre rata.

Imaš li informaciju šta se dešava u Makedoniji, Grčkoj, Turskoj, koliko izbeglica dolazi?

Izbeglice još uvek dolaze, bitan nam je taj ulaz iz Makedonije i Srbije, jer je to put kojim nastavljaju prema Sloveniji. Niko još ne zna scenario zatvaranja granica, prvo evropskih država, pa na kraju šta će se desiti na Balkanu.

Rekla si da država nema nikakav plan integracije.

Problem se već vidi u Nemačkoj. Ljudi koji dođu nastanjeni su u nekom centru i to je to. Sva ta deca, roditelji, maloletne osobe i odrasli, svi oni trebaju psihološku pomoć. Teško je preći toliki put, nositi sa sobom traume rata i tog puta. Sa ljudima u centru treba raditi, oni treba da počnu da žive u novoj sredini.

Šta treba da se uradi po tvom mišljenju?

Mi najviše radimo sa ženama i decom. Potrebni su dečiji psiholozi i pedagozi koji  bi na način prilagođen njihovoj kulturi  radili sa njima kroz terapije, savetovanja… Treba uključiti i starije i obezbediti im mentore koji bi ih upoznali sa životom i kulturom naroda i države u koju dolaze. Potrebna im je pomoć oko osnovnih potreba, sređivanja papira za azil i mnogih drugih stvari.

Da li ste predlagali slovenačkoj državi neki plan integracije i ponudili vašu pomoć?

Dobro je što imamo koordinaciju humanitarnih organizacija, sastajemo se na mesečnoj bazi i vidimo koje su potrebe, koji su problemi, koja su rešenja moguća. Bilo je i dosta zahteva prema Ministarstvu unutrašnjih poslova. Ministarstvo je objavilo tender na području integracije izbeglica, ljudi sa međunarodnom zaštitom, u kome se vidi da je otvoreno pitanje toga koje su to aktivnosti, šta bi to trebalo da bude i da predloge moraju da daju oni koji se prijavljuju.

12010572_954075971325596_1298588636602177036_o-1024x576scale

Koji su bili tvoji motivi da se uključiš i lično i sa svojom organizacijom u pomoć izbeglicama?

Moj lični motiv je: čim vidim da neko treba pomoć, trčim. Naravno, čovek uvek mora da pogleda svoje mogućnosti, da ne pređe granicu gde se više ne može i možda čak i napravi štetu iz toga. Mi smo uvek tamo gde možemo. I sve što možemo, uradićemo.

Čitamo na internetu da velike organizacije imaju prevlast na terenu i da vlada stroga hijerarhija. Samostalni pojedinci ne mogu sami da pomognu ako žele, a potiskuju se i male organizacije. Kakvo je tvoje iskustvo sa terena?

Celokupnu izbegličku politiku vode tri veće nevladine organizacije, a dve od njih su u sistemu same države. I to možda nije fer prema svima nama koji smo manji, a takođe želimo da pomognemo. Koordinacija je svakako potrebna i treba da postoje pravila i sistem. Ali, mislim da bi se na puno lakši i masovniji način mogle uključiti i sve ostale manje nevladine organizacije koje žele da pomognu. Vidim da je još uvek problem da te manje organizacije nemaju pristupa. Možda je nama bilo lakše jer smo u pozadini imali podršku međunarodne humanitarne organizacije. Sa druge strane, na samom početku smo pokušavali da na lep način, lepim odnosom, uđemo u taj sistem i pružimo pomoć izbeglicama. Nismo se bavili pitanjima, zašto vi, zašto ne mi, zašto ste vi bolji od nas, već smo rešili to na diplomatski način. Svakako je potrebno dati prostor i ostalima i uspostaviti koordinaciju sa većim organizacijama.

Pojavljuju se svedočenja o tome da nema pravog kontakta sa izbeglicama na terenu, da se ljudi tretiraju kao neko koga samo treba nahraniti i sprovesti dalje. Volonteri nose maske i rukavice, kao da su svi kojima treba pomoći zarazni. Šta misliš o tome?

Maske i rukavice su potrebne kada se čiste šatori, to je ipak masa ljudi koja nema mogućnost da se svaki dan istušira, umije ili bilo šta, tako da je iz higijenskih razloga verovatno to u redu. Međutim, kada smo radili u centru u Vrhnici gde su izbeglice dolazile da se odmore, okupaju, prespavaju, mi smo u kontaktu sa porodicama u sobama, skidali maske. Želeli smo da pričamo sa njima, da se nasmejemo, da oni vide izraz našeg lica, da vide da su dobrodošli, da želimo da im pomognemo, da na njih ne gledamo samo kao na neke objekte ili jednostavno samo na nekoga ko tu prolazi. I da nam nije svejedno. Mnogi ljudi nemaju taj osećaj, mnogi bi pomogli, a ne znaju kako i onda prate pravila u smislu automatizma. U smislu: predaj paket hrane, idi napred, predaj sledeći paket hrane i idi napred. Ima i toga. Ali, u svakom trenutku ako čovek nađe način, može izbeglicama ponuditi jedan topao osećaj. Njima je to potrebno. Nije im potrebna galama, da ih neko gura, viče na njih… Oni u svakoj državi prolaze sličan sistem registracije: pomeri se, daj svoje podatke, da što pre sve brzo prođe, žuri oko smeštanja u autobuse, vozove, izađi što pre iz te države. Registracija je dobra zbog rastavljenih porodica da se lakše kasnije pronađu. Ako je zapisano gde ulaze i izlaze, mogu da se pronađu na nekoj tački. A sa druge strane…  Vladini sistemi znaju zašto tako rade.

Da li ljudi dobijaju hranu i vodu pre ili posle registracije?

Ponekad je to pre, ponekad između dok čekaju. Nema topilih obroka, to su paketi suve hrane. Nema na primer, supe, koju bi sigurno svako poželeo.

Nekim organizacijama koje su delile toplu hranu je to onemogućeno?

Jedan od razloga je nemogućnost da se napravi dve ili tri hiljade toplih obroka. Ako želiš da napraviš, moraš za sve napraviti. Ako postoji neka inicijativa da se količinski to obezbedi, trebalo bi sigurno dozvoliti tople obroke.

Kakvi su dalji planovi Zavoda Krog u ovoj krizi?

Za sada ćemo ostati na tome da nudimo medicinsku pomoć i tačke za majke i decu. U ostale aktivnosti se nećemo uključivati, osim ako ne budu jasni planovi integracije. Tada bismo se uključili u psihosocijalnu pomoć deci i porodicama.

12195839_10153635422315638_569311764101293053_tag

Na kojim još područjima radite u Zavodu Krog?

Radimo još u Afganistanu na području ekonomskog osnaživanja žena, a u Jordanu i Egiptu radimo na psihosocijalnoj pomoći dece. U izbegličkom kampu u Libanu radimo sa ženama i decom, ne samo psihosocijalnu pomoć, već i ekonomsko osnaživanje žena. U Ugandi radimo sa partnerskom organizacijom u jednom centru za žene koje su žrtve nasilja, radimo na području ekonomskog osnaživanja i psihosocijalne terapije. U tom centru se pruža pomoć i izbeglicama koje dolaze iz susednih država. Od samog početka smo prisutni na zapadnom Balkanu, poslednje aktivnosti su bile obnova javnih institucija nakon poplava u Bosni i Hercegovini i baš pre mesec dana smo završili zadnju aktivnost i obezbedili dva šlepera školske opreme.

Da li si zadovoljna učešćem slovenačke države?

Tu je već kontinuitet saradnje sa Ministarstvom spoljnih poslova Slovenije. Zadovoljni smo saradnjom sa njima. Oni nas prate i nude nam pomoć oko ostalih aktivnosti koje nisu finansirane sa njihove strane, kada nam je potrebno pomažu preko njihovih konzulata i ambasada.

Koliko je teško biti na svim tim mestima u isto vreme?

Ključna je organizacija vremena i dobar tim. I onda možeš mnogo toga da uradiš. Volja, snaga, prijatelji, porodica, simpatizeri, svako napravi jedan korak ka tome da si uspešan u tome što radiš. Ali ne samo zbog tebe, već zbog one ciljne publike za koju ti želiš da uradiš nešto dobro.

10268496_10152001078426044_487592945597275044_crop

Gde nalaziš satisfakciju? Možda u kontaktu sa ljudima kada vidiš da ste uspeli da napravite neku promenu?

Meni su ljudi motivacija, zato što u svom radu srećem toliko dobrih ljudi. Naravno ima i loših, ali na njih ne obraćam pažnju. Svojom pričom, pozitivnim razmišljanjem, svojim postupcima, ljudi mi daju motivaciju i želju i elan da moramo da idemo napred, moramo da radimo i da to što radimo jeste pravilno.

Šta kažeš na kritike da se nevladine organizacije previše bave humanitarizmom, a premalo kritikom političkih poteza i struktura koje su i dovele do tih humanitarnih kriza?

Bitno je da se mi takođe uključujemo sa zahtevima prema vladi kada vidimo da nešto nije u redu. Ali, mislim da je to toliko veliki aparat koji mi ne možemo tako lako menjati. To je dugoročan proces gde moraš da promeniš ne samo vladu kao takvu , već i ljude koji rade u samom vrhu. Dugoročno moraš menjati njihovo razmišljanje, njihov koncept gledanja na sve to, a to je teško predočiti nekome ko radi u vladinom sektoru, ko gleda na stvar iz stolice, iz kompjutera, iz tvojih izveštaja. Veliki je jaz između njega i tebe. Možda zato nekad odustanemo, pa se radije posvetimo svom radu i tome što će biti produktivno i što će proizvesti efekat, nego da se borimo protiv vetrenjača. Vlada se menja. Taman uspostaviš neku saradnju, korak napred, a onda se promeni vlada i moraš sve ponovo iz početka.

Veruješ li da Zavod Krog i druge slične organizacije mogu da menjaju svet?

Aposlutno. Ako jednom detetu promeniš život nabolje, ti si to uradio za ceo svet. Sve je međusobno povezano. Možemo da razmišljamo o tome kao da nije, kao da su sa mnom povezani samo moja porodica, prijatelji, komšije i tako dalje, ali nije tako.

Taj efekat međusobne povezanosti se upravo vidi u primeru izbeglica. Evropa je imala neke svoje planove na Istoku, a sad je taj Istok došao u Evropu. Dakle, nemoj ulaziti u nečiji dom i stvarati neprilike, jer će kad tad i tebe to da snađe. Sad je Evropa ta koja treba da primi ljude, da se pobrine za njih, jer je saučesnik u svim tim dešavanjima na Istoku. A da ne govorimo o Africi i o drugim zemljama…