Vojna

Danas doktor fizike sa stalnom adresom u Zagrebu, Goran Duplančić bio je istorijske 1991.  osamnaestogodišnjak iz Splita na redovnom služenju vojnog roka u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Njegova kasarna bila je „Boris Kidrič“ u Šentvidu u Ljubljani. Prvi put posle trideset godina Duplančić je prošle sedmice posetio Ljubljanu i svoju bivšu kasarnu. Povod je bila promocija slovenačkog izdanja njegovog stripa Vojna u kome govori o danima provedenim u toj kasarni za vreme turbulentnih meseci početka raspada Jugoslavije i desetodnevnog rata u Sloveniji.

Desetar Goran Duplančič i njegova jedinica koju su činili mladići iz cele Jugoslavije, među kojima su bili i Slovenci, zadnji su vojnici JNA u Sloveniji. Dok ih slovenačka sredina vidi kao agresore, u stripu vidimo mladiće, jedva stasale, koji u strahu, beznađu, gladni i žedni, bez struje, vode, hrane i bez ikakvih informacija, zbunjeni, imaju samo jednu želju i to je da se vrate kući živi i zdravi. Nasuprot velikim pričama koje konstituišu nacionalne naracije, stoje priče pojedinaca i njihovih životnih situacija poput Gorana Duplančića iz čijeg stripa jasno i gromoglasno, a istovremeno dirljivo i nežno progovara život, mladost, odrastanje, briga o drugovima kao najveća vrednost, poruka o besmislu rata i podela na njihove i naše.

Strip Vojna pokazuje da je to priča koja je morala biti ispričana kao što je zapisao Vladimir Šagadin u predgovoru hrvatskom izdanju stripa, odnosno da velika slovenačka naracija o zadnjem okupatoru koji dignutih ruku napušta Sloveniju ima i naličje koje crta Goran Duplančić, o čemu između ostalog piše prof. dr. Tanja Petrović u predgovoru slovenačkom izdanju. Strip je izdao Institut za studije kulture i sećanja Naučno istraživačkog centra u Ljubljani, u prevodu Andreja E. Skubica.

Sa Goranom Duplančićem i Tanjom Petrović razgovarali smo dan posle ljubljanske promocije stripa Vojna dok smo čekali voz Ljubljana – Zagreb. Poslušajte intervju i ovde.

Gorane, kako ste došli na ideju da nacrtate svoje uspomene iz Jugoslovenske narodne armije i to iz vremena kada je zaista bilo teško biti vojnik JNA?

To su bili događaji koji su već u tom trenutku delovali kao da se od njih može napraviti nešto zanimljivo. Naravno kada to proživite, onda je traumatično i nije tako jednostavno. Kasnije raznorazne obaveze, fakultet i ostalo ti oduzme vrijeme i nema vremena za raditi nekakve stripove. Osim toga, to su nekakve male priče, ono što se događalo sa malim ljudima. Obično, nakon svih tih ratova i događaja, ljudi više vole herojske priče u kojima su neki veliki narativi. Onda se uvek držite sa strane. Ali, u jednom momentu dobijete obitelj, pa se onda počnu postavljati pitanja i shvatite da su ipak ti događaji bili formativni i možda potisnuti. Jednog trenutka odlučite da se sa njima obračunate i da zaokružite sve skupa tako ih možete ljudima pokazati. Možda i da bi svojoj djeci kasnije mogli pokazati kako je sve bilo iz vaše perspektive jer, obzirom na tu situaciju u svim zemljama bivše države, uvijek se postavlja to ključno pitanje: gdje si bio ‘91. godine.

Vi ste bili u kasarni u Ljubljani?

Ja sam se igrom slučaja zatekao u kasarni “ Boris Kidrič” u momentu kada je cijela stvar krenula i kada su Hrvatska i Slovenija proglasile samostalnost. Kada je taj uvodni rat u ratove na prostoru bivše države krenuo, koji je sam po sebi bio još nedefiniran i pomalo kaotičan, ljudi su se prvi put osvjestili da bi sve skupa moglo zaista završiti u nečemu što, teško je reći nitko nije želio jer netko je imao ideju da se sve to skupa raziđe. Ali nitko nije očekivao da će na kraju dovesti na cijelom prostoru do tako velikih žrtava i još gore i kompliciranije do odnosa koji se među državama do dan danas nisu razriješili. Strip se ne bavi time već jednim osobnim iskustvom. On nema stava, samo to neko iskustvo i taj osjećaj kako to izgleda kada se nađeš u nepredviđenim okolnostima, u neplaniranim i neželjenim povjesnim događajima.

U tom trenutku niste bili svesni da ste direktno učesnik istorijskih događaja?

Da, u početku misliš da će sve skupa proći a onda shvatiš da će te stvari vjerojatno ući u povijesne knjige i nadaš se da ćeš ih preživjeti.

Tanja, zahvaljujući tebi u Sloveniji je izašao prevod stripa. Šta te je fasciniralo kod tog stripa i kako si došla do njega?

Do stripa sam došla manje-više slučajno. Mislim da sam negde na Facebooku videla jednu objavu o tome kako je to super strip i o čemu govori. Mi smo na našem institutu ZRC izdali prilično veliku seriju stripova koji se bave traumatičnim iskustvima različitih ratova. Tako da me je strip zainteresovao iz te perspektive i zbog nekih mojih ličnih istraživačkih interesa. I sama već dugo godina radim na istoj temi, odnosno na tome na koji način sećanja na JNA i na taj traumatičan trenutak, ali i ono što je bilo pre toga, na neki način komplikuju sadašnjost koju u velikoj meri, bar u nekim javnim diskursima i u nacionalnim okvirima shvatamo kao jedinu moguću i jedinu koju smo želeli.

Možemo li reći da se dominantni nacionalni narativ ne slaže baš sa pojedinačnim iskustvima?

Taj narativ se nikad ne slaže sa pojedinačnim iskustvima, jer za njih uopšte nije zainteresovan. Za takve narative nama trebaju crno-bele slike, dobri i loši, jasne uloge, a život nije nikad takav, pa nije bio takav ni devedesetih. U tom smislu, mislim da je Goranov strip strahovito važan za slovenački prostor, iako to nije bila ni njegova ambicija, ni želja, ni namera. On na strašno važan način komplikuje one narative koji se ovde ne dovode u pitanje. To je sigurno narativ o tome ko su bili poslednji vojnici JNA koji su morali da odu da bi Slovenija dočekala slobodu i narativ o okupatorskoj vojsci koju treba pobediti i koja je pobeđena. Mi u tom stripu jako dobro vidimo da su to mladi, uplašeni, izgubljeni ljudi, koji su se tu našli ne svojom voljom, usred nekih događaja na koje nemaju nikakvog uticaja. U suštini nam to govori da takvi prelomni trenuci izgledaju upravo tako. To je ono što nam istorija nikad ne govori i što naša deca neće naći u istorijskim udžbenicima.

Gorane, na kakav je odjek strip naišao u Hrvatskoj?

Strip je generalno u svim državama bivše velike države naišao na dosta dobar odjek. U osnovi, ja nisam imao ambiciju napraviti strip koji će biti tiskan. Zamišljen je kao web strip i izlazio je u nastavcima na jednom stripovskom forumu koji je jako popularan među poznavateljima stripa svugdje, u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, Srbiji. Ja sam njega počeo serijalizirati tamo i izlazilo je po nekoliko stranica svakih tjedan, dva. Na kraju je sve skupa trajalo oko dvije godine. Već tada su kritike bile mahom pozitivne, što je mene iznenadilo jer očekujete nakon svega toga, obzirom da su ljudi iz svih krajeva, pristranost u nekim stavovima. Ono što je možda pridonijelo je ta specifičnost da se radilo o slovenačkom ratu koji je u odnosu na ta dva veća rata koji su bili na teritoriji Hrvatske i Bosne i Hercegovine “mali događaj”. Za narativ koji vlada u Hrvatskoj gdje je sukob između Hrvatske i Srbije, to je ničiji teren. Kako su te priče o ratu univerzalne, mnogo ljudi se u njima prepoznalo. Možda je to najbolje rekao Miljenko Jergović u svojoj kritici zašto je to sve skupa interesantno. On kaže da je u svim tim sukobima obično problem što postoji više istina, ali nema više istina, postoji samo jedna i ako se iznese prava istina onda je ona neupitna sa svih strana. Dok god jedna strana propituje istinu druge strane, tu se ne može raditi o istini, znači da je pristrasna ili pod nekom idejom. Kritike jesu mahom sve bile dobre iako moja ambicija nije bila da nešto poručim ili kažem, ali su se ljudi tu pronašli. Generacijski je taj strip izgleda jako dobro pogodio.

U stripu pratimo događaje koji su istiniti. Radi se o autobiografskom stripu?

Svi događaji koji su opisani u stripu su se dogodili. Ono što se u stripu dešava likovima nije baš da se točno svakom od tih likova dogodilo. Ne možete imati 30 likova u stripu kojima se svakome dogodi po jedan događaj. Da bi se napravila zanimljiva priča, narativ morate povezati tako da se nekoliko događaja događa jednom ili dvoje likova, a u stvarnosti su se dogodili različitim ljudima. Inače, svi događaji se jesu dogodili.

Vi ste bili u kasarni u potpunoj informacijskoj blokadi. Niste znali šta se dešava u spoljašnjem svetu?

Možda je to bio problem percepcije. Nakon promocije sam shvatio da ono što je bio problem izvana je da su oni imali previše informacija. Mi nismo imali nikakve informacije. Mi smo bili u informacijskoj blokadi već dva mjeseca prije nego što je uopće sve krenulo. Konkretno što se tiče samog osamostaljenja, ja sam bio igrom slučaja, baš tog dana kada je bilo proglašeno osamostaljenje, pomoćnik dežurnog bataljona, pa sam bio preko noći tamo dežuran. U toj prostoriji je televizor i ja sam samo tada mogao upaliti i gledati šta se događalo. Tada je bilo iz neba pa u rebra, Hrvatska i Slovenija su proglasile samostalnost, a vi ste sad u nekoj Ljubljani i šta sad? Sutra počinje taj šou, vi ste tu, de facto u legiji stranaca. Tako da je možda stvarno istina, što tek kasnije shvatate, da su ljudi sa druge strane mislili da mi možemo imati neki stav. Mi nismo mogli imati nikakav stav kada ne znamo uopće šta se događa.

Kako ste onda izašli iz kasarne?

Moj vojni rok je bio dovršio dok sam još bio u Sloveniji. Ja sam možda jedan od tih zadnjih koji su se direktno iz Ljubljane vratili kući. To je bilo negdje u osmom mjesecu, već se bilo sve završilo tu. Zanimljivo je da je dva, tri dana nakon što sam ja pušten došla uredba iz Beograda za dvomjesečno produženje vojnog roka. Znači ja sam imao sreće. Svi oni koji su inače likovi u stripu su zapravo iz Slovenije otišli u Banja Luku, Bosnu i Hercegovinu, i dalje. Oni su sudjelovali u tom prepakiranju, odlasku.

Tanja, kakva je bila atmosfera na jučerašnjoj promociji, kako su ljudi reagovali? To je nešto što se prvi put čuje u Sloveniji?

Na neki način, da. Naravno, bilo je i ranije i ljudi i stripova na kraju krajeva koji su podrivali neupitnost tog narativa o osamostaljenju. Čini mi se da ovaj strip to radi na drugi način i zato je mnogo efektniji i izaziva daleko emocionalnije reakcije jer govori o nekom zaista ličnom iskustvu. Juče je bilo vrlo emotivno i to je možda najvažnija stvar koju treba reći o tome. Da je za ljude ta priča i dalje važna i da predstavlja neku žarišnu tačku ne samo političkih debata, kojima svi danas ovde svedočimo, između ostalog i kada je u pitanju Muzej osamostaljenja i šta sa njim, nego i na nekom ličnom planu. Mislim da je bilo i katarzično u tom smislu jer je većini ljudi u publici prosto značila debata koja daje neku sasvim drugu perspektivu i time razbija nedodirljivost tih mitova.

I posle trideset godina, Gorane, vlada veliko interesovanje za ovu temu. Kakva pitanja dobijate od čitalaca? Šta ih najviše zanima?

Da, to je jako čudno. Zapravo taj strip je bio na tom forumu kao web strip i prošlo je jako dugo prije nego što je tiskan. Možda pet godina je on zapravo tu negde stajao i niko ga nije tiskao. Kad je otisnut, kad je postao knjiga povećao se taj interes javnosti. Kada je prvi izdavač u Hrvatskoj rekao da će on to tiskati, mislio sam da neće biti gotovo nikakvog interesa. Onda je to nekako krenulo. Prvo izdanje je buknulo, evo sad i u Sloveniji. Zapravo ljude zanima osobni doživljaj, što si ti osjećao, što si ti mislio. Baš ljudska priča, kakvi su bili odnosi, pa zašto ovo, pa kako ono – tu ima puno tih pitanja. U stvari, postoje veliki narativi, kao što je Tanja rekla, u svakoj od tih država u kojima su neke stvari neupitne i ponavljaju se kao mantra. Što se više puta ponavljaju postaju opće prihvaćene istine. Ali ta neka velika činjenica postaje dosadna ako nema ljudskih priča. Uvijek se nekom nešto dogodilo, kako, zašto. Ta ljudska strana se u mitovima gubi.

Ili se filtrira, pa dominiraju samo ona iskustva koja odgovaraju mitu?

Te velike priče nikad ne žele priznati da ustvari u osnovi u pozadini rijetko kada postoji neki veliki plan. Čak i ako postoji ideja do kud bi se došlo, ne zna se kojim načinom doći do tamo. Tu ima puno lutanja, krivih odluka, improviziranja sa tim da za razliku od uobičajenog života u takvim nekim sukobima sve te krive odluke i improvizacije koštaju života. Kasnije čak i ako se njih prisjećamo sa nekim pijetetom, zapravo to više funkcionira kao pranje savjesti nego kao istinsko razumjevanje što se dogodilo.

Sa takvim iskustvom sigurno i sada na rat u Ukrajini i na sve druge ratove gledate na drugačiji način?

Mislim da ljudi sa ovih prostora kada gledaju sada rat, a bili su prisutni tokom naših ratova, potpuno drugim očima, kao vanjski promatrač, prepoznaju obrasce i propagandu koja funkcionira i sa jedne i sa druge strane gde i jedna i druga imaju nekakvo opravdanje. Svako ima neku svoju argumentaciju, a za to vrijeme stvar bez neke velike kontrole zapravo guta i guta žrtve. Cijela stvar na kraju čeka da se sama od sebe izduši, jednostavno dosadi svima i onda se dođe do nekog kakvog takvog mira i dogovora. Ali prije toga, taj žrvanj ratni mora pojesti dovoljno života jer inače kao da neće biti ispunjen, neće imati smisla. Svaki taj veliki rat za osamostaljenje zahtijeva žrtve što je apsurd.

Možemo li za vaš strip između ostalog reći da je u osnovi antiratni?

Zapravo ja ne bih rekao da je antiratni jer sam taj strip htio napraviti baš tako kako je to bilo iz moje perspektive. Mene u tom stripu uopće ne zanima ideologija. Je li taj sukob bio jako bitan za Republiku Sloveniju jer se ona osamostalila to nije moja stvar. Ja sam se igrom slučaja našao na suprotnoj strani. Vi kažete “okupatorska vojska” , a mi smo zapravo imali istu želju. Vi ste željeli da ja odem kući i ja sam želio da ja odem kući. Ali zašto me onda niste poslali kući nego ste to morali izvesti tako da mi kao uđemo u nekakvi umjetni sukob. Ja bih vrlo rado bio otišao kući istu večer. Ne bi bilo nikakvih problema.

Hvala Vam puno na ovom razgovoru. Za kraj, gde možemo da kupimo knjigu?

Knjiga se može kupiti u našoj knjižari Azil na ZRC-u na Novom trgu 2 u Ljubljani, a može se i naručiti preko interneta kod izdavača Založba ZRC.

Biljana Žikić