Filip David je poznati srpski kritički i antiratni intelektualac, pisac, dramaturg i scenarista. Svojim aktivističkim, intelektualnim i političkim angažmanom obeležio je noviju srpsku istoriju, pre svega kao jedan od najoštrijih i najlucidnijih kritičara Miloševićevog režima i rata. I danas neumorno, energično i dosledno nastavlja svoju pobunu protiv nacionalizma, šovinizma, nasilja i jednoumlja.
Za svoje književno stvaralaštvo (pripovetke, romani, knjige eseja) dobio je niz uglednih nagrada, između ostalih i prestižnu Ninovu nagradu za roman Kuća sećanja i zaborava (Laguna, 2014). Knjige su mu prevedene na švedski, francuski, poljski, mađarski, italijanski, albanski, esperanto, makedonski, slovenački, a pripovetke se nalaze u dvadesetak antologija.
Učestvovao je u osnivanju više udruženja nezavisnih intelektualaca: Udruženja nezavisnih pisaca (1989, Sarajevo), Beogradskog kruga (1990, Beograd), Foruma pisaca. Bio je i dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd (otpušten je 1992. zbog javnog suprostavljanja ratnoj politici tadašnjeg režima) i zatim profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Deo je čuvene grupe beogradskih književnika koju su činili Danilo Kiš, Borislav Pekić, Mirko Kovač i Filip David.
Poslušajte intervju i ovde.
Dobitnik ste, takoreći, svih većih priznanja i nagrada za svoje književno stvaralaštvo, između ostalog i prestižne Ninove nagrade za knjigu “Kuća sećanja i zaborava” 2014. godine. Istovremeno ste među, možemo slobodno reći, najviđenijim antinacionalističkim intelektualcima, aktivistima, misliocima. Osnivač ste više udruženja poput Beogradskog kruga, Nezavisnih pisaca, Grupe 99, u Sarajevu, Beogradu, Frankfurtu. Osim toga, veliki deo svog životnog puta posvetli se dramaturgiji. Profesor ste bili na Fakultetu dramskih umetnosti, urednik Dramskog programa Televizije Beograd i pisac televizijskih drama i filmskih scenarija. U kome od ovih identiteta se vi najbolje osećate? Koji doživljavate kao najviše svoj?
To je teško reći. Sve ovo što ste nabrojali, ne spominjući sad nagrade, nego moje profesionalno delovanje, sve je to deo mog dosadašnjeg života, a ja sam napunio i prešao 80. godinu što nije malo. Sve stvari su povezane, moj rad u Televiziji Beograd kao urednika, i dramaturga, povezan je sa mojim kasnijim radom na Fakultetu dramskih umetnosti. To je opet, na direktan ili indirektan način, povezano sa osnivanjem Nezavisnih pisaca, Foruma pisaca, Beogradskog kruga, kao posledica nasilnog otpuštanja 90-ih godina sa televizije. Kada je na televiziju došao Milorad Vučelić, kao eksponent vodeće politike, na televiziji je došlo do velikih čistki.
Kao posledica toga trajala je, i traje do dana današnjeg, moja pobuna protiv takvog načina rešavanja stvari, protiv preteranog uplitanja politike u ono što je profesija. Nažalost, rezultati nisu onakvi kakve smo očekivali, ali ja drugačije nisam mogao. Stalno sam bio, negde od 90. godina, u nekoj vrsti protesta i nekoj vrsti pokušaja da se bar pisci, dramaturzi, suprotstave onome što im nameće politika. Politika im je nametala i još uvek nameće nacionalizam, mržnju, suprotstavljanje svim kolegama u našoj okolini i tako dalje.
Živeli ste u Jugoslaviji, zatim u Miloševićevoj Srbiji, i danas u režimu Aleksandra Vučića. Da li biste mogli da uporedite ova različita vremena što se tiče uloge i pozicije intelektualaca?
Vrlo su velike sličnosti u nekim stvarima, a neke stvari je teško uporediti. Za vreme Miloševića su moji prijatelji i moja malenkost bili ubeđeni da će odlaskom Miloševića, pre ili kasnije, situacija apsolutno da se promeni. Da će Srbija krenuti nekim svojim putem demokratizacije, dobrih odnosa sa susednim državama i tako dalje. Pokazalo se da su to bile naše naivne iluzije, da smo verovali u nešto što nije bilo ostvarivo u tom trenutku. U međuvremenu, bio je jedan period, peti oktobar, kad se činilo da je došlo do ključne promene, kada Srbija koja je bila evropska i svetska parija, odjedanput dobija simpatije čitavog čovečanstva, odnosno svih onih koji su pratili šta se događalo tokom raspada Jugoslavije, mržnje, zločini, tragične sudbine mnogih ljudi. Taj period nije, nažalost, trajao dugo i vratilo se ono što je bilo ključno i za vreme Miloševića.
To je parola većine srpskih intelektualaca: prvo da rešimo nacionalna pitanja, a posle ćemo se baviti demokratijom. Tako da je ostalo samo to: rešavanje takozvanih nacionalnih pitanja. Problem je bio kako se suočiti sa tom prošlošću koja je bila puna zločina. Osnovan je Haški sud koji je trebalo tome da doprinese, ali danas kada sve sagledamo, mislim da je situacija u nekim stvarima u odnosu prema prošlosti, u odnosu na suočavanje sa zločinima koji su u naše ime, u ime Srbije, činjeni – da je situacija samo gora, a ne bolja. Oni koji su se vraćali sa izdržanih kazni dosuđenih u Hagu, postaju nacionalni heroji u sredini u koju se vraćaju. Tako da mi danas imamo u politici, manje više sve one koji su izdržali te kazne, ne da su shvatili i prihvatili svoju krivicu, nego su nastavili da se bave na sličan ili na isti način politikom.
Danilo Kiš je još 70-ih godina, pre raspada Jugoslavije, pisao u jednom od svojih eseja da je nacionalizam totalitarna ideologija, da je nacionalizam ideologija kiča i banalnosti. To se može primeniti zapravo na ono što je vodeća ideologija danas. Zato ja često spominjem taj nacionalizam, i možda neki ljudi to i ne shvataju na pravi način. Ja govorim o nacionalizmu koji je uvek na granici nekog šovinizma, i nacionalizam koji ne samo da unazađuje državu u kojoj je vladajuća ideologija, nego i stvara loše, komplikovane, složene odnose sa novim državama koje su nastale raspadom Jugoslavije. Istovremeno drži, kad govorimo o Srbiji, Srbiju kao zarobljenu državu.
Kakva je bila vaša pozicija za vreme Miloševića i u Titovoj Jugoslaviji? Znamo da ste izgubili posao u Miloševićevoj Srbiji. Koliko ste bili ugroženi zato što ste govorili nešto drugačije od toga što i danas jeste dominantna ideologija?
Ne bih se ja žalio na svoju sudbinu. Ja sam sam odlučio šta ću i kako ću. Svoj odnos sam odredio prema onome što je bilo iza mojih ličnih i profesionalnih principa. Ja jednostavno nisam mogao da prihvatim da živim u državi u kojoj se ne poštuju osnovna ljudska prava i u kojoj se zločin slavi. To je to vreme Miloševića. Nekako smo i moji prijatelji i ja verovali, bili smo uvereni da će ta vremena da se promene i da će na kraju i Srbija da stane na neki evropski put. I dan danas recimo predsednik države Aleksandar Vučić govori da je Srbija na evropskom putu. Sa druge strane, Srbija apsolutno ne poštuje evropske vrednosti. Jasno je svakome ko malo razmisli da bez rešenja problema Kosova, Srbija ne može da uđe u Evropsku uniju. Stalno postoji ta dvojnost, mi hoćemo u Evropsku uniju, ali mi ne damo Kosovo. Ja sam jedan od onih malobrojnih i zbog toga sam imao žestoke kritike i pretnje, što sam još pre 15- ak godina, kada su počeli problemi oko priznavanja Kosova i mesta Kosova u Srbiji ili van Srbije, govorio da je jedino pravo rešenje priznanje nezavisnosti Kosova. Ukoliko Srbija želi da sačuva svoje svetinje, da sačuva Srbe na Kosovu, jer nema ko da štiti Srbe na Kosovu osim Albanaca. Čista je iluzija da Srbija nekom vojnom silom i pretnjama može da zadrži Kosovo u Srbiji. Vidite, da se nekim čudom, koje se naravno ne može dogoditi, ali kad bi postojalo neko čudo da se Kosovo vratilo u sastav Srbije, ovde bi to izazvalo potpuni haos. Onda bi Albanci svojim partijskim delovanjem odlučivali kako će izgledati skupština, ko će biti predsednik države, na izborima i tako dalje.
Odnos Srbije i Kosova je oduvek bio turbulentan. Sve što se poslednjih stotinak godina radilo ovde u Srbiji, preko Akademije nauka, preko predloga kako da se reši Kosovsko pitanje, svodilo se na to da Albance treba proterati preko Prokletija, što je apsolutno nemoguće i neprihvatljivo o tome i razmišljati. Postojali su ti pismeni predlozi o kojima se diskutovalo i danas mnogi među srpskim nacionalistima veruju da treba samo čekati, da treba zamrznuti odnos sa Kosovom, pa će jednog dana da se promeni svetska situacija. Neko će podržati Srbiju u tom naporu, u toj želji da se vrati Kosovo u sastav Srbije.
To bi bilo moguće samo nekim velikim ratom, do poslednjeg Srbina i do poslednjeg Albanca, i to ne verujem da bilo ko razuman može predložiti kao rešenje. Ponavljam ono što sam rekao malopre, jedini način da Srbi ostanu na Kosovu, oni koji tamo već žive i da se vrate neki, i da se sačuvaju srpske svetinje, jeste uspostaviti dobre odnose sa Albancima koji žive na Kosovu. Oni bi preuzeli tu ulogu posle dogovora, pismenih garancija međunarodnih sila, koju su uostalom imali nekada u prošlosti, da sačuvaju i Srbe i srpske svetinje. Sve drugo je potpuni apsurd. Zamrznuta situacija na Kosovu je samo prebacivanje nekog mogućeg velikog sukoba za budućnost, gde bi se oko Kosova, a preko Srbije i preko Zapadnog Balkana, rešavale neke stvari vojnim načinom, a to znači nekim novim strašnim, ne znam kakvim, ratom.
Koliko je danas Vaše mišljenje usamljeno u Srbiji i unutar zvanične politike prema Kosovu?
Mogu reći da je veoma usamljeno. Ono što je za mene posebno razočaravajuče da je opozicija Aleksandru Vučiću u trenutku kada se počelo, pod određenim pritiskom Evropske Unije i Sjedinjenih Američkih Država, govoriti o tome kako za nekoliko meseci da se reše odnosi Srbije i Kosova, da je gotovo celokupna opozicija povukla, kako oni kažu, crvene linije, a crvena linija je ta da nema priznanja Kosova. Ne znam kako se može rešiti čitav taj odnos, vrlo eksplozivan i stalno na ivici sukoba, ukoliko se ne učini odlučujući korak, i to od strane Srbije. Da Srbija ponudi sporazum koji bi omogućio da između Kosova i Srbije postoje dobrosusedski odnosi. Time bi bila rešena jedna velika, potencijalno jako opasna kriza u ovom delu Balkana. Međutim, u ovom trenutku opozicija, gotovo celokupna, osim nekih manjih grupa kao Građanski demokratski forum koji nemaju veliki uticaj, gotovo celokupna opozicija je stala na poziciju da nema pregovora o priznavanju. Da su to takozvane crvene linije koje nijedna vlast u Srbiji, bilo ona u ovom trenutku u opoziciji ili ovi koji su na vlasti, ne sme preći.
Šta mislite zbog čega je to tako?
To nije jednostavno objasniti. Ponekad pomišljam da je to onaj čuveni srpski inat: E pa nećemo da damo ako nas neko pritiska. Stvarno postoje veliki pritisci međunarodne zajednice, pre svega zato da bi Srbija ušla u Evropsku uniju. To je jedna od mogućnosti, ostalo spada u neke istorijske zablude. Kad se pogleda šta se događalo poslednjih pedesetak godina, i sa raspadom Jugoslavije, Srbija se oseća ponižena, da je poražena u mnogo stvari.
Ovo je jedna od stvari koje nekako omogućavaju onima koji su na vlasti, da i dalje ostanu na vlasti, raspirujući nacionalističke tenzije i na taj način narod držeći u zabludi. Ne treba zaboraviti da se na ovoj vrsti nacionalizma zasniva i velika demagogija u govorima, u načinu razmišljanja koji ulazi u sve pore države. Vidimo da danas predsednik Vučić ima podršku 70- 80 procenata glasača, i da je Srbija postala, ja mislim jedina država u Evropi koja, javno ili tajno, podržava rusku agresiju na Ukrajinu. Podrška Rusiji nikad veća ovde nije bila, a to je samo zato što Rusija u Savetu bezbednosti ima pravo veta, i na taj način održava zamrznuti proces između Srbije i Kosova. Trebalo bi psihijatri, pre nego psiholozi, da se pozabave tom vrstom kolektivnih zabluda u kojima Srbija živi na sopstvenu štetu. Nešto što dugoročno gledano, Srbiju ponovo vraća na onaj stari status, koji je imala i u vreme Miloševića.
U knjizi „Kuća sećanja i zaborava“ kažete “toliko godina je prošlo od vremena Šoe a malo se toga promenilo, gotovo ništa. Ljudi se i dalje ubijaju, nevini stradaju, zlo je stostruko moćnije i jače od svakog dobra”. Upravo sada smo imali premijeru dokumentarca na Televiziji Slovenija o 30 godina od opsade Sarajeva, 1452 dana stradanja nevinih ljudi i dece. Razmišljali smo o tome zašto ljudi u Srbiji ne mogu da vide dokumentarac na tu temu i kada će moći? Zašto to nije u školama? Opet ta večita tema, zašto je tako teško suočiti se sa prošlošću i krenuti dalje. U da li je uopšte moguće krenuti dalje bez tog suočavanja?
Da vas podsetim samo da film „Quo Vadis Aida“, koji je međunarodno nagrađen, jako zanimljiv, dobar film, nije prikazan nikad u Srbiji niti će biti prikazan. Ovde još uvek vlada uverenje, koje se širi kontrolisanim medijima, a većina medija ovde je vrlo kontrolisana, da ništa od onoga što se dogodilo prilikom raspada Jugoslavije, svi ti zločini, da se to nije dogodilo. Nije bilo ni opsade Sarajeva, nije bilo ni zločina u Račku, nije bilo bombardovanje Markale pijace, Srebrenica nije genocid iako je to dokazano na suđenju u Hagu, ništa od toga se nije dogodilo. To je sve, kako se ovde objašnjava, delovanje strane propagande, onih koji mrze srpsko rukovodstvo, srpski narod, Srbiju i tako dalje. Nije došlo ni do kakve vrste otrežnjenja.
Ako me vi pitate kako može doći do otrežnjenja, dajte neki recept, ja apsolutno ne bih mogao da vam odgovorim sa svoje 82 godine. Ja ne mogu da kažem da sam razočaran i da dižem ruke od svega, ali prosto mi je neverovatno da smo proveli tih dvadesetak godina, moji prijatelji i ja, malobrojni prijatelji koji misle slično, u pokušaju da dokažemo da smo mi oni koji zapravo čuvaju obraz Srbije i žele da Srbija bude poštovana, da ima svoje mesto u međunarodnoj zajednici, da ima dobrosusedske odnose sa susednim državama. To je naša želja, ali ta želja ostaje neostvarena. Koliko će trajati ta vrsta zablude koja se nameće u politici ovde, to je vrlo teško reći. Vidite u kakvim vremenima živimo, nisu problemi samo u Srbiji, problemi su i u Evropi, i u čitavom svetu, od ovog kovida koji nas je unazadio za ne znam koliko godina, i ekonomski i na svaki drugi način, preko ovih strašnih zemljotresa koji se događaju u u Turskoj. Čini se često da se sve okrenulo naopako.
I rat u Ukrajini.
Posebno u Ukrajini gde se sad očajno menja svetski poredak. Ljudi kažu, naravno, očekuje se da jedno od rešenja može biti poraz Rusije, ali i poraz Rusije, ako do njega ikada dođe, mnoge stvari će promeniti u ovom svetu u kome živimo. Očigledno živimo u velikim turbulentnim promenama, a ne zna se kako će se one završiti, jer uvek nam nad glavom visi i to atomsko oružje koje na kraju može biti upotrebljeno i čitavo čovečanstvo će otići dođavola. Tako da problem Srbije, problem Kosova, problem nacionalizma, i svega toga, ostaje u senci onoga što se u ovom trenutku događa u čitavom svetu.
Da li biste mogli za sebe da kažete da ste patriota i istovremeno antinacionalista?
Oduvek, ne bih ni radio ovo što radim. Otišao bih da živim negde izvan Srbije, kao što su otišli neki moji prijatelji potpuno razočarani. Ne samo prijatelji, mnogi ljudi odlaze jer više ne mogu da podnesu taj pritisak koji postoji ovde od strane politike i koji se odražava u medijima i u svakodnevnom životu i tako dalje. Otišao bih, ali ne želim da odem, jer ovo jeste uprkos svemu moja domovina za koju sam spreman da se borim na ovaj način. To znači da bude časna, poštena država kojom ću se ponositi kad budem negde putovao ili sa nekim razgovarao, da kažem ja sam iz Srbije. U ovom trenutku, ako to kažem osećao bih se postiđeno, jer znam šta bi stizalo kao odgovor: zašto je Srbija takva kakva je u ovom trenutku?
Da, ali ste, svakako, među najistaknutijima koji se celog života borite da ona bude drugačija. Pomenuli ste Kiša, 22. februara bi bio njegov rođendan. Predlažem da se malo setimo Danila Kiša. Šta mislite, kakva bi bila njegova reakcija na sve ovo što se izdešavalo posle njegove smrti?
Ja sam imao tu sreću negde 60, 70. godina prošlog veka da smo Mirko Kovač, Danilo Kiš i Bora Pekić i ja objavili svoje prve knjige i postali prijatelji. Osnovali smo jednu književnu grupu, redovno smo se sastajali, čitali ono što smo pisali, razgovarali. Ja sam ponosan što sam toj književnoj grupi pripadao. To je bila i moja sreća da sam se sa takvim ljudima družio i znam šta bi rekli i jesu govorili. Mirko Kovač je jedan od najtalentovanijih pisaca bivše Jugoslavije, Danilo Kiš takođe, Bora Pekić takođe. To je sam vrh eksjugoslovenske književnosti. To vam može potvrditi svako ko je u to vreme živeo, čitao njihove knjige i tako dalje. Šta se dogodilo sa tom sjajnom generacijom pisaca i među njima naravno jednim od najistaknutijih Danilom Kišom? Oni su svi završili izvan Srbije. Mirko Kovač je sahranjen u Rovinju, Danilo Kiš je sahranjen ovde, ali je umro u Parizu, Bora Pekić je umro u Londonu.
Ja sam više puta postavljao pitanje: ko je kriv za to? Zašto se tako dogodilo da su najbolji srpski pisci u ondašnjoj Jugoslaviji tako završili? I dan danas, recimo Mirko Kovač se ne objavljuje u Beogradu, retko se objavljuje, a on je jedan od najboljih koji je pisao o Beogradu. Priča je složena i dugačka, ali se nadam da će jednoga dana bar te stvari, što se tiče profesionalizma, književnosti, odnosa prema državi i tako dalje, doći na ono mesto na kome treba da budu. Da će ti pisci, među njima jedan od prvih je Danilo Kiš, koji je izvršio veliki uticaj na mlade pisce i dan danas ima taj uticaj u čitavoj Evropi, da će oni dobiti to mesto koje zaslužuju, i u književnosti, i u svemu što su pisali, što su radili, što nije u mnogome prihvaćeno, ali niko to poništiti neće moći.
Možete li da se setite malo Kiša kao vašeg ličnog prijatelja?
Danilo se prema meni ponašao kao stariji brat, u svemu. Recimo, napišem neku priču, pa pročitam na tom našem sastanku, a on kaže: slušaj, ovo ti je zanimljiva tema, ali fali ti drugi deo priče. Ja sednem, napišem drugi deo priče i to postane jedna od mojih najboljih priča u zbirci. Kritikovao me je što se tiče ishrane: moraš paziti koliko jedeš, šta jedeš, koju vrstu hrane. Obožavao je moju decu, nije imao dece, a to mu je bila jedna velika želja. Obožavao je moju ćerkicu i moga sina, donosio je ćerki lutkice, koje ona čuva do dana današnjeg, sa sinom je razgovarao o literaturi.
Danilo je bio vrlo strog u mnogim stvarima, posebno kad su bila pitanja književnosti i književnog kvaliteta, nije tu nikom ništa opraštao i uvek je tražio onaj vrhunski kvalitet. Danilo je s druge strane bio ličnost. On je ono što je pisao, posebno u svojim romanima i pričama o ocu, o detinjstvu, proživeo. Velike i užasne stvari. Krio se čitavo vreme rata, njegov otac je stradao u Aušvicu. Jedna biografija, besprekorna u smislu poštenja i časnosti, ali isto tako neko ko se užasavao nad onim što se događalo i prilikom raspada Jugoslavije. On nije doživeo ove najtragičnije dane, ali znam kako je reagovao, jer jedan dobar deo njegovog opusa posvećen je logorskoj literaturi i logorima u Sibiru za vreme Staljina, staljinističkim logorima. Jedna vrlo osetljiva književna ličnost i on je reagovao na sve ono što se u društvu događalo čuvajući svoju profesiju od svake blasfemije, od upliva tih loših nacionalističkih strasti. On je bio na suprotnoj poziciji od one, koju su imali najveći deo srpskih intelektualaca. To je bio jedan od razloga što je sredinom 80- ih napustio Srbiju i otišao da živi u u Francuskoj, gde je bio lektor u Strazburu, i tako dalje. Imao je stalno osećanje nostalgije za Srbijom i na kraju, pred kraj svog života on se vratio u Srbiju, iako je tu doživeo dosta poniženja, dosta loših stvari, ali on je preko toga prelazio, jer je i on osećao da je Srbija ipak njegov jezik, mesto gde je on napisao najvažnije svoje knjige, koje danas krase biblioteke mnogih evropskih gradova i više nego evropskih.
Hvala Vam puno na ovom razgovoru i na ovom divnom sećanju na Danila Kiša. Za kraj još jedno pitanje: čime se trenutno bavite, šta vas zaokuplja, šta pišete? Da li možemo očekivati neku novu knjigu?
Ja imam želju, ali ne znam da li ću je i ostvariti, jer sam ipak u nekim ozbiljnim godinama. To je da napišem još jedan roman, imam već u glavi strukturu tog romana, osnovne motive i sve, i jednu zbirku priča i da to bude neki kraj mog književnog opusa. Nisam u životu mnogo toga napisao: tri zbirke priča, tri romana, četiri- pet knjiga eseja, nekoliko televizijskih drama, nije to mnogo. To je malo za čitav jedan ljudski život, ali se tešim time da sam uvek bio nekako prisutan, na neki način.
Kad živite u takvim vremenima i u takvoj sredini, vi svaki dan, gotovo svaki dan, morate vikati da ste protiv. Ja sam, otkad znam za sebe, vikao da sam protiv, protiv tog sistema u kojem živimo, da ne pristajem na tu vrstu saradnje. Ne mogu se požaliti i pokajati zbog nečega što sam radio, ali uvek mislim da nikada nije dovoljno. Često se pitam, da li sam ja sa mojim malobrojnim prijateljima koji su bili nezadovoljni ovim političkim sistemom u kojem živimo, da li smo učinili dovoljno, da li smo mogli da učinimo više. Odgovor izgleda malo razočaravajuć i tužan. Očigledno nismo mogli više, to su bile naše snage, to je bilo ono što smo morali da radimo, i mi smo to i uradili.
Mislim da je danas jako malo ljudi i intelektualaca koji sa tom energijom i tako predano rade na promenama kao vi. Između ostalog ste i osnovali toliko udruženja nezavisnih intelektualaca. U jednoj svojoj knjizi kažete da svet počiva na ljudskoj solidarnosti i savesti pojedinaca. Da li verujete u to i dalje, odnosno, da je u udruživanju i solidarnosti moć, i da jedino tako i kao čovečanstvo možemo da preživimo?
Ja sam došao do nekog odgovora, nije to samo moje razmišljanje, taj odgovor sam i sam stvorio prateći šta su veliki ljudi u istoriji govorili u nekim turbulentnim vremenima, da svet ne menjaju mase nego pojedinci. Nemam iluzija da sam ja taj pojedinac koji menja svet, ali verujem u to da je otpor pojedinaca važan, mnogo važniji od onoga šta se u tom trenutku događa, kako se ponašaju mase, kako se ponašaju vodeći političari. Stvar je u tome da imate svoje principe i da te principe branite na jedan pošten, pravi način, nadajući se da će bar nešto od toga da ostane i da posluži nekim promenama, ako ne sada, onda u nekoj bliskoj ili daljoj čak budućnosti.
Biljana Žikić