Povodom smrti Dejvida Bouvija
Piše: Biljana Žikić
Kako neko može da bude toliko svačiji, a toliko ničiji? Kako neko može pripadati kategoriji opšteg, javnog kulturnog dobra, a sa druge strane, pripadati ličnim istorijama miliona pojedinaca, biti deo njihove svakodnevnice i najintimnijih životnih trenutaka i čovek koji im je blizak? Kako neko može biti planetarna pop zvezda, a sa druge strane nepopustljiv i principijelan u svom životu i umetnosti, bez želje i napora da se svidi i prilagodi širokim narodnim masama? Kako neko može da bude slavan i opšte prihvaćen i kao muškarac i kao žena u svetu koji igranje rodnim ulogama izričito zabranjuje? Da bude protiv svih konvencija, malograđanskog morala i »normalnosti« sveta XX veka, a da ga isti taj svet oberučke prihvati i bez zadrške slavi? Kako je moguće da je neko miljenik sveta i istovremeno neumorni buntovnik protiv tog istog sveta?
To su neka pitanja koja mi se postavljaju od kako je umro Dejvid Bouvi. Konačnih odgovora nema jer kod Bouvija je sve fluidno, ambivalentno i neuhvatljivo. Jednog trenutka je vanzemaljac, drugog je rokenrol izopštenik na drogama, trećeg trenutka je pop zvezda u odelu na crtu, četvrtog je dečko iz komšiluka, petog seks ikona, šestog mudrac… Jedina konstanta kod Bovija je promena. I sama smrt je u njegovom univerzumu tako samo jedna od njih.
Možda je odgovor u tome što je svako od nas imao svog Bouvija. Mogao je da uzme to što mu se sviđa i odbaci ono drugo. Imao je na raspolaganju čitav niz različitih umetničkih likova koji su svi bili jednako kvalitetni i uverljivi. U Bouvijevom menjanju nije bilo mesta za pretvaranje. Sve njegove pojave bile su iskrene i autentične, u svakoj se pojavljivao ogoljen i svoj. Nikada pre njega nije bilo tako iskrenih maski u pop kulturi. Nijedna od njih nije sakrivala, već upravo suprotno – otkrivala još jedan sloj ličnosti i imaginacije, otvarala još jedan svet, izvlačila još neku emociju, proizvodila još neko znanje.
Možda je odgovor i u tome što je Bouvi dozvoljavao sebi da bude to što mu se prohte. Nije se obazirao na društvene konvencije, nije poštovao pravila vremena ni društva. Hranio je u sebi sebe i verovao da može da bude sve to što je bio. Uživao je u stalnoj igri sa samim sobom i sa nama, svojom publikom. Nije postavljao sebi ograničenja, nikad nije bilo previše ni dosta. Njegov život i umetnost su govorili: ja sam to što jesam, uzmi ili ostavi. A mi smo uzimali. Jer nije moglo drugačije. Hipnotizirao nas je svojom neograničenom stvarnom imaginacijom i bezbrojnim mogućnostima bez kraja i konca. Svi smo želeli da budemo deo te silovite slobode.
Možda je odgovor u tome što je on bio legenda koja je sve vreme radila na demistifikaciji zvezdane prašine, umetnosti, stvaranja, različitosti, inovacije. Svojim delom je govorio: to može svako od vas. Postavljao je visoke kriterijume, gurao nas je napred, propovedao je beskompromisnu disciplinu. Sve to bez moralisanja, popovanja, sitničarenja, kritičarenja, pametovanja. Postavio je sebe za repera savremene pop kulture sasvim nenametljivo i tako da izgleda kao da je to najprirodnija stvar na svetu. Bio je strog i nepopustljiv u svojim zahtevima za autentičnim stvaralačkim životom, a sa druge strane blag, pitom i sveuključujući: nema veze ko si, šta čitaš i slušaš, odakle si, kako se zoveš, kojeg si pola ili rase, koliko godina imaš, čime se baviš – ništa od toga nije bitno – možeš da budeš deo mog univerzuma, prihvatam te i poklanjam ti sve što radim i zovem te da i ti doprineseš neuhvatljivoj i sveobuhvatnoj imaginaciji i životu, da zajedno u svojim različitostima budemo isti i budemo zaista tu dok smo tu. Bio je izvrsni učitelj bez ikakve namere da to bude.
Možda je odgovor u tome što je bio običan čovek poput nas, imao je svoj život izvan kamera, prijatelje i porodicu. U svakom intervjuu bio je nasmejan, opušten, prirodan. Ni tu se nikada nije folirao. U njegovim razgovorima sa novinarima nismo mogli da prepoznamo rezervisanost, odmaknutost, samoljublje ni taštinu koju slava nosi sa sobom. Zato je izgledalo kao da ga poznajemo, ne samo kao zvezdu, već i kao čoveka, iako ga nikada nismo upoznali. Za generaciju kojoj pripadam, a to je ona rođena u prvoj polovini sedamdesetih, Bouvi je bio konstanta u životu. Oduvek je bio tu. Za razliku od drugih velikih umetnika i muzičara koji su nas prerano napustili i koje smo obožavali kao legende, a koje smo otkrivali u određenimi životnim razdobljima, on je bio tu od početka i njegov život je tekao uporedo sa našim. Menjao se i stario, a ostajao je uvek Bouvi. Za razliku od nekih drugih slavnih lica, njegovo starenje doživljavali smo kao najprirodniji proces. Bio je kao i mi, jedan od nas.
Možda je odgovor u njegovoj ljubavi prema svetu i prema ljudima. Nikada nije ponižavao široke mase iako je radio onako kako on misli da treba. Nije im podilazio, ali nije ih ni obezvređivao kao neznalice i manje vredne. Govorio je jezikom koji može svako da razume. Između njega i njegove publike nikada nije bilo nikakve barijere. Svako od nas je osećao da se Bouvi obraća upravo lično njemu, da je neko ko mu je blizu. Neko ko je strašan, a naš; ko je tu da nemilosrdno ukaže na prave puteve, a da pruži podršku za svaki koji izaberemo i da voli bez obzira na sve.
Možda je odgovor u tome što svako razmišljanje o tome ko je bio Dejvid Bouvi, neizostavno navodi na razmišljanje ko sam ja. Šta radim? Kako živim? Zašto sam ovde? Da li smem i da li mogu? Da li postoje granice? Dokle mogu da idem? Da li sam normalan/normalna? Da li je učitelj u školi uvek u pravu? Da li je bitno šta će reći komšiluk i šef na poslu? Da li mogu da napišem pesmu? Da li znam, mogu i smem da budem i muškarac i žena, i čovek i vanzemaljac i sve ono što poželim? Da li mogu da budem to što jesam, a da budem prihvaćen – da budem poseban i drugačiji, a isti?
On nam je dokazao da možemo da budemo i jedno i drugo. I još mnogo štošta.