Piše: Svetlana Slapšak
Moje uspomene na mačke koje su kod mene boravile kraće, koliko da se oporave i da odu dobrim vlasnicima, određene su onim što sam još uspela da saznam o njihovim sudbinama. Tu se naše ljudske zablude o „dobrom životu“ bez ikakve samorefleksije prenose na životinje, ali zato što su kriterijumi, zapravo, veoma jednostavni. Kod mačaka su još jednostavniji – mačke umeju da odaju sreću svojim ponašanjem.
Žarka je neko spolja bacio u podrum zgrade na Bulevaru Revolucije, gde sam živela, u kišni jesenji dan. Čula sam ga, nekako uspela da nađem ključ, da se probijem kroz ugljenu prašinu i krš, i da negde u dnu nađem sasvim malo riđe mače, pokriveno buvama. Pranje i čišćenje sam morala obavljati jako pažljivo, jer je to telešce bilo tako nežno i skoro providno, da sam se skoro bojala da ga dodirnem. Pri tome je imao najlepše, tek otvorene zelene oči koje sam ikada videla: nije uopšte imao onu mlečnu boju očiju mladunaca. Tada još nije bilo posebne hrane za sasvim male mačiće, pa sam se sa veterinarom savetovala kako da mu sastavim hranu za pipetu, sa vitaminima. Mačak se brzo oporavljao, ali je imao probleme sa kostima: veterinar je predviđao da će doći period kada će mu se kosti lomiti, jer rast nije dobro usklađen. Tako je mačak uglavnom počivao, gledao svojim magičnim očima i preo, bilo kod mene bilo kod Klio u naručju. Ona ga je, naime, odmah prihvatila.
Već treće nedelje slomila se kost u nozi: dali smo povez, i oporavljao se veoma brzo. Veterinar je smatrao da mogu da mu pomognu injekcije, svaki dan, a da za njegov očit rahitis treba da dobije što više sunčeve svetlosti. U međuvremenu se desilo nešto neočekivano: moja majka i očuh su se zaljubili u mačka, i po svaku cenu su ga hteli za sebe. Njihov stan je, uistinu, imao mnogo više sunčeve svetlosti nego moj: imali su zastakljenu terasu sa policom koja je bila idealna za mačka.
Majka je već planirala da sašije posebno jastuče za princa. Nazvali su ga Žarko. Popustila sam tek posle dugog ubeđivanja. Nisam očekivala toliko radosti i posvećenosti od svojih roditelja: jasan znak starosti? Majka se upravo spremala u penziju, očuh se uveliko posvetio amaterskim stolarskim poslovima, čekajući neki novi film… Preuzeli su Žarka i vozili ga svaki dan na injekcije, smejali se što ga kod veterinara zapisuju kao „Žarka Popovića“ (po vlasnicima), postali su prijatelji sa veterinarom. Kada bih došla kod njih u posetu, razgovor se najviše odnosio na Žarka, sve ostalo bilo je manje važno. Došlo je proleće, i moji su se uveliko radovali odlasku na more, u kuću u Orebiću, gde će Žarko imati dovoljno sunčeve svetlosti. Veterinar je, međutim, smatrao da će mačku dugo putovanje ozbiljno škoditi, i da njegove kosti to ne mogu podneti. Moralo se naći drugo rešenje, i to je bio očuhov prijatelj i filmski radnik, koji se rano penzionisao i povukao se sa porodicom na imanje u neposrednoj okolini Beograda. Njegova bolest bila je… bolest kostiju. Tako je Žarko odnesen u novi dom, bar preko leta. No kada su se moji roditelji vratili, prijatelj je preklinjao da mu ostave mačka. Ne sećam se mačka koji bi bio tako obožavan! Za Žarka je ovo rešenje bilo blagotvorno: za samo godinu dana, on je postao ogroman mačak, savršeno zdrav, ali ostao je elegantni lenjivac, koji je uistinu najviše voleo da se sunča. U svom najnovijem domu imao je posvuda sunce. Još više smo se sprijateljili sa njegovim vlasnikom, možda zato da bismo posećivali Žarka. Doživeo je lepe mačje godine.
Prlja je bilo još jedno mače koje sam spasla, doslovce iz oluka: neko ju je bacio niz oluk u dvorište u koje niko nije zalazio. Opet traženje ključeva, pošto sam čula njen glas: mače se zaglavilo neposredno pred onim delom oluka koji je zavijen, da bi izbacivao vodu. Srećom, tih dana nije padala kiša. S teškom mukom sam odvila taj zadnji deo zarđale cevi, i pokazalo se malo prljavo klupče. Prvo sam je, naravno, nazvala grčkim imenom Korina, po pesnikinji. No Prlja, kako ju je docnije nazvao njen novi vlasnik, u potpunosti je odgovarala upravo tom imenu. Bila je bela sa nejasnim mrljama tigrastog, ponegde je bila još koja siva mrlja, pa i neka tačka crnog – jedna na njuškici. Klio je prihvatila Prlju, kao uostalom i sve druge mačiće koje sam nalazila. Prlja je bez ikakvih povreda i bolesti preživela svoj pad niz oluk i pet spratova, i postala je ljupka mačka, uvek malo nakostrešene dlake i nalik klupčetu. Prlja je bila prvi mačji filozof kojeg sam imala: moji francuski prijatelji, koji su imali mnogo mačaka, ispričali su mi da su imali takvu mačku, koja najveći deo vremena sedi mirno i posmatra druge – ljude, druge mačke, svet. Ani je tvrdila da su upravo takve mačke inspirisale pesnike i pisce – recimo Bodlera – da napišu sve one stihove o mačjoj tajanstvenosti.
Prlja nikako nije imala izgled neke mistične egipatske mačke: no imala je stav filozofa – filozofkinje! I bilo je zabavno gledati kako je Klio imitira, i kako obe sa punom pažnjom satima gledaju kroz prozor. Prlja je imala samo jedan običaj koji je narušavao njeno dostojanstvo: kada sam se tuširala ili nešto prala, obavezno je dolazila u kupatilo, postavila bi se na dve noge i mahala brzo prednjim šapama, s izrazom usešnog lovca. Mislila sam da sam otkrila neki nepoznati mačji ritual: no kada se jedanput zrak sunca odbio iz prozora sobe i kroz otvorena vrata prošao kroz kupatilo, videla sam šta se zapravo dešava: Prlja je hvatala vodene kapi, i to uspešno! Njen arhimedovski duh iskazivao se i na mleku i na vodi za nju i Klio. Klio se navikla da se ne dotakne mleka ili vode pre nego što Prlja elegantnim zamahom šape ne podigne nekoliko kapljica i ne uznemiri površinu, i tek bi onda sestrinski prionule na lackanje.
U posetu mi je došao nešto stariji prijatelj, zanimljiv pisac i filmski stvaralac, koji je upravo doživljavao tešku ličnu krizu – ostavljala ga je žena sa kojom je dugo živeo, i to sa mnogo mlađim čovekom. Odmah se sprijateljio sa mačkom koju će nazvati Prlja, i na kraju zamolio da je uzme.
Nisam mogla odbiti. I uistinu, Prlja je blagotvorno delovala.
Bilo je to u kasnim osamdesetim godinama. Od toga svog prijatelja teško bih očekivala transformaciju u nacionalistu: on to uistinu nije postao, ali je postajao sve zlobniji prema onim mnogo ređima koji su se javno i jasno opredelili protiv – jer tada je to značilo biti opredeljen i protiv rata. Doživela sam da mi čak uputi jako neprijatan komentar u časopisu u kojem smo nekada zajedno sarađivali. Negde u ovom veku, posredno smo se, preko nekog intervjua, nekako pomirili. Moje verovanje da su oni koji vole i brinu za mačke i sami povezani nitima solidarnosti i prijateljstva, na tome primeru je moralo da se povuče. No, ako ništa drugo, Prlja je imala srećan život sa svojim novim vlasnikom i bila je voljena i negovana. Koliko je dugo živela, ne znam.
Moja majka je posle penzionisanja najveći deo godine živela u Orebiću, posebno posle smrti mog očuha 1986. Nije se nešto trudila oko izdavanja soba, uživala je u svom društvu i komforu koji je za nju bio dovoljan. I naravno, imala je svoje mačke, koje je ostavljala samo u kratkom periodu od novembra do Nove godine, kada je odlazila u Beograd zbog slava, administracije i lekarskih pregleda. Najstalnija je bila tigrasta mačka koju je moja majka nazvala Pametnicom. I uistinu je bila upravo to – snalažljiva, odličan lovac, omiljena kod suseda. Negde juna dovodila je svoju novu generaciju mojoj majci i ostajala do jeseni, a onda bi je ponovo dočekala zimi, sama. Posle tri godine, odlučila se da svoje male i rađa i odgaja u kući moje majke. Slikala sam njenu porodicu negde 1987, kada sam duže boravila u Orebiću. Dva mala mačka smo nazvale Miloš (prugasti) i Murat (crni), jer su se bez prestanka tukli.
Pametnica je prilazila ljudima sa ljubazno nagnutom glavom, kao da hoće da pokaže da je kontakt pogledom uvek moguć. Prvo bi dugo sedela i gledala me, onda bi pustila mali zvuk, i otišla svojim poslovima. Dolazila je da se mazi tek noću, kod mene na prvi sprat, nečujna. Spavala je kod mojih nogu, a ujutro, kada bi se uverila da sam ustala, pozdravila bi me i otišla. Dok je imala male, najradije je boravila na terasi sa njima. Sati koje sam presedela tamo sa mačjom porodicom u čitanju, šivenju ili nekoj drugoj tihoj i besmislenoj radnji bili su za mene najbolji mogućni odmor. Kada bi mamine susetke i susedi došli na kafu, Pametnica bi odvela svoje mačiće i udaljila se. A uveče, kad nastane mir, zasvetlelo bi se nekoliko pari očiju i mačke bi se rasporedile po foteljama za večernju kozmetiku. Smatrala sam to posebnom čašću, kada je Pametnica po prvi put dovela upravo Miloša i Murata, da svi spavaju sa mnom na prvom spratu…
Moja majka je računala da će moći da ostane u Orebiću, jer je tu provela više od trideset godina. No nije dobro predviđala: bez obzira na odlične susedske odnose, tokom 1990 svi su vlasnici kuća koji nisu bili iz Hrvatske polako počeli napuštati, prodavati i izdavati na duže svoje kuće. Okolo je naime bila nastanjena prava jugoslovenska kolonija, bilo je ljudi iz svih republika i pokrajina. Početkom 1991, majci su počeli stizati znaci da nije više poželjna. U proleće je dobila prve pretnje telefonom. Igrala je karte sa susetkom, kada je neko telefonirao da će doći da ih zakolju. Moja majka je odgovorila de požure, jer susetka ima odlične karte… Niko nije došao. Onda je konačno stigao i dokument od opštine, kojim su njeni stari prijatelji zahtevali da napusti Orebić, jer opština u slučaju rata ne može da obezbedi hranu za „strance“. Doživeli smo leto 1971. u Orebiću, kada su zaista pretukli nekoliko nepoželjnih ne-Hrvata i kada su se prodavali samo prilično neprijatni nacionalistički časopisi… Stalno sam telefonirala majci da ode, ali njoj se nije napuštalo ono što je smatrala idealnim životom za sebe. Pristala je da kuhinju, koju smo obe volele i zajedno kupile, prebacimo u Beograd: danas je ona u Ljubljani… Na simbolička značenja moja majka nikada nije htela da misli – da je tačno pre pola veka isto tako morala da napusti Hrvatsku: ona je i dalje, sve do kraja svog života, volela Hrvatsku i smatrala da se zemlja i kultura ne mogu izjednačiti sa lošim pojedincima. Konačno je videla da nema više izlaza: dala je kuću na upotrebu nekom čoveku koji je već bio među zengama i njegovoj ženi, koja je bila Srpkinja, unajmila taksi iz Crne Gore i sa susetkom preko Tivta došla u Beograd, da se više nikada ne vrati u Orebić.
Ni ja više nikada nisam otišla. Negde sredinom devedesetih, sused koji je polako otkupljivao kuće došao je u Ljubljanu, i ponudio neku zaista minimalnu sumu za našu kuću. Onaj zenga je dosta upropastio, promena vlasnika bi bar spasla nešto. Majka je uredno plaćala poreze i troškove svih tih godina, i nije uspela da dobije hrvatsko državljanstvo. Ispričali smo se sa susedom, srećni što nam se uopšte obratio, i uživali u njegovom pelješačkom govoru. Rekao nam je da mu dođemo kad god zaželimo. Kako, kad znamo koji su sve mladići iz okolnih sela poginuli na frontovima?
Nadam se da je Pametnica uspela da nađe dobre ljude, i da je još dugo poživela…