Piše: Svetlana Slapšak
Morala sam prikazati ceo život moje mačke Klio i njen kraj, da bih mogla da se podsetim važnih perioda našeg zajedničkog života.
Trenutak od kojeg je uistinu počeo novi život sa novim pravilima i opasnostima, bila je novogodišnja noć 1979 na 1980. Bilo je predviđeno da nam dođu prijatelji. Božidar se provodio sa svojim kolegama po gradu, ja sam kuvala i priređivala sebi najlepši provod – čitanje sa Klio u krilu i povremeno gledanje televizije, dok čekam da se neka stvar u rerni ispeče i između dva jela. Pripremala sam pomme d’amour, komplikovanu tortu sa nekoliko slojeva, obloženu marcipanom, obojenu i uređenu kao jabuku, i galantinu od ćurke. Sve je bilo gotovo u rano popodne, a onda mi je televizija poklonila najlepši dar – Bergmanovu Čarobnu frulu: to je onaj tv film (prvi valjda rađen samo za televiziju) sa decom i ne mnogo sjajnim glasovima, snimljen u vernoj kopiji baroknog pozorišta u Drotningholmu – u nekom smislu, pravo kućno pozorište neke idealne, prosvetljene i dobrostojeće građanske porodice. Kuća je mirisala, pod se sijao, mačka je prela i sneg je padao. Čini mi se da nikada nisam bila mirnija i srećnija. Božidar je došao kasno, jer je sneg već uveče zablokirao dobar deo saobraćaja u gradu. Gledali smo kako sneg raste pod žutom uličnom svetlošću, i postajalo je jasno da prijatelji jednostavno neće uspeti da dođu. Na televiziji je sledio prilično duhovit novogodišnji dnevnik na drugom programu, a za njim muzika, opet malo čudo: novi ansambli, pank, neko ko zapaljenom strelom gađa neki spomenik. To je uistinu bilo nešto drugačije i budilo je nadu. Posle ponoći smo kroz smetove do struka otišli do telefonske govornice iza ugla, da čestitamo mojim roditeljima. Kada smo se vratili, bila je vest: predsedniku Titu je pozlilo i prebačen je iz Karađorđeva u bolnicu. Gosti su uspeli da dođu negde oko dva ujutro. Raspoloženje je bilo odlično, niko se nije bojao, naprotiv: očekivali smo samo bolje, posle dugog perioda pritiska i depresije, beskonačnog podilaženja i laskanja, kulta ličnosti i samovolje. I isto tako smo znali da promene neće biti ni brze ni temeljne, već da će proces biti dugotrajan i nimalo zadovoljavajući. No raspad Jugoslavije, koji je i ranijih godina bio predmet debata, nije izgledao naročito uverljiv. Svi smo smatrali da će se naći dovoljno kolektivnog razuma za neko „olabavljenje“, mirni prelazak…
Već jedva mesec dana kasnije, krenuli smo u Grčku, jer sam dobila stipendiju za pola godine, i nadala sam se da ću je moći produžiti. Krenuli smo u Landroveru i poveli smo i Klio. Dobila je svoj pasoš, po prvi put. Na granici je bilo sasvim zabavno: grčki veterinar nas je upitao da li mi to uvozimo mačke u Grčku, jer smo rekli da su naša kola bela, iza nas. U međuvremenu se ogromni dvodelni beli kamion uparkirao između naših kola i veterinarove kancelarije… Doček koji je Klio doživela u Grčkoj bio je neočekivan – ni u jednom hotelu nije bio problem sa njenim noćenjem, ljudi su je mazili. Bilo je i nešto drugo: često su nam prilazili ljudi iz očito nižih slojeva – kelneri, radnici, poslužitelji, prodavci, i zabrinuto pitali za Titovo zdravlje. Za njih je on bio isključivo heroj koji je uspeo ono što grčki borci protiv fašizma nisu – da sačuva nezavisnost zemlje, posebno od Amerikanaca. Sasvim razumljivo u zemlji u kojoj je bilo dosta američkih vojnih baza… Nesvrstanost i samoupravljanje tu nisu igrali naročitu ulogu: bili su važni zdravstveno osiguranje i školovanje, što Grci nisu imali. Opraštali su mu čak i raskid sa SSSR, jer je bilo očito da je u Jugoslaviji svakodnevni život sasvim drugačiji nego u sovjetskom bloku.
Krajem aprila Božidar je morao nazad u Ljubljanu, da bi održao ispite. Išao je kolima, jer je to bilo najjeftinije. Došao je nazad 4. maja, i kad je prešao granicu, začuo je sirene sa jugoslovenske strane. Desilo se. Nas četvoro jugoslovenskih stipendista – naš hvarski prijatelj i Božidarov kolega Kira i moja kuma smo događaj obeležili narednog dana, posetom festivalu filmova Vudija Alena u jednom od atinskih bioskopa, zatim smo gledali Sveti gral grupe Montija Pajtona, otišli smo u posebno luksuzni vrt-poslastičarnicu u Kifisiji, i završili na buzukijima u Plaki. Još mamurni smo ujutro otišli u jugoslovensku ambasadu na ulici Kraljice Sofije, da se upišemo u knjigu žalosti. Upisivali smo dvosmislene izjave, i ne bez zadovoljstva opažali zbunjenost ambasadinih službenika. No na izlasku smo videli nešto što me je istinski potreslo: nekih desetak staraca, odevenih baš kao sirotinja za pogreb, stajali su ispred ograde i plakali, jer ih nisu pustili unutra da se upišu u knjigu. To su bili grčki partizani, simpatizeri, stari levičari, ukratko oni isti koji su iz drugoga sveta iskreno žalili za Titom. Bila je to jedna od boljih lekcija iz objektivnosti, koju sam još više puta morala da ponovim i izoštrim – i još uvek to radim, tako da ne padnem ni u jednu zamku i grešku rasuđivanja o toj stvari.
Klio je veoma uživala u novome svetu, i nikada nije pobegla iz stana u ulici Patrijarha Joakima na Kolonakiju gde smo živeli, prvo kratko sa kumom, a onda sami. Bili smo na dva koraka od biblioteka, američke i britanske arheološke škole i Genadiona, dobili smo nove prijatelje Nikosa i Peni, koji su se upravo tada odlučili da žive zajedno. Klio se sada vozila slobodno u kolima, ili nazad ili na mome krilu. Jedanput se na nekome putu kroz Bojotiju iza nas napravio dugačak red automobila: vozili bi neko vreme iza nas, pa bi nas prestigli i srdačno mahali: Klio se postavila na dve noge, i na zadnjem prozoru izvodila predstavu… Nije sve bilo baš lako sa njom: razvila je ukus za neke švedske konzerve za mačke, koje su se mogle dobiti samo u jednoj radnji na Ksenofontovoj ulici, i koje sam joj slučajno jedanput kupila. Sve do kraja boravka, ako nisam napravila zalihe na vreme, morala sam po najgoroj vrućini pešačiti do radnje kad je otvorena, i donositi Klio jedino što hoće. Kad smo se vratili u Jugoslaviju, bez problema je jela sve što bih pripremila ili našla za nju!
Kada smo se kasno ujesen vratili u Jugoslaviju, stvari nisu izgledale naročito dobro. Stalno je bilo nekih talasa nestašica, devalvacija i inflacija, ograničenja i posebnih uslova za izlazak iz zemlje. Božidar je u nekome trenutku hteo da me povede sa sobom na konferenciju u Italiju iz Ljubljane, i da bi dobio dozvolu za mene, otišao je tadašnjem ministru za kulturu, inače istoričaru umetnosti. Tamo je dobio, uz odbijanje, i primedbu da smo nas dvoje „mešani brak“: to smo po prvi put čuli. To je bio i prvi zvanični znak da se stvari menjaju na neprijatan način.
Na sreću smo tada, čini mi se na jednoj od svadbi starog prijatelja iz 1968 i sa Filozofskog fakulteta, Kuze, sreli ponovo celu grupu prijatelja iz toga doba. Za mene je najvažniji bio ponovni susret sa Natašom Kandić; Božidar ih je zavoleo, i oni njega. Prijatelji su nam bili najveća potpora i uteha, i onda kada su se stvari počele još temeljnije menjati na gore… a privatni život se nekako vratio starim običajima, razgovorima, pokušajima da se nešto više „zucne“ i „lane“, kojih je u društvu bilo sve više. U to doba još uvek nije bilo nekih naročitih mogućnosti objavljivanja, i sem usmenih izražavanja mišljenja na tribinama i u javnim razgovorima, kojih je u Beogradu bilo po nekoliko svako veče, glavne su se stvari odigravale po kućama. Već je uveliko „radio“ tajni univerzitet, i uz njega „pačija škola“ za mlađe. U proleće 1984. je izvedena prava racija u stanu gde je na tajnom univerzitetu govorio Milovan Đilas. Uhapšeno je, tu i u gradu, preko 200 ljudi. Božidar, Nataša i ja smo odlučili da ne idemo, nego da gledamo neki film: tako smo izbegli to hapšenje. No priznajem da mi prežvakavanje već postojećih učenja u društvu sa autoritetima (uglavnom profesorima otpuštenim sedamdesetih, i uključujući i Đilasa) nije odgovaralo… više sam uživala u onome što sam nazvala „kućnom književnošću“ – čitanje, pevanje, plesanje i izvođenje uglavnom parodičnih i zafrkantskih domaćih tekstova; ponekad su to bile kućne izložbe: jedanput se kod mene organizovala izložba ekološkog nameštaja i ukrasnih predmeta, i na papir na ulazu se u jednom danu potpisalo više od 150 ljudi. Klio je zauzela mesto na kuhinjskoj polici, i posle toga se na mene durila nekoliko dana. Inače smo svake godine za Novu godinu organizovale (ženska organizacija) izložbu svojih radova u CEP-u na uglu Zahumske ulice: Nataša, Ela, Nina, Natalija, ja i mnoge druge smo izlagale i prodavale svoje proizvode. Ja sam pisala uvodne tekstove – još ih čuvam. Proizvodi su bili besmisleni ali ponekad savršeno izvedeni, i obično se sve završavalo opštom trampom trećeg dana. Za jednu od izložbi izvezla sam „kuvaricu“ sa ženskom i muškom glavom, ribom i biciklom, i tekstom: „Ženi je potreban muž kao i ribi bicikl“. Na izložbu sam dovodila i Klio u njenom elegantnom kavezu, iz kojeg je neometano gledala na sve strane. Omiljena društvena igra tog doba po stanovima bila je „Parlament“: naprave se partije, i onda se vodi parlamentarni život… To su bile naše ideje o budućnosti: parlamentarna demokratija (premda sam ja uvek branila neposrednu demokratiju i atinski izbor kockom), sloboda izražavanja i poštovanje ljudskih prava. Ujesen 1982, u potpunoj besparici, napisala sam svome štićeniku prvo poglavlje pustolovnog romana, kao poklon za rođendan. Nastavak je sledio svakog petka uveče, čitalac je počesto imao zahteve koje sam ispunjavala kao pisac. Posle nešto više od godine dana, imala sam rukopis od preko 600 strana. Kazimir je pomogao da tekst dođe do Prosvete, i godinu dana kasnije pojavio se u biblioteci Plava ptica, pod pseudonimom i u dve knjige, sa ilustracijama Relje Penezića.
Došlo je ponovo vreme odlučivanja – ili ću ostati u nauci, ili ću uz to pokušati i nešto drugo, riskantnije, što će mi zapečatiti mirno bavljenje samo jednim poslom… Ključni događaj za opredeljivanje dogodio se 1983, kada je grupa studenata Filozofskog fakulteta „dopunila“ državnu omladinsku manifestaciju podrške pravednoj borbi palestinskog naroda zastavama i transparentima poljske Solidarnošć-i. Svi su uhapšeni. Beogradski gradonačelnik Bogdan Bogdanović nije hteo da se zauzme za njih. Narednoga dana, grupa veterana iz 1968. protestovala je ispred knjižare „Komunist“ (trg Doma sindikata, „Borba“ – sve to danas više ne postoji). Svi su takođe uhapšeni. Ja sam…zakasnila na sastanak. Jedan od starih prijatelja, Ilija Moljković, obratio mi se i tražio da napišem neki komentar o tome šta se desilo za Književnu reč. Smatrao je da jedino ja mogu da izveštaj spakujem tako da prođe kod ideoloških kontrolora, a da ga oni ostali, po pretpostavci „naši“, razumeju. I uistinu je prošlo. Počela sam sve redovnije pisati za taj časopis, ređe i za Književne novine.
Iste godine je Srđa Popović, posle mnogo neuspelih pokušaja, uspeo da organizuje društvo za raspravljanje o smrtnoj kazni, ali raspon akcija takvog društva je uistinu bio mali. Srđa je zato došao na ideju da pravo društvo za borbu protiv smrtne kazne napravimo u Ljubljani: Božidar je počeo svoju prvu političku akciju. Društvo se sastalo u našoj dnevnoj sobi u Ljubljani. Sastavljena je peticija, prva u Jugoslaviji koja je došla u javnost, zahvaljujući objavljivanju u Mladini. Te godine je sakupljeno preko 3000 potpisa. Nas dvoje smo išli u Grčku i na teren na Hvaru zimi, Božidar je uspeo da osnuje časopis Arheo, dovršio je svoju doktorsku tezu, operisan je od kamena u bubregu (arheološka bolest, pretpostavljam!). Dok se on uvijao u bolovima, ja sam ga zamenjivala na arheološkom putovanju brodom po Jadranu, po grčkim kolonijama… Dok je ležao u bolnici u Ljubljani, u istu sobu su doveli zatvorenika iz Bosne, nekadašnjeg partizana i direktora velike fabrike, koji je u kafani ispričao vic o tadašnjem ministru unutrašnjih poslova. Izgubio je nogu zbog gangrene u zatvoru, doveli su ga u Ljubljanu da ne umre u zatvorskoj bolnici. Veličanstveni starac je preživeo, sprijateljili smo se sa njim. Podatke o njegovom slučaju odnela sam prijateljima iz Amnesty International u Grčku. Tada sam pozvana na saslušavanje u saveznu službu bezbednosti (SDB), gde mi je nagovešteno šta sve može da mi se desi ako budem nastavila sa takvim ponašanjem. No nije mi bio oduzet pasoš, i u to doba smo Božidar i ja sve intenzivnije odlazili na kongrese i utvrđivali mrežu kolega.
U Beogradu su se odigravali zadnji politički procesi zbog „verbalnog delikta“. U prvoj grupi su ljudi koji su već bili osuđeni za iste stvari, ponovo stavljeni u zatvor, među njima i Vlada Mijanović, vođa studentskog pokreta 1968; proces pesniku Gojku Đogu raspao se na sudu, jer su glas protiv dignuli i ljudi koji nisu imali nekih posebnih veza sa disidentima. Ja sam doktorirala – imala sam ispitnu komisiju od šest članova, odbrana je trajala skoro sedam sati, jer naprosto nismo mogli zaustaviti debatu, ni komisija ni ja. A onda sam, u oktobru, uzela dopust, honorar za roman (dali su mi polovinu predviđene sume jer sam „prvak“), i sa Vladom, njegovom ženom, Vojom i još jednim prijateljem smo krenuli Landroverom u Grčku. Božidar je zbog ispita zakasnio na brod u Rijeci, pa je posle lude vožnje ipak uspeo da se zadnji ukrca u Zadru sa kolima. Mi ostali smo čekali u Dubrovniku, da bismo nastavili lađom do Igumenice. Bio je to sjajan mesec dana, spavali smo ili u šatorima ili u jeftinim sobama, hranili se jogurtom, hlebom i ukradenim voćem – no to je ionako deo koji se u vinogradima i voćnjacima ostavlja pticama – i obilazili smo najnedostupnije krajeve. Prijateljica Ksenija nam je u Atini dala na raspolaganje svoju garsonjeru, u istoj zgradu gde su stanovali Nikos i Peni: Vlada je uporno spavao u kolima. Sneg je promicao kada smo se vratili u Jugoslaviju.
Biti „disident“ bilo je mogućno: oboje smo bili pod diskretnom prismotrom, Božidaru je to postalo sasvim jasno kada je zaposlio Vladu na svojim iskopavanjima na Krasu. Na suđenjima sa političkom pozadinom okupljala se gomila „finog“ sveta, ljudi koji nikada ranije nisu potpisivali peticije niti bilo šta rizikovali, već su u proverenom društvu pričali političke viceve i raspredali mizerne nacionalističke priče. Razvijala se neobična kulturna topografija: ugroženi su uglavnom dolazili u Beograd, tu bi im se našlo kakvo mesto u nekom institutu. Ako se knjiga nije mogla objaviti u Beogradu, objavljivala se u Zagrebu ili Ljubljani – ili obrnuto, samo u Sarajevu ne. Peticije su polako postajale mogućne, pojavljivalo se mnogo uspomena, književnih i drugih umetničkih dela, koja su polako otvarala cenzurisanu istoriju, pre svega Informbiroa, a zatim tamnih strana rata i posleratnog perioda. Postajalo je labavije, ali nismo bili sigurni da postaje pametnije.
Klio je sada mogla putovati vozom bez problema. Obično bih pokrila njen kavez za putovanje kašmirskom maramom (dizajn Mirjane Marić). Navikla se na ljubljanski stan, koji smo isto uspeli urediti, i to zbog posete Božidarovog kolege, američkog profesora Luisa Binforda. U Beogradu ga je televizija intervjuisala za mojim radnim stolom, vodili smo ga na predstavu Lazara Stojanovića u nekadašnjoj pivari i u Skadarliju, gde je pevao inuitske pesme. U Ljubljani je na Zupančičevoj ulici na nas uveče naletela srna…Binford je smatrao da posećuje sasvim izuzetnu zemlju sa visokom, rafiniranom kulturom, i sa strašću je držao svoj seminar sa studentima kod Božidara. Tada je on uistinu bio jedan od najrevolucionarnijih arheologa na planeti. Ja sam sa svoje strane uspostavila veze sa francuskim kolegama oko Pjer Vidal Nakea i Žan-Pjer Vernana, koji su otvorili potpuno nov put istraživanja antike, povezan sa istorijskom antropologijom. Vidal Nake, koga sam slušala u Beogradu početkom sedamdesetih, bio je za mene uzor mogućnog rada: bavio se podjednako antikom kao i savremenim svetom, angažovao se politički, posebno oko dezertera u alžirskom ratu, i, naravno, protiv smrtne kazne.
Ako je Beograd tada bio centar previranja političkih koncepata izvan partijskih ograda, a Zagreb mesto gde se i pisala i teoretisala književnost bolje nego igde drugde, Ljubljana je, pre svega, imala pozorište – angažovano, avangardno, uzbudljivo. U Sarajevo sam odlazila da radim u bibliotekama, posebno u biblioteci Zemaljskog muzeja: malo mi je smetalo olimpijsko preterivanje, ali je zato rok postajao sve bolji i angažovaniji. Moji boravci u Ljubljani bili su za mene pravi luksuz: obilje dobrih galerija u kojima sam počela da kupujem i skupljam grafike, izvrsna konfekcija, posebno trikotaža, dobar dizajn, mnogo lepih radnji u centru, najbolji espreso na svetu. Slovenija je postajala sve popularnija u Beogradu: Mladina se mogla kupiti na svim kioscima u centru, ugled slovenačke mode i dizajna bio je neprikosnoven. Moje prijateljice počele su upotrebljavati reč „obleka“ umesto haljina…
Nedostajao je još jedan element u ličnom imaginarnom gradu koji sam za sebe gradila: feminizam. Nikada nisam sumnjala da sam feministkinja, to je nešto što nisam mogla ne postati kod svoje bake. Krajem sedamdesetih, okupljale smo se u skoro ilegalnom klubu u Studentskom domu u Beogradu, koji su štitile Dunja i Žarana. Ponekad bi došle starije, one iz AFŽ, i ne retko bi se rasplakale zbog zaborava, prevladavajućeg seksizma i izrazite retrogradnosti društva. Moj problem sa feminizmom bio je što nije bio dovoljno kritičan do totalitarnog sistema: moje disidentstvo bunilo se protiv toga. No na kongresima u Dubrovniku (1986-1990) postepeno sam se uverila koliko je teorijska misao feminizma pertinentna. A uskoro je došlo i ono užasno doba u kojem su ljudska prava zamenila kolektivna prava i sirovi, patrijarhalni i konačno ubilački nacionalizam: feminizam je na to imao jedini pravi odgovor. Razlika je bila strašna, bar pred kraj toga kratkog zlatnog doba: jugoslovenske feministkinje, elegantne, samosvesne, teorijski odlično potkovane, imale su razumevanja pre svega za francusku teoriju – američka je izgledala pragmatička i nedovoljno široka i znalačka. Samo deceniju kasnije, američke feministkinje će doći da poučavaju mlađu generaciju, kao da jugoslovenskog feminizma 70-80′ nikada nije bilo… Feminizam je bio ključni istraživački „okidač“ za moje naučne studije i knjige u osamdesetim, premda nije bio centralna tema mojih istraživanja.
Zahvaljujući feminizmu, nisam imala nikakve sumnje o tome ko je rastući, najveći i najopasniji neprijatelj – nacionalizam. Zbog nacionalizma je vredelo revidirati mnoge ranije stavove, pa i o jugoslovenskom socijalizmu; uostalom, znali smo da prolazi. Disdentske institucije – odbori i slično – još uvek su poštovale princip različitog mišljenja i otvorene debate, jer zbog toga su i nastale. Postala sam predsednica Odbora za slobodu izražavanja u Udruženju književnika Srbije (gde sam prethodno i primljena). Svi članovi su nekoliko godina docnije postali gadni nacionalisti: no tada smo se držali onih početnih principa. U svome mandatu 1986-9 izdala sam preko pedeset peticija, zahteva za oslobađanje, protesta. Moji „pacijenti“ bili su, između ostalih, Tomaž Šalamun, Tomaž Mastnak, Janez Janša, Alija Izetbegović, Franjo Tuđman, Vojislav Šešelj, Jehovini svedoci…
Početkom 1987, Srđa mi je dao ideju da napravimo peticiju za Adema Demaćija, kosovskog Albanca, koji je zbog svog pisanja ležao u zatvoru već 29 godina – duže od Mandele. Svi članovi Odbora bili su za. Nekoliko meseci docnije Demaćija su zaista diskretno pustili iz zatvora. No mene su odmah napali u medijima – postala sam „takozvani doktor nauka“, moj jezik je bio „zmijski“, i slično. Pogodilo se nezgodno: neki moj komentar u Književnoj reči je, kako sam čula, Mirjana Marković shvatila kao ličnu uvredu – ni danas nemam pojma koji je to komentar bio; napisala sam negativnu recenziju knjige svoje koleginice Hatidže Krnjević, sestre predsednika jugoslovenskog predsedništva. Postalo mi je jasno da stvari ne izgledaju dobro kad mi je kolega iz naučnog časopisa Književna istorija rekao da taj prilog ne mogu objaviti. Znala sam da nerviram svoje kolege u institutu svojim neskrivenim dvostrukim životom i svojim objavljivanjem i knjigama, putovanjima, kongresima, predavanjima i tribinama, premda nisam imala pristupa u velike izdavačke kuće – i naravno, svojim feminizmom. Bilo mi je jasno da sam „udaljena“ još godinu dana ranije, kada je moj šef projekta umesto mene, unapredio i za asistenta uzeo čoveka iz Bosne koji je govorio samo ruski (za razliku od mene sa sedam jezika) i bio izrazito usko obrazovan, bez objavljenih radova: docnije će postati čak i ministar u jednoj od Miloševićevih vlada. No izvesno nisam očekivala takav stepen zlobe. Trio koji je sve to zamislio bili su direktor instituta Miodrag Maticki, beznačajna ličnost, uvređena Hatidža, dakako, kao partijski sekretar, i Predrag Palavestra, šef projekta, koga sam smatrala mentorom i prijateljem, i bila mentor i prijatelj njegovom sinu (moj prvi čitalac!), tada već nekih sedamnaest godina…ostali su bili tehnička potpora, među njima i neke moje prijateljice kojima sam temeljno pomogla u karijeri i uvela ih u naučne krugove. I, povrh svega, Klio je morala na operaciju tumora na dojkama: to je bila jedna od mogućnih posledica „anti-frč“ injekcija…
Klio se oporavljala u svojoj udobno ušuškanoj korpi, kada su mi, dan pred četrdeseti rođendan, na vrata zakucali agenti SDB. Božidar je planirao da dođe narednog dana, pa da putujemo zajedno na stipendiju u Pariz: prethodnog dana sam podigla novac koji mi je dala republička komisija za nauku, stajao je u pasošu na mome pisaćem stolu. Agenti su doveli „svedoka“ sa ulice da bi me uhapsili. Uzeli su moj pasoš sa novcem, i uz šištanje iz korpe, odveli me u policijsku stanicu na Zvezdari. Sve je bilo neuobičajeno: uhapsili su me savezni agenti, odveli u policijsku stanicu, tamo me uopšte nisu saslušavali, već sam sedela u kancelariji i prvo slušala urlike nekoga koga su tukli (snimak?); povremeno bi neko ušao, dobijala sam savršeno besmislena pitanja – recimo šta mislim o tv seriji o Vuku Karadžiću; malo su mi pretili međunarodnom špijunažom, ali nekog preciznog obaveštenja zašto sam tu nisam dobila. Pustii su me posle ponoći: provela sam u stanici više od dvanaest sati. Odmah sam zvala Natašu i Kuzu, i oni su došli na savetovanje. Ujutro je stigao i Božidar. Obratili smo se prijatelju, aktivisti protiv smrtne kazne i advokatu-početniku, Ivanu Jankoviću da me brani, ako dođe do procesa. U međuvremenu u institutu nisu znali šta da urade, jer sam ja odmah dala ostavku, a oni su po svaku cenu hteli svoje zadovoljavanje. Tako su dva puta odbili moju ostavku. Najzad je stigla i optužba – da sam imala nameru da ukradem novac od stipendije! Detalje tog procesa objaviću nekom drugom prilikom, sa dokumentima. Ideja je bila da se politički procesi zamene malim kriminalnim, da bi se osoba diskreditovala. Izgubila sam posao, moje kolege su se konačno zadovoljile na grotesknom sastanku kolektiva, gde ipak nisu uspeli da dobiju većinu, nego su našli neku nesrećnicu, napravili pauzu, i konačno je ubedili da drugi put glasa drugačije, pa zatim ponovo glasali. Mladi kolega je glasao protiv mene, pa onda u gradu tvrdio da je glasao za…šta ljudi umeju da urade, premda znaju da ima svedoka – sebe i ne računam! Moj advokat je odustao dan pre početka suđenja, uz objašnjenje (opet pred svedocima) da ne pokazujem poštovanje za oce nacije, Dobricu Ćosića i Palavestru. Odbranu su preuzele dve žene, Tanja Petovar i Vesna Vuković. Na suđenju je direktor instituta bedno lagao, tužilac je napustio suđenje ljut što se ne okreće kako je hteo, sudija je otvoreno bila na mojoj strani. Dve žene su mi otvoreno pomagale, Nada Popović Perišić i Žarana Papić – moje drugarice feministkinje. Muške kolege su uglavnom ćutale. Palavestra je u zadnjem razgovoru rekao Božidaru da će, kad odem u zatvor, biti možda neka šteta za kulturu, ali ne i za nauku. Moj štićenik, koji je za vreme vojnog roka uglavnom boravio kod nas, isto tako je prekinuo veze sa nama…Proces se na sudu raspao, proglašena sam nevinom, sudija je na svoju inicijativu napisala pismo SDB-u da mi se vrati pasoš, kao uglednoj naučnici…Više nisam imala redovnog posla, ali sam već honorarno predavala u Ljubljani, na slavistici: uvela sam pojam ženske književnosti u kurs o srpskoj i hrvatskoj književnosti. I postala sam slobodna da putujem kad sam htela. Na dan kad mi je Ivan rekao da neće da me brani, otišla sam kući sa svim znacima srčanog problema: Klio mi je legla na srce i prela. Zaklela bih se da me je upravo to umirilo. Sedeći tako sa njom, znala sam da sam prešla u novu životnu fazu, u kojoj više nikad neću morati da brinem o tzv. karijeri i ugledu u društvu koje ne zaslužuje moj ugled. Ništa me više nije moglo pogoditi: najbolja prijateljica u institutu koja nemo steže ruku svoje mlađe sestre, sudije, koja mi (opet pred svedocima!) drsko izjavljuje da mi ne gine zatvor, pijani bivši prijatelji koji mi se nasamo ispovedaju kako su „morali“ da kažu nešto protiv mene, zapenušena uličarka koja je nekad zalutala u krevet akademika, postala naučnica i koja se pita ko je taj Vidal Nake (dobila sam pismo podrške iz Francuske od najuglednijih u struci)…ili, recimo, hladno obaveštenje (krajem osamdesetih!) da je bolje da ne konkurišem na klasičnim studijama u Ljubljani, jer je mesto rezervisano za damu iz katoličke porodice…Ništa, ništa više.
I zapravo, počeo je jedan od najboljih perioda mog života. Objavljivala sam knjigu za knjigom, predavala svuda po Jugoslaviji, nas dvoje smo stalno putovali na kongrese i konferencije, počela sam i dobrovoljni kurs novogrčkog i novogrčke kulture na sociologiji u Ljubljani, imala sam rubriku na beogradskoj televiziji, kurs o antičkoj drami u Zagrebu. Redovno su me zvali na letnje kurseve u Grčkoj, a zimi smo odlazili u Atinu za raspust, da radimo po bibliotekama. Mogla sam se nesmetano baviti i aktivizmom: Vlada i ja smo dočekali Janšu u Beogradu, da se dogovorimo o strategiji solidarnosti u suđenju četvorici. U nekome smislu, bila sam zastupnica Slovenije u Beogradu: pozvala sam Žižeka, Rastka Močnika i Tomaža Mastnaka da govore u udruženju književnika. Na skupštini tog udruženja, gde su proglasili sramni bojkot slovenačke kulture, bila sam jedina od preko 400 učesnika, koja se usprotivila – čak me nisu ni izviždali! To je bilo i doba kad sam gubila prijatelje, po tri nedeljno, zbog nacionalizma. Zaista mi nisu bili potrebni nikakvi kompromisi!
Za knjigu eseja Hronospore, sa Klio na naslovnoj strani, dobila sam nagradu „Miloš Crnjanski“. Moji boravci u Sloveniji bili su prijatniji nego ikada – mnogo smo pešačili po šumama, radili zajedno, i bili sve svesniji da hodamo po ivici. Godinu dana posle prve operacije, Klio je morala biti operisana još jedanput, dve godine docnije još jedanput. Tada su nam rekli da je to poslednji put, i da ostaje samo još čekanje kraja. Kad smo krenuli u Grčku, početkom jula 1991, Klio je imala osamnaest godina, i znali smo da joj ne ostaje mnogo. Ona je znala još bolje.