Piše: Svetlana Slapšak
Na slici je moja baba Dušanka, koju su, kada sam je ja poznavala, već svi zvali baba-Duša. Rodjena je u Budimcima, od majke Živane – Živke i oca Božidara Kalenića. Bila je treće dete, imala je starijega brata Milana, sestru Angelinu i mladjega brata Savu. Ovo dvoje sam ja još poznavala, a sećam se i baba-Ruže, Madjarice, Milanove udovice. Čukun-deda Božidar je mobilisan u austrijsku vojsku kada je počeo I svetski rat. Došao je do Srbije, i u prvom okršaju istupio sa belom zastavom iz austrijskih redova. Upucali su ga sa obe strane. Teško ranjenoga ga je pokupila srpska vojska i povela sa ranjenicima. Umro je, ne dolazeći svesti, u Skopju. Posle rata je Dušankin muž a moj ded, Vlado Išpanović, išao Božidarovim tragovima, i našao mu čak i grob u Skopju, na kojem je pisalo: nepoznati Švaba. Očeva sudbina je tako u ranim godinama obeležila stavove moje babe, koja je smatrala da je politika muška ludost – medju mnogim drugima kojima su muškarci, niža ali opasna bića, obeleženi. U porodici obeleženoj sirotinjom i teškim radom, baba je izgradila nepomirljiv i težak karakter. Mogla je raditi sve. Udajom za Vladu Išpanovića postala je “gazdarica”, što je konačno opredelilo njen život: uspešno je gazdovala i posle, dok se samo sa gorčinom sećala srećnoga doba. Dušanka je bila zaista lepa žena, sa zelenim očima, svetle kose, privlačnih oblina. Sudeći po fotografijama, umela je da se oblači i šminka. U najbolje doba je odlazila u Peštu po šešire i haljine, u sezoni u Zagreb kod prijatelja i u pozorište, a stalno u Osijeku u pozorište i na operete – i svakodnevno u Royal na kafu. Royal je do danas sačuvao nekadašnju fasadu, ali je inače žalosna mešavina pseudo-baroka i neizbrisane socijalističke dekoracijske depresije: nisam u stanju da to zamislim kao prostor u kojem je moja baba imala svoj društveni život, u kojem je moj deda imao neke druge vrste uživanja, a moja majka na balovima primala udvaranja mog oca…Dušanka je, sudeći po uspomenama drugih, vrlo brzo naučila modu, ponašanje, vladanje kućom, kuvanje i nadgledanje, pa i nešto ručnih radova. Uzela je u Osijek, gde se nastanila sa svojim mužem, majku Živku, brinula je o svome bratu Milanu, lepotanu sa avanturističkim snovima, i o Savi, najmladjem, koji je bio njen štićenik. Sa sestrom Angelinom nije bila u najboljim odnosima, a kada se setim nana-Line, mislim da je imala dobre razloge. Angelina je bila ponosna majka četvroro dece, kao i majka Živka, dva sina i dve kćeri, dok je Dušanki prvo dete rano umrlo, i ostala je samo sa mojom majkom, Milenom. Trvenja su nastajala na svakome koraku, a glavna Dušankina zamerka odnosila se na sestrinu uskogrudost. Uspomene drugih poklapaju se u tome da je Dušanka bila velika radnica, spremna da zasuče rukave sa šegrtima kada je bilo potrebno. No ključ za razumevanje njenoga života, ponašanja i mišljenja, svakako je u njenome mužu. Vlado Išpanović, koji ju je oženio pred kraj I svetskoga rata, bio je velik, glasan, privlačan i poslovno uspešan čovek, zabavan, sklon svim uživanjima, bez predrasuda i radodaran. Nije imao više od osnovne škole, kao ni Dušanka, ali je imao nos za novac, koji je ponekad varao. Život porodice bio je obeležen stalnim novim poslovima – papučarstvom, trgovinom cipelama, konjima, nekretninama, gradnjom kuća pa brzom prodajom, kupovinom nameštaja i kola (Ford, koga Vlado nije vozio, već su ga drugi vozili), periodima bogatstva, kada se nije štedelo, i periodima gubitaka, kada se još manje štedelo, a naročito ne na gošćenju prijatelja. Vlado Išpanović je govorio sve jezike koji su se govorili u Osijeku – madjarski, nemački, jidiš, romski, slovački, rumunski. Sudeći po fotografijama (a i po prezimenu), Vlado je bio romsko-madjarska mešavina, što bi moglo da objasni njegovo uporno srbovanje. Ono mu je i došlo glave – još jedan razlog za Dušanku da mrzi mušku politiku. U drugoj polovini tridesetih godina učlanio se u četničku organizaciju, i svojim gostoljubljem i novcem obezbedio sebi vodeći položaj. Vladina kuća bila je otvorena za sve: jevrejska porodica koja je gradila kuću živela je sa mojim dedom i babom skoro godinu dana, a kada su se preselili u Zagreb, ostali su zauvek prijatelji. U Zagreb se odlazilo kod “omame” Fanike. Kada sam ja sa majkom prvi put otišla u Zagreb, negde sa četrnaest godina, verovala sam da je reč o rodjacima: to je bila već druga generacija. Fanikin sin Tuna oženio se Idom, Hrvaticom i to iz ugledne i jako nacionalno opredeljene porodice, i tako su preživeli II svetski rat. Ida je u dvadesetim godinama usvojila srpsko ratno siroče sa Kozare i dala mu ime Mladen. Mladen je izrastao u naočitoga momka, mobilisan je u domobransku vojsku, i poginuo je 1942 u borbama sa partizanima – na Kozari. Njegova smrt je značila konačnu sigurnost porodice Lang, jer su tako postali nedotakljivi. Prijateljstvo koje je u svemu ličilo na rodbinsku vezu nestalo je sa smrću Inče, Idine rodjene kćeri, i moje majke: no Inčina kći Majda živi u Americi. Možda se još sretnemo. Sećam se velikoga stana na Gundulićevoj ulici, neverovatnih Idinih doručaka sa pihtijama, kulenom, sirom, vrhnjem i salčićima. Pod stolom su uvek bile njene pudlice i mopsovi. Ida je govorila najludjim purgerskim zagrebačkim, koji smo majka i ja bezuspešno pokušavale da imitiramo. Imale smo i bližu rodbinu u Zagrebu, Angelininu ćerku i njenu porodicu, ali se sa njima nismo toliko volele. Inča se u drugome braku udala za Jevrejina Morisa iz Sarajeva. Kod njegove rodbine smo ponekad, u šezdesetim i sedamdesetim godinama prošloga veka, prespavali na putu za more.
Slično gostoprimstvo je moj deda nudio mnogima. Baba i majka su se sećale grupe koju su najmanje volele – srpskih i crnogorskih četničkih aktivista. Smatrale su da iskorišćavaju dedu Vladu i zamagljuju mu glavu lažnim junačkim pričama. Dušanka je uspela da se sprijatelji sa višim jevrejskim slojevima u Osijeku, nešto i preko svoje kćerke, kada je Milena došla do gimnazije. Osječka ženska realka bila je podeljena na odeljenja za Hrvatice, i odeljenja za pravoslavke, Jevrejke i bezverke. Moja mati je bila u odeljenju sa 29 jevrejskih devojčica. Jedna je preživela rat, ostale su završile u Aušvicu i Jasenovcu. Ova koja je preživela je odmah na početku rata otišla u partizane. Ljubica Erendiner je bila ubedjena komunistkinja, premda iz veoma bogate porodice. Njenu majku i brata su odveli iz kuće u Osijeku, u kojoj je udovica Erendiner čitala na francuskom i radila pti-poen goblene, u Aušvic. Ljubica je posle rata svo svoje bogatstvo poklonila partiji. Za sebe je ostavila lampu od mutnoga stakla u obliku čokota groždja i komadić persijskoga tepiha iz majčine sobe. Živela je, sa svojom kćerkom Ivonom, u sobi sa odvojenom kuhinjicom i kupatilom u Beogradu, u prizemlju bloka u Molerovoj ulici. Stan je dobila nekako istovremeno sa penzijom. Ljubicu sam neobično volela, jer je bila oličenje hladnokrvne razumnosti i dobrog ukusa, savršeno nezainteresovana za politiku, sem kada je Izrael napao Egipat: tada je mojoj majci pričala kako su je skoro otpustili. Moja baba ju je obožavala.
Dedinu kuću u Osijeku su ustaše prvi put zapalile 1938. Nije ostalo ništa, sem posude i vaze od alpake: majka je naročito oplakivala svoju srebrnu muzičku kutiju u obliku klavira. Vlado je sagradio novu kuću i postavio sobe za šegrte tako da su mogli nadgledati dvorište. Bilo je još dva pokušaja podmetanja požara, ali su ih na vreme sprečili. Izgleda da je moj deda imao talenat za izazivanje. U Osijeku se prepričavalo kako je katoličkoga popa, svoga dobroga prijatelja, doveo u otvorenom fijakeru u Royal: manji problem bio je to što je pop bio vidno pripit – ozbiljniji problem bio je taj što se u Royal dolazilo zbog “dama”. Za moju babu, koja je taman uspela da postane dama, ove “dame” su bile nepodnošljiva uvreda, ne izvor zgražavanja ili ljubomore. Zajedno su radili da uspeju, rame uz rame, hranila je sve šegrte sa poslugom kada je trebalo, uredjivala život u polusagradjenim kućama, održavala stil: Vladino švrljanje sa “damama” je za nju bila izdaja koju nije mogla podneti onako kako je podnosila njegove goste, noćno zaglavljivanje sa romskim muzičarima, i kockanje, od kazinoa u Pešti do ajnca sa šegrtima iza letnje kuhinje. Tako se Dušanka razdvojila od Vlade, koji joj je ostavio kuću, i povremeno dolazio da vidi kćerku i pokuša da se približi ženi, s tim što je plaćao i račune. Tako su dočekali rat. Vlado je nestao, očito pripremajući se za četničko bojevanje, ali su ga brzo po proglašenju NDH našli i uhapsili – možda je bio izdan. Njegove šegrte, koji su posle uglavnom pobegli u partizane, pustili su brzo, njega su dugo mučili. Negde početkom maja proveli su ga, vezanog bodljikavom žicom i unakaženog batinanjem, kroz Osijek do mosta na Dravi, terajući ga da peva ustaške pesme. Na mostu je Vlado uspeo da se baci u Dravu, za njim su pucali. Njegovo telo je isplivalo kod Bele Crkve, gde su ga neki, koji su ga prepoznali, krišom sahranili. Njegov grob posle rata nisu uspeli naći. Dušanku i Milenu su spasli Nemci, koji su ih stavili na voz za Beograd. Ostatak rodbine je pobegao u Šabac. Moja baba i majka su uspele da predju Savu tako što su se prijavile za čišćenje mrtvih iz ruševina u Beogradu, i nastanile se u jednom od stanova koje je Vlado kupio, na Aleksandrovoj ulici, docnije Bulevaru revolucije, izmedju Djeramske pijace i Lipovog lada. To je prvi prostor koga se sećam.
Nisam imala ni pune četiri godine kada su se moja majka i moj otac Stevan Kojić rastali, i kada smo se preselili, zbog podele stana, u Djakovačku ulicu, ispod Djeramske pijace a preko puta kuće Stanislava Vinavera. Veliki, nosat i čupav, on je za još kratko vreme moje nerazumnosti bio demon, i počela bih plakati svaki put kada bismo ga sreli na ulici. Kada sam se opismenila, postao je moj najdraži pisac. Stan u Djakovačkoj bio je mali, i obeležen pokušajima moje majke da preživimo, jer je baba imala malu invalidsku penziju: do kraja života se uzaludno nadala de će dobiti ratnu odštetu za muža. Moja majka je slikala bolesti konjskih usta za veterinarski udžbenik, Diznijeve likove na staklu, podmetače za čaše, jer je za vreme rata završila slikarsku školu, a posle rata diplomirala na istoriji umetnosti, kao prvi univerzitetski obrazovani član šire rodbine; no za njenu profesiju nije bilo mnogo posla. Džinovskih gnojavih apscesa konjskih čeljusti se još sećam – bili su obešeni po celome stanu dok su se sušili. Baba se zaposlila u japanskoj ambasadi kao sluškinja. Na pitanja kakvi su Japanci, odgovarala je uvek – “isti kao i mi”. Iz Djakovačke se još sećam rasporeda slika nad “servanom”, rezeda kredenca, koji je doživeo još dva stana, pokoje preostale Herend šoljice, i posebno otomana boje cigle, na kojem sam naučila da čitam, u svojoj omiljenoj pozi – potrbuške, na laktovima. Sećam se da je baba sa gas-maskom odlazila na kurseve AFŽ-a, i to kao predavačica. Sećam se nekih mladjih žena koje bi provele dan-dva kod nas. Sve su bile iz Budimaca, ili Našica, ili drugih slavonskih sela čijih se imena više ne sećam. Došle bi, otišle na dan u bolnicu, i onda natrag kod nas na nekoliko dana, da se oporave. Nisam smela da im smetam dok se odmaraju. Docnije sam razumela da im je baba pomagala da abortiraju u bolnici, a zatim pokrivala njihov boravak u Beogradu za rodbinu. Mene je od ranih dana poučila da nikada ne prepričavam drugima šta sam čula. Docnije, davala mi je pred drugima pohvalu kako nikada ne pričam, pa sam uvek imala svoj razlog da se tako ponašam. Moje čitanje na otomanu je mogao da omete samo dolazak kućne prijateljice koja je imala bundu: tada bi me našli u tamnom antreu kako sedim sa prstom u ustima i sa nosom u krznu. Pretpostavljam da je to bio prvi znak moje zverske, odnosno mačkoljubive prirode. Baba je na dvorištu jedanput našla napuštene mačiće, i počela ih hraniti. Svaki dan smo zajedno kontrolisale kako se oporavljaju i rastu, dok nije uspela da ih sve razda drugima. Ja, medjutim, nisam mogla dobiti nijedno.
Iz Djakovačke smo se preselili ponovo na Bulevar, tačnije na ugao Rasinske i Bulevara, na korak od pijace, u prelep stan na četvrtome spratu. Imale smo više prostora, vidik je bio širok – u vedre dane se iz kuhinje i sa terase video Dunav. Kupatilo je bilo veliko, imalo je peć koja se ložila na drva. Nedeljom pre podne je po kadi plivao šaran ili som sa pijace – moja se porodica nikada nije odrekla slavonskog ukusa za rečnu ribu: ribu bi baba ubila jednim udarcem, pošto bi mene i majku poslala u drugu sobu. Iz toga stana sam otišla i u osnovnu školu, u maloj ulici koju je docnije pokrio prelaz novoga Doma kulture “Vuk Karadžić”. No sreća je trajala samo nekoliko godina, jer je baba počela da pati od gušavosti, pogoršane penjanjem na četvrti sprat bez lifta. Njeno stanje je postalo tako ozbiljno da je morala na operaciju, a zatim smo morale potražiti stan na nižem spratu. Zamenile smo vidik i luksuz za manji i neuporedivo ružniji stan, opet na Bulevaru, ali ovoga puta na usponu Bulevara, izmedju kafane Lipov lad i Bregalničke ulice. Zgradu su izgradili nemački zarobljenici odmah posle rata: nijedan ugao nije bio sasvim prav. Na uglu Bregalničke je zjapio ogroman krater od bombe, u kojem su se deca iz komšiluka igrala. Stan je bio na prvome spratu, velika soba je bila okrenuta ulici, platanima i tramvajima koji su tu, na uzbrdici, pravili paklenu buku. U tome sam stanu provela trideset i četiri godine, najveći deo svoga života.
U stanu nismo bile same. Baba i majka su prvo veliku sobu izdavale bračnome paru, jednoj neuglednoj požrtvovanoj ženi i njenome namćorastome mužu koji je docnije postao ugledni filosof: tada je bio ražalovani oficir. Posle su došle tri sremske studentkinje, koje su terale modu, studirale i postepeno se udavale. Majka je uspela da se zaposli, prvo u Dečijoj knjizi, zatim u Avali, filmskome preduzeću, i najzad u Vojnoj enciklopediji. Doba Dečije knjige je za mene bilo najlepše: prvo bih čula sve nove knjige, kako su ih moja majka i njena prijateljica Ružica glasno noću čitale dok su radile korekture, jedna sa kucanim tekstom a druga sa štampanim “šifovima”; zatim bih dobila sve te knjige. Kada je Dečija knjiga propala, majka je slikala kostime za neke snimljene i nesnimljene filmove i pozorište, nešto modnih crteža za brzo propali ženski časopis, pa izmedju ostalog i Avalin stari znak. Još su uvek noću ona i Ružica radile korekture, ali sada su to bili honorari, uglavnom neopisivo dosadni tekstovi. Nekako zajedno sa ozbiljnim zaposlenjem u Vojnoj enciklopediji se moja majka ponovo udala, za filmskog direktora Radivoja Popovića. Posle velikih pregovora, majka se preselila mužu, malo iznad nas, kod Liona, u Domanovićevu ulicu, gde ju je čekala nemoguća svekrva. Baba je po svaku cenu htela da ja ostanem sa njom, kako bih nasledila stanarsko pravo i bila nezavisna. Tako se stan ispraznio, premda su majka i Radivoje stalno dolazili na ručak. Kada je došla televizija, baba i ja smo uveče odlazile do njih. Od desete godine pa nadalje, ja sam imala svoju veliku sobu, potpunu slobodu kretanja i sa svih strana potpomaganu unutarnju nezavisnost.
Sa svojom babom sam imala zapleten i neobičan odnos. Za razliku od moje majke, koja je bila zabavna i često se smejala, baba je uglavnom bila ozbiljna. Za razliku od majke, baba je bila precizna i perfekcionistkinja, dobro je planirala, kontrolisala, uredjivala. Uz sve to, njene navike “gazdarice” je nikada nisu napustile: premda smo stalno kuburili sa novcem, baba je uvek bila spremna da zadnji dinar da za cveće, a ne nešto “korisno”. U raspravama izmedju nje i moje majke, koja je bila glavni snabdevač novcem, baba se često pojavljivala kao žrtva-manipulator, premda, istini za volju, nije bilo borbe autoriteta: polja kompetencije bila su podeljena. Moja majka se bavila domaćinstvom samo ako je morala; mogla bih dodati “i materinstvom”, ali joj ostajem zahvalna za slobodu koju mi je davala, za knjige i neautoritarno upućivanje ka znanju. Medju nama je vladao prijateljski odnos, koji je izvesno odgovarao njenome pojmu materinstva. Teži i manje zahvalan deo, dakle i manje moje ljubavi, nosila je baba.
Baba je od svoje životne priče načinila nešto što danas mogu posmatrati samo sa divljenjem, kao veličanstven projekt samoemancipacije. O svome mužu je govorila malo, ali ne bez suvoga humora. Nije mnogo spominjala svoje nekadašnji društveni položaj, samo toliko da se zna kako joj je nekada bilo mnogo bolje. Umesto da drugima priča, ona je pre svega slušala, i bila spremna da pomogne svojim savetima. Kroz sve naše stanove je prošlo neznano mnogo rodjakinja, poznanica, prijateljica, njihovih prijateljica, kojima je svima bio potreban razgovor sa baba-Dušom, ekspertom u svim pitanjima ženskoga. Dok sam ja u raznim fazama odrastanja, čvrsto vezana zavetom ćutanja ili naprosto zaokupljena svojim čitanjem, predstavljala dodatni element opuštanja a ne prepreku, sve su te žene provodile sate terapije sa mojom babom, uz kafu i cigaretu. Baba je, kako je sama govorila, pušila samo iz poze, i to pre rata, ali je dobro podnosila često pušačko preteravanje naših posetilica. I šta je to mogla da savetuje moja baba? Prvo, bila je ateistkinja. Njen razlog za neverovanje je bilo ponašanje popova, pravoslavnih i katoličkih, dakle posledica iskustva. Kada me je u detinsjtvu vodila sa sobom na pijacu, govorila bi mi da kažem popu “ljubim ruke” ako ga sretnemo, ali da to nikako zaista ne činim, jer nije zdravo. U crkvu nije nikada odlazila. Pod stare dane je poželela da se sahrani po jevrejskom običaju, ali to nije bilo mogućno, jer nije bila član verske zajednice. To dakle nije bio sastavni deo savetovanja. Moglo je u pitanju biti samo njeno iskustvo – žensko iskustvo. Sećam se njenoga “prijatelja”, izvesnog Toše, koji je sačuvan i na jednoj fotografiji: to je bilo negde u ranim pedesetim – i njenim pedesetim – godinama. Ona ga je napustila, jer se nije htela ponovo udati. Njen stav prema mom ocu bio je negativan, nije bio bolji ni prema drugome mužu moje majke. Jedini muškarac koji je uživao njenu potpunu ljubav i poverenje bio je njen mladji brat Sava, krojač kao i većina u porodici. Sava je imao radnju za uglom, preko puta kafane Zapis i vojničkih grobalja na Novome groblju, na gornjoj Zvezdari. Baba bi svakoga dana pripremila hranu koju je on voleo – pajšl, škembiće, pileće bubrege, srca i džigerice, krompir-paprikaš, granatirmarš, šufnudle, i slično, i odnela bi Savi u radnju, nizbrdo do Cvijićeve pa uzbrdo. To je bila i pomoć njegovoj ženi, Milici. Njihove dve kćeri, a posebno Zagorka, redovno su dolazile baba-Duši na savetovanje.
Moja baba je izvesno malo cenila muškarce. Po njenome mišljenju, žena je morala biti prvo samostalna, pa onda odlučivati da li će tražiti i imati partnera. Moju majku uopšte nije pripremala za domaćicu, već za fakultet. Ni njoj, kao ni meni, pristup u kuhinju nije bio dopušten: mogle smo samo nabavljati. Po njenim rečima, uvek je bilo dovoljno vremena da se tako prosta stvar kao što je kuvanje, nauči. Isto je važilo i za ručne radove, spremanje, trikove oko održavanja i sl. Nije bilo bitno za šta sam se ja školovala, jer sam od odredjene tačke o tome odlučivala sama: bitno je bilo da u tome ne gubim vreme na nevažne muškarce, a posebno da im se ne pokoravam na štetu svojih želja. Da bi to bilo mogućno, morala sam imati svoj stan – i zato je baba po svaku cenu htela da ostanem sa njom i tako zadržim stanarsko pravo. Odsustvo pravila i stege je garantovala moja majka; no kada god bih se vratila kući, baba je bila budna. Naravno da se nismo slagale: zahvaljujući njoj sam sticala nezavisnost, morala je platiti bar deo svog uspeha. Za razliku od moje majke, koja nije bila oduševljena mojim učestvovanjem u studentskome pokretu od 68′ pa nadalje, baba je ćutke odobravala. Baba je bila spontana feministkinja: njena uverenja o ženskome položaju i pravima nisu bila posledica čitanja, već iskustva, koje ju je dovelo do preziranja patrijarhalnih pravila. Muškarci, zarobljenici svojih manija i želja, podložni lažima i političkim manipulacijama, bili su dostojni prezira. Njen zanos za AFŽ i ženske akcije nije imao nikakve veze sa ideološkim opredeljivanjem, nego sa njenim već postojećim stavovima o ženama. Kada bi se razgovor dotaknuo njenoga muža, obično bi rekla da su ga ubili ludaci, ne Hrvati. Dva dogadjaja pamtim iz priča o ratu moje babe i majke. Prilikom oslobodjenja Beograda, imale su pripremljene konopac i stolice, da se obese ako u njihovu kuću prvo udju Rusi, jer su se odlučile da ne budu silovane. Posle oslobodjenja Beograda, partizani su se zaustavili sa zarobljenim ustašama baš ispred njihove kuće, i baba im je donela vode. Partizanski čuvar ju je umalo ubio na mestu: spasle su je komšije, koje su nekako uspele da kažu kako je ona sama žrtva ustaških zločina…I ona i moja majka su me odgajale u nedvosmislenom duhu jugoslovenstva, ali se nisu mogle odreći svoga prečanskog i slavonskog prezira prema srbijanskim običajima, posebno prema odsustvu rafinmana u hrani. Babi je posebno zadovoljstvo bilo da vara Radivoja pohovanim jagnjećim šniclama, tvrdeći da mu nudi teleće. Od njenih mnogih kuvarskih veština posebno se sećam jedne – pravljenja testa za štrudlu. Dok je oko stola zavijala suvišno testo za “pitino dete”, iznad stola se na vazduhu uzdizalo belo jedro, tanka jufka za štrudlu. Telo moje babe, uvek pokretno, brzo, spretno, lebdelo je oko ovog izvora svetlosti.
Kada joj se zdravlje naglo pogoršalo, sama sam preuzela brigu o njoj. Kuvala sam joj propisanu dijetalnu hranu na osnovu recepata iz mog omiljenoga ženskoga časopisa, francuskoga ELLE. Učila sam sama, od početka, i videla sam da je zadovoljna.
Nisam mogla imati ni pse ni mačke, u stanu nas je uvek bilo mnogo. Baba je moju potrebu za životinjama zadovoljavala tako što bi uzela sasvim malo pile. Zamisao je imala smisla: učila sam da se ponašam sa životinjama sa najvećom pažnjom. Često je pile stavljala u gornji deo kecelje, pod grudi, i radila po kući. Pile je tu najviše uživalo, i puštalo je ćućoreće glasove dok ne bi zaspalo. Kada bi odraslo, davali smo ga Zagorki, jer ona nije mogla ubijati, a imala je dvorište oko kuće na Zvezdari: kod nje su naše odrasle kokoši umirale prirodnom smrću, i njihove doživljaje smo pratili još pokoju godinu. Pitala sam svoju babu za fotografiju sa mačkom. Fotografija je napravljena 1934, mačka na slici bila je Mici, angorka. Prostor na slici je dvorište kuće u Osijeku kod Milana i Ružice, na Gundulićevoj ulici (baš kao i Langovi u Zagrebu), gde su baba i Vlado čekali dovršavanje nove kuće. Baba je jako volela Mici, ali je Milan bio najveći mačkoljubac u porodici, pa ju je prepustila njemu kada se odselila. Moja mati je više volela kučiće, koje joj je deda Vlado poklanjao. Tako je Mici ostala kratka mačija ljubav moje babe. Na fotografiji je ostalo nešto posebno, dva oštra i istovremeno umiljata pogleda, samosvest lepotica, njihova medjusobna intimnost. Uhvaćen je trenutak sreće, koji sam htela da i ja imam. Mislim da sam jasno za sebe zaželela mačku kada sam videla ovu fotografiju i čula babinu priču. Moja telesna potreba za toplim i po mogućnosti krznatim drugim telom sa kojim bih delila prostor, raspoloženje i gledanje na spoljni svet dobila je oblik. Mačke nisu jedine – ne samo da su mi drage sve toplokrvne životinje, već osećam bliskost i prema eleganciji zmije ili dodiru delfina. Moja rana zamisao bila je da budem veterinar ili biolog. Bila sam dovoljno tupava i kulturno ukalupljena da ne sledim takvome poslanstvu. Sa druge strane, sigurno bih manje uživala u jeziku, jezicima, čitanju i pisanju, i bila bih verovatno gluplja, manje osetljiva na zatiranje ljudskih prava ili znalačko uživanje u muzejima – ali bila bih bar materijalno bolje obezbedjena. Mnogo docnije, nekoliko veterinara mi je dalo priznanje za dobru dijagnozu i dobro negovanje bolesnih mačaka.
Moja baba je umrla uleto 1970. Mati je sa Radivojem otišla na pulski festival, ja sam sedela kod babe u bolnici. Bilo je sasvim jasno da ne želi više da živi. Negde četvrtoga dana su me zamolili da se udaljim iz sobe. Došao je trenutak umiranja. Majka se vratila i tugovala, ja sam uredjivala za sahranu. Po babinoj želji, nismo nosile crninu.
Ostala sam sama, u svome stanu, sa 22 godine. Započela sam samostalni život, kako je ona želela. I već istoga leta dobila sam svoju prvu mačku.