Piše: Ana Jovanović
U nedelju, 24. aprila, održani su izbori u Srbiji. Meni kao feministkinji nisu bili previše interesantni. Za par stvari koje su se eksplicitno ticale žena nisam imala komentar duži od 140 karaktera. Da li je neophodno potrošiti više od toga na seksističko-klasističku izjavu direktora kancelarije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića da „dame treba da glasaju za najvećeg kavaljera i džentlmena Aleksandra Vučića“? Ili na ekonomsko sumnjivi poziv koji je ministarka građevinarstva, infrastrukture i saobraćaja Zorana Mihajlović uputila ženama – da iskoriste program Evropske banke za obnovu i razvoj i postanu preduzetnice? Čak ni činjenica da se kandidati i kandidatkinje nisu naročito obraćali ženama ne zavređuje pažnju – glasačko telo se tretira kao monolit i svima se nudi isto. Manjak kandidatkinja je deo većeg problema koji ne može da se posmatra samo kroz prizmu izbora.
Koliko mi sa feminističke tačke gledanja srpski izbori nisu (bili) interesantni, toliko američki jesu. Osim što je u trci (još jednom) kandidatkinja koja ima dobrih izgleda da postane i predsednica, mnoge feministkinje koje cenim ih prilično aktivno prate. Kandidatura Hilari Klinton je njima inspirativna i to sa dobrim razlogom. Osim što je žena, ona ima jasnu podršku Demokratske stranke. Na samom početku kampanje dobila je podršku velikog broja superdelegata te je u trku za zvaničnu kandidatkinju Demokratske stranke na predsedničkim izborima ušla sa velikom prednošću[1].
Njen protivkandidat je do tada malo poznati senator iz Vermonta Berni Sanders. Sanders je vremenom uspeo da inspiriše veliki broj ljudi da ga podrže, ali i da kritički sagledaju sam proces izbora. Prilikom najave kandidature, Sanders je istakao da je jedan od razloga zašto se kandiduje želja da se proveri da li je moguće učestvovati na izborima u Sjedinjenim američkim državama bez podrške milijardera. Jedna od stvari koje njegova kampanja ističe je da je prosečna uplata koju dobijaju $27. Kada se sve ovo uzme u obzir, jasno je da je u toj trci Klinton na poziciji moći. Međutim, čitajući feministkinje koje sam do tada jako cenila, mogao bi da se stekne suprotan utisak.
Feministička podrška Hilari Klinton koju sam do sada primetila svodi se na politiku identiteta, sve se vraća na činjenicu da je ona žena. Ne sporim značaj reprezentacije jer igra veliku ulogu u životima ljudi. Teško je da se zamislite u određenoj ulozi ukoliko stalno dobijate poruku da ta uloga nije za vas. Nije svaka žena dovoljno snažna da samostalno razbije famozni stakleni plafon, niti bi trebalo da bude. Tradicionalno, za žene je izuzetno teško da se probiju u politici. Sa te strane, kandidatura Hilari Klinton jeste izuzetno značajna.
Međutim, politika identiteta nas dovodi samo do određene tačke. U toj tački moramo pogledati koje žene su reprezentovane. U ovom slučaju imamo obrazovanu, bogatu, belu ženu koja ima podršku velikih političkih igrača, i koja pre svega zastupa interese bogatih. Čak ni to mi ne bi bio problem. Svaka ima pravo da podržava koga god želi. Problem mi je način na koji zastupaju njene interese.
Fokusiraću se na jednu feministkinju. Amanda Markot je jedna od poznatijih savremenih feministkinja, piše za Slate, Salon, The Guardian, a pored toga je dosta aktivna na internetu. Zahvaljujući tome privukla je pažnju savremenih anti-feminista. Njihove optužbe su se obično svodile na to da ona izmišlja probleme gde ne postoje, da u svemu vidi seksizam i da joj je jedino bitan pol učesnika i učesnica događaja. Često sam bila u situaciji da na raznim forumima branim stavove koje je iznosila u svojim tekstovima. I zato se sada osećam prilično nelagodno. Našla sam se u poziciji gde i ja treba da napišem da Amanda Markot izmišlja probleme, vidi seksizam gde ga nema i da se jedino fokusira na pol učesnika i učesnica događaja koji komentariše.
Ovo je primetno u njenim tekstovima posvećenim predsedničkim izborima. Tako na primer, Sandersova tvrdnja da Klinton nije kvalifikovana da bude predsednica postaje osamdesetski seksistički stereotip o ženskoj ambiciji. Ni u jednom trenutku Markot ne uzima u obzir činjenicu da kandidati teže da ubede glasačko telo da su upravo oni kvalifikovaniji. Sanders je njene kvalifikacije doveo u pitanje. Konkretno, zato što je glasala za rat u Iraku koji je koštao mnogo, i života i materijalno. Markot to koristi da dođe do seksističkog stereotipa za koji optužuje Sandersa i njegovu kampanju – oni Klinton optužuju da je Glen Klouz u Fatalnoj privlačnosti. Nedelju dana nakon tog teksta, Markot ponovo piše da se Sandersova kampanja drži seksističkog stereotipa o ambicioznoj veštici. Samo nije jasno na tačno koji način bi Sanders mogao da kritikuje podršku koju je Hilari Klinton dala ratu u Iraku, a da ne bude označen kao seksista. Iz stavova koje Sanders zastupa jasno je da bi isti prigovor uputio i da mu je protivkandidat muškarac, i to nije teško prepoznati.
Feminizam je mnogo više od jedne kandidatkinje i feministička borba treba da se nastavi nakon američkih predsedničkih izbora. Nisam bila naročito pogođena komentarom Glorije Stajnam da mlade žene podržavaju Bernija Sandersa jer idu za momcima. Razumem želju jedne feministkinje koja se već četrdeset godina bori za prava žena da doživi da Sjedinjene američke države imaju predsednicu. Razumem da je njoj jako dugo politika identiteta bila dominantan okvir borbe. Ali ne razumem da savremena feministkinja može da podrži kandidatkinju zloupotrebljavajući feminizam. Amanda Markot koju sam ja branila po forumima ne bi to uradila.
[1] Superdelegati predstavljaju viđenije članove i članice Demokratske stranke koji mogu da podrže bilo kog kandidata bez obzira na glasove u državama koje predstavljaju. Superdelegati se zvanično izjašnjavaju tek na završnoj konvenciji Demokratske stranke, i slobodni su da u bilo kom trenutku, pre konvencije, promene podršku. Stoga je ta podrška sa kojom Klinton izlazi na početku u stvari iluzorna i može se smatrati vrstom pritiska na izborno telo.