Piše: Nadežda Milenković
Zašto smo za Rusiju?
Kakvo glupo pitanje. Pa zato što nam je bliska, u svakom slučaju bliskija od svih drugih. Kako znamo da nam je bliska? Još gluplje pitanje. Znamo da nam je bliska po svemu što znamo.
Evo, na primer – ruska književnost. Na njoj smo svi odrasli. Šta konkretno? Pa Rat i mir i Tihi Don, to je bila obavezna lektira u srednjoj školi. Doduše, malo ko je to pročitao, a i kako bi kad svaka ima četiri toma, brat bratu po hiljadu i više strana. Ana Karenjina je bila tanja (knjiga, ne žena) ali to je nekako ženska literatura, kao oni holivudski filmovi što su ženski, pa su je uglavnom i čitale samo žene. A žene i treba to da čitaju jer je poučno, da vide kako završava neverstvo.
Ali zato ruska poezija… Mada, mi baš i nismo poetska nacija, ako se razumemo. Poeziju smo čitali samo kad se moralo, za ocenu. I uglavnom samo domaće pesnike. Što je i u redu, zbog ravnopravnosti – ako ne čitamo ruske, bar nismo čitali ni američke pesnike, kao što smo gledali američke filmove i čitali američke stripove (osim ako neki nisu bili ruski, a da nismo ni znali, kao što nismo znali da je Alan Ford italijanski?). Ali smo zato gledali i ruske filmove. Doduše, jedan je bio na engleskom – doktor Živago – ali je zato onaj drugi bio originalno ruski: Moskva suzama ne veruje. I znamo sigurno da je bio dobar čim je bio na Festu.
Kao što znamo i da je ruska kultura neprevaziđena. Evo, koga god da pitate, zna za Boljšoj teatar. I to ne zato što je tamo bio, jer nije, kao što nije bio ni na našoj operi i baletu (jer nije seka persa pa da ide), ali – nije bio ni u Rusiji pa to ipak ne znači da ne zna sve o toj zemlji (uostalom, ni Karl Maj nije nikada bio u Americi pa je opet kao Nemac napisao onolike romane o Divljem zapadu).
I ne samo da nikada nismo bili u Rusiji niti poznajemo ijednog Rusa, nego čak ni ne poznajemo nekog ko je bio, osim možda nekog građevinskog radnika koji ni ne želi da priča kako se tamo proveo, ali zato poznajemo rusku muziku. Evo, na primer, Kazačok i Kaljinka. Doduše, slušali smo mnogo više pesama na engleskom, ali nijedna ne govori o tome o čemu ove dve. O čemu govore? Pa kako da znamo kad ne znamo ruski (osim ono malo školskog) a i gde smo pa mogli da uvežbamo ruski kad su svi filmovi bili na engleskom?
Ali, ne morate znati ruski pa da znate da je Lada najizdržljiviji auto na svetu. Ne, nismo se lično uverili, ali znate kako se kaže: kad đavo Rus napravi… a ne, to je za nemačke automobile. Dobro, nema izreka, ali ima onaj stih: trošila ko ruska vozila.
No, to što ne kupujemo ruske proizvode (kavijar je em preskup, em isti ko riblje ulje koje smo morali da pijemo u detinjstvu) i što ne znamo mnogo o njima (boršč je valjda neka čorba, u svakom slučaju tako zvuči) nije razlog da ne osećamo bliskost sa Rusima. Jer, ne zaboravimo da su oni pravoslavni narod! A to je neprikosnovena veza. Jeste, i Grci su, pa se ipak sa njima ne bratimimo, niti priželjkujemo da budemo njihova provincija, ali to je zato što o Grčkoj tako malo znamo. To što smo tamo odlazili mnogo češće nego u Rusiju, ne znači da smo po plažama mogli da zaključimo kako ljudi tamo žive. Doduše, ne znamo ni kako Rusi žive, ali sigurno im je bolje čim se ne bune. U suprotnom bi se govorilo ”buni se ko Rus u apsu”, a ne ”ko Grk u apsu”, zar ne?
Na kraju krajeva, čak i da ne znamo mnogo o Rusiji – znamo dovoljno o svim drugima pa možemo da zaključujemo. Drugi, Evropska unija i Amerika pre svih, rade šta im se prohte i nikome ne odgovaraju za to. A Rusija? Eh, Rusija je propratila kao i mi. Čak joj je bilo i mnogo teže u doba socijalizma, to bar svi znamo. Ali je onda došao Putin. I Rusija sad najzad može da radi šta joj se prohte i da nikome ne odgovara za to. E, zato smo mi za Rusiju.