Piše: Nadežda Milenković
Sada već tradicionalni vanredni parlamentarni izbori u Srbiji, ove godine oplemenjeni i redovnim pokrajinskim i lokalnim izborima, najviše podsećaju na neke igre gladnih. Sa jedne strane su takmičari gladni vlasti, sa druge birači koji su – samo gladni.
No, ako uzmemo u obzir činjenicu da među ovih osamsto hiljada, koliko u vladajućoj stranci tvrde da imaju članova, takođe postoji mnogo gladnih koji su se i učlanili nadajući da će da se uhlebe (metaforično, ali bogami i bukvalno ”uhlebe”) ispada da gladni pobeđuju. Doduše, samo brojčano.
Njihova brojčana nadmoćnost, ta prevlast gladnih nad sitima, naravno da ne znači da će posle izbora biti manje gladnih. Jer, oni gladni koji se i dočepaju nekakve vlasti neće nikada biti siti jer glad za vlašću i ne može da se utoli. Naprotiv, što više vlasti imate, sve je veća glad za njom.
A ovi drugi gladni, ovi koji će samo glasati i ostati bez vlasti, ostaće takođe i gladni. Jedino će biti siti ovakve vlasti.
U principu, izbori u nekoj državi bi trebalo da budu nešto kao štafeta u atletici. Trčiš najbolje što možeš, a onda predaš štafetu sledećem takmičaru, onom ko uspe da okupi parlamentarnu većinu. Da, u principu i da, u nekoj uređenoj državi. U Srbiji – malo teže. Ponajviše zato što je ova sadašnja vlast uspela da u priličnoj meri diskvalifikuje samu trku – od medijske nezastupljenosti ostalih trkača do prekomerne sopstvene zastupljenosti. Neumerene hvalospeve o sebi da i ne pominjem. (Istine radi, bilo je toga i u ranijim vlastima, ali ovako brutalan pritisak na birače je ipak nešto novo u novijoj istoriji.)
Ako i bude neke sličnosti sa štafetom, to će biti samo ako se uskoro i zaista organizuje nekakava štafeta u Srbiji. Ali ne ona atletska, nego ona socijalistička. Koja se neće zvati štafeta mladosti, naravno, jer ovde nit više ima onoliko mladih niti iko ima potrebu da slavi dan mladosti. A još manje da štafetu preda mladima.
Što ne znači da ne treba obnoviti staru manifestaciju iz Titovog vremena. Samo je treba prilagoditi novom dobu. Pa nošenje štafete po celoj zemlji i završnu ceremoniju (takozvani ”slet”, ako ga se iko više seća) njene predaje na stadionu nazvati: štafeta ljubavi, odanosti i pokornosti.
Kog datuma bi to trebalo organizovati? Pa, svakako ne na rođendan vođe, kao što je sa Titom bio slučaj, jer bi to suviše ličilo na građenje kulta ličnosti. Moglo bi, čak bi bilo i najpraktičnije, da se štafeta predaje nekog dana u vreme izborne tišine. Ionako je tada TV program kao da je, bože mi oprosti, dan žalosti. Nema ni ono malo emisija u kojima se može videti i čuti neki komentar o stanju u društvu jer se i to, odnosno – naročito to – smatra političkom propagandom. Protiv vlasti, naravno.
A i zgodno je da se izborna tišina malo zagluši nekim svečarskim tonovima, vatrometom, bučnim veseljem… U suprotnom, ako ljudi kontempliraju o glasanju u ovoj mrtvoj tišini – čuće kako im krče creva.