Igra je zaboravljena kategorija u svetu odraslih, ali ipak se pitamo, koliko smo odrasli i šta to zapravo znači? Da li je igra neozbiljna i rezervisana samo za decu? Da li postajemo malo luđi ako se prepustimo igri. Sve to istražuje projekat Ludus, čija je autorka Manja Lekić, ilustratorka iz Beograda, koja se u okviru istraživačkih doktorskih studija bavi temom dečijeg stvaralaštva, igrama i time kako igra utiče na nas.
O Ludusu smo razgovarali sa Manjom Lekić, autorkom interaktivne postavke, Katarinom Popović, multimedijalnom umetnicom koja je otvorila izložbu i Ksenijom Marković, filološkinjom koja se bavi lingvističkim aspektima interakcije sa publikom. Izložba se može pogledati u Kreaktivnom centru Poligon u Ljubljani sve do 23. februara.
Šta možemo videti na izložbi projekta Ludus?
Manja: Ludus je moja prvi istraživačka tačka u okviru koje pokušavam da se što više približim temi igara i igranja i da vidim kako je što više moguće integrisati ovu temu u okviru kulture. Radi se o politiptihu, dakle seriji ilustracija koj su zapravo sećanje na moj omiljeni park iz detinjstva. Na svakoj od tih grafika predstavljena je po jedna igralica za koju je publika pozvana da sama izmisli svoju reč ili da se seti kako se osećala kada se igrala na jednoj takvoj ljuljašci, vrtešci i drugim igralicama. Deca na izložbi takođe mogu da učestvuju, da slikaju, izmišljaju reči i time doprinesu izložbi. Svi su dobrodošli i pozvani da dođu sa decom jer je ideja da, ukoliko publika ne može sama da se seti gde je ostavila svoje igranje, da može sa decom da se dodatno inspiriše i da vidi kako to funkcioniše.
Ko učestvuje u Ludusu?
Manja: U okviru ovog projekta, pozvani su da učestvuju svi oni koji se interesuju i zalažu za afirmaciju detinjstva i koji se bore protiv tog jaza između dečijeg stvaralaštva i onoga što treba da bude konzumirana kultura od strane odraslih. Iskreno mislim i verujem da to treba da bude objedinjeno. I zato projekat Ludus ima za cilj da okupi veliki broj stručnjaka i autora koji se bave kreativnim stvaralaštvom inspirisanim decom i koji generalno rade za decu. Sa mnom su u Ljubljani bile i moje saradnice: multimedijalna umetnica Katarina Popović koja je otvorila izložbu i Ksenija Marković, filološkinja, koja se bavila između ostalog i interakcijom sa publikom sa lingvističkog aspekta.
Šta ovu izložbu čini posebnom?
Katarina: Meni je najvažniji medij u kome je izložba rađena i koncept u kome je postavljena jer novi mediji i interaktivni način predstavljanja su najlakši načini da se i stariji i mlađi uključe u izložbu i da se uključe ponovo u igranje. Jedno je kada vi nekome nešto pričate i pozovete ga da nešto vidi, a drugo je kada nekome nešto predstavite i pozovete ga da učestvuje. U tom smislu je najvažnije da svako ko dođe na izložbu može i sam da uđe u proces igranja, a ne samo da ga posmatra.
Šta sve možemo saznati o sebi i drugima kroz igru?
Ksenija: Ono na šta je izložba želela da ukaže jeste kvalitet igre u procesu učenja i razvoja dece, a i odraslih ljudi. Akcenat smo stavili na jezik. Kao filolog, želela sam da istaknem koliko je proces igre važan za usvajanje jezika, kako maternjeg, tako i stranog. Posebno je važno da se metod učenja stranog jezika približi načinu usvajanja maternjeg, a najbolji način za to je upravo igra. Deca, pa čak i odrasli kroz igru ne osećaju pritisak niti pravila koja im se nameću, već spontano dolaze do rešenja i usvajaju šeme i pravila koja im dolaze kroz proces igre. Naša ideja je bila da navedemo i mlađe i starije posetioce da se kroz izložbu inspirišu, da daju nova imena svojim igrama, spravama za igru, prostorima za igru i da se inspirišu zvukom koji stvaraju kada se igraju i tako da skrenemo pažnju deci i na sredinu u kojoj borave. Danas se možda deca više fokusiraju na ekran kompjutera i televizora i možda su malo zaboravili na druge stvari. Treba im se skrenuti pažnja da postoji još nešto oko njih što može da im pomogne da i sami bolje uče i da, opažajući sredinu oko sebe, budu kreativniji. Mi smo im dali potpunu slobodu da izaberu koju će reč da iskoriste za omiljenu spravu ili igru i rezultat koji imamo nakon ovog izlaganja pokazuje razliku u tome kako reči smišljaju odrasli i kako deca. To ćemo u jednom trenutku i pokazati. Drago mi je da su u izložbi svi rado učestvovali i da nismo morali da ih mnogo usmeravamo šta treba da urade, već su se ljudi sami interesovali i želeli da budu deo toga i da ostave neki trag. Izložba će rasti i sve što se prikupi na njoj biće jedan karavan.
Manja: Ideja je da projekat Ludus ima putujući aspekt. Ljubljana je samo prva stanica. Nakon toga izložbu planiramo da predstavimo i u Celju, potom Zagrebu i Rijeci, Cetinju i Baru, Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Donjem Milanovcu i iskreno se nadam i u Budimpešti i Skoplju.
Kakve su bile reakcije publike na otvaranju izložbe u Ljubljani?
Manja: Za sada su reakcije odlične. Svi su pozvani da učestvuju i doprinesu svojim izmišljenim rečima i pronalaženjem sopstvenog toka svesti igre. Najviše bih volela da sa svake izložbe ostane skup novih motiva koji će vremenom da rezultira u izmišljeni vokabular ili novi leksikon posvećen igranju. Volela bih da to bude neka vrsta brošure, tako da kada zapnete i ne možete da se setite gde ste zaboravili svoje igranje, možete da se podsetite uz ručno uputstvo.
Zašto je igra tako važna i u životu nas odraslih?
Manja: To je jedno od najtežih pitanja na koje ne znam da odgovorim. Kroz posao i svakodnevne obaveze dođete do toga da se uvek nešto mora i da je problem ako nešto ne umete da rešite i onda se nameće pitanje odgovornosti, drugih obaveza, nemanja vremena. Buna protiv takvog toka svesti, loših i negativnih misli je mene kao autorku dovelo do toga da sam želala prvo od sebe da počnem i sebe da nateram da svaki svoj problem rešavam kroz igru. Može ovako, ali može i drugačije: po nekim drugim pravilima, sa malo više emocija, opuštenije. U sklopu svojih doktorskih studija i u vezi sa teorijama detinjstva, nekako mi to sada sve ima smisla.
Razgovarala Biljana Žikić
U skraćenom obliku razgovor će biti dostupan u audio formatu ovde.