Anamari Repić je novinarka, menadžerka za međunarodne odnose na Radio-televiziji Kosovo i potpredsednica Saveta za štampu Kosova, samoregulatornog tela za štampane i onlajn medije. Učestvovala je u osnovanju TV kanala na srpskom jeziku i razvoju programa manjinskih zajednica, kao zamenica generalnog direktora RTK-a. Iz Prištine je izveštavala za Radio Slobodna Evropa. Bila je i autorka TV emisije “Sve je moguće. Sa Anom”, koja je 2009. emitovana na RTK1 i B92 Info kanalu. Ova emisija je bila svojevrsni medijski javni prostor, koji je služio za razgovore o životu Srba na Kosovu, njihovim očekivanjima i nadanjima. Anamari Repić se posebno bavi pitanjima medijske samoregulacije, pravima žena i novinarske obuke. Udruženje profesionalnih novinara Kosova i IREX su joj 2003. godine dodelili nagradu za hrabrost u novinarstvu, a 2009. godine dobija nagradu za “Medijski doprinos u integraciji manjina u kosovsko društvo”. Rođena je 1976. godine u Prizrenu, koji napušta u junu 1999. godine. Živi na relaciji Priština-Beograd.
Kako je organizovana Radio televizija Kosovo?
Radio televizija Kosovo ima četiri TV kanala. Prvi je većinski albanski sa nacionalnom frekvencijom, dok je 15% programa na manjinskim jezicima, srpskom, bosanskom, turskom, romskom. Postoji i program za aškalijsku i egipćansku zajednicu. Drugi TV kanal je na srpskom jeziku sa određenim procentom manjinskih programa na bosanskom, turskom, crnogorskom i romskom jeziku. Treći kanal je informativa na albanskom jeziku, a četvrti, takođe albanski, emituje sadržaje iz oblasti kulture, sporta, razne dokumentarce. Postoje dve radio stanice na kojima se emituju programi na srpskom, bosanskom, turskom i romskom jeziku, po sat, dva dnevno, zavisi od redakcije. Tu je i portal koji uz sve ove uključuje i engleski jezik.
Kako funkcioniše srpska redakcija: koliko je zaposlenih i kako se finansiraju?
Na srpskom TV kanalu radi 90 ljudi, na radiju i prvom kanalu postoji redakcija. Finansiranje je predviđeno Zakonom. Od ukupnog budžeta za RTV Kosovo, 10 % se izdvaja za srpski program. Radio ima nekoliko radnika i zbog njegove specifičnosti ima odvojenu redakciju. Na RTK 1 dnevno se radi po 15 minuta programa vesti, a jednom nedeljno emituju se jednočasovne magazinske emisije. Postoje urednički timovi podeljeni prema programima (informativni, obrazovni, kulturni, dokumentarni, sportska redakcija) i naravno produkcija i tehnika. Od 90 ljudi većina su Srbi, ali u srpskom programu tehničke i produkcijske poslove mogu da rade i druge zajednice, dok su u uredničkim timovima novinari i urednici iz srpske zajednice.
Koje teme se prate?
Najčešće se prate teme koje se tiču života Srba na Kosovu. Televizija je njihov javni servis. Oni tu žive, rade, stvaraju, planiraju budućnost i veoma je važno da javni servis odgovori na njihove potrebe i pruži im informacije koje su neophodne da se analiziraju procesi i odluke koje se donose. Istovremeno, tu je da stvori i pruži javni prostor na kome se oni okupljaju i razgovaraju o raznim temama i problemima. U isto vreme prate se teme iz Srbije, politika Srbije prema Kosovu, kao i politika Srbije prema Srbima na Kosovu, stavovi medjunarodne zajednice. Prati se ono što je vest, a vest je vest na bilo kom jeziku.
Važno je da su koncentrisani na probleme, na teme koje prvenstveno tište srpsku zajednicu, ali to ne znači da se ne izveštava o institucijama u Prištini i Beogradu. Česti gosti u programima su Albanci koji takođe imaju određene poruke i žele da objasne neke stvari Srbima na Kosovu. Naše pravo je da pitamo sve i svakoga. Rade se regionalne i svetske teme. Neke ekipe su zajedno sa albanskim kolegama išle pre par godina u Tursku, Makedoniju, Beograd, Albaniju. Traže se interesantne životne priče, recimo život Srba u Albaniji gde su manjina. Javni servis izlazi iz lokalnog okvira i okreće se profesionalnim standardima.
Koliko se urednička politika srpske redakcije RTV Kosova razlikuje od RTV Srbije?
Najveća razlika je u tome što mi ovde živimo. Te teme i problemi nas interesuju. RTS ne analizira neke specifične zakone. Zakon o Trepči je priča koja traje dve godine i mnogo ranije se najavljivalo da će se desiti nešto tako. Javni servis na Kosovu na srpskom jeziku je to pratio od samog starta, imao pristup informacijama, pratio sednice vlade, skupštinska zasedanja, Srbe u institucijama. Mnogo više je izveštavano o nekim stvarima koje su usledile pre donošenja bilo kakvog Zakona o Trepči. RTS je izveštavao o tome onda kada se to desilo i kada je to na neki način dotaklo Beograd. Mi izveštavamo i informišemo ljude o događajima iz Prištine, dok što se vlade Srbije tiče, Beograd to radi ukoliko postoji neka posebna veza ili interes. Pratimo i tu stranu. Srbi žive na Kosovu, ali su i dalje okrenuti Beogradu. Važno je da izveštavamo o odlukama koje se tamo donose vezano za zdravstvo i školstvo, jer to utiče i na Srbe na Kosovu.
Postoje dve odvojene uređivačke politike, albanska i srpska. To ne znači da smo neprijatelji u izveštavanju. Ako se radi profesionalno i objektivno, ako se objasni informacija i iznesu relevantne strane, onda to ne znači da imamo potpuno različite uređivačke politike, već da izveštavamo o onome što je važno za tu zajednicu. Najvažnija je publika kojoj se obraćamo. Veoma često nas razdvajaju politički problemi, nesuglasice između Prištine i Beograda zato što smo mi javni servis Kosova i funkcionišemo prema Zakonu koji je usvojen u skupštini Kosova. Ne znamo da li nas Beograd priznaje, ali nije na nama da o tome razmišljamo. Otvoreni smo, imamo česte intervjue sa predstavnicima vlasti u Beogradu, sa Markom Đurićem i ostalima. Nije se desilo da nas je neko odbio zato što smo javni servis Kosova. Prenose informaciju da mi postojimo i da nas ljudi gledaju. Možda ne u velikom broju, jer smo formirani pre četiri godine i potrebno nam je vreme da stvorimo poverenje kod ljudi.
Znamo da je kod srpske zajednice RTS najgledaniji, ali imamo informacije da prate i nas. Odazivaju se na naše pozive, učestvuju u emisijama, daju izjave, rade reportaže, žele da prenesu poruku, žele da govore za nas. Prepoznaju nas i naše ekipe na terenu i to je veoma važno za početak. Na nama je da vremenom dokažemo da radimo u interesu zajednice, da naše informisanje bude brzo, tačno, provereno i da prvenstveno plasiramo informacije na lokalu, a i šire.
Koliko ima Srba na Kosovu i kako oni žive?
Prema zadnjem popisu ne može se tačno reći koliko ih ima, zato što je deo Srba na severu Kosova bojkotovao popis. Informacije koje plasiraju neke međunarodne organizacije kažu da ih ima izmedju 100 000 i 150 000. Smatra se da na severu Kosova živi oko 50 000, a južnije od Ibra još 100 000 ljudi. Srbi su zadnjih godina veoma aktivni u lokalnoj vlasti, postoji nekoliko većinskih srpskih opština. One su decentralizovane što znači da su mnoga ovlašćenja prebačena na njih, recimo biranje komandira policijske stanice, kontrolisanje budžeta kada su u pitanju investicije. Mnoge stvari su dozvoljene opštinama na lokalu, one su male državice, mogu da upravljaju budžetom kako smatraju da treba, ulažu u razvoj, dovode investitore i staraju se o bezbednosti. Dosta toga je omogućeno, a na njima je da odluče kako da sva ta ovlašćenja iskoriste, da li hoće da ulažu u razvoj sredine, kako da izgrade budućnost na Kosovu.
Znamo da je i dalje veliki znak pitanja kako Srbi planiraju život na Kosovu, da li uopšte žele da ostanu, stvaraju porodice. To su ta večna pitanja zadnjih 17 godina, posle 1999. godine. Na lokalu su stvorene neke mogućnosti da se organizuje život u opštinama. Srba ima u centralnoj vlasti, u skupštini, u vladi, njihov uticaj je zaštićen i Ustavom i zakonima. Mnoge važne odluke ne mogu se donositi bez podrške Srba. Da bi se formirala vojska mora da se promeni Ustav, a da bi se menjao Ustav, potrebna je podrška Srba. To je ta pozitivna diskriminacija koja se mora iskoristiti. Ne treba stopirati i blokirati procese, već ih poboljšati, unaprediti da bi bili bolji kako za Srbe, tako i za sve na Kosovu. Veoma je važno da pravi ljudi budu na pravom mestu. Pitanje je koliko je to zaista tako. Mehanizmi postoje, samo ih treba iskoristiti da se odluke donose na pravi način.
Kakav status imaju Srbi na Kosovu?
Prema Ustavu, Srbi su ravnopravni sa Albancima, sa albanskom većinom. Srpski jezik je pored albanskog službeni jezik. Sva dokumenta moraju da budu na dva jezika, nijedan zakon ne može da bude relevantan ukoliko nije na dva jezika, ne može da bude usvojen niti proglašen od strane predsednika ukoliko nije dvojezičan. To su zaštitni mehanizmi pozitivne diskriminacije koja je veoma važna i koja se treba iskoristiti na pravi način. Formalno gledano Srbi jesu manjina, ali zaštićena manjina koja ima garantovanu zastupljenost u institucijama na svim nivoima i svim oblicima vlasti od zakonodavne, izvršne, sudske.
Kako je na neformalnom, svakodnevnom nivou?
Živi se odvojeno. Otkako su formirane većinske srpske opštine, Srbi su se skoncentrisali u tim sredinama, nema ih u gradovima, napustili su ih nakon rata 1999. godine. Odselili su se ili su u Srbiji raseljena lica, izbeglice ili žive unutar Kosova u sredinama gde su u nekom trenutku bili većina. Tako je i danas. Godinama se snalaze, tu žive, ali nemaju društveni dodir sa većinskom zajednicom Albanaca. Sarađuje se u institucijama, na radnim mestima, na raznim sastancima, konferencijama. Rade zajedno, međutim društvenog kontakta nema. Najveći problem sadašnjosti i budućnosti je u tome koliko dve zajednice zaista komuniciraju, koliko su dva društva počela da razgovaraju o prošlosti, o onome što ih čeka, o procesu pomirenja i dijaloga. To nije samo dijalog koji se vodi u Briselu između Beograda i Prištine, Srbije i Kosova, veoma je važno uspostaviti dijalog između ta dva društva.
Albanci i Srbi žive na pet, šest, kilometara udaljenosti, a ne komuniciraju na društvenom nivou, ne piju kafu, ne idu na rođendane, slavlja… Postoje neki pojedinačni slučajevi, toga uvek ima, međutim ako govorimo o problemu, ovo jeste problem. Živi se odvojeno, ne govori se jezik jedne i druge zajednice. Mladi Albanci ne znaju srpski, mladi Srbi ne znaju albanski i konverzaciju vode na engleskom jeziku. O tome kakvi smo, šta mislimo o prošlosti i budućnosti, kakvi su nam zajednički problemi, kako ih možemo zajedno rešiti, o tome se malo govori. Ne postoje neki posebni forumi koji bi okupili i jedne i druge, javni prostor gde bi Albanci mogli da čuju šta brine srpsku zajednicu, a Srbi šta to tišti Albance na Kosovu. To je veliki problem i prepreka za budućnost. Na nama je da kao javni servis pokrenemo debate i dijalog. Ima nekih pomaka, radimo na tome, nadam se da ćemo uticati na obe zajednice, a to je ujedno i najveći problem, kako zbližiti dva društva.
Razgovor vodila Biljana Žikić. Audio intervju dostupan na Kontrola leta, Radio Študent.