Nova radinost, Škart, 2006.
Žene su danas dominantne, možda i zato što su u odnosu na neka druga vremena iz moje mladosti podstaknute organizacijama i fondacijama, smatra Dunja Blažević. Miraz simbolično označava odnos ličnog nasleđa, onoga što se nosi, iznosi iz „kuće” i onoga što se stiče i oblikuje kao proživljeno životno iskustvo ili kao vlastiti odabir ljudskih, društvenih, istorijskih i/ili specifično ženskih vrednosti. U kontekstu našeg projekta ovaj pojam bavi se emancipatorskim politikama, napisala je Dunja Blažević. Objašnjavajući osnovnu ideju izložbe „Miraz”, delu projekta „Žensko nasleđe – doprinos jednakosti u kulturi” nedavno održanoj u Centru za kulturnu dekontaminaciju (nosilac projekta je Centar za ženske studije iz Zagreba) ova kustoskinja razgovarala je sa nama nakon večeri koja je u istom prostoru bila posvećena sećanju na Žaranu Papić a neposredno pred svečano otvaranje. Koincidencija je namerna, jer su Dunja Blažević i pomenuta feministička antropološkinja i teoretičarka još davne 1978. realizovale isti projekat – tada kontroverznu konferenciju „Drukca žena”, održanu u Studentskom kulturnom centru.
Putujuća postavka „Miraz” sastavljena od video radova, plakata i razglednica, koja u Beograd dolazi posle Ljubljane i Trsta, uspostavlja kreativni dijalog između autorki i autora iz centara bivše Jugoslavije koji dele zajedničko istorijsko nasleđe i rade na sličnoj umetničkoj, rodnoj i društvenoj platformi. Alma Suljević (Sarajevo), Danica Dakić (Sarajevo), Darinka Pop-Mitić (Beograd), Dejan Habiht (Ljubljana), Gordana Anđelić-Galić (Sarajevo), Kristina Leko (Zagreb), Maja Bajević (Sarajevo), Marjetica Potrč (Ljubljana), Milica Tomić (Beograd), Renata Poljak (Zagreb),Sanja Iveković (Zagreb), Šejla Kamerić (Sarajevo), Škart (Beograd) i Tanja Lažetić (Ljubljana) nisu slučajno izabrani.
– Osnovni kriterijum bila je moja dosadašnja saradnja sa njima, čime želim da ukažem na intimnost odnosa kustos – umetnik – umetnica. Nisam dodatno „objektivno” otkrivala nove radove koji ilustruju temu izložbe, već sam se opredelila za autore sa kojima pored umetničkog delim i širi sistem vrednosti. Jezgro izložbe čine umetnice iz Sarajeva, pošto sam tokom poslednjih 15 godina blisko sarađivala sa prvom posleratnom generacijom tamošnjih umetnika, kojom dominiraju žene. Njihova umetnička praksa, u rasponu od ženskog aktivizma do naglašenog ženskog karaktera rada, nešto je što zavređuje pažnju – objašnjava Dunja Blažević.
Ni poredak imena umetnika na postavci nije slučajan.
– Spisak nije onakav na kakve smo navikli, nije abecedan po prezimenima niti po gradovima. Autori su poređani po imenima. Jer, svi mi, pa i žene, prezimena dobijamo po ocu ali je lično ime ono što nas, u stvari, obeležava.
Posebna nedoumica publike koja je do sada videla postavku jeste nedostatak Marine Abramović, sa kojom je naša sagovornica dosta sarađivala.
– Rad svih na izložbi ima jasnu žensku poziciju i kritički odnos prema patrijarhatu, iako se samo Sanja Iveković politički izjašnjava kao feministkinja. Marine Abramović nema jer ona svoju umetnost ne smatra ženskom. Prosto, ona jednostavno po sopstvenoj odluci ne pripada poetici koju ovaj projekat neguje.
Ono što je dodatno specifično jeste to da su izloženi plakati bili ponuđeni posetiocima. Oni su mogli da ih ponesu sa sobom i tako „prisvoje” deo miraza. Ovakav, novouspostavljeni odnos umetnika sa publikom čini „Miraz” drugačijom od standardnih „umetničkih” izložbi, koja nudi jedno moguće čitanje onoga što zovemo ženskom umetnošću.
– Ona je danas veoma prisutna, žene su na tom polju dominantne, možda i zato što su, u odnosu na neka druga vremena iz moje mladosti, danas podstaknuta brojnim organizacijama, fondacijama i galerijama. I to je dobro, zaključuje Blaževićeva.
M. Dimitrijević
objavljeno: 25.09.2012.
www.politika.rs