Piše: Svetlana Slapšak
Vratili smo se iz Atine krajem septembra 1991. Klio je nestala 23. avgusta. Iza nje je ostalo nešto slika, dlake koje su se pojavljivale još godinama na mojoj odeći i u knjigama na kojima je ležala, i osamnaest strana vizualne poezije koje je odštampala ležeći na praznom i uvek toplom delu „portabl“ Amstrada (bilo mu je više od deset kila) i pritiskajući slučajno „Print Screen“ komandu šapom ili repom. U Beogradu je Božidar još pomogao društvu koje je čuvalo uspomene na slovenačke pilote poginule prilikom uzaludne odbrane Beograda aprila 1941, da na jednoj od dunavskih ada lociraju ostatke aviona duboko u zemlji. Bombardovanje Dubrovnika doživeli smo u Pragu.
Krajem oktobra odlučili smo se da ponovo idemo u Grčku, zbog konferencije u Francuskoj arheološkoj školi koja je bila veoma važna za Božidara. Ostali smo malo duže: svaki dan bismo se odvezli u deo Atine u kojem smo živeli toga leta, i naravno, tražili Klio, premda to nismo jedno drugom govorili. Bilo je to doba kada smo svaki dan satima prenosili poruke jednih ljudi drugima, kada smo funkcionisali kao dobro navijene mašine, i istovremeno u stalnom grču i očekivanju najgorih vesti. Na putu iz Grčke, vozili smo se satima iza haubice na kamionu, čija je cev bila uperena u nas. Pred Leskovcem su nas skrenuli na lokalni put, blatnjav i pun rupa: tu smo se vukli iza kolone vojnih vozila. Jedva smo dobili benzin, zbog slovenačkih tablica.
U Beogradu su moje prijateljice i prijatelji palili sveće za sve žrtve, na radiju sam već bila proglašena narodnom izdajnicom – dotada sam tu odliku dobijala privatno. Morali smo se odlučiti šta da radimo dalje, i bilo nam je jasno da je to životna odluka. Mogla sam biti korisna u Beogradu, ali ne bih mnogo pomogla svojoj majci, jer načina da se zaposlim nije bilo. Ako sam htela da joj pomognem, to je bilo mogućno samo sa drugog mesta. Ako ostanem u Beogradu, bilo je potpuno jasno da bar nekoliko godina ne bih mogla videti Božidara, a on opet nije imao druge mogućnosti, nego da nastavi sa radom u Sloveniji. Našem nomadskom životu došao je kraj, i odluka je morala biti moja. Tako sam se odlučila da prvi put u životu, posle petnaest godina, krenem za svojim mužem.
Krenuli smo preko Subotice, zastajući na svakom raskršću: prema zapadu su prolazile kolone autobusa pune vojnika, prema Vukovaru. U Subotici su nas prvo zaustavili da glasamo za već neku novu pokrajinu, na jednom od lažnih referenduma. Kada sam rekla (i naravno slagala) da smo već glasali, odgovorili su mi da to ništa ne smeta – što više, to bolje. Uspeli smo da se izvučemo – bio je opšti haos i mnogo raznih uniformi, niko nije imao kontrolu. Na granici nas je zaustavio oficir, i tražio od Božidara da se odmah mobiliše. I tu smo uspeli da se izvučemo, i dan smo proveli vozeći se od jednog do drugog graničnog prelaza, dok uveče nismo našli jedan se potpuno pijanim milicajcima i vojnicima: tu smo uspeli da pređemo granicu. Našli smo se u ledenoj noći u Mađarskoj, i kad smo naleteli na neki mizeran motel i sobicu sa zidovima od lesonita, učinilo mi se da smo došli u slobodni svet. Narednog dana, imali smo slično događanje na slovenačkoj granici: ovoga puta, ja nisam mogla da uđem u zemlju. Trajalo je kraće, samo tri sata, i onda smo pušteni, sa savetom da se odmah javim policiji u Ljubljani. Naravno da se nisam javila.
Odmah smo počeli sa onim što smo ostavili u Beogradu: nas nekoliko žena je pokrenulo akciju „Ćutanje ubija, govorimo za mir“ i počele smo paliti sveće i sakupljati potpise za zaustavljanje svih oružanih sukoba, na Kongresnom trgu u Ljubljani. Bila je gadna rana zima, ali smo za samo mesec dana sakupile skoro desetak hiljada potpisa, ljudi su dolazili sa svećama, neki su hteli da daju novac za žrtve rata. Nismo doživele nijedan incident za to vreme, policija nas nije uznemiravala. Jedne večeri je Sonja Lokar dovela preko stotinu ljudi i žena, ceo park se zacrveneo od crvenih sveća. Upoznala sam Albanku, koja je htela da mi daje časove albanskog: nikada nisam srela nekoga ko je bio uvereniji Jugosloven od te mlade žene. Pre podne časovi, popodne stajanje na trgu…
I jedne večeri, dok sam se vraćala pored robne kuće Emona (današnji Maxi market), ispred stepenica se pojavila jedna lepa odrasla crna mačka, i dala mi znak da joj se dopadam. Nije imala ništa protiv da je odnesem kući. Imala je prelepo zimsko crno krzno, prela je sve vreme, a kada smo stigle, pustila je i glas – neobično prijatan, čist, skoro melodiozan mjauk. Odlučila sam da je nazovem Kaliopa, što znači „lep glas“ i ime je jedne od Muza – najstarije, koja je brinula za muziku, poeziju i ples. Kaliopa je bila idealna kućna mačka: sedela je obično ispred mene kad radim, pratila me posvuda, bila ljubazna sa Božidarom. No jednog dana, kad sam sa kesama došla iz samousluge, jednostavno me je preskočila i nestala u dvorištu, a zatim preko zida. Ocenili smo da je pobegla u pravcu skupštine, i potražili smo je, uz pomoć dežurnog policajca i poslanika koga smo poznavali, i koji je upravo izašao i zgrade. Kaliopa se sakrivala na donjoj grani ukrasnog žbuna, tako da smo je jedva našli, a onda se elegantnim skokom izvukla iz zahvata nas četvroro i nestala u pravcu robne kuće.
Narednog dana sam na povratku sa trga svratila u robnu kuću. Neko me je pozvao – to je bila moja učiteljica albanskog, koja je pobedonosno, između gondola sa čarapama i kozmetikom, držala u naručju moju Kaliopu… Pitala je ljude oko robne kuće da li su videli takvu mačku, i kelner u kafiću joj je otkrio gde Kaliopa dobija hranu od naklonjenog osoblja. Znao je i da tada nije imala mačiće. Kaliopa je ponovo prela i nije se opirala povratku kući, i više nikada nije pobegla.
U doba kad smo uglavnom saznavali i gledali užase koji su se dešavali nedaleko od Slovenije, Kaliopa je značila normalnost, stalnost i prizivala je razum. Ima mirnih mačaka, koje vas gledaju sa ponekim sporim miganjem, koje vas stalno ubeđuju da je svuda unaokolo red i da možete, kao i one, dremati do mile volje. Ništa mi nije bilo potrebnije u to doba, kad smo se noću budili da gledamo ili slušamo vesti, kada nas je bez prestanka grizao dubok osećaj krivice za sve što se dešava izvan naše naizgled mirne provincije, kada je svaki dan trebalo pisati saopštenje, protest, članak, juriti po mestima po Ljubljani koja su imala faks – jedino sredstvo brze komunikacije, telefonirati u Australiju da bi se dobila poruka iz Zagreba… Mirovni pokret, tako živahan i masovan pre rata, sada je praktično zamro: nas nekoliko se skoro krišom sastajalo u zasebnoj sobi neke kafane na desnoj obali Ljubljanice. Jedne večeri smo se po gustoj magli vraćali kući, kada se iz nekih parkiranih kola začuo zvuk jedne Balaševićeve pesme: prilepili smo se uz ogradu do kola, i plakali bez zazora, nas troje odraslih, na obali Ljubljanice.
„Na svećama“ sam srela mladog filozofa iz Dubrovnika koga sam se sećala sa kongresa. On nije imao kamo da se vrati, jer bi bio mobilisan, mi smo imali nešto prostora: tako smo dobili svog prvog ratnog stanara. Brzo smo došli do načina života koji je omogućavao preživljavanje i samostalni rad svakog od nas – sretali smo se o obrocima i sa kafom pred televizorom, ostatak vremena bi se svako zavukao u svoj kutak. Božidar je jedini bio zaposlen, i svi smo živeli od njegove zarade. Meni je postalo jasno da nemam više s čim da nastupam u Sloveniji: jednako sam bila protiv nacionalizma tu kao i u Srbiji, i umesto da se smirim i ulagujem, ja sam i dalje mislila po svome, uz odobravanje mojih ukućana.
No dok sam u Beogradu bila državni neprijatelj, ovde sam postala – jedna Srpkinja. Ako ništa drugo, to je konačno stvorilo red u mojoj glavi, i navelo me da gledam stvari realno. Ono što sam radila značilo mi je neuporedivo više nego ono šta sam mogla biti u društvu, i tako je zauvek i ostalo. Pred kraj semestra ponudili su mi da nastavim sa predavanjima, premda ime predmeta nije bilo baš sasvim jasno – srpska, hrvatska, južnoslovenske književnosti? Imala sam nekoliko odličnih studentkinja, i to je imalo smisla. Početkom 1992. godine počela sam da objavljujem pokoji članak. Jedan je bio neka vizija buduće Ljubljane, sa mnogo lokala sa najrazličitijom etničkom hranom, raznolikom muzikom posvuda na ulicama, klubovima, slobodom, ukratko… prepoznajete? Napali su me strašno. Prepoznala sam situaciju: profesor Slovenac, koji je pobegao iz Hrvatske, morao je dobiti mesto na slavistici, i najjednostavniji način bio je da ponudi glavu nekog neprijatelja. Još gore je prošla moja ideja da Slovenija iskoristi priliku i da iz raspadajuće države privuče što je mogućno više vrhunskih umova, umetnika i specijalista… Ukratko, bilo je u četrdesetim godinama potrebno početi nanovo, na ruševinama starog sveta.
Moja biblioteka je uglavnom ostala u Beogradu, u stanu u koji smo se uselile, majka i ja, neposredno pred rat, zamenivši svoja dva. Imali smo sjajne zamisli šta uraditi sa lepim starim stanom u samome centru, ali uspelo je veoma malo pre nego što je postalo potpuno nemoguće. Majka je doduše dobila svoj komforni deo, a ja sam u Ljubljani nad sto okačila fotografiju svojih knjiga, nabijenih u nekoliko improvizovanih polica u sobi koja je trebalo da bude moja. I počela sam sve nanovo. Naš stari prijatelj Žan-Pol, Božidarov kolega koji je radio u Jugoslaviji, našao je načina da nas oboje pozove u Pariz u proleće te godine, od aprila do juna. Na početku te godine smo još mislili kamo da se preselimo: jedna od predloženih mogućnosti bila je i Sarajevo… No rat je neumitno dolazio u Bosnu, i svi smo znali da će tamo biti nakrvaviji.
Dopisivala sam se sa svojim kolegom iz Sarajeva sa kojim sam delila strast prema Grčkoj i svemu grčkom – i prema mačkama, i on do zadnjeg trenutka nije verovao da će doći do rata. Dan pre pucanja na nenaoružane demonstrante u Sarajevu i na zvanični početak rata, konačno se odlučio i sa pozivom koji sam mu poslala uspeo da preko Mostara i obale dođe do Ljubljane, gde se naselio kod nas. Nekoliko meseci docnije, njegova sestra i majka uspele su da izađu iz Sarajeva i da dođu u Beograd, i posle kratkog boravka kod rodbine sa kojom se nisu mogle uskladiti, preselile su se kod moje majke. Teško bih sama mogla da pomislim na bolje rešenje, posebno u užasnim vremenima koja su dolazila: zahvaljujući njima, mojoj majci je bilo neuporedivo lakše. A nama u Ljubljani bilo je lakše u kvartetu: svako je imao svoj rad, a zajedno smo se bavili antiratnim aktivizmom, posebno kad smo se vratili iz Pariza.
Kaliopu smo dali u čuvanje prijateljima malo izvan Ljubljane, jer se meni činilo da joj treba još malo slobode, trave, sunca – i bar još jedno materinstvo. Kaliopa je bila odrasla mačka kad sam je našla i uzela, imala je sigurno više od godinu dana, a možda i nekoliko godina.
Stigli smo kolima u Pariz u prolećno veče, na trg prepun ljudi, do doma za naučnike u kojem su nam našli stan – kuća Sižer, dva koraka od fontane Sen Mišel, u šestom arondismanu. Hiper-moderni apartman nam je, u staroj kući uglavnom iz 16. veka, izgledao kao oblačić u raju. Preko puta je bila kuća u kojoj je živeo briljantni dekadent Uismans – docnije sam i ušla u taj stan, kod novih prijatelja, iza ugla bilo je dvorište na kojem je gospodin de Gijoten na ovcama isprobavao svoju mašinu za smrtnu kaznu, svaka kuća je imala svoju uzbudljivu istoriju. Nije bilo lako ne poludeti u Parizu: na uglu smo mogli kupiti Vreme, recimo onaj broj sa, koliko znam, uspešnim radnikom u disko-kulturi Beograda još i danas, kako sa cigaretom u ruci i plastičnim naočarima na čelu šutira mrtva tela na ulici severoistočnog bosanskog grada…
Sastajali smo se bez prestanka sa drugima, koji su se poslom ili drugačije našli u Parizu, sa ljudima koji su još bili Jugosloveni, uglavnom vrhunski intelektualci – inače smo na ulici i u metrou malo zazirali od domaćih jezika. Organizovali smo konferencije, razgovore, šta god je bilo mogućno. Imali smo prilike da među poslednjima slušamo, na jednom takvom sastanku u kući Sižer, filozofa Rudija Supeka: poznavala sam ga sa Korčulanske škole i iz Orebića, gde je leti boravio. Vreme smo morali krajnje razumno trošiti: sem jugoslovenske strane, morali smo raditi svoje studije, posećivati predavanja, upoznavati Pariz, brinuti za kondiciju koja je u takvome životu neophodna. Budili smo se oko 5.30 ujutro, otrčavali do Luksemburškog parka, i tamo igrali tenis – tereni su besplatni do 7h. Onda bismo se spremili, vratili, i odlazili u biblioteke, i povremeno na seminare na raznim lokacijama. Seminari naših kolega bili su otvorene, vrhunske tribine na kojima su uvek bile prisutne i sve druge kolege iz grupe, sem studenata i istraživača: imali smo intenzivno dodatno studiranje. Takav smo univerzitet želeli…
I konačno smo obilazili Pariz, arondisman po arondisman, ulicu po ulicu, ponekad kuću po kuću. Nismo se mogli luksuzirati sa našim stipendijama, pa smo uveče, ako nije bilo nekog razgovora, odlazili u bioskop i ponekad u manja, zanimljivija pozorišta. Nije čudo što su mi pod stare dane popustile upravo noge… Ne sećam se kada smo imali plodnije razdoblje i kada smo postavili više osnova za budući rad. Jednog dana sam se od prolećnog pljuska sakrila u kafanu u kojoj je Danilo Kiš, nekada, često sedeo sa studentima i držao svoje kurseve. Dok je trajala oluja, zabeležila sam plan onoga što bi trebalo da uradim: sada sam na trećoj četvrtini…
Vratili smo se uleto. Kaliopa je imala mlade, pa smo se odlučili da sačekamo dok malo ne porastu i dok ih ne razdele. Samo nekoliko dana docnije, stigla je loša vest, a došli su i naši prijatelji, sa korpom u kojoj je bilo malo, krvavo i beživotno telo: Kaliopu je udario autmobil. Odmah smo je odneli veterinaru, koji mi je predočio da mačka ima jedva 50% šansi da preživi – posle skupih operacija. Ni za tren nisam razmišljala: trebalo je probati. Doneli smo korpu nazad. Kaliopa je izgubila jedno oko i imala je unutarnje povrede, posebno jetre. Mogla se hraniti samo glukozom kroz pipetu. Danima nije davala znake života, nije se pomerala, samo je primala nešto hrane. Kada smo je odnosili na previjanje i transfuziju, veterinar uopšte nije bio optimističan. Postavila sam je na svoj radni sto, da je mogu stalno posmatrati. I jednog dana posle tri nedelje, dok sam gledala vesti, čula sam laki zvuk pomeranja korpe, i zatim šape na parketu: Kaliopa je odlučila da živi, i došla je da mi prede u krilu. Sem što smo povremeno morali da je nosimo na transfuzije, jer jetra skoro uopšte nije funkcionisala, Kaliopa je postala ponovo živahna domaća mačka, videla je isto tako dobro kao i pre, uskoro je i vratila težinu. Dobila je i drugo ime – Kiklopa, premda je nismo zvali tako. U nizu operacija kojima su joj spasavali život bila je nužna i sterilizacija. Kaliopa/Kiklopa je tako bila mačka nas četvoro, s tim što sam ovoga puta ja bila njena najomiljenija: no pokazivala je najveće zanimanje za čitanje, tako da se uvaljivala u krilo svakome ko bi u tome trenutku čitao.
Crne mačke su nešto posebno – nedostatak materije, prazno u svemiru, i kada u tome još ugledate jedno svetleće žuto oko, zaista vas protrese mističnost toga bića. Kaliopa nikad nije pokazivala neku posebnu mačju ćud, neki izraziti karakter: no njena prisutnost je delovala tako da bi svako ko bi je ugledao, utonuo u razmišljanje. Toj anđeoskoj prirodi bio je potreban još neko ko bi je obožavao: i ujesen sam pred kućom našla tigrastog mačka koji je tu ulogu u njenom životu ispunio. Kaliopa i Kreten (biće i nešto priče o njegovom imenu) postali su idealan par. Bilo je uistinu dirljivo posmatrati ih svakodnevno, u izrazima nežnosti, u pouzdanju da ću noću u kuhinji na stolu uvek ugledati tri svetleća oka, zagrljeni mačji par. Mogli smo putovati i odsustvovati, dom je uvek bio pun, gostoprimljiv i donosio je mir u poludelom svetu, zahvaljujući našim prijateljima i njima, našim mačkama.
To je uistinu bilo potrebno u najgoroj godini, 1993, kada su počeli problemi sa mojim državljanstvom. Nisam bila nikada prijavljena, dakle nisam mogla biti izbrisana, i ispostavilo se da to jako nervira neke: neki autor je u Novoj Reviji napisao da sam ja „devojka sa Balkana“, dakle neko ko ne ume da se ponaša u tuđoj kući, i još da sam kao takva homo erectus, ali ne i homo sapiens… Potpuna isključenost pogodila se sa nečim što je bilo sasvim blizu bedi – ali snalazili smo se nekako. Napisala sam pismo predsedniku države, Milanu Kučanu. Odgovorio mi je za nekoliko dana i pozvao me na razgovor. Rekao mi je da mnogo ne može da uradi sam, ali da razume šta mi se događa, i da bi želeo da smo u kontaktu. Razgovor smo završili o zajedničkoj bliskoj temi – mačkama.
Moja molba za državljanstvo (na osnovu zasluga) bila je dva puta odbijena. Za vreme bledskog susreta pisaca, Adam Mihnjik, sa kojim sam se u februaru 1993. srela u Grčkoj, izrazio je čuđenje što nisam pozvana, pa su me preko volje i naknadno pozvali. Bio je maj, upravo sam dobila vest o drugom odbijanju. Uveče su me napali glavni prozni pisac i veliki pesnik (danas pokojni), i počeli me sa strašću – koja je doduše bila povezana sa alkoholom, ubeđivati da kao Srpkinja nemam pravo da pišem o demokratiji i sličnim stvarima u Sloveniji, bilo je i ponešto o prljavim strankinjama… Još dobro što Adam Mihnjik nije razumevao razgovor. Ujutro je stigla vest: preko noći sam dobila državljanstvo: moje ugledne francuske kolege su iskoristile svoj uticaj i uspele! Sledila je nagrada američkog PEN-a za mog kolegu iz Sarajeva i mene, prvo putovanje u Njujork, susret sa koleginicom koju sam poznavala sa dubrovačkih kongresa, i poziv da dođem na njen univerzitet. Stvari su se otvarale, rat se nije završavao, i bio je sve gori…
Kaliopino zdravlje smo uspešno održavali. Naši prijatelji su se vratili u svoje gradove posle 1995. U međuvremenu smo nas dvoje mnogo putovali, pre svega u Pariz, a zatim i u Ameriku, za dve školske godine. Saobraćaj se koliko-toliko normalizovao, moja majka je počela da dolazi i da kod nas provodi zime, nešto mojih knjiga je takođe doputovalo. Posle Amerike sam se zaposlila na jedinome mestu gde sam bila prihvatljiva, na privatnom postdiplomskom fakultetu za humanistiku, gde sam uspela da uvedem „francusku školu“ i dovedem svoje sjajne kolege iz Pariza da predaju. Leti, kada je Božidar odlazio na teren, ja sam ostajala sama sa Kaliopom i Kretenom, i dovršavala sve što nisam stigla za vreme semestara, punih obaveza.
Negde 1999-2000, kad sam uglavnom boravila u Holandiji, počeli su se pokazivati prvi znaci Kaliopinog pogoršanog zdravlja: ostajala je po dan-dva na transfuzijama, njeno telo više nije tako dobro prihvatalo lekove. Malo se kretala, malo je jela, morali smo potpuno promeniti njen način ishrane. Kreten joj je još uvek prepuštao najbolje zalogaje… U leto 2000. umro je Božidarov otac, a ja sam dobila stipendiju u Berlinu. Nije bio problem ko će paziti na mačke, to je preuzimala naša dugogodišnja prijateljica, nego šta će biti sa Kaliopom. No dve nedelje pred odlazak, Kaliopa je odjednom oživela: rezultati nisu bili ništa bolji, ali je ona pokazivala sve znake veselja i mačje igrivosti. Promena je bila tako izrazita da sam odustala od prvobitnog plana da ih oboje povedem sa sobom. Uostalom, Božidar je nameravao da se vrati već posle nedelju dana, čim nađemo stan, pa smo se onda mogli konačno odlučiti.
Krenuli smo od kuće kolima, ujutro u septembru. Narednoga jutra se prijateljica javila: našla je Kaliopu mrtvu, kao da spava, na omiljenom mestu u kuhinji, i Kretena koji ju je čuvao. Morala je umreti u nekoliko sati posle našeg odlaska. I danas sam ubeđena da je Kaliopa/Kiklopa htela da me natera da odem, da bi mogla umreti sama i na miru. Sva ona živost bila je gluma, da bih poverovala kako je mogu pustiti. Kreten je bio miran, očito je i on razumeo njene odluke.