Piše: Svetlana Slapšak
Bila je 1989. godina, uleto. Već sam više od godinu dana bila nezaposlena, ali slobodna, reforma Ante Markovića načinila je moj život udobnijim nego ikad: mogla sam živeti od honorara, čak i da me muž nije izdržavao. Pasoš sam dobila nazad, mogla sam putovati, predavati na univerzitetima u Ljubljani i Zagrebu, stalno sam bila na televiziji, sa dve obrazovne serije, o grčkoj i rimskoj kulturi, sa rubrikom u gledanoj emisiji o kulturi, mogla sam objavljivati… Za kratko vreme, izgledalo je da je normalan život mogućan, premda smo svi koji smo mislili i koji se nismo uspeli na nacionalističkom talasu đubreta i otpada, znali da se neće dobro završiti, ni dugo trajati.
Dobila sam poziv za letnju školu grčkog jezika i kulture zajedno sa kolegom iz Sarajeva. Naši prijatelji u Atini, Nikos i Peni, toga su leta morali ostati u gradu zbog njegovog posla – on je građevinski inženjer, i radio je veoma osetljivu rekonstrukciju klasicističke zgrade američke arheološke škole: tako nismo mogli boraviti kod njih, u stanu sa čijeg se balkona gleda na Akropolj, nego nam je prijateljica Ksenija ustupila svoju garsonjeru u prizemlju iste zgrade. Zbog vrućine je to možda bilo i bolje. Odlučili smo se da putujemo sa Klio, to je bio njen drugi duži boravak u Grčkoj. Predavanja su bila u staroj zgradi univerziteta, odmah do Akademije i Narodne biblioteke na ulici Panepistimiu – Univerzitetskoj. Odlazila sam rano ujutro, vraćala se uzbrdo u podne i odlazila da radim u biblotekama, a uveče smo obično odlazili u pozorište, na koncerte, u letnje bioskope i naravno, na muziku, rebetsku muziku. Idealan program, koji sam uglavnom i izvodila, sem jednog neplaniranog događaja…
Prvoga dana predavanja vraćala sam se sa univerziteta preko trga Kolonaki, koji je uvek, u svako doba dana i noći, prepun sveta i sjajnih izloga. Obično bih se zaustavila kod Monoprix-a da kupim jogurt i slično za preživeti: sem nižih cena, samousluga u podrumu je imala i er-kondišn. Do te radnje je podružnica Nacionalne banke. Bila je zatvorena, ulazna vrata prekrivena bačenom poštom. I među tim prljavim papirima ležalo je malo mačje telo. Nesrećna životinjica je izgledala mrtva; kad sam je dotakla, stomak je bio potpuno tvrd, kao od kamena. Jedva je disala, bila je zastrašujuće mršava, glava joj je padala kad sam je podigla. Uspela je da otvori oči – levo oko je imalo neku mrljicu, no nije nužno da nije videla na njega. Bila je tigrasta, siva. Uzela sam je u ruke i ponela, ne znajući tačno šta to hoću i mogu da uradim sa polumrtvim mačetom: činilo mi se samo da je opsceno pustiti da biće izdahne dok pored njega prolaze nezainteresovani ljudi, i da mu bar treba omogućiti da umre na miru.
Zapitala sam prodavca na prvom kiosku zna li gde u blizini ima veterinar, i on se setio dvojice. Prvi je bio zatvoren. Drugi, u Demokritovoj ulici, preko puta crkve u ulici Skufa, bio je otvoren. Ambulanta u prizemlju bila je tako mala da me je veterinar poslao napolje, dok on obavi pregled. Sela sam u poslastičarnicu sa druge strane crkve, poznatu po breskvinom frapeu… No zaista mi nije bilo ni do čega. Posle skoro sata, veterinar mi se pridružio: mače može da bude spaseno, ali ga treba odneti u bolnicu – on je ima negde u predgrađu. Tretmani će trajati najmanje nedelju dana, jer čitava ekipa treba da radi na tome. Cena života mačeta sa Kolonakija bila je viša od jednomesečne stipendije sa kojom smo morali preživeti, Božidar, Klio i ja u Atini do kraja kurseva. Rekla sam mu da ću već nekako naći novac, neka on samo odmah počne posao. Iskreno se obradovao.
Nisam govorila sasvim napamet. Moj kolega iz Sarajeva je hteo da uloži polovinu stipendije, kao i ja, a Peni je uložila trećinu svoje mesečne plate. Nama se činilo da možemo da skratimo sve svoje troškove toliko da izdržimo, a Peni je isto tako mislila da neće biti problema sa rupom u mesečnim finansijama. Tako sam narednog dana mogla da javim veterinaru da je novac osiguran. A onda mi je postalo jasno da za mače, ako preživi, nema druge mogućnosti nego da ga uzmem. Ionako sam svako jutro prolazila pored veterinarske ambulante, a sad sam prolazila i u podne, i svaki dan bih svratila da čujem novosti. Devetog dana, veterinar me je sam ujutro zaustavio, i rekao mi da mogu da preuzmem mače u podne.
U ambulanti me je posle kurseva čekalo iznenađenje – ljupko, živahno, skoro okruglasto mače, koje sam prepoznala samo po boji i onoj mrlji na levom oku. Veterinar je ocenio da vidi i na to oko. Njeni zdravstveni problemi bili su akutna iscrpljenost, nešto spoljnih infekcija i paraziti u crevima, ali je od toga zaista bila na rubu smrti. I bila je ženka. Uzela sam je u ruke: zakačila se kandžicama iz sve snage za mene, i gledala me nepoverljivo. Platila sam veterinaru, dobila od njega čitavu dokumentaciju, rezultate, snimke, kutiju vitamina besplatno, još mi je i dao popust. Ostalo je još da zavedemo mače u dokumente ambulante po imenu i prezimenu vlasnika. Rekla sam veterinaru kako dajem imena svojim mačkama: saglasili smo se da ova u punoj meri zaslužuje ime Kolonaki. Tako je Kolonaki Slapšak stupila u naše živote. Kad sam je donela u stan, Klio je prijateljski prišla, i mače je počelo presti. Već smo imali hranu za nju, imala je ogroman apetit. Moj kolega i Peni su odmah došli da je vide, saglasili su se sa imenom, i dogovorili smo se da od popusta svi zajedno iste večeri proslavimo spasenje i dolazak Kolonaki u nekoj taverni sa muzikom.
Kolonaki je bila neobično mače: hodala je smešno, moja majka je to nazivala „pendasto“ – sa malo kratkim nogama, cupkajući pri svakom koraku. Glava je postala skoro sasvim okrugla, imala je ogromne bele brkove, mali beli žabo ispod brade i veličanstven čupavi rep. Rasla je veoma brzo. Imala je nešto u pogledu po čemu se razlikovala od svih mojih dotadašnjih mačaka: gledala je malčice nezainteresovano, kao da gleda kroz mene, čak i kad bi se uvukla meni u krilo dok sam pisala i tražila da se mazi tako što bi mi kandžama, ne baš bezbolno, odvojila ruku od pisaće mašne. Prema Klio se ponašala prvo kao zahvalno mladunče, ali je vrlo brzo pokazala da je ona zapravo alfa mačka u kući. Klio je i inače dopuštala sve svojim mladuncima i siročadi koju je prihvatala: tako je sa potpunim mirom dopuštala da Kolonaki prva pritrči hrani, puštajući jako smešne mljackajuće zvuke i režeći na nevidljivog neprijatelja, a tek kada se Kolonaki zadovolji, prišla bi da mirno pojede koliko joj treba. Devet godina docnije, Klio je zaboravila na svoje atinske kaprice sa švedskim konzervama za mačke, i milostivo je dopuštala da je hranimo Sheba hranom za mačke u mekanom pakovanju na porcije.
No ako je i došlo do sporazuma oko hrane, sukob se pojavio na drugome području mačjeg autoriteta i vlasti – oko Božidara. Klio je Božidara sasvim izvesno volela više od mene. Njega nikad nije šamarala kad se smejao, nije pokušavala da ga obuhvati zubima za vrat kao svoje mladunče i da ga tako izvuče iz kreveta – to sam ja stalno doživljavala. On je bio gazda, ja sam bila malo preveliko i nespretno mladunče. Kad je tu bio Božidar, nikada nije spavala savijena kod mene, nego kod njega. Bila je u stanju da ga prati, da ga gleda sa obožavanjem po ceo dan. Kolonaki je odmah razumela gde je područje osvajanja vlasti. Tako je Božidar morao da se suoči sa novom situacijom: obe su ga osvajale bez prestanka, šištale jedna na drugu ako je neka uspela prva da mu legne u krilo, a najgore je bilo uveče, kad bi se raspoređivale oko njegove glave na jastuku.
Kad Božidara nije bilo kod kuće, suparnice su me upotrebljavale kao najudobniji komad nameštaja i svaka za sebe mi izražavale svoje zahteve, smatrajući da razumem njihov jezik. No kada bi Božidar došao, doček je bio veličanstven, sa uvijanjem oko nogu, glasnim predenjem, skakanjem u naručje i slično. Šta je tu vredelo što sam ja spasla Kolonaki, što sam joj ja dala ime i novi život, što sam je ja nosila dok je umirala – ništa! Tu je bio onaj koji je za dve ženke bio bog, i ja sam se morala zadovoljiti sporednom ulogom. No ništa nije bilo tako ljupko kao dve tigraste glave na prozoru kada se vraćam sa kurseva, ispod lepe heklane zavese koju je Ksenija namestila iz svoje, kako je izgledalo, neiscrpne porodične kolekcije ručnih radova. I začudo, dve mačke nisu nikada oštetile nijedan od mnogih vezenih i heklanih objekata kojima je manje-više svaka stvar u stanu bila pokrivena. A ja sam u podne dolazila kući zbog njih, da vidim da im ne nedostaje vode i hrane, dok je Božidar bez tih briga radio po ceo dan u bibliotekama.
Bilo je to jedno od najlepših leta za mene. Nedeljom, kada bibloteke ne rade, uspevali smo da odemo na pokoje putovanje i kupanje, ali nikada duže, zbog mačaka i one skraćene stipendije. Jednog vikenda otišla sam na neki naučni skup u Gitionu, na jugu Peloponeza – vozili su nas tamo, natrag i po okolini autobusom. Nije me bilo tri dana. Kada je ostao sam sa mačkama, Božidar je i sam primetio promenu: više nije bilo ljubomornih scena, njihov život se normalizovao. Začudo, i posle mog povratka, mačke kao da više nisu imale potrebe za dokazivanjem autoriteta – trebalo je dakle da se udaljim, pa da se odnosi stabilizuju!
I Božidar i ja smo dobili neke honorare u Jugoslaviji, pa smo mogli da ih prebacimo u Grčku i da ostanemo malo duže. Ksenija nam je rekla da možemo ostati koliko god želimo. Nije nam padalo na pamet da ostajemo i da razmišljamo o bilo kojoj drugoj varijanti sem o novom, slobodnijem i uspešnijem životu u Jugoslaviji. Jedne večeri smo sedeli u nekoj taverni u Eksarhiji sa Peni, Nikosom i novim Ksenijinim „dečkom“, piscem u sasvim zrelim godinama, koji je preživeo mnoge godine i mučenja na ostrvu-zatvoru. Njegova knjiga je upravo doživljavala velki uspeh, ali to nije nimalo osvetlilo njegovo viđenje sveta. Sa zastrašujuće uverljivim argumentima nam je govorio o tome kako je nacionalizam virus koji uništava čak i uspešna i bogata društva, i kako raspad socijalističkog bloka, koji se ubrzano sprema, omogućava upravo katastrofičan nastavak, gušenje osnovnih privilegija koje su postignute, sve za račun nerazumljene i površno – tačnije lažno – shvaćene demokratije. Sećam se da sam nešto pokušavala da se suprotstavim, sa minimalnim programom ljudskih prava i slobode izražavanja: ništa me nije moglo pripremiti na njegov sarkazam. Doduše, izgledalo je da mu je iskreno žao što najbolji od svih eksperimenata, jugoslovenski, mora da strada prvi. Smatrali smo da njegov neizlečivi pesimizam dolazi i od patnji koje je preživeo, od bolova, teško pokretne noge i bog zna kakvih strašnih uspomena.
Negde u sitne sate počeo je razvijati tezu o tome kako će u budućnosti čak i najveće, memorijalne vrednosti socijalističkog sveta, pre svega herojska odbrana u II svetskom ratu, početi da propadaju, i kako će doći do relativizacije i zatim do revizije nacizma i fašizma. Tu smo svi, zajedno sa Ksenijom, zagakali da preteruje: no Manolis je, povlačeći se i sam praveći šale na račun svoje crnogledosti, ipak dodao da ćemo se za dvadesetak godina sresti i proveriti ko je bio u pravu. Umro je krajem devedesetih, u doba kad nisam dugo vremena dolazila u Grčku, i nisam imala priliku da mu kažem da je bio pravu: sa Ksenijom sam, 2011, imala dug razgovor u kojem mi je ispričala koliko je iskreno patio za vreme jugoslovenskog rata. U tome razgovoru u Eksarhiji 1989. Peni je spomenula nešto što tada naprosto nismo razumeli: da će pohlepa biti najškodljiviji oblik ljudskog ponašanja kada započne padanje socijalizama.
Najzad smo se odlučili za povratak, i to sa Kolonaki. Ona je izgledala sjajno, snažno, samouvereno, i za mene bi bila idealna dopuna Klio. Peni je zastupala drugačiju mogućnost. Ona je tada imala dve mačke, Aftakjasa i Jasu (Ja-su, grčki „zdravo!“): Aftakjas je bio nežnog zdravlja i uvek pomalo uplašen, Jasu je nasledila od američke prijateljice koja je morala da se vrati u SAD, i sijamka se još uvek prilagođavala novoj porodici: Kolonaki tu sigurno ne bi bila najbolja treća stranka. No Peni je mislila na mačji raj, veliki vrt britanske arheološke škole: tamo smo se vraćale u život od rada i vrućine, uz lepu bandu rezidentnih mačaka, koje su stanovnici škole hranili, negovali, lečili i krišom dovodili u svoje sobe. Komfor i sloboda, usred grada koji je tada imao jako malo razumevanja za životinje… Peni je mislila da joj da godinu dana za eventualno potomstvo, pa da onda klub za zaštitu mačaka odluči o sterilizaciji: tada sam prvi put čula za „klub“ odnosno žene u školi, koje su pazile na mačke, davale im imena, pratile razvoj i odmah reagovale kada se pojavi bolest ili povreda.
I svi ostali, Ksenija, Božidar i kolega iz Sarajeva smatrali su da je to bolje rešenje. Bila sam potpuno preglasana, optužili su me za sebičnost i za želju da imam „grčku“ mačku. Na kraju sam morala popustiti. Zadnjeg dana, pred polazak, doneli smo Kolonaki u britansku školu i pustili je u vrt. Kolonaki se zatrčala u negovanu travu, valjala se po njoj, ustrčavala uz drveće i oštrila kandže, skakala sa nakostrešenim repom napred i u stranu, lovila leptirove, preskakala mlaz vode iz cevi za prskanje. Dok smo još sedele na klupi, vratila se i skočila mi u krilo. Onaj malo rastreseni pogled sada je postao pravi mačiji, sa sasvim tankom linijom zenica na prirodnoj svetlosti: Kolonaki je bila istinski srećna. Teška srca, morala sam da priznam da su svi ostali bili u pravu.
Nikada nisam slikala Kolonaki; valjda sam se dugo bojala za njen život, a onda sam naprosto zaboravila. Viđala sam je još nekoliko godina u vrtu škole u kojoj sam često radila. Postala je zaista veličanstvena mačka. Poslednji put sam bila u Grčkoj, pre velike pauze, 1993. Peni i Nikos su već bili u novosagrađenoj sopstvenoj kući sa druge strane brda Likavit, ne više na Kolonakiju. Dugoveka Jasu – Aftakjas je doživeo deset godina – je vladala njihovom baštom, Kolonaki se još uvek mogla sresti u vrtu škole.
Toga leta je u Grčkoj bilo teško podnošljivo: mnogi su mi govorili kako Srbi treba da pokore ostatak Jugoslavije i isteraju iz zemlje sve muslimane; Papandreu, koji je bio teško bolestan, plakao je pred televizijskim kamerama što ga Milošević nije posetio u Atini; neki „naš“ pop je na savršenom grčkom na nekom komercijalnom televizijskom kanalu objašnjavao kako je jedino trajno rešenje isterati muslimane iz cele Evrope; bilo je vesti i komentara kojih se u to doba ne bi postideo ni prvi beogradski dnevnik. Na letnjoj školi su organizovali veličanstvenu ekskurziju sa dva noćenja za skoro sto ljudi, sve do severne Grčke: glavni cilj bio je da se dođe do makedonske granice iznad Florine, i da se na drugoj strani granice vidi „skandalozna“ nova makedonska zastava. Kada smo došli do granice, i kada nam je vodič počeo držati lekciju, neki od studenata su primetili da ne vide ništa: i zaista, nije bilo daška vetra, zastava se nije podigla, i govor nije imao smisla. Zahvalila sam bogovima vetra… No tada, sa druge strane granice države koje više nema, osetila sam duboko očajanje. Nešto se srušilo, više nisam mogla odlaziti u Grčku.
Božidar je počeo da radi na grčkim terenima negde početkom novog veka, u najboljim svojim poslovima, sa evropskim kolegama i svojim studentima. Ja sam mu se pridružila 2007, pošto me je uverio da se u Grčkoj drugačije misli, da nove generacije, pritisnute krizom, obnavljaju najbolja sećanja: punih četrnaest godina je trajalo moje očajanje. I kad smo se zajedno ponovo našli kod Peni i Nikosa, u sobi u prizemlju koja je rezervisana za nas, dobili smo stalnog posetioca, mačku Foni (skraćeno od Persefoni, novogrčki izgovor Persefone, boginje Donjeg sveta), koju je Peni donela iz vrta britanske škole. Foni je neobično ljupka mačka, koja nas posećuje u tačno određeno vreme, ujutro i uveče, malo dremne kod nas, i onda se vrati gore. Foni po nečemu podseća na Kolonaki, možda je njena potomka: Kolonaki je nestala iz vrta pre mnogo godina, kada ja nisam dolazila. Foni ima iste bele brkove i žabo, isto skakutavo kretanje, i isti malo odsutni pogled kada je unutra, a ne na dnevnoj svetlosti. I isto misli da je Božidar neka vrsta boga.
Veterinarove ambulante više nema: vrata su zatvorena, kao i na mnogim drugim radnjama i biroima, čak i na Kolonakiju, posle bankrota. U poslastičarnici su znali da se odselio iz Atine kod roditelja negde u Bojotiji, i da je otvorio veterinarsku ambulantu. Sa njim bih volela da se ponovo sretnem.