Dr Ivan Čolović, ugledni srpski etnolog, antropolog, osnivač i urednik izdavačke kuće Biblioteka XX vek, boravio je ovih dana u Ljubljani povodom učešća na simpozijumu u organizaciji ZRC SAZU o značenju slavnih osoba u Srednjoj i Jugoistočnoj Evropi i predstavljanja slovenačkog izdanja svoje knjige Balkan – teror kulture, Znanstvene založbe Filozofskog fakulteta u Ljubljani, u prevodu Sare Špelec. Dr Ivan Čolović je autor brojnih knjiga o etnologiji, političkoj i kulturnoj antropologiji: Divlja književnost (1985), Bordel ratnika (1992), Politika simbola (1997), Za njima smo išli pevajući: Junaci devedesetih (2011), Rastanak s identitetom (2014)… Dobitnik je mnogih značajnih nagrada i priznanja, između ostalih i Herderove nagrade (2000) i Ordena viteza Legije časti (2001). O proizvodnji heroja i autentičnim heroinama, bljesku slave i praznom mestu u središtu sjaja reflektora, sumnjivim ženama, sportistima sa kojima smo na ti, i o sećanjima na Danila Kiša, sa dr Ivanom Čolovićem razgovarala je Biljana Žikić.
Danas ste na simpozijumu na ZRC SAZU u Ljubljani govorili o tome kako je rat devedesetih promovisao mnoge, do tada nepoznate ljude, u medijske zvezde i junake. Među njima je i nemali broj kriminalaca koji su pretvoreni u slavne ratnike i nacionalne heroje. Upravo oni su česta tema vaše antropološke analize. Zašto su kriminalci dobri za razmišljanje?
Ja sam se tom temom u nekoliko navrata bavio. Zaključio sam nekoliko puta da imam nešto da dodam onome što sam prethodno bio rekao. Prvi put sam se bavio ovom temom u knjizi Bordel ratnika. Ta knjiga je počela mojim tekstom o kriminalcu koji nije učestvovao u ratovima devedesetih, jer je poginuo krajem 80. godina u Frankfurtu, u nekom mafijaškom obračunu. On je bio je možda najpoznatiji junak priča o mafijašima i kriminalcima koje su kružile u Srbiji, a i izvan Srbije. To je bio čuveni Ljuba iz Zemuna, Ljuba Zemunac. On je za mene bio interesantan kao ličnost koja je već tada slavljena u medijima, kao neka vrsta novog Robina Huda. Na njegovom spomeniku, koji su njegovi prijatelji i sledbenici podigli na Zemunskom groblju, upravo stoji to da su ga Robinu Hudu vodili puti. Počeo sam da razmišljam o tom tipu medijski promovisanog junaka, jer o njemu su se pojavile knjige, pesme, velike reportaže i serije članaka u novinama. Primetio sam da se u svim tim člancima on slavi kao zaštitnik, a da se istovremeno ne preskače to šta je on kao kriminalac radio. Razmišljao sam kako je to mogućno? Razumeo bih da su pokušali da prikriju njegova zlodela i surovosti, pa da je neko napravio priču o Robinu Hudu. Međutim, u tom materijalu koji sam ja čitao, upravo se naglašava njegova surovost i to da je on bio neka vrsta zveri, da je mogao da radi stvari koje običan čovek ne može da učini. Zato sam ja taj tekst nazvao Paradoks o zaštitniku. Znači, zaštitnik ima tu paradoksalnu sposobnost da istovremeno bude neko ko nas štiti i da bude neko koga se mi plašimo. Tako sam došao do zaključka da će biti da je u tom dvojstvu i, naizgled, protivurečnom spoju dve osobine i nešto što je tajna i odgovor na to ko je heroj. Heroj je neko ko nas fascinira time što je jači od nas i što nam je potreban da bi nas odbranio od nekakvih opasnosti, od aždaja, od neprijatelja… Ali, istovremeno, i neko koga se mi plašimo, jer on nije normalan, običan čovek i može lako da se okrene protiv nas.
Tako sam kasnije naišao na slučajeve ljudi, takođe iz kriminalne sredine, koji su isplivali na površinu kada su izbili ratovi devedesetih na svim zaraćenim stranama. Slavljeni su kao novi ratni junaci, a zapravo su u ranijim svojim životima bili poznati kriminalci. I kod njih sam video da se taj paradoks nastavlja. To više nije bio paradoks o zaštitniku, već paradoks o nacionalnom junaku. On stupa na scenu u mutnim vremenima, krizama, kada se država i društvo raspadaju i kada normalni ljudi i normalne institucije te zemlje ne mogu više da budu dovoljni da bi rešili nastajuće probleme. Tada su potrebni ovakvi ljudi koji su spremni na sve, odnosno, takozvani heroji. Onda sam ja uvideo zašto je Hegel izgovorio onu svoju čuvenu rečenicu da su jadni narodi kojima su potrebni heroji. Dakle, ti narodi nisu sposobni da sami reše svoje probleme, nego je potreban neko ko je istovremeno i jači i strašniji od normalnog čoveka.
Da li danas postoje medijski heroji i ko su danas slavne osobe u Srbiji?
Sudbinom ovih ratnih junaka – kriminalaca bavio sam se iz ugla novijih priča o njima jer kad sam ja počeo za njih da se interesujem, njihove priče su bile priče devedesetih godina u novinama, medijima, postojali su stripovi. Recimo, o kapetanu Draganu je bio objavljen strip Vitezovi Kninske krajine i on je tu slavljen kao šef neke jedinice koja se popularno zvala Knindže. To je bila neka paravojna jedinica napravljena u Kninu. I onda sam se ja zainteresovao šta je s tim kapetanom Draganom danas, jer sam video kako ga Hrvatska potražuje zbog toga što je optužen za ratne zločine kao komandant paravojne jedinice u Hrvatskoj. Video sam da ta priča o njemu kao junaku i dalje traje na internetu i da je internet jedan pogodan medijum da se tim pričama da jedna nova reality dimenzija. Kada su se sad pojavile neke scene koje su tada snimljene, a koje ja nisam mogao da vidim jer nisu bile dostupne širokoj publici, odnosno nije postojao internet, onda sam primetio da to funkcioniše i dalje kao priča o junaku. Takvih priča ima i kad je reč o čuvenim bošnjačkim kriminalcima i junacima od kojih je najpoznatiji Jusuf Prazina Juka i kada je reč o hrvatskim. U tom smislu je za mene bilo zanimljivo da pronađem te junake koje sam video u nekom drugom formatu, a ne na internetu. Dakle, ja sam se interesovao za tu vrstu kontinuiteta u tim junačkim biografijama ili hagiografijama.
Kada je reč o tome da li se pojavljuju sada neki drugi junaci koji se slave kao junaci nacija, to je sigurno pitanje o kome se raspravlja i na ovom naučnom skupu. Na primer, kolega Dan Podjed imao je referat o Jugu, a ja sam se setio da je za mene auto moje mladosti bio Fića. Setio sam se i kako je moj kolega Ivo Žanić jednu svoju knjigu nazvao Smrt crvenog Fiće i kako je Fića junak koji je sad skoro zaboravljen, a Jugo je zahvaljujući nekim novijim performansima i umetničkim instalacijama postao junak plastičnih umetnosti, takoreći, neočekivano.
Zanimljiva je, naravno, tema i istraživanje jednog takvog sportskog junaka koji je sada Novak Đoković. To je sada poseban fenomen.
Međutim, ako se to radi iz naučne perspektive, postavlja se neophodnost da se napravi konceptualna razlika između nacionalnih junaka i celebrities, odnosno zvezda i takozvanih instant heroja, likova koji se potroše u roku od nekoliko dana što pokazuje da široka distribucija nekog lika nije garancija da će taj lik dugo opstati na medijskoj sceni i da će biti atraktivan. U jednom trenutku svi znaju za nekog, posle nedelju dana svi zaboravljaju ko je taj neko, jer se pokazuje da je on zamenljiv, da će na isto to mesto, u istu tu ulogu, u isti taj stereotip o junaku ući neko novo ime, neka nova ličnost. Tako da se u stvari paradoksalno dešava da je promocija jedne ličnosti, zapravo promocija jednog tipa ili jednog praznog mesta koje može da ispuni bilo koja ličnost. Stereotipni način predstavljanja jednog sportiste ili jednog muzičara ili jednog pisca, ako hoćete, funkcioniše na taj način što izdiktirate ili što mu pripišete određeni broj vrlina ili mana. Te vrline ili mane lako u celini prelaze na drugu ličnost. To je kontinuitet jednog tipa ličnosti koja se javlja u bezbroj različitih otelovljenja koja su prolazna. Kad se kaže da slava prolazi, misli se, pre svega, da prolazi onaj koga slava obasja u jednom trenutku, ali on je, zapravo, samo otelovljenje jedne slavne ličnosti koja ostaje stalno na pozornici.
Pomenuli ste Novaka Đokovića. Znam da se time do sada niste bavili, ali da li biste ipak mogli kao posmatrač (gledalac, čitalac) da prepoznate određene medijske obrasce koji se ponavljaju u kreiranju lika slavnog sportiste?
Nisam se stvarno njime bavio. Ali, evo, da probamo zajedno. Recimo, kako ga nazivaju, u toku prenosa? Ko je Novak Đoković? On je srpski teniser; to se često kaže kao apozicija. U poslednje vreme se govori da je on najbolji igrač na svetu ili svetski broj jedan. Postoji jedan niz etiketa ili jedna neophodnost da se ne ponavlja stalno Novak Đoković. U skali imenovanja junaka ide se od intimnog nadimka Novak, do jednog takoreći oficijelnog punog naziva najbolji igrač na svetu. Interesantno je da ta intimna oznaka ne znači, u stvari, neko zatvaranje kruga poštovalaca tog lika na one koji znaju taj nadimak i koji znaju kad se kaže Novak na koga se to odnosi, nego se time priča jedna sportska bajka o toj publici poznatim i stranim igračima. Tako se, recimo, izvesni Stanislav Vavrinka zove Stan, pa su to Stan i Novak i Endi i Rafa. Tako se javlja jedna mala galerija sportskih junaka gde se naši junaci, zajedno s drugim junacima, u jednoj vrsti bliskoj nama i našoj čitalačkoj, odnosno posmatračkoj pažnji, međusobno obračunavaju. Ali, ti obračuni ostaju u granicama prijateljskih susreta nama dragih likova. Navijanje za Novaka ne isključuje i ne traži neku veliku negativnu emociju prema takozvanom Rafi ili Stenu ili Endiju, nego se javlja i stalan okvir tih prijateljskih pripovedaka o tome da su oni prijatelji, da su oni sportisti i obuzdava se svaki pokušaj da se iz toga isprede neka priča o ratu između nacija koje bi ovi reprezentovali. Toga nema i to je pozitivna strana promocija ovih priča o Novaku Đokoviću. Njima i on doprinosi, recimo, kad neko od novinara kaže: Vi kao hrvatski.., pa kaže: Izvinite…, a on odgovori: Nema veze, to je isto. E sad, kako je to mogućno da se u ambijentu gde je nacionalizam vrlo izražen i gde se, u raznim medijima u svim ovim zemljama koje su nekad bile Jugoslavija, javlja i opstaje govor mržnje i nipodaštavanja, istovremeno i paralelno priča jedna priča koja od toga odudara. To je nešto što je za mene stvarno interesantno i što bismo nas dvoje, pošto smo rekli da se ja time nisam dosada bavio, mogli da postavimo kao interesantnu temu. Znači, postoje neki alternativni načini da se istovremeno identifikujemo sa nekim junacima, sportistima, celebrities zvezdama, a da oni ne budu prihvaćeni sa zadatkom da budu naši nacionalni heroji koji nas brane od drugog, to jest, od naših neprijatelja.
Na internetu ipak postoje desetaračke pesme o Novaku Đokoviću.
Siguran sam da toga ima, ali mislim da se priče i promocije te ličnosti kroz naracije o njemu, zasada, odupiru jednom takvom svođenju na jednostavne stvari. Folklorizacija naravno neće moći da izostane i nije ni izostala, s obzirom na deseteračke pesme o njemu. Ali, jedna je pesma o Đokoviću u desetercu, a druga je pesma o Radovanu Karadžiću u desetercu. Ja mislim da Novak Đoković i Radovan Karadžić ne spadaju u isti deseterački ciklus.
Da li je u Srbiji moguća heroizacija žene iz javnog života?
Teško da je tu mogućno izdvojiti neke žene koje imaju ulogu uporedivu sa ulogom muškaraca kao nacionalnih junaka. Ima žena koje su prisutne u medijima, koje su poznate, koje su i slavne, ima i nekih koje su prihvaćene kao nacionalne junakinje, ali tu pre svega možemo govoriti o zvezdama iz popularne muzike. A kad je reč o političkom životu, žena koja se bavi politikom je, u principu, sumnjiva. Ja mislim da i dalje postoji jedan kontinuitet i snaga te predrasude da to nije posao za ženu i da se ona koja krene putem politike odvaja od svoje prirodne ženske uloge i ženskog mesta u svetu i da se bavi tako nečim, na izvestan način, za nju neprirodnim. Tako da se često na ovoj alternativnoj ili opozicionoj ili NGO sceni političkoj javlja dosta žena u ulozi vrlo aktivnih predvodnica i predsednica raznih odbora, komiteta i zbog toga navlače više na sebe te negativne emocije odbijanja i mržnje. I to je možda jedan od razloga što te NGO organizacije, koje se protive političkom mejnstrimu, vode žene jer to se smatra kao, s jedne strane, manje ozbiljnim, a s druge strane, manje opasnim nego da su tu u prvom planu muškarci. Tako da, kažem, o tome bi se moglo razmišljati. Sad ste mi dali dve teme, jedna je Novak Đoković i deseterci, a druga je šta je sa ženama u Srbiji. Ni o jednom ni o drugom nisam ništa dosada ni pisao ni razmišljao, ali pošto govorimo ovde u jednoj emisiji Kulturnog centra koji nosi ime Danila Kiša, to je na neki način za mene dug uspomeni na mog prijatelja koji je studirao sa mnom svetsku književnost – on je bio prva, a ja treća generacija. Naravno, davno je to bilo, a kasnije smo se viđali i sarađivali u Francuskoj, tako da mi je bilo drago kad sam čuo od Svetlane Slapšak da je kulturni centar u Ljubljani dobio ime Danila Kiša. Znači, ime koje obično u Srbiji ne bi bilo ocenjeno kao zgodno za nekakve nacionalne i druge kulturne projekte, ime koje se toleriše, ali koje se ne smatra reprezentativnim za onu samu srž onog što je nacionalno u srpskoj kulturi. U skladu s tim je Danilo Kiš i dobio jednu uličicu blizu škole Vojislava Ilića u Beogradu od jedno 20 metara dužine.
Možete li da podelite sa nama neko vaše sećanje na Danila Kiša?
Ja nikada nisam javno govorio o mom sećanju o Danilu Kišu, jer se u jednom trenutku posle njegove smrti javio ogroman broj ljudi da tvrdi da su njegovi prijatelji, da su s njim bili u kafani, da su s njim razgovarali, da im je on rekao ovo ili ono, da su oni njemu rekli ovo i ono, tako da se taj broj prijatelja Danila Kiša tako umnožio da je meni došlo da napišem jedan tekst koji bi se zvao Čovek koji nije poznavao Danila Kiša. To je objašnjenje zašto ja nisam dosada hteo da se upišem među te prijatelje Danila Kiša, ali zato to znaju i obe njegove žene, i prva žena Mirjana Miočinović i druga Paskal Delpeš sa kojima sam obema veliki prijatelj, kao što su i one međusobno u vrlo dobrim prijateljskim odnosima. I jedna i druga se staraju o književnoj zaostavštini Danila Kiša, i to vrlo uspešno. Pre svega, zahvaljujući njima, knjige Danila Kiša redovno izlaze. Mirjana Miočinović je priredila nekoliko izdanja njegovih knjiga nastalih od tekstova koji čine njegovu književnu zaostavštinu. Većina njegovih knjiga, ako ne sve, su prevedene, odnosno, prevela ih je Paskal Delpeš na francuski. Tako da te dve žene – evo, maločas smo propustili da kažemo to šta bi mogle biti heroine – to su te osobe koje rade značajne stvari, ali koje će ostati manje više nepoznate, sve dok ih neka površna mitologija ne izbaci u središte pažnje naših medija što se nadam da im se neće desiti i da će ostati na onom mestu gde su sada i gde sam i ja zajedno sa njima, a to je margina.