Nevladina organizacija Liga eksperata – LEX već osamnaest godina dodeljuje priznanja Vitez poziva pojedincima „koji su svojim radom i ponašanjem baštinili visoko moralne civilizacijske vrednosti, koji su odolevali iskušenjima i pritiscima i koji su na najbolji način usaglasili profesionalna znanja i savest, sopstveni život podredili izgradnji i razvoju društva u skladu sa univerzalnim vrednostima“. Ove godine je nagrada uručena početkom decembra u Narodnom pozorištu u Beogradu, a na področju novinarstva ovo ugledno priznanje dobio je Nedim Sejdinović, novinar nedeljnika Vreme. Razgovarali smo o novinarskom i drugim pozivima, o aktuelnom društvenom trenutku i mogućim raspletima u Srbiji.
Nedime, čestitke na nagradi Vitez poziva. Stiže u jednom zaista specifičnom trenutku u Srbiji. Kakvi su tvoji utisci i koliko ti znači ova nagrada?
Baš mi znači zbog toga što se ta nagrada možda izdvaja od nekih drugih nagrada koji dobijaju novinari i neki društveno angažovani pojedinci. I zbog toga što u žiriju stoje ljudi iz najrazličitijih profesija koji su društveno aktivni, građanski hrabri i koji tako iz različitih uglova posmatraju vaš rad. Tako da je to jedan kvalitet da nisi samo priznat od profesionalne zajednice, nego i od uglednih ljudi iz druge profesije. Osim toga, jako znači zbog činjenice što je spisak dosadašnjih dobitnika stvarno impozantan. Tu su zaista ljudi koje ja lično duboko cenim, i zbog profesionalnih dostignuća, i zbog onoga što ova nagrada nosi, a to je jedna hrabrost da se suprotstavi nekim dominantnim obrascima i dominantnim imaocima moći, da tako kažem.
Vitez poziva je nagrada za dostignuća i hrabrost u pozivu. Međutim, svi laureati nisu mogli da je prime lično.
Nažalost, inspektor Milenković, koji je poznat kao jedan od najvažnijih inspektora koji su otkrili aferu „Jovanjica“, u koju su, po svemu sudeći po zvaničnim spisima uključeni i delovi vlasti, i delovi bezbednosnih službi u Srbiji, priznanje nije lično primio. Da podsetim u pitanju je verovatno najveća otkrivena plantaža marihuane u Evropi. Umesto da bude nagrađen i slavljen, taj čovek se našao nakon svog otkrića u jednoj specifičnoj situaciji da su se protiv njega okrenuli i delovi vlasti, i delovi tajni službi, pa čak i Ministarstvo unutrašnjih poslova u okviru kojeg radi.
Zbog svega toga je procenjeno da je neophodno da on ima bezbednosnu zaštitu državne agencije koja se bavi zaštitom. On je dugo razmišljao da li da prihvati tu zaštitu ili ne, a na kraju je ipak procenio da ti ljudi koji bi ga direktno štitili, nisu u onim strukturama moći koji mu ugrožavaju život, a oni su opet procenili, prilikom dodele ove nagrade da njegovo prisustvo nije bezbedno na ovom javnom skupu. Zbog toga što je bilo na njemu jako puno ljudi. Ne ulazim u kvalitet te procene, ali svakako to svedoči o društvu u kojem živimo gde jedan inspektor policije ne sme da dođe na javni skup, zato što mu je bezbednost ugrožena upravo od struktura vlasti, što je potpuni paradoks u zemlji Srbiji danas.
Koliko si se ti osećao bezbedno kada si primao nagradu kao novinar nezavisnog lista znajući da inspektor policije zbog bezbednosnih razloga nije mogao da učestvuje?
Ja sam se osećao bezbedno, jer ja nisam procenjivao da se u toj velikoj grupi ljudi, nalazi neko ko će nama ugroziti bezbednost. Naprotiv, to su sve bili fini ljudi, intelektualci, mnoge od njih poznajem, među njima su bili i neki moji prijatelji, tako da ja nisam osećao taj problem sa bezbednošću. U Srbiji se zapravo pokazuje da najveći bezbednosni rizik imaju ljudi koji su dovoljno blizu centrima moći i koji mogu da svedoče o tome šta oni rade, a što nije poznato široj javnosti.
Očigledno i ovaj slučaj Milenkovića ukazuje na to u koji sledeći period Srbija ulazi, a to je da će upravo ljudi koji se nalaze u strukturama moći, a koji imaju dovoljno hrabrosti i dostojanstva da se suprotstave sveopštoj korupciji, kleptomaniji, zloupotrebi, moći i tako dalje, zapravo biti jako ugroženi. I stoga je odgovornost svih nas, i novinara, i celog društva da im na neki način pružimo podršku. Procenjujem da će takvih ljudi poput Milenkovića biti sve više i više. Ljudi su ćutali do sada iz raznoraznih razloga, nekad je bila ugrožena njihova bezbednost i bezbednost njihove prorodice, tako da ih ne treba uvek osuđivati unapred. Pokazuje se da će sada, u ovom novom kontekstu mnogi ljudi koji su do sada ćutali možda i progovoriti. Treba da imaju podršku, jer su u pitanju vrlo ozbiljne stvari, ozbiljni procesi i na kraju ozbiljni novci, jer se radi o milijardama evra koje se okreću u krugu vlasti i koji nezakonito završavaju u privatnim džepovima.
Vidimo ovih dana i nedelja da je tog straha sve manje i manje i među običnim ljudima, i među stručnjacima kojih je sve više na ulicama. Sve je krenulo od Novog Sada i pada nadstrešnice koja je ubila petnaestoro ljudi 1. novembra. Koliko ti sam i kao novinar i kao građanin učestvuješ u protestima i kako bi opisao trenutnu situaciju u Srbiji?
Mislim da ste apsolutno dobro primetili šta je ključna stvar ovih protesta i šta je to što ih u dobroj meri razlikuje od svih dosadašnjih protesta protiv Vučićevog režima. To je nestanak straha. Autoritarni režimi generalno vladaju strahom, egzistencijalnim strahom, strahom po bezbednost ljudi, pogotovo onih ljudi koji su zaposleni u javnim službama i ustanovama. Ovoga puta upravo ti ljudi pokazuju da su postali imuni na strah i da su spremni da izađu iz zona komoditeta i da podrže studente i druge koji protestuju, sve manje se plašeći za svoje zaposlenje, sve manje se plašeći da će nositi bilo kakve konsekvencije, jer je svima postalo jasno da ukoliko veliki broj ljudi ustane istovremeno protiv autoritarne vlasti, da ona nema moć da kazni sve, odnosno obrnuto, da njen pokušaj da kazni bilo koga zbog toga što se usprotivio, stvara kontraefekat.
I ovde se dešava, za razliku od svih ranijih protesta u Srbiji protiv Vučićevog režima, a neki od njih su bili zaista brojni, da svi pokazuju svoje nezadovoljstvo vrlo jasno i bez straha, počevši od profesora koji podržavaju studente, glumaca, ljudi u raznim javnim ustanovama. To je ono zbog čega je ovaj režim jako zbunjen u ovom trenutku, videćemo šta će se dalje dešavati, jer je on navikao da na sve proteste i kritike odgovara, s jedne strane medijskim manipulacijama neviđenih razmera, a sa druge strane promocijom straha. Izazivanjem straha kod građana, koji treba da kažu, šta mi ovo sve treba, bolje ja da sedim kući, svakako ništa se ne može promeniti. Mislim da je slučaj nadstrešnica kap koja je prelila čašu.
Iako to zvuči surovo s obzirom na tragičnost tog događaja, meni se čini da je tako nešto kao nadstrešnica moralo da se desi, zbog toga što je ona najlogičniji proizvod dugogodišnje vlasti stranke, koju karakteriše bahatost, neukost, prostakluk, koja je zauzela ne samo sve institucije ove države, nego i sve profesije. Dakle, ljudi koji rade najozbiljnije poslove u ovoj zemlji nisu dovoljno stručni za to ili nisu dovoljno plaćeni za to da bi obavljali svoje poslove, nego to radi neki svet sa kupljenim diplomama, ljudi koji svakako nisu u svojim oblastima značajni da vode jednu mesnu zajednicu, a kamoli državu, da izgrade jednu kuću, a kamoli da rade rekonstrukcije velikih objekata. Tako da je samo bilo pitanje kad će se ovako nešto desiti i još jedno pitanje nam stoji nad glavom, a to je da li će ovakvih slučajeva biti sve više, i građani su prepoznali taj problem.
Skoro sve profesije su stradale, kao što si rekao, ali čini se da su izrazito na udaru bili baš prosvetni radnici, obrazovanje i novinarstvo. Možda i zbog toga studenti, učenici, prosveta ustaje. Kako je sa novinarstvom i novinarima u ovom trenutku? Vidimo da RTS, javna televizija i dalje podržava stranku na vlasti, a ne novinarski kodeks.
Novinari i mediji u Srbiji su bili prvi na udaru. Dakle, Vučić je uspeo vrlo brzo da uništi opoziciju u Srbiji, veliki deo opozicije, odnosno prethodne vlasti, da na neki način korumpira i stavi u svoju vladajuću strukturu. Drugi deo opozicije, kao što je Demokratska stranka uništena je hapšenjima njenih funkcionera. Na kraju se ispostavilo posle sudskih procesa da je veliki broj tih hapšenja bio bez ikakvog osnova, samo za medijske potrebe. Vučić je počeo da razvija jedan projekat koji je imao za cilj da praktično sve medije ili skoro sve medije stavi pod svoju kontrolu i politički instrumentalizuje. A to je rađeno na jedan veoma bahat način, što je karakteristika ove vlasti od početka. A to je da se ti mediji ne bave nekom sofisticiranom propagandom, nego je to propaganda na nivou čekića, malja u glavu. Ti mediji koji su bliski vlasti svakodnevno, i to nije nikakav utisak, nego to pokazuju bezbrojna istraživanja, stotine puta krše kodeks novinara. To je zaista jedna najprimitivnija i ogoljena propaganda koja ima za cilj da svakog, koji podigne glavu protiv ovog režima ili koji pokaže ljudsko dostojanstvo, mlatne tim maljem u glavu.
I to se radi već dugo vremena, što je ostavilo zaista katastrofalne posledice. Osim toga, u medijima bliskim vlasti je nestala javna debata. A ona je nestala i iz ovo malo nezavisnih medija iz prostog razloga, zato što predstavnici vlasti odbijaju da učestvuju u bilo kakvim emisijama ili da odgovaraju na pitanja nezavisnih novinara. Tako da je to jedan od velikih razloga zbog čega je ovo društvo duboko podeljeno. Oni novinari, oni medijski radnici koji su se već 2013-2014. godine suprotstavljali tom projektu, zato što su dovoljno stručni i prepoznali šta se tu dešava i koje su namere vlasti, oni su se našli prvi na udaru i oni svih ovih godina i jesu bili ti, koji su, osim opozicije, bili meta pretnji, napada, satanizacije i tako dalje. Sada u poslednje vreme možda se situacija malo menja u tom smislu što je sada mnogo više „neprijatelja“ ovog režima, jer vlast svakoga ko ne misli kao ona smatra neprijateljem, pa se disperzovao na profesije koje se nalaze na udaru. Tako da sada nema profesije u kojoj njeni najznačajniji predstavnici nisu prošli toplog zeca u režimskim medijima.
Zanimljiva je činjenica koja će mnogima koji ne žive i ne prate stvari u Srbiji biti u najmanju ruku čudna, a to je da predsednik Aleksandar Vučić nikada nije imao nijedan duel ni sa jednim opozicionim partnerom, sa političarima iz opozicije, i da je i danas opozicija okarakterisana kao neprijatelj broj jedan. Pošto to sve znamo, kako sada dalje, kako će cela ova situacija politički da se artikuliše?
Zahvaljujući, između ostalog, propagandi režima, opozicija i svako opoziciono delovanje, pa čak i opozicione političke stranke kao takve, postali su u ovom društvu nešto što je samo po sebi negativno, čak nije ni bitno šta oni rade, ni ko ih čini. Mnogi građani će reći, opozicija i vlada su isti, ili kritikovati opoziciju, ili mrzeti opoziciju a da zapravo ne bi mogli racionalno da objasne zašto je to tako.
Stvar se promenila, rodilo se mnogo nekih novih opozicionih stranaka. Stranački su se organizovali ljudi koji se do sada nikada nisu profesionalno bavili politikom i tako dalje. Tako da ne može da se kaže da nema na opozicionoj sceni stranaka koji su potpuno nove, s obzirom da građani neprestano govore da su potrebni neki novi ljudi. Sada, satanizacijom te vrste političkog organizovanja ili bilo kakvog udruživanja građana i nevladinih organizacija, front protiv režima se zapravo isto tako disperzovao, kao i oni koji napadaju, i on je sada postao potpuno decentralizovan.
On je postao jedan autentični građanski pokret koji režim više ne može da kontroliše. I to je zaista neki njegov veliki problem. Jer on je koristio tajne službe da kontroliše opozicione stranke, razne druge organizovane grupacije građana, a sada je to jednostavno nemoguće uraditi. Jako puno ljudi je uključeno, jako puno ljudi učestvuje u organizaciji, naravno bez ikakvog drugog interesa, osim interesa da se u ovoj zemlji nešto promeni.
I sada to stvara jednu dugoročnu situaciju koja je zapravo i za samo društvo i za režim opasno. Jer ako se bunt politički ne artikuliše, ako ne dobije svoje obrise koji mogu na neki način da deluju u okvirima institucija sistema, onda se stvari rešavaju na ulici. Onda u tim situacijama više niko nije bezbedan i teško je pretpostaviti kuda stvari mogu da odu. Tako da je režim na neki način „ubijajući“ svoje oponente, sebe doveo u jednu situaciju, a ne samo sebe, nego i celo društvo u kojoj mi ne znamo kako će se ovaj veliki gnev koji očigledno postoji kanalisati, odnosno kako će se čitava ova priča na kraju završiti.
Ne kažem da neko od sadašnjih ljudi koji su na ulici ima neku nameru da vrši neko nasilje. Naprotiv, mislim da je to najbolji deo Srbije, da su to ljudi koji su zapravo apsolutno protiv nasilja. Ali, kada se stvori takva jedna društvena atmosfera da se stvari rešavaju na ulici, niko ne zna kuda stvari mogu da odu.
Međutim, šta drugo uopšte preostaje opoziciji, studentima, đacima i svima drugima, pošto su sve institucije blokirane, počevši od medija, tužilaštva, policije, parlamenta i tako dalje?
Mislim da je sada postalo svima jasno da je u pitanju jedna borba, koja nije borba koja će preko noći dati neke rezultate, nego da je neophodno da se svi društveni činioci, od uglednih ličnosti, studenata, poljoprivrednika, prosvetnih radnika, opozicionih stranaka ujedine u jednom pritisku na vlast da koliko-toliko oslobodi institucije, obezbedi bar neke najelementarnije uslove za slobodne izbore, bar da te krađe izbora ne budu tako dramatične i tako velike.
Mislim da će se ova stvar rešavati ipak na izborima, i mislim da ukoliko ovaj široki front ostane ujedinjen, da se sami izbori mogu bolje kontrolisati, može se vršiti veći pritisak. Nekako verujem da će se sve ovo završiti možda ne tako brzo, teško je procenti koliko vremena, ipak padom ovog režima, koliko god to sad deluje nemoguće. Mislim da je ovo ozbiljan početak krunjenja moći Aleksandra Vučića. O čemu govori činjenica da unutar njegove stranke postoje zaista veoma ozbiljne turbulencije. O čemu govori činjenica da je stranka morala da izvede na studente, na ljude koji protestuju, svoje visoke funkcionere, iako ima, kako se vole hvaliti 700.000 članova, što naravno nije moguće proveriti, a s obzirom koliko oni preteruju ciframa, nije isključeno da ta cifra nije tačna.
Dakle, oni su morali slati funkcionere iz prostog razloga što obični ljudi, članovi stranke, nisu želeli da učestvuju u ovom projektu iz dva razloga: prvi je što su i oni pogođeni nadstrešnicom, i ona je njima udarala na dosadašnje političko poimanje sveta i na emocije, a sa druge strane i zbog činjenice što su svesni da su mnogi ljudi iz njihove stranke zaradili milione evra, neki možda čak i više, a da su oni dobijali samo mrvice. Tako da je po prirodi dugotrajnosti takvih kriminalnih režima, činjenica da na kraju unutar njih nastaju ozbiljni problemi, kao uostalom i u mafijaškim organizacijama.
Razgovarala Biljana Žikić
Intrervju je objavljen u radio-emisiji Kontrola leta, Radio Študent.