U Srbiji se 3. i 4. maja održava niz manifestacija i komemoracija u znak sećanja na žrtve masovnog ubistva u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar u Beogradu i selima Dubona i Malo Orašje. Tim povodom razgovarali smo sa Veranom Matićem, nekadašnjim direktorom i glavnim urednikom čuvenog beogradskog radija B92, a danas predsednikom Komisije za istraživanje ubistava novinara u Srbiji i glavnim urednikom portala www.javniservis.net gde, između ostalog, možemo pročitati najrelevantnije tekstove u vezi sa tragedijama 3. in 4. maja 2023. godine.
Juče i danas protiče niz manifestacija i komemoracija žrtvama nezapamćene tragedije masovnog streljanja u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu trećeg maja, i u Duboni i Malom Orašju četvrtog maja prošle godine. Sve vreme ste u kontaktu sa porodicama nastradalih, obilazili ste ih i trudili ste se da pomognete i lično, i profesionalno, a na vašem sajtu, „Javni servis”, otvorili ste prostor za priče najbližih. Kako vi komentarišete današnje i jučerašnje manifestacije? Da li je to sve što možemo kao društvo i da li je to dovoljno?
Nekako u poslednjem trenutku Vlade Ane Brnabić, na poslednjoj sednici te Vlade, doneta je odluka o osnivanju radne grupe za memorijalni centar koji bi trebalo da nastane ovim povodom, i koji su inicirali roditelji ubijene dece u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“. Tako je formiran i legalizovan multidisciplinarni tim stručnjaka koje su roditelji izabrali kako bi ceo ovaj proces izgledao najbolje moguće i na način sa najboljim mogućim efektima. To dosta govori o tome koliko se kasnilo sa jednom takvom odlukom i jednom takvom inicijativom. Ova godina je protekla u tim polarizacijama, u tim retraumatizacijama, dodatnim traumatizacijama i tako dalje. Izgubio se, u odnosu na ove dve velike tragedije, „lideršip“, neko državno vođstvo koje je napravilo brojne propuste i nečinjenjem i nekim činjenjem u ovih proteklih godinu dana. Tako da je radnoj grupi ostalo malo vremena da pripremi, prvenstveno, obeležavanje ove godišnjice. To je bio osnovni njihov cilj i to izgleda dosta dostojanstveno, svečano i tužno.
Godišnjica se desila u vreme praznika i školskog raspusta, ali nije bilo baš mnogo ljudi koliko se to očekivalo i kako to zaslužuje ova velika tragedija. Nije bilo ni neke mobilizacije od strane vlade i vlasti ili opozicije. Niko se nije uključio u pozivanje ljudi da dođu na ovu manifestaciju. Ali ipak ona je bila vrlo sadržajna, vrlo dostojanstvena i večeras u 20 časova ćete imati dodatni program, u koji će se, evo po prvi put, uključiti i nacionalna televizija i prenositi je. Sutra u Duboni i posebno u Malom Orašju u 11 časova prepodne počinje obeležavanje određenim programom i ta dva dana će eto biti, dostojanstveno obeleženi. Ali to bi morao da bude samo početak.
Izgubili smo ovih godinu dana, ovo bi morao da bude samo početak jednog novog odnosa prema memorijalizaciji vezanoj za ove događaje, ali i za neophodne promene koje se moraju dogoditi u svim segmentima društva koje je duboko militarizovano još od početka devedesetih i krajem osamdesetih godina. I ne samo militarizovano u onom smislu naoružavanja i ogromne količine oružja koje je u rukama ljudi sa dozvolom ili bez dozvole, nego i u rečniku, u govoru, u odnosu jednih prema drugima, u odnosu prema susedima itd. Tako da je to nešto što je veoma kompleksan problem koji mora da se rešava. Dosta se izgubilo vremena. Meni je žao što to moram da kažem, ali mislim da se mogu ponavljati ovakve situacije i pošto nije urađeno gotovo ništa na prevenciji ovih poslednjih godinu dana, onda ćemo ponovo biti zatečeni kao što smo bili zatečeni trećeg i četvrtog maja, i to je jako, jako žalosno.
Šta je sve Srbija kao država i kao društvo propustila da uradi u ovih godinu dana? Da li se išta promenilo u školskom sistemu? Šta se desilo sa vođstvom škole „Vladislav Ribnikar“?
Ono što je apsolutno nedostajalo je adekvatna podrška žrtvama, mislim prvobitno na porodice ubijene dece i mladih u ovim mestima i adekvatna podrška ranjenima i svim drugim traumatizovanim u ovim događajima. Mislim tu prvenstveno na učenike škole „Vladislav Ribnikar“, njihove nastavnike, njihove roditelje, to je oko 1.000 učenika, pa sad pomnožite sa porodicama. Isto tako učenike u školama u Malom Orašju i Duboni. U Duboni se takođe zločin dogodio u dvorištu škole, bukvalno nekoliko metara od ulaska u školu, kojim svakodnevno ulaze đaci ove škole.
Ono što je nedostajalo odmah je neka vrsta uvođenja vanrednog stanja kada je reč o ovim događajima. Znači, imenovanje kredibilnih ljudi sa autoritetom na čelne pozicije od škole pa do vođenja celog ovog postupka vezanog za podršku i pomoći i za sve ono što je trebalo da se uradi. Ovako je prepušteno sve roditeljima. Roditelji su morali da traže i za sebe, i za svoje, terapeute i bukvalno mesec-dva dana im se niko nije javljao. Oni su i dalje ostavljeni na tu određenu samoorganizovanost i međusobnu solidarnost dug vremenski period. Bilo je pokušaja da se naprave radne grupe koje je trebalo da utiču na školske programe i zaista je nešto tako formalno rađeno, ali suštinski se ne mogu videti nikakvi efekti.
Pitanje empatije – ta reč je dosta puta pominjana, ali gotovo da nije bilo nijedne aktivnosti koja bi bila praktično demonstriranje empatije učenicima. Teoretski govoriti o empatiji, to nema sa sobom nikakvu veliku korist. Jako je važno da i nastavnici iz školske uprave praktikuju empatiju na najelementarniji način i da se empatija uči kao obrazovni vaspitni proces koji se mora očuvavati i praktikovati. Mislim da je propusta jako puno, jako dugo ovde traju istražni postupci. Istražni organi gotovo da ne komuniciraju sa porodicama žrtava, onda naravno u takvim situacijama se jako lako šire dezinformacije ili poluinformacije. One imaju plodno tlo i za razne teorije zavera. Nekada se to radi nesvesno, ali nekada i svesno kako bi se anesteziralo društvo. Dva zločina koja su se dogodila predstavljala su veoma opasnu situaciju za vladu, vlast i bilo je potrebno snažno kontrolisati tu situaciju.
Tog trećeg maja se dogodilo nekoliko konferencija za štampu i izjava koje su bile velika greška. Mislim tu prvenstveno na pokazivanje spiska đaka koja je ubica planirao da ubije. Neke od njih je ubio, a neke nije. Distribucija tog spiska stvorila je novu užasnu situaciju za svu tu decu i jako puno pretnji je stizalo, zatim priče o porodici ubice. Te počinjene greške su se u nekim narednim danima i nedeljama morale tretirati sa velikom kontrolom štete. Onda naravno kad imate takve situacije, nemate sistemski pristup, razmišljanje i akcione planove, organizovanje, tako da se sve svelo na privatnu inicijativu roditelja i privatnu inicijativu različitih udruženja ili određenih pojedinaca, tako da je to ono što smo imali kao sadržaj vezan za podršku porodicama i roditeljima i đacima.
Vrlo brzo, pošto je društvo duboko polarizovano, depolarizacije su se preselile i tamo gde nikada nisu smele da budu i to u samu u školu ili između roditelja dece koja su preživela i roditelja dece koje su ubijena. Jednostavno je razlika u tom nekom pristupu – šta će biti sa školom, da li će, u okviru škole u ovom delu u kojem se dogodio zločin, on ostati i dalje zatvoren jer zaista bi bilo skaradno da deca trče u tim mestima gde su njihovi devet drugara i čuvar izgubili živote. Loše situacije za nastavu u kojoj se našla škola bez ovog jednog dela koji je sada zatvoren. Dakle, umesto da država rešava to, odnosno da to rešavaju institucije na način na koji bi omogućili, ostvarili najbolje moguće uslove za obrazovanje dece koja su preživela i koji se i dalje školuju, ali i najbolje moguće uslove za podršku roditeljima ubijene dece, ranjenima i tako dalje, umesto svega toga, to je prepušteno upravo stihijski, tako da proizvodi nove potpuno nepotrebne tenzije. Čitavih ovih godinu dana toga je bilo jako puno i predstavljalo je dodatnu traumatizaciju.
Nije bilo onoga što je veoma važno u ovakvim situacijama, tog pozitivnog pristupa memorijalizaciji i obeležavanju života onih bez koji smo ostali. Dobijao se utisak da su mnogo važnije ubice, njihove biografije i poluistine vezane za to šta su oni radili svakoga dana, što se pretvaralo i donosilo jedan efekat maltene njihove glorifikacije, dok se za decu i mlade koji su pobijeni, nastradali i ranjeni gotovo nije ni znalo do nekog trenutka pet-šest meseci kasnije, kada smo uspeli na neki način da nametnemo tu priču na jedan pozitivan način i da upoznamo javnost u Srbiji sa veoma teškim položajem ranjenih, posebno u Malom Orašju i Duboni, gde postoji čitav niz problema – i taj pristup zdravstvenom sistemu ali i pristup socijalnom sistemu i podršci koje nije bilo, a postoje i vrlo siromašne porodice, i u svakom slučaju troškovi lečenja su veoma, veoma veliki bez obzira što je navodno besplatno zdravstvo. Znate i sami da se veoma teško dolazi do određenih lekova, skupi su, kao i pomoćna sredstva i tako dalje. Tako da gotovo sve gde se moglo promašiti, promašilo se. I evo sada, na ovu godišnjicu, mislim da je dosta važno podvući nekako crtu, sve to priznati i učiniti da ovo obeležavanje godišnjice, koje protiče na jedan dostojanstven način, bude nekakav novi početak u kojem će se ove greške ispravljati, prvenstveno u ovoj podršci o kojoj sam sada govorio o svim žrtvama.
I mediji su odigrali svoju ulogu u celom slučaju. „Ulovi neke roditelje“ je poruka jednog od urednika novinara na terenu, pišete u svom tekstu na portalu javniservis.net. Prosto neverovatno, strašno uredničko uputstvo lišeno svakog profesionalnog uzusa. Kako vi komentarišete da je došlo do takvog snižavanja novinarske profesije i to u celom regionu? Dakle, bitan je klik i od tragedije se pravi profit. Šta se može uraditi na tom pitanju?
Zastrašujuć je bio jedan trenutak nekih mesec dana posle ubistva kad sam razgovarao sa roditeljima nastradale dece, kada sam pitao kakva pomoć im je potrebna, onda mi je otac rekao „Ništa mi ne treba. Jedino što me muči i ne znam šta da radim s tim, pokušavao sam, ali mi ne uspeva, bio bih večno zahvalan ako biste uspeli da se sa jednog portala uklone fotografije sa sahrane dece koja su ubijena.“ Njegove dece i fotografije otvorenih kovčega. Za mene je to bilo zastrašujuće saznanje da to postoji, da je neko postavio. Posle raznih komunikacija, uspeo sam da učinim da se to skloni. Ta patologija i ta jedna morbidnost, jedna nekrofilija, postoji kao sastavni deo novinarstva koje računa na neke velike profite, ali i na neke političke uticaje, na kontrolu u društvu i tako dalje. I ja sam je uočio snažno, i u tim devedesetim godinama, kad je bilo puno ratova i puno zločina na ovim prostorima, a sada se to pretvorilo, sa naravno razvojem tehnologije, u određenu vrstu, jednostavno, biznis modela. Svaka nesreća se dočekuje, čini mi se, čak sa radošću po redakcijama i što duže nesreća traje, to je onda nekako profitabilnije, i za mene je to potpuno zastrašujuće. To je jednostavno usađeno kao model ponašanja medija i transformacije u medijima poslednjih ne znam više koliko godina.
Miljenko Jergović je pisao tekst upravo o tome koliko je protekla dva meseca slučaj male dvogodišnje Danke Ilić iz okoline Bora, koja je nestala, bio sve vreme na naslovnim stranicama medija i posebno portala. Pratile su se sve informacije, ali i sve dezinformacije kojih je bilo jako puno. Ceo taj događaj i njegovo praćenje su srušili barijere između Srbije i Hrvatske, koje su bile dosta velike. Prisustvo ove teme je bilo u neverovatnim količinama koje ne opravdava nikakav javni interes. Potpuno je jasno da je u pitanju samo profit. U ovom slučaju mediji su, prva dva meseca, formirali javno mnjenje najviše oko negativaca u ovoj priči i to isto tako sa najrazličitijim pričama, vrlo često sumnjivog porekla. Ali ono što je jako važno istaći ovde je da su institucije takođe pokazale veliko saučešće medijima u ovim slučajevima dajući informacije ili ostavljajući prostor za špekulacije i tako dalje. Tako da je to jedna simbioza vlasti, institucija i tabloida, koji su produžena ruka vlasti. Onda tu dolazi naravno, i ako stigne, taj neki veći profit, veći prihod od klikova i od tiraža, onda je tim bolje. Tako da je to nekako nerešiva situacija, ta spirala propasti medija, etičnosti u medijima, smanjenje broja profesionalnih novinara koji su i potplaćeni i koji su prenatrpani poslom i evakuacija iz novinarstva u neke druge profesije koje ne ubijaju.
Danas je moja koleginica, Tamara Skroza, napisala tekst pesme koji smo objavili na javnom servisu, „ I novinare ubijaju, zar ne?“. Ona se nadovezala na priču da jeste, ubijali su ovde i Slavka Ćuruviju, Milana Pantića i Dade Vujasinović iz oružja, ali novinare ubijaju i na drugi način, upravo užasavajućim pritiscima kojima su izloženi na ovim prostorima jako dugo i svim ovim negativnim efektima, promena u medijskim politikama i u medijima. Tako da novinari umiru mnogo ranije nego što je životni vek ljudi uopšte, i plaćaju cenu upravo ovih transformacija koje su mnogima nedopustive i protiv kojih se bore. Nažalost, kao što sam rekao, ništa se nije naučilo ovih godinu dana, ista matrica se koristila i u slučaju male Danke koja je nestala i to se tako vrti, dakle, ne samo u Srbiji nego u čitavom regionu. Mislim da je jako važno da su osvešćeni i novinari, ali i pripadnici društva koja imaju svesti o tome koliko ovaj sunovrat medija može ostaviti posledice.
Jako je važno da naprave što je moguće više na formiranju medija i medijskih inicijativa koje bi se usprotivile ovakvim matricama. Ja sam malo uspeo sa ovim tekstovima o porodicama i deci nastradaloj i o ranjenima, da napravim taj nekakav balans. Znao sam da će insistirati svi da prenose te tekstove; ja sam stavio tu ogradu da uvek moraju pitati. Mogu slobodno da koriste, ali se uvek mora pitati i onda sam u toj komunikaciji govorio uslove pod kojima je jedino moguće koristiti te tekstove i prenositi, a oni se tiču upravo toga da ne smeju sad biti stavljani u kontekst ovih bizarnih informacija, kako se ne bi trivijalizovali sadržaji, ne smeju se stavljati slike ubica koja se veoma često koriste kao navlaka za čitaoce i tako dalje. Tu je bilo je raznih otpora, ali je bilo i nekakvih pomaka. Kasnije sam dobijao pozive od koleginica i kolega naročito mladih, gde god da rade i u tabloidima, kada su se suočavali sa drugim sličnim situacijama, pa su me zvali da pitaju kako da pišu i kako da reaguju, što je ovako nekakav mali pomak i mala pobeda u ovom slučaju.
Hvala Vam puno na tome, pratimo javniservis.net, izuzetni su tekstovi i zaista nešto što nam svima u ovom trenutku treba. I hvala Vam što ste pomenuli tekst Tamare Skroze „I novinare ubijaju, zar ne?“. Izuzetan tekst koji apsolutno preporučujemo. I za kraj, u nedelju je veliki hrišćanski praznik, pravoslavni Uskrs, u Srbiji se masovno i slavi i poštuje. Imamo li nadu da će biti bolje?
Niće bolje onoliko koliko sami budemo učinili da bude bolje, i ja se nadam u tu individualnu želju svakoga od nas da nam bude bolje. Da prvo prepoznamo to u nama samima i u našoj okolini. I ako bismo to činili prema našima bližnjima, a da nam bude bolje, siguran sam da bi to značilo i za celo društvo. Često govorim upravo o tih deset Božijih zapovesti, često poredim sa kodeksom novinara, sa Hipokratovom zakletvom, ima dosta tu prožimanja, i kada bi se poštovale poruke i postulati onako kako su zamišljeni, mislim da bi to bio jako važan iskorak. Nažalost, veoma često se pod krinkom i vere i religije čine najmonstruoznije stvari, kao da dobijamo nekakvu novu religioznost, koja je veoma često novokomponovana, kao što su novokomponovane i druge sfere društva. Veliki sam i skeptik, ali u isto vreme činim maksimum da se suprotstavi tim trendovima. To je ono što jedino možemo da kažemo i da radimo, a da budemo sigurni da ćemo bar nekakav mali pomak napraviti.
Razgovarala: Biljana Žikić
Objavljeno u emisiji Kontrola leta na Radiju Študent 4.5.2024
Naslovna ilustracija: Na poziv Multidisciplinarnog tima, koji je organizovao „Buđenje“ – program obeležavanja prve godišnjice masovnog ubistva u OŠ „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, odazvalo se 30 ilustratora. Njihovi animirani crteži ptica deo su video-kolaža sećanja na žrtve – Bojanu, Anu, Katarinu, Maru, Emu, Sofiju, Andriju, Adrianu, Angelinu i Dragana. Preuzeto sa Facebook profila Jasminke Petrović.