Prošle nedelje u Ljubljani je održana Nedelja srpske kulture u Gradskoj biblioteci. To je deo redovnih aktivnosti ove ustanove – predstavljanje raznih kultura. U ovom slučaju „predstavljanje“ je bilo malčice neobično, zbog odsustva većeg broja gostiju (možda zbog nedovoljnih sredstava), a delom i zbog programa. Retko se desi da broj domaćih organizatora i pomagača bude tako veliki: sem Odeljenja za slavistiku Filozofskog fakulteta u Ljubljani, tu su se pojavile i mnogobrojne srpske, manje ili više kulturne organizacije. Jedino kulturni centar „Danilo Kiš“ (KCDK), kome je ime dao pokojni Dušan Jovanović, i koji već dugo istrajno neguje i propagira drugačiju, nezavisnu i savremenu srpsku kulturu, nije pozvan da učestvuje. Citiram deo iz programa: „Srpski kulturni centar „Danilo Kiš“ je nastao 2009. godine. Inicijativu za davanje imena neke velike ličnosti srpske kulture dao je Predsednik Republike Slovenije dr Danilo Tirk, ime Danila Kiša je predložio Dušan Jovanović: ime govori sve o našem centru. Naš cilj je da uspostavimo novi nivo saradnje između slovenačke i srpske kulture, da istražujemo zaboravljene i neistražene aspekte te saradnje u prošlosti. Sarađujemo sa svima koje ove teme zanimaju, bez ikakvih nacionalnih, jezičkih ili drugih ograničenja“. A citiram zato, što je centar u tih 13 godina ostvario mnogo više i povezao pažljivo odabrani izbor organizacija sa sličnim ciljevima. Otvoreno rečeno, ne sa kumovsko-crkveno-jagnjećim krugovima. Uspeo je da se pojavi kao promoter i izdavač mlade književne dijaspore, bilingvalne i neopsednute kolektivnim identitetima… a pre svega, pismene. Otvorio je područja koja nisu bila u prvobitnom programu – druga muzika Balkana, radio, pozorište senki, poučavanje jezika, škole pisanja, prevođenja, fotografije, zapošljavanje žena iz migrantskih krugova, izložbe, mnogobrojne humanitarne akcije. I naravno, muke sa novcem smanjile su još mnogo ambicioznih planova i sjajnih ideja. Ne treba ni naglašavati da centar nije posebno omiljen ni u Sloveniji, a još manje u Srbiji, jer nikako ne ispunjava folklorni, kontrolisani i poželjni nivo „saradnje“. Prvi osnivači imali su plemenitu ideju da crkva i civilno društvo sarađuju, daleko od domovine, čak je i tadašnja Janšina vlada namakla sredstva, pa je do pravoslavne crkve u Ljubljani sagrađen „pastoralni centar“ koji bi služio svima. Crkva to naravno nije dozvolila: pošto je više godina bio zaključan zbog interne svađe, postao je prostor za izdavanje za svadbe, pa je čak nudio Airbnb apartmane… No vratimo se današnjici, i Nedelji srpske kulture u Gradskoj biblioteci Ljubljane. Mesec dana pred početak događaja javio mi se organizator iz biblioteke Marko Lakovič i predložio jedno predavanje, s tim što je lagao o navodnoj saradnji sa KCDK (direktorka Biljana Žikić je potvrdila da centar nije pozvan i da nikada nije bilo saradnje sa bibliotekom). Ja sam pristala, i dala temu „Srpski književnici i odgovornost za rat, seksizam i rasizam“. G. Lakovič je od mene zahtevao „sadržaj“ predavanja, koji nisam dala, jer mislim da je nepotreban: napisala sam o tome dve knjige i priličan broj studija i članaka, a konačno, treba da ostane i neka napetost: naslov je tako očigledan! Pojavio se zatim program, i u njemu mene više nije bilo. Planirano je predavanje o Emiru (Nemanji?) Kusturici, očito važnom činiocu u srpskoj kulturi, i prikazivanje slovenačkog prevoda knjige priča Aleksandra Gatalice, prvog sekretara srpske ambasade u Sloveniji, inače poznatog kao Vučićev kadar. Tako me je u Sloveniji dosegla vučićevska cenzura… Događaj po sebi nesumnjivo sadrži komične elemente – čitaoci su pozvani da ih sami pronađu i osmehnu se. Meni ostaje pouka o oblicima i mobilnosti cenzure. Svetlana Slapšak Peščanik.net, 28.03.2023.
