Radi se „o proširenju radnog logora za migrantske radnike u Sloveniji“, bila je prva reakcija Delavske svetovalnice (Radničkog savetovališta) u otvorenom pismu na Sporazum o zapošljavanju državljana Srbije u Sloveniji, koji su u novembru prošle godine potpisali srpski ministar za rad Zoran Đorđević i slovenačka ministarka Ksenija Klampfer, a ovih dana je ratifikovan u slovenačkom parlamentu. Sa druge strane, iz ministarstva stižu vesti da će Sporazum štititi radnike.
Da bismo saznali o čemu se tu zapravo radi, otišli smo do kancelarije Delavske svetovalnice, udruženja koje važi za najrelevantnije na području neposredne pomoći migrantskim radnicima u Sloveniji, a posebno onima koji dolaze iz bivše Jugoslavije. Kancelarija je kao i uvek bila puna radnika koji traže savet i pomoć, ali ipak smo uspeli da sa Goranom Zrnićem, radničkim savetnikom i bivšim migrantskim radnikom, porazgovaramo o posledicama ovog sporazuma, koji će, kako ovde veruju, duplirati broj ljudi koji traže pomoć u njihovom savetovalištu.
Da li je ovaj sporazum zaista dobar kako kažu u našim ministarstvima?
Zavisi od ugla gledanja. Ako gledate sa nekog visokog sprata klimatizovane kancelarije, sigurno je da ovaj sporazum izgleda kao korak napred. Ali druga je stvar šta je to u stvarnosti. A u stvarnosti je tako da ne postoji ni u Zakonu o radu u Srbiji, a ni u Zakonu o radu u Sloveniji klauzula koja kaže da neko ne može zameniti poslodavca u prvoj godini zaposlenja. A kako je nekome palo na pamet da nešto tako bude u sporazumu za zapošljavanje stranih radnika kad ga nema u nacionalnom zakonu? Znači, ako to nije oblik jednog modernog robovlasništva, posredno pod plaštom nekog sporazuma, ne znam šta je. Trebalo bi da prostudiraju ponovo tu svoju odluku i da jednostavno priznaju da to nijedan službenik nijedne institucije nijedne države ne želi svome državljaninu.
Kakva je trenutna situacija na ovom području?
Trenutno radnici koji dolaze iz Srbije imaju opšte uslove, odnosno za njih važi opšti pravilnik po kome se zapošljava stranac. Iz tog opšteg pravilnika izuzeta je jedino Bosna i Hercegovina. Za nju već važi ovaj nesretni sporazum. Po opštem pravilniku, poslodavac traži za stranog radnika radnu dozvolu i on se kod njega zapošljava na ugovor od godinu dana. Međutim, radnik može prekinuti taj radni odnos i aplicirati kod drugog poslodavca, koji će ponovo uložiti za njega radnu dozvolu. Tako da taj drugi poslodavac dobije ponovo tu istu radnu dozvolu. Dakle, prvi vrati, drugi nasledi, što znači da radnici mogu prelaziti od jednog do drugog poslodavca. Za razliku od ovog sporazuma sada gde je tvrdo zacementirano da u prvoj godini možete imati samo prvog poslodavca. Ako radnik dobije otkaz te prve godine, vraća se na nulu, na početak. Takvih slučajeva je mnogo.
Ako dobro razumem, ovaj sporazum radnika obavezuje da bude zaposlen kod jednog poslodavca godinu dana, odnosno da ne može da ga promeni bez obzira na uslove?
U normalnoj sredini, biti zaposlen kod nekoga godinu dana i ispoštovati taj svoj ugovor nije neki problem, ali naglašavam „u normalnoj sredini“, jer ako je radnik pod obavezom na osnovu plašta ovog sporazuma i to poslodavac zna, zamislite samo kakvi se sve apetiti pojave kod tog poslodavca u vezi sa njegovim interesom i profitom. Znači, poslodavac zna i ti takođe znaš da nemaš kud i onda počinju neki nerealni zahtevi što se tiče radnog vremena, pa neisplaćivanja regresa, pa neisplaćivanja odmora, neisplaćivanja bolovanja, znači krše se sve klauzule Zakona o radu i dobijemo celu lepezu prekršaja. Zašto i ne bi kad je to bilateralni sporazum. Pazite, on je nad zakonom. Iako je to prekršaj po Zakonu o radu, radniku se servira „eto, to je tako kod mene, a ako ti se ne sviđa, idi dalje“, a to znači vrati se kući. Zamislite, čovek je došao na krilima nekih obećanja Fejzbuk oglasa, kako ovde cvetaju ruže i bere se po sto eura sa žbuna i odjednom se probudi u Sloveniji sa takvim sporazumom. To se graniči sa noćnom morom.
Da li se možda sećate nekog primera koji biste izdvojili?
Ne da se sećam nego doživljavam to svaki dan. Upravo se javio čovek koji je mislio da kad je dobio drugu dozvolu za boravište, da je izašao iz te prve godine, ali nije. Napominjem, prva godina počinje, ne dobijanjem dozvole za boravak, nego prijavom u sistem zdravstvenog osiguranja, u radni odnos. On je mislio da je kad je dobio drugu karticu za boravak, da je izašao iz tog čarobnog kruga, ali nije. Falilo mu je mesec dana. Imamo i ljude koji dolaze kod nas kojima fali jedan dan. Zamislite jedan dan! I kad zamolimo prvog poslodavca kao čoveka da ga vrati za taj jedan dan, on ne želi.
I šta to znači?
To znači da poslodavac zna da ako radnik bude odjavljen u prvoj godini, da se ne on može zaposliti kod drugog poslodavca. Njemu je jednostavno krivo zašto on odlazi od njega i želi da mu napakosti, a to mu sporazum omogućava. Njemu ne pada mu na pamet da razmišlja o razlozima zašto taj čovek odlazi od njega. Pa ne odlaziš ni od kuda ako ti je lepo.
Šta mislite, hoće li proći sad taj sporazum?
Mislim da će se sporazum usvojiti i da će neke strukture imati silu nekih bilateralnih razloga za to, u smislu da je to neki pomak napred. Pitam se da li oni razišljaju o svojim državljanima. Ja uvek pričam: nemojte slučajno da uradite nešto za migrante, uradite za vlastite državljane, pa nešto će biti i za nas. Ali evo, sad direktno dolazimo do problema Ministarstva za rad u državi Srbiji. Je li to to što ste vi učinili za vlastite državljane?! Pa vi ste bar imali primer radnika iz Bosne i Hercegovine. Ako oni nisu znali u šta se upuštaju, vi ste mogli malo bolje da se raspitate i vidite o čemu se radi. Mi smo pokušavali preko sindikata Republike Srbije da to pitanje otvorimo, mesecima unazad jer smo znali kuda to ide, ali da li je to neko spomenuo tamo, ja to ne znam odavde iz Ljubljane. Ali, pitanje možemo da svedemo na ono osnovno: da li je to to što ste vi želeli vlastitim državljanima da uradite? Ja sam napisao jedno pismo jednom forumu Srbije u kome sam rekao: „Umesto da vi diktirate tempo pregovora, jer ovde nema dovoljno radne snage i da vi postavljate uslove i da ste u boljoj poziciji i kao mnogoljudnija zemlja i kao stručnija sa kadrovima, vi ste pristali na sve i svašta“.
Kako je moguće da vlasti i jedne i druge zemlje potpisivanje ovog sporazuma predstavljaju kao uspeh?
Ne znam, ja stvarno to ne mogu da shvatim. I jedni i drugi, pogotovo ovi u Sloveniji, podložni su kritikama sa naše strane svakodnevno u vezi sa tim sporazumom, ali mi se nalazimo u kapitalizmu gde je apsolutno nebitno šta većina misli. Mislim da je to za njih uspeh da se ne obaziru na to šta većina misli, makar se to zvalo i demokratija.
Kome ovaj sporazum donosi dobro ako ne radnicima?
To je jedna obična, kako bih rekao, naručena stvar od strane poslodavaca. Privredi treba radna snaga, a politika treba to da reši na način da poslodavcima odgovara. Radi se o tome da su preko tog sporazuma pogažene temeljne vrednosti Zakona o radu. To može samo sprega ekonomije i politike. Kome to donosi dobro? Pojedincima i strukturama koje se bave uvozom jeftine radne snage koja je, da kažemo, uslovljena jednogodišnjim robovanjem kada dolazi u Sloveniju. Mnogo je slučajeva da ljudi nisu ni znali da je nešto tako moguće, tek su se osvestili ovde. Uglavnom, sve je zbog profita i sve je zbog para.
Imali ste mnogo primera radnika iz Bosne i Hercegovine koji su posredne žrtve ovog sporazuma. Možemo li reći da očekujete isto to sada i sa radnicima iz Srbije?
Apsolutno, to je neminovno. To je jedna činjenica, koja se dešava zadnje tri, četiri godine na osnovu tog sporazuma. Znači ovde svaki dan dolaze ljudi koji su žrtve, jednostavno i bukvalno rečeno, žrtve ovog sporazuma. Mi smo mesecima upozoravali da će se to desiti, a sada imamo finalizaciju toga i sigurno je da će državljani Srbije biti sledeći na udaru ovog sporazuma. Znači, oni koji su sada došli iz Srbije, sa njima će biti rađeno po starom zakonu, ali svi oni koji dođu posle usvajanja sporazuma potpašće pod novi zakon. I šta jedino mogu reći – dobro jutro u Sloveniji!
Kako izgleda to dobro jutro u Sloveniji?
Dobro jutro izgleda kao što je skoro jedan radnik rekao, i većina ih kaže: pa nije onako kako smo se dogovorili. Ja sam vozio celu noć i on mene budi rano ujutru i kaže mi, ti treba sad da očistiš štalu. Znači, on vozi po celu noć i onda radi na nekoj farmi, čovek na nogama spava, a ovaj ga maltretira. Ja sam mu onda rekao da ide kod lekara. On mi kaže, ali ja sam ovde došao pošteno da radim, a ja mu kažem, ja tebe aspolutno razumem, ali ti si ovde doveden da bi bio iskorišten. Naši ljudi to ne razumeju. Nismo u Švedskoj da te poslodavac opomene, gospodine sutra trebate ići doktoru. Taj nivo Balkan neće nikada dostići. Jedino ako dođe do nekog drastičnog osvešćenja ljudi… Mada možda nam je još previše dobro, mislim da ovi još mogu stezati.
Imaju li radnici prema ovom sporazumu ikakva pra
Prema ovom sporazumu, radnici skoro pa da i nemaju nikava prava. Tamo istina ima, jedna mala klauzulica, koja kaže da ako se slučajno desi da je poslodavac kriv, onda se mora izvesti procedura vanrednog otkaza. To je jedna glamurozno masivna procedura slanja otkaza, to su papiri, opomene, obaveštavanja… To je nešto što se stvarno ne može očekivati od nekog neukog čoveka da on sve to zna. Kao što sam ja rekao i u tužilaštvu i u inspekciji za rad: gospođo ili gospodine, vi morate razumeti da taj čovek besprekorno zna zavarivanje ili vožnju kamiona, ali on pojma nema o ovome što vi tražite od njega. Ne možete očekivati od čoveka koji ima atest za argonsko zavarivanje da zna i upravni postupak. To je nemoguća misija.
Koja rešenja ste predlagali?
Više puta smo se pitali kako institucije iza koje kojih stoji mašinerija, policija, poreska uprava ne uspevaju da reše te probleme, a nas troje u Radničkom savetovalištu uspevamo. Nas je samo troje i imamo naše kolege koje nam volonterski pomažu i mi uspevamo. Znači, kad bi svi po malo, eto jedno pet procenata, ako nije previše, počeli da rade svoj posao, mislim da bi i u Republici Srbiji i u Republici Sloveniji, počelo da se diše punim plućima i za boljitak i jednih i drugih. Kako ovo rešiti? Ukinuti taj sporazum. Postoje komisije koje nadgledaju sporazume i za Bosnu i Hercegovinu i za Srbiju, neka se komisija sastane i kaže „ljudi mi smo pogrešili i idemo na dopunu sporazuma“. I piše i pravna puka – ovaj sporazum prestaje da važi ako jedna strana od njega odstupi. Sve lepo piše, samo treba pročitati i raditi svoj posao.
Dakle, na osnovu vašeg iskustva, sigurni ste da ovaj sporazum treba da se promeni ili ukine?
Ono što piše u sporazumu je loše za državljane Srbije. Ponovo ću reći: Srbija treba da diktira tekst sporazuma jer ima radnu snagu i kvalifikovane ljude koji su Sloveniji potrebni i da poučena iskustvom Bosne i Hercegovine nikako ne potpisuje ovakav sporazum. Vratićemo se na početak razgovora: lepo je sedeti u klimatizovanoj kancelariji i gledati sa nekog sprata panoramu, ali to nije život. Život je ovde dole.
Razgovarala Biljana Žikić.
Intervju je objavljen u emisiji Kontrola leta na Radiju Študent.