O festivalu Dani slovenačkog filma u Beogradu koji je juče otvoren, a traje do 26. novembra u Jugoslovenskoj kinoteci, govori Dragomir Zupanc, umetnički direktor i selektor festivala.
Kako ste se odlučili za tako zahtevan projekat kao što je četvorodnevni Festival slovenačkog filma u Beogradu?
Dve stvari su učinile da smo uspeli u ovom našem poduhvatu. To su pre svega sredstva Urada vlade za Slovence v zamejstvu in po svetu R. Slovenije koji nam je dao neka sitna sredstva, ali ipak nam je time dao mogućnost da krenemo u ovu inicijativu, i jedna ekipa entuzijasta okupljena u Društvu Sava, Društvu Slovenaca iz Beograda. Pojavila se jedna generacija koja je puna ljudi koji su upućeni u medije, u film, znaju da snimaju, montiraju, poznaju film i TV i čak su i stacionirani po filmskim školama i udruženjima. Dakle, mi smo od tog materijala krenuli da ostvarimo vrlo ambiciozan i vrlo zahtevan projekat koji se zove Dani slovenačkog filma u Beogradu.
Kada se postavi cilj i shvati da je cilj pravi, a to je da se u Beograd dovede reprezentativna ekipa slovenačkih stvaralaca, da se prikažu filmovi koji u ovom trenutku predstavljaju slovenačku kinematografiju, a to su od stvaralaca, kao što je Maja Weiss, Metod Pevec, Martin Turk, Urša Menart, Barbara Zemljič, mladi Matej Nahtigal, zajedno sa Karpom Godinom, doajenom i kultnim rediteljem i u Srbiji i u Sloveniji, onda ništa nije teško. Kad smo to stavili na vrh i dobili podršku Jugoslovenske kinoteke, koja nam je dala svoje ekskluzivne prostore, najbolje u Beogradu, podršku Slovenske kinoteke koja nam je izašla u susret da nam obezbedi kopije i podršku Slovenskog filmskog centra, onda je već taj cilj bio dostižan.
Zašto baš film?
Jedan od razloga zašto smo sve ovo pokrenuli je taj što su u Srbiji prisutna slovenačka pozorišta, pisci, slovenačka muzika, međutim, film je bio na margini i nije bio prisutan. Zato smo mi krenuli da pravimo taj most i da se slovenački film prikaže ovde i da se pokaže da je to jedna vrlo vitalna i dinamična kinematografija i da ima izvrstan ulaz u salu i među publiku. Naša intencija je upravo to da razbijemo tu famu da se ništa ne dešava van ovog grada, a da opet pokažemo da beogradska publika ceni ovakve stvari.
Koliko je bilo teško odabrati filmove za festival?
Sa slovenačkim filmom je dosta jednostavno. Postoji jedan festival koji se zove Festival slovenačkog filma u Portorožu i koji zaista centralizuje sve što se u Sloveniji snima. To prilično olakšava posao selektorima jer u Portorožu imaju veliki izbor i filmova i susreta sa autorima. Naravno da postoji i neka vrsta našeg poznavanja šta se dešava na slovenačkoj filmskoj sceni. Mi znamo da prepoznamo i ko su novi autori i da pozovemo i stare, i sa te tačke smo vrlo profesionalno uradili taj posao.
Možete li da uporedite slovenačku i srpsku filmsku scenu?
Sa jedne strane, slovenački film ima manje problema sa budžetom od srpskog filma koji je stalno u nekim problemima snimanja sa koncem i kanapom i sa nekim stalnim preispitivanjem, a sa druge strane sa jednom velikom inflacijom autora, reditelja i stvaralaca. Mislim da je neka vrsta jasnije opredeljenosti prema nekim žanrovima filmski vidljivija u slovenačkom filmu, da se oseća da je bolji odnos publike prema svojoj kinematografiji i što je najvažnije da se sa nekoliko mlađih autora i sa nekoliko njih srednje generacije ta kinematografija jako dobro održava.
Uzeli smo u našu selekciju tri dugometražna dokumentarna filma i tri dugometražna igrana filma. Baš namerno želeći da prezentiramo šta je trend u dokumentarističkom i šta u igranom filmu u slovenačkoj knematografiji. Tako smo uvrstili dokumentarni film Banditenkinder – Slovenskemu narodu ukradeni otroci (Deca bandita – slovenačkom narodu ukradena deca) Maje Weiss koja je zaista jedna reprezentativna autorka, koja kad obrađuje jednu temu, ona to radi apsolutno punim svojim kapacitetom i znanjem i u ovom slučaju je to apsolutno i demonstrirala.
Nasuprot njoj je mlada autorka Urša Menart koja stalno provocira i pravi filmove koji otvaraju i otkrivaju neke nedostatke u slovenačkom društvu uopšte, tako da je njen film Kaj pa Mojca? (A šta Mojca?) i tretman ženskih likova u slovenačkom filmu potpuno u skladu sa njenom poetikom. Tu je i Dom Metoda Pevca, koji je izvanredna studija o ljudskim sudbinama koje su skupljene u jednom prostoru, bivšem prihvatilištu za radnike iz jugoslovenskih republika. Znači, predstavljamo srpskoj publici kako slovenački dokumentaristi ulaze u probleme i u teme. Panika, igrani film Barbare Zemljič, ovde će biti hit, kao što je bio i u Sloveniji najgledaniji film pretprošle godine, jer ulazi u temu koja je retko prisutna u srpskom filmu, a to je problem žene koja nije zadovoljna svojim brakom i svojim životom. Naravno, tu je i Matej Nahtigal, roker koji je napravio izvanredan film Psi Brezčasja / Case Ostenberg (Psi bezvremenosti / Slučaj Ostenberg) i mislim da će imati svoju publiku među mlađim naraštajima koji vole nove trilere. Tako da smo zaista dali jedan presek slovenačkog filma, zajedno sa Nahrani me z besedam (Nahrani me rečima) Martina Turka i Ljubav na krovu sveta (Ljubezen na strehi sveta), koji će malo otvoriti uvid u slovenačku kinematografsku scenu.
Tu je i prateći program?
I sa te strane imamo sreće. Sa nama su dr Ivana Kronja i Ljubinka Stojanović. One su obe vrlo verzirane u teme kao što su deca u ratu, a povod za razgovor je film Maje Weiss. Drugi okrugli sto opet za povod ima film Kaj pa Mojca? znači žene i film i tema emancipacije i razvoj ženskog lika – tema koja će imati sagovornike ovde u Beogradu.
Možemo li u Beogradu očekivati festival slovenačkog filma i sledeće godine?
Nema razloga da stanemo jer mi tzv. beogradski Slovenci nemamo nikakvih problema ni u ovoj sredini ni u domovini iz koje smo došli. To je prilika da nastavimo ono što je uvek postojalo, a to je prepoznavanje, razmenjivanje i zajedničko delovanje. Prošle godine smo obeležili 100 godina od smrti Davorina Jenka. Napravili smo film od 60 minuta koji je prikazan u Akademiji nauka u Srbiji, prikazan je i na Radio-televiziji Srbije. Delimično je i u našoj produkciji Društva Sava, jako je dobro primljen, bio je na nekoliko festivala… Napravili smo i film o Zlatanu Vaudi. Ima prostora za Slovence koji su u ovoj sredini uspeli, dokazali se i podigli nivo srpskog kulturnog miljea i uvek ima prostora da se to razvija dalje.
Razgovarala Biljana Žikić