Pušta da uđem Judit Sanislo

This image has an empty alt attribute; its file name is PDU_cover.png

KO pušta, KOGA pušta, GDE pušta, ČIME pušta, ZAŠTO pušta.

Sve to zrakasto leti u lice pred žutim koricama knjige mađarske spisateljice Judit Sanislo u izdanju Aretéa, pred tom istrgnutom frazom. U naslovnoj priči, ostavljenoj za sam kraj knjige, devojci, koja panično dovršava rukopis uslovljena rokom, dečko predlaže svakog dana po jednu reč kao inspiraciju za pisanje. Trećeg dana, to je reč Beenged ili, u prevodu: pušta da uđem.

Pred začuđenim licem spisateljice neimenovani mladić objašnjava: “Kao žena muškarca, da kažemo tako”, na šta ona, s nešto ironije, odgovara: “Pa hvala”.

Reč je, dakle, o dobrovoljnom otvaranju, širenju, rasklapanju, raskriljavanju, antipodu svemu što bi bilo kako nasilje tako i grč opiranja; reč je o pozivu i pristajanju koji zadobijaju punoću tek ekspliciranjem volje, htenja, što kao suprotnost, zapravo, priziva u svest ideju o prisilnoj penetraciji, koja se na određenim delovima planete, po nekim statistikama, dešava bar jednom od velikog slova do ove tačke.

Stoga, ovaj naslov-portal jeste poziv na određenu vrstu ljubavi-čitanja, poziv na razoružavanje, otvoren poziv na odustajanje od upotrebe interpretativne agresije kojom bi se, u maniru kritike s kojim se najčešće srećemo, došlo (čak prodrlo) do srži knjige.

*

HIBRID. Odveć je lako napisati da je ova knjiga hibrid samo stoga što se sastoji od 36 kratkih priča, približno 12 pesama, 7 uglavnom jednorečeničnih tekstova u uglastim zagradama i 3 crteža.

Zamišljam kako se većini recenzenata nameće ova reč (kao i fragmentarnost, autofikcija itd.), i kako oni, iako bi to, zapravo, zatvorilo knjigu, neće zatisnuti uši pred zovom tih sirena, neće odoleti ledenom žaru klasifikacije. Pored toga, vrsti kritičara koji se često – bez valjanog razloga – uljuljkuju idejom da su nekonzervativni, oštri i beskompromisni, moglo bi ste omaći da knjigu nazovu ženskom, jer se, avaj, češće susrećemo s rečju “menstruacija” nego s rečju “erekcija”. Među kritičarima, poglavito muškog pola, neretko postoji (blago rečeno) samoskrivena nesenziblizovanost za žensko pisanje. Oni će, naravno, svoje argumente zaodenuti prividom racionalnosti i teorijske utemeljenosti, biće katkad neumoljivo rigorozni, međutim, na ravni senzibiliteta, ostaće evidentni, nezanemarljivi tragovi činjenice da im određene stilske karakteristike smetaju samo stoga što su odgojili svoj ukus na književnosti koju su pisali muškarci. I to se proteže, u neizmenjenoj formi, od Skerlićeve recepcije “Saputnika” Isidore Sekulić do (dakako nesrazmerno slabijeg) teksta Vladimira Arsenića “Akademsko bulažnjenje i laprdanje” o knjizi “Krosfejd” Sonje Veselinović. Knjiga “Pušta da uđem” bi, sasvim uzgredice, mogla da figurira i kao neka vrsta lakmus papira za pronalaženje zakržljalosti te vrste.

*

Najneuhvatljiji deo knjige su 7 već pomenutih rečenica. One, kao zasebni tekstovi, nisu navedene ni u sadržaju, stoga u najvećoj mogućoj meri, više no pesme ili crteži, narušavaju predstavu o knjizi kao celini koja mora biti uravnotežena, i u određenoj meri (samo)transparentna. Ako ih sastavimo, dobijamo sledeći fragment: “Iščeprkala sam svet za sebe. / Ja sam Kolumbova žena, uzalud lupam na dveri i zidine. / Usne mi nabrekle i krvare, u četvrtak ginekolog, iduće nedelje ugradnja senzora, krajem maja ispitivanje očnog dna… Sve mogućnosti su mi date. / Gde da obradim činjenicu da još uvek nisam bila kod psihologa? / Umem bilo koga da odgovorim od sebe takvim samopouzdanjem pred kojim bi se profesionalci zastideli. / Pokrij me velikim krilima, polni identitetu što nada mnom bdiš./ Nedostatak problematike imovinskog odnosa: nemam primerak tvog rukopisa.”

Ovako prilepljene jedna uz drugu i uzete kao tekst, ove rečenice predstavljaju dobar uzorak pisanja Judit Sanislo.

Dakle, FRAGMENTARNOST. Ali drugačija (zato je i pominjem), nenadzirana fragmentarnost; iskidanost unutar poverenja u nužni treš života i ništa manje nužni kontinuitet života iz kojeg, hteli-ne hteli, pršti pisanje. U pitanju je odustajanje od artističke, artificijelne fragmentarnosti. Nešto između simulakruma fragmentarnosti i fragmentarnosti koja je ovde, iako neusiljeno, mimezis, odraz stvarnosti. Knjiga koja je nalik nekom neteskobnom jedinstvu različitosti koje, uzete skupa, svedoče o pojedinačnim, konkretnim teskobama ili nelagodama koje nalaze odušak u pisanju rasterećenom ma kakvih tendencija superega. Dopuštanje da se spontano ispisuje zamešateljstvo posledica i ponovljivosti svakodnevice, ili bar sklonosti naše misli da se uvek vraća, i nehotice, na nešto određeno, nekoliko osnovnih stvari (u knjizi: bolest i smrt oca, hendikepiran brat, seksualnost), nevezano za to koliko smo puta o njima mislili. Ima misli koje nikako da odu. Nikako da se istroše. Da splasnu. Te ih zbog tog viška i ne doživljavamo kao misli već kao nešto što je, na vegetativniji način, deo samog života.

Samo fragmentom se može govoriti o nesavršenostima, a ovo jeste knjiga o štrčanju, o hrapavosti, naježenosti, higiheni i opsesijama, o vrskanju tokom govora, o masnim coktanjima, o čudnim gležnjevima, o podlaktici s ospicama, tragovima menstrualne krvi na pločicama, o pelenama u invalidskim kolicima, o slini na prvom ljubavnom sastanku, bolnoj depilaciji.

*

LELI. Ipak, ova božanstveno raspršena knjiga ima glavnu junakinju. To je Leli. Leli je nenametljiva junakinja ove knjige, ili možda samo prividno nenametljiva.

U drugoj priči knjige, Čupanje, plevljenje korov, samopotvrđivanje, gde se prvi put javlja njeno ime, Leli je u dijalogu s likom autorke. Autorka je zaziva u prvoj rečenici: “Dođi, Leli, ispričaću ti lepu priču bez prošlosti, priču od tačaka, olovkom spojenih linija, s mnogo stvarnih motiva… Nešto kasnije u knjizi, u priči Laku noć!, dvojnost autorka-Leli još jednom se eksplicira, ovog puta, uslovno rečeno, forsiranjem gramatike: “Pomogla sam meni da skinem ranac, nedostajala si, rekla sam.”

Leli se javlja u mnoštvu priča kao junakinja. Izuzetak predstavljaju pesme Beleška za marginu gde leli progovara (“Ja, Leli Z.”, glasi prvi stih) i jedno mesto pred kraj knjige gde se dovodi u pitanje ko je koga izmislio: autorka Leli ili Leli autorku. Leli se povremeno pojavljuje čak kao neka vrsta narativne kaskaderke: “Leli se noću uzverala kroz komšijski prozor” u priči Skrštenih građanskih nogu.

Leli je, dakle, neka vrsta pripovedačke ekspoziture za pisanje o najtraumatičnijim temama poput očeve bolesti i smrti, o mlađem bratu koji je osoba sa posebnim potrebama, i o nesporazumima sa sopstvenom seksualnošću, potrebom da se voli i da se bude voljen. Drugim rečima, ovo drhtavo i iracionalno, nesigurno, a opet u neku ruku istrajno organizovanje (ove heterogene, hbridne itd.) knjige oko Leli kao da ima za cilj da uspostavi izvestan mikroklimatski pojas, određen narativni ekosistem, unutar koga može doći do jednog posebnog, neperfekcionističkog, nenarcisoidnog vida pisanja, koje na momente okida varnice lucidnosti, kakvu možemo prepoznati u rečenicama: “Ispovedati se, to nije prijava poreza”, “Saosećanje, to nije komparativna nauka o životu” i slično.

*

MUŠKARCI. U priči Volela bih da pišem o muškarcima, koja je u prvom licu, glas koji je samim tim neodređena mešavina Leli i autorke, piše: “Volela bih da pišem o muškarcima. Ne kao o svinjama, i kako ostavljaju nezatvoren poklopac ve-ce šolje, već onako kako muškarci pišu o ženama. (…) Ovo govorim ne samo kao žena, već i kao posmatrač s bulevara.” Ali opet, u pesmi Do dosade, ja, nailazimo na stihove: “Volela bih da napišem nešto/ u čemu nma muškarca i nema žene, / nema proklete / seksualnosti…” Autorka stavlja po lupu problem: da li je način na koji se konstituiše samosvest (žene) nužno u dijalektičkoj sprezi s pogledom muškarca na nju: “I nije reč o tome, ne želim da u sebe učitam nešto što nisam ja. Čak i da to hoću, ne bih imala hrabrosti da saznam šta misle, šta on o meni misli, i kakve to veze ima sa onim šta ja mislim o tome šta on misli o meni. (…) Kakvo je moje dupe za njega? Ko je on uopšte u meni?” Međutim, pred ogledalom, nakon bolne depilacije, junaknja u priči Urezati u gaćice postavlja sledeća pitanja: “Zašto hoću da ličim na žene s pornografskih kanala? Ko je rekao da to hoću?”

*

STID. Pušta da uđem je knjiga nastala, kao i mnoge druge, na osnovu nepozotive stare istine da hartija, odnosno, belina novog word fajla, ima više strpljenja i trpeljivosti od ljudi. U već pomenutom Čupanju, autorka kaže. “Cela tvoja prošla godina. Stidiš je se, je li? Dobro, nije baš prijatno, ali ako to ne izgovaraš svaki dan, ako ne prosipaš bez razloga te kurvinske reči svakome koga sretneš, onda nije nelagodno.” Pisanje se u ovoj priči određuje kao “samopotvrđivanje” tokom čupanja i plevljenja korova, u dijalogu sa Leli, narativnom ekspoziturom autorke, kako smo rekli. Mnoga mesta iz knjige, a naročito ona najsupelija, autoironična, poput naizgled usput izrečene rečenice “Mogu bilo kad zbog bilo čega da se stidim”, ukazuju na to da je stida, kao i njegovo prevazilaženje, jedan od osnovnih okidača za pisanje: on je taj korov, nešto što se ne sadi voljno, što niče samo.

*

PORODIČNI ROMAN implicite. Zanimljivo je da se u pogledu geneze rodnog identiteta autorka usredređuje na odnos Otac – Ćerka, ne Majka – Ćerka. “Stidim se što sam njegova glupa, tupava ćerka, na njegova pitanja tada još uvek ne znam pametno da odgovaram (…) Od tada datira moje ubeđenje da sam glupa, kukavna devojčica slabe pameti. Tata me vidi kao lepu, samo ja to ne vidim.” (priča Pitanje detalja). Mada, kanal discipline dolazi sa majčine strane, majka je pre svega majka mlađeg brata u invalidskim kolicima. Čak i kvantitativno, broj stranica ispisanih o bratu i ocu, nesrazmerno je veći od stranica posvećenih majci.

Tek u priči Čovek bez ambicija dobijamo mali portret majke, međutim, ona je prikazna isključivo kao majka dečaka sa posebnim potrebama, ne kao individua, ne kao majka drugog, ženskog deteta, čime se indiskretno uvodi tema zapostavljenosti. “U dvadeset i trećoj ugurali su je na porođajno odeljenje da rodi zdravo dete Onda su je izgurali bez deteta. Dete je mogla da vidi tek tri dana kasnije, nije još smela da ga uzme u ruke. Ni za trideset tri godine nije znala da ga nauči da hoda, međutim, on je savršeno naučio da živi bez principa.” Tema porodice s detetom s posebnim potrebama prikazana je nenametljivo, a opet je data prizma pomoću raspršenih sekvenci u različitim pričama. Bilo da Otac vodi Lelinog brata Đusija u večernju gimnaziju i odvlači ga s kolicima uz stepenište na drugi ili treći sprat (“Gimnazija Ferenc Feldeš preko dana je dnevna elitna gimnazija, a uveče večernja gimnazija za radnike. Đuso nije radnik, samo je u invalidskim kolicima, ovde pohađa nastavu.”), kao u priči Pitanje detalja, bilo da ga izvodi u park – “Otac svakog dana izvodi dete u dečjim kolicima malo širim od prosečnih u svejedno koji park, gaj, zeleni pojas. Otac je mišićav i mlad, nadao se boljem od života; naravno, to nikad ne bi kazao.”, u priči Prelazi preko.

Iako je temu osoba sa posebnim potrebama postepeno Sanislo postepeno uvela preko invalidskim kolicima u priči Deo trema, potom direktnije u priči Ronči, može se reći da je centralna priča knjige, barem u pogledu porodičnog tematskog kruga Pitanje detalja. Uprkos tome, ovaj raspršeni porodični roman postaje samosvestan tek na početku priče Klima glavom, pogrešno me razume: “Z. Leli prosečna je peštanska fina čovekožena iz Bošod-Abauj-Zemplen županije, ne istražuje svoje porodično stablo intenzivnije nego što je opravdano…”

Ivan Antić