Program

Ideja da se napravi centar, srpski kulturni centar u Ljubljani je dosta stara, i broj srpskih društava u Sloveniji nije mali. Grupa koja je već radila zajedno, međutim, nije želela ni očitu etničku indeksaciju, ni tradicionalno zasnovan program koji uglavnom odlikuje ovakva društva. Takav, u osnovi konzervativan program nije odgovarao ni generacijski, a ni konceptualno onome što smo hteli da radimo: nismo hteli manjinsku samosvest sa upisanim strahom i opreznošću, nego naprotiv, savremeno i kritičko gledanje svih društava iz kojih potičemo, i posebno onog u kojem živimo. Dušan Jovanović je dao genijalnu ideju da se takvo društvo, koje bi se pokušalo umestiti u manjinski prostor na drugi način nazove imenom Danila Kiša. Za nas Danilo Kiš simbolizuje sve što nije usko etnično, sve što nije maloumno, sve što nije ograničavajuće, sve što je originalno, multikulturno, pametno, obrazovano, inovativno, drsko, smelo. I posebno, označava urbanu kulturu. To je ona odlika srpske kulture koja nam je najbliža, i koja je u sramotnoj novijoj istoriji srpskog nacionalizma predstavljala ostrvce drugačijeg, antinacionalističkog, pacifističkog i odgovornog razumevanja Srbije.

Kao grupa smo imali mnogo različitih tačaka programa – istraživački, performativni (pozorište senki, Karađoz) i društveni – dobrovoljne/dobrotovorne akcije, mediji: nedostajalo je ponajviše ono što bi u centru koji nosi ime Danila Kiša bilo najvažnije – književnost sa teorijom. Premda smo se svi na ovaj ili onaj način bavili književnošću, nije bilo jedinstvenog programa na kojem bismo oblikovali neku zajedničku poetiku. Srećom, stigla je još jedna generacija visoko obrazovanih mladih, i ponudila osnovu za novo viđenje naših mogućnosti. Ono što smo ostvarili i ono što radimo može se naći u dokumentima društva, koja su takođe dostupna. Zato ima itekako smisla razložiti šta mislimo da možemo uraditi od našeg društva.

Koncept dijaspore je dobro razrađen u istoriji književnosti, i danas predstavlja područje na kojem se sreću prevođenje, jezičko i kulturno mešanje, sociologija književnosti. Manjinska književnost je izvesno jedan od dijasporskih fenomena koji se najviše istražuju, posebno u okviru dinamike centra i periferije. Položaj kulture u regionu, istorija književnosti regiona kao arheologija, intelektualni i politički izazov raspada naveli su na misao da je upravo „rubnost“ našega položaja ne samo materijal za istraživanje, nego prostor u kojem, oslobođeni lokalnih okvira, merila, institucionalnih ograničenja i konačno prinude malih tržišta, možemo postaviti dijasporičnost na novu razinu: eksperimenta, avangarde, neobaziranja na kanone i grube improvizacije sa nacionalističkim cementom u vazdušastoj građevini književnosti. Ako je centar upao u blato ili živi pesak, zašto upravo rubna kultura ne bi raširila mlada i moćna krila, i bez straha preuzela nagon za promenom i novim?

Sa novim razumevanjem kulture dijaspore, otvaramo portal upravo za takve pokušaje.

dr Svetlana Slapšak

programska direktorka

Nazad