Hoće li mi mirisati na Srbiju?
Beleška iz egzila
Sedim na terasi u potpuno nepoznatom gradu, gde žive meni potpuno nepoznati ljudi koji pričaju potpuno nepoznatim jezikom.
Kao da sve to, toliko nepoznato, izbriše i ono jedino poznato – tebe samu.
——-
Rođena, rasla i odrasla u jednom kraju, nikada se nisam na duže selila.
Do osnovne škole išla sa pola komšiluka, u gimnaziji u klupi sedela sa onima sa kojima i prethodnih osam godina.
Mislim da sam bila vrlo uspešna, brzo sam napredovala u svemu što sam radila. Po prirodi radoznala, pa sam od novinarske sekcije, preko emisije na pokrajinskom televizijskom servisu, do škole glume, bez velikih poteškoća pronašla svoje interese, a samim tim i krug ljudi u kom sam se osećala svojom, prihvaćenom, viđenom, shvaćenom.
Često su mi govorili da je prvi korak ka uspehu, koji je izgledao tako podrazumevano, to što sam na vreme odredila cilj.
Pratila me je i sreća. Upisala sam studije koje sam želela, brzo postala studentkinja za primer (makar su tako govorili), dobila posao koji je okupirao svu moju pažnju, kom sam bila spremna celu sebe da dam.
Bila sam srećna, svakim danom sve sigurnija da se trud isplati, svakim danom sve više spremna da se trudim.
Nisam ćutala, nisam se plašila, nisam se povlačila. Mislila sam da nemam šta da izgubim, znala sam šta mogu da dam.
——-
Napolju je hladno, pa sam morala da uđem u sobu. Sobu neke nepoznate devojke u čijem stanu živim već dva meseca.
Dok sam se vraćala sa jednog događaja na kom sam srela par poznatih ljudi iz onog poznatog života, u ovaj nepoznati kvart u kom sad živim, shvatila sam da ništa od ovoga nije moje i da ne znam da li će ikada postati.
Nisam ni bila svesna da je moja bezbrižnost počivala u tome što sam na putu do škole znala oblik svake kocke na asfaltu. Što sam znala koji tramvaj mogu da uhvatim ako zakasnim na autobus kojim idem do posla. Što sam okružena ljudima koji znaju šta umem, a čemu treba da me nauče. Što sam strah mogla da krijem u snazi koju su drugi u meni videli.
Nisam bila svesna da moja bezbrižnost počiva u poznatom.
Sada je više nema.
Poznato su mi oduzeli jer nisam htela da ćutim kada su na moje oči ubili 16 ljudi. Oduzeli su mi ga jer su se plašili da se neću bojati. Nije dobro imati protivnika bez straha.
Meni, kao i Lazi, Davoru, Srđanu, Mlađi, Mariji, Ladu, Dori, Anji, Jovanu, Dejanu i Banetu.
Treba li iz ovoga da shvatim da su nas doživljavali kao neprijatelja?
A čime smo to pretili?
Vizijom društva u kom želimo da živimo? Nedovoljno pročitanim knjigama teorije nenasilne akcije? Nikada dovršenim, nekada dobrim, idejama?
Nisam ja neprijatelj. Ja sam građanka Srbije koja oseća dužnost da na neprijatelja ukaže.
Zbog toga sada sedim u stanu čiji miris kao da mi nikada neće postati poznat, bez plana i bez mogućnosti da ga napravim, sa krivičnim postupkom za delo koje nisam počinila, bez mogućnosti da se branim.
Oduzeli ste mi sve poznato, ali ste zaboravili da jedno nikada ne možete.
Glas.
Koliko čekanja ima u šinama
Uvek su me oblačili u neke nezgrapne, nalik jugoslovenskim, jakne sa odeljenja za dečake.
U dnevnoj sobi, na kauču koji je mirisao na ispijene kafe i tanke, prozirne čarape nekih tetaka čija imena nikada nisam znala, nana mi je te godine svako jutro navlačila bež hulahopke. Od toga je pravila igru. “Hajde sada kao džak krompira – iii, hop”, eto mene u hulahopkama. To je bio samo prvi sloj, pa još jedan, pa potkošulja, pa debele zimske čarape, pa ta nezgrapna jakna i na kraju kapa. Od kapa sam se uvek osipala po čelu, pa sam ih krišom zaboravljala tik pred polazak. Deda je već na vratima, uveliko spreman, uveliko u penziji.
Te godine počela je naša, meni omiljena tradicija. On je imao viška vremena, a ja viška energije. Svako jutro, u isto vreme, vodio me je da “dočekujemo vozove”. Tad su još bili oni stari, glasni, nepodmazani, izgrafitirani vozovi kojima klepetaju vrata. Na putu do železničke stanice uzmemo svežu perecu, uvek sa najviše soli, i pravo u neizvesno da li će se u tih pola sata koliko ćemo sedeti na klupi na peronu pojaviti makar jedan voz. Sećam se da sam mislila da ide samo jedan na dan, jer smo samo tog jednog viđali. Verovatno zato što smo išli svaki dan u isto vreme. Sad to ima smisla. Sednemo na uvek istu klupu i čekamo. Pitam se zašto mi nije rekao da je namerno izabrao taj termin jer je znao da baš u to vreme voz u Novom Sadu ukrcava nove putnike. Zašto me je držao u neizvesnosti i pred polazak govorio: “Valjda ćemo ga danas uhvatiti.” I dalje se vrlo jasno sećam tog uzbuđenja kad čujem iz daljine, u magli, škripu po zarđalim šinama. Kakvi ustaljeni epiteti. Vozovi su toliko česti toponimi u književnosti da nijednu priču koja ih podrazumeva ne možeš da ispričaš bez izlizanih opisa.
Možda sam zato ovo sećanje čuvala daleko od odrastanja. Možda sam baš zato htela da ostane tako nedotaknuto, tako nespomenuto.
Pre tačno godinu dana, ustala sam na istom tom kauču. Stanica mi je te godine bila po prvi put podjednako važna kao i pre petnaest.
Užurbana, na pola kafe, sjurila sam niz ulicu da ne zakasnim na protest. To je bio jedan od prvih nakon pada nadstrešnice.
Ne više od nekoliko hiljada ljudi. Red plakanja, pa red Balaševića. U stvari, to dođe na isto.
Sećam se samo da sam sa nestrpljenjem čekala da krenemo u šetnju Bulevarom, jer i dalje nisam smela da pogledam u smeru stanice. Nisam htela da je vidim takvu — urušenu, povređenu, pustu. Nisam htela da im dozvolim da mi oduzmu sećanje.
Nisam htela da im dozvolim da mi oduzmu Novi Sad.
Jesu. Daleko od magle, daleko od te stanice kojoj više ne pripada nijedan, pa čak ni izlizani epitet, tačno godinu dana kasnije, čekam ishod svog suđenja.
Kako sam počela da se plašim skinheda
Šišanje sam gledala već sa 8 godina, valjda su hteli da mi pokažu kako to izgleda loše društvo u koje ne treba da upadnem. Znam da sam se osećala jako pametno kad sam u osnovnoj školi objašnjavala ko su ti ćelavi likovi koji se šetaju okolo i zauzmu pola ulice, iako bi vrlo lako stali u jedan ćošak.
Nikad ih se nisam plašila, od početka su mi izgledali smešno. Sigurna sam da nisu onima koje bi zbog boje kože na ulici napali.
Išla sam putem do kuće na kom poznajem detalje onih austrougarskih rezbarija na ubedljivo svakom krovu. To je i prva ulica u kojoj sam počela da obraćam pažnju na krovove. To je, između ostalog, i ulica u koju sam došla pravo iz porodilišta.
Zamišljena, izbegavajući prašinu gradilišta kojih je u tom trenutku tri u toj ulici koja je oduvek trebalo da bude jednosmerna, ne obraćajući pažnju na prolaznike, čujem zveket lanaca. Trenje asfalta i šrafova martinki. Neprijatno šuškanje bomberke (verovatno dodatno pojačano pokušajem da onim oklembešenim, klinačkim, mršavim rukama zauzme više od pola ulice). Stresla sam se. Prvi put, prvi put u svom gradu, prvi put na ulici čiji zakrpljeni trotoar znam u pedalj. Podižem pogled i vidim skinheda, jednog malog, ćelavog, smotano raširenog, u lažnoj bomberki skinheda. Njega sam se uplašila?
Od prvog trenutka znala sam zašto, samo sebi nisam htela to da priznam. Bila sam ljuta. Kako sam mogla da dozvolim da se cela stresem zbog jednog zveketa lanaca. Kako sam mogla da dozvolim da mi unesu strah u mom gradu. Osetiće strah, ne smem da se bojim. Moram da pokažem da se ne plašim. Možda sam i ja čak tad ruke neprirodno raširila u želji da pokažem odsustvo straha. Taj klinac me nije ni primetio, ne zna ko sam, ne zna ni da je prvi nepoznati, nevažni prolaznik zbog kog sam se ja danima pitala da li se za mnom oseća strah kad šetam mračnom ulicom.
Taj dan prvi put sam pročitala:
“pisam ti u usta kurvo”; “au, pa i tebe ćemo da smaknemo sa lica zemlje mala”; “dođi kurvo ustaska u Srbiju da ti glavu na kolac nabijemo”; kurvetino mrtva glupa da Bog ti deca umrla čim ti izađu iz picke”; “nabi ti noz u picku ustasku”.
Taj dan prvi put sam shvatila da ti ljudi jesu stvarni. I da ću ih možda sresti baš u ulici u kojoj sam se rodila.
Mila Pajić