Hotel Jugoslavija
Hotel Jugoslavija

Hotel Jugoslavija

U Beogradu su počeli da ruše Hotel Jugoslavija. Kultni simbol bivše zemlje i grada Beograda. U Hotelu Jugoslavija odsedale su mnoge znamenite ličnosti 20. veka, svetski političari, američki predsednici, engleska kraljica Elizabeta II, sportisti, svetske zvezde rok i pop muzike, kulture i šoubzinisa. To nije samo hotel, već simbol jednog vremena i svedok istorije te nije zaslužio ovakvu sudbinu – slažu se mnogi komentatori na društvenim mrežama, među kojima i oni koji su intimno i emocionalno vezani za ovaj hotel.

Na dan kada su iz Beograda počele da stižu fotografije rušenja Hotela Jugoslavija, Jelena Susnick, dirigentkinja i profesorka muzike, Beograđanka sa stalnom adresom u Ljubljani, objavila je na Fejsbuku dirljivi, emocionalni oproštajni zapis posvećen ovom hotelu. Pozvali smo Jelenu Susnick i zamolili je da i sa nama podeli svoje uspomene na Hotel Jugoslavija.

Jelena, zašto je tebi hotel Jugoslavija tako bitan i zašto ti je njegovo rušenje tako teško palo?

Ja uopšte nisam znala da će to meni tako teško da padne, ali isto tako nisam očekivala da je to skoro epidemija među mojim prijateljima i rođacima. Očigledno da je to mesto bilo mnogo više nego samo hotel u našim životima.

Taj hotel je, ne znam da li znate, sagrađen 1969. godine. Car Hajle Selasije je kritikovao Tita da u Jugi ne postoji nijedan luksuzni hotel i onda se Tito zainatio i sagradio hotel Jugoslaviju. Zaista se potrudio da to bude jedno čudo. U tom hotelu je do sada, do ovog rušenja, visio najveći kristalni luster na svetu, od Svarovski kristala. Ušao je u Ginisovu knjigu rekorda zbog svoje veličine. Baš mi zanima kako će ga sad sačuvati, a rekli su da će da ga sačuvaju jer se ne radi o visećem lusteru, on je bio ugradjen u plafon.

U hotel Jugoslaviju se nije odlazilo tek tako, već smo se za to spremali, onako porodično. Lepo se obućeš kao da ideš u pozorište, pa ideš u hotel. Tamo su nas čekali konobari koji su izgledali kao lakeji. Nikada to nismo ranije videli, tako uglađeno osoblje, možda još samo u hotelu Metropol.

Moje detinstvo je potpuno vezano za hotel Jugoslaviju. To je simbol jednog vremena koje je definitivno prohujalo sa vihorom a istovremeno večno usađeno u nas. Okej, ruši se hotel ali te uspomene ostaju zacementirane u našim sećanjima. Ono što je fascinantno je, da kada sam nekim mojim prijateljima rekla da ćeš me intervjuisati, bila zasuta njihovim uspomenama. Rekla sam da ću apsolutno sve pomenuti jer sve su te memorabilije tako unikatne i iz ove prespektive zvuče prosto neverovatno.

Moja drugarica Olga je sa prozora gledala rols-rojse, kako dovoze uvažene goste, kao što su bili Nil Armstrong, Baz Oldrin, Tina Turner. Moja sestra Olja mi je rekla da se seća orkestra kome smo tapšali dok je svirao. Ja sam to potpuno zaboravila. Znam zasigurno da je moj profesor klavira sa muzičke akademije, gospodin Milorad Feodorović, 20 godina svirao u tom hotelu, tamo je i upoznao svoju suprugu. Njegova ćerka Katarina kaže: „Ne mogu da pogledam u taj hotel kad prolazim, koliko mi je teško“. Mnogih ljudi iz naših uspomena nema ali sada nema ni hotela.

Tamo se snimao spot „Miki Miki veliki“ Slađane Milošević u predivnom bazenu koji do tada nije postojao u Beogradu. Snimio ga je režiser i prijatelj Zoran Amar. U istom bazenu je snimljena i scena iz filma „Balkanski špijun“, opet kao sinonim nečeg što predstavlja raskoš, buržoaski luksuz.

Moj drugar, režiser Dejan Kovačević, koji živi u Americi, kaže da je tamo prvi put probao „T-bone steak“, a da je to bilo kulinarsko čudo, nije ni znao da takvo jelo postoji. Do tad su se sve goveđe koske kuvale samo u supi. Mislim, mi smo to tako jeli.

Proslavljeni klavijaturista benda “Bajaga i instruktori”, kompozitor i aranžer a moj kum Sale Lokner mi je ispričao da je kao klinac “visio” ispred hotela 1975. čekajući članove benda Deep Purple koji su kao i mnogi drugi ovde odseli. Skoro je Bajaga sa bendom E-play snimio pesmu “Hotel Jugoslavija”.

Drugari iz škole su mi rekli da je grupa “Iron Maiden” svirala na beogradskom hipodromu 1981. Članovi su odseli u hotelu. Dok su klinci sedeli u restoranu obučeni u majice Iron Maiden prišli su im članovi benda i slikali se sa njima. To je 1981. “Maideni” su već bili slavni ali nisu mogli da pretpostave da u “kominističkoj” Jugi već štampaju majice sa njihovim logoom.

Moj suprug Logan se setio da je dok je svirao u bendu “Nesalomivi” snimio spot za hit pesmu “95-52-95” u kasinu hotela Jugoslavija. Hotel je imao dakle i kasino. U teškim godinama raspada države ga je maznuo Željko Ražnatović Arkan.

U hotelu Jugoslavija sam sa svojim roditeljima 1978. godine naletala na boksera Džona Kontea, koji se borio sa proslavljenim velikanom boksa, pogadjate – naš Mate Parlov. Moja mama, koja je bila obožavateljka boksa, ga je prepoznala i zaustavila, on je prišao do našeg stola. Bio je tako divan uglađeni gospodin, božanstveno je mirisao. Elegantan i izuzetno ljubazan, kao da će dan kasnije plesati u Narodnom pozorištu. Taj dan kasnije sam svoje oči isplakala dok ga je Mate Parlov ulupao u ringu. Imam i sliku sa njim.

Hotel Jugoslavija je imao na meniju i najfenomenalniji kolač na svetu, koji se zvao “Triglav”. Na tom kolaču, baš kao i na hotelu se nije štedelo. Težak, veoma sladak čokoladni kolač u obliku piramide a za slučaj da vam je malo šećera, na vrhu kolača još i velika kugla sladoleda od vanile. Zamišljala sam da sigurno tako izgleda Triglav pod oblakom.

Sredinom 80.godina prošlog veka je nastala oda kolaču:

“Jedan nije dosta, a dva mi je malo,
Tri bih brzo pojeo, a četri bi stalo
Pet bih s’nogu, šest kao od šale,
Sedam ko ni jedan, sedam ko ni jedan!”

Autor: Dušan Gođevac

Poslednjih godina života hotela sam imala sreću a sada i privilegiju da sa kolegama orkestrašima i horistima iz Slovenije odsednem u hotelu Jugoslavija.

Tik pred epidemiju korone sam poslednji put tamo noćila. Enterijeri soba su bili potpuno nepromenjeni iz doba kada je Tito prvi put otišao u Ameriku da se sretne sa Kenedijem. Toliko je želeo da “našminka” hotel da je odande doneo celokupni nameštaj za oko 600 soba i apartmana. Kada sam poslednji put tamo noćila (2018.), sve je bilo tako “retro” da sam se osećala kao u

vremeplovu. Žao mi je što nisam imala toliko poslovnog njuha da pitam da li mogu da kupim jednu genijalnu žutu fotelju iz sobe ili neku lampu. Sada se opremaju hoteli sa šmekom „vintidža“. Ali ono je bio original.

Tito je doneo i brave, tipične američke, okrugle. To je bio poduhvat otključati 2018. godine – te brave niko popravio nije od ugrađivanja. Kada sam pitala osoblje hotela zašto ne obnavljaju te brave, odgovor je bio da to, navodno, niko ne zna da popravi. Više nego jasno je da su se svi zaposleni odavno predali i samo čekaju da budu isterani iz tog hotela jer počinje rušenje.

Sve što je neobično i raskošno je bilo vezano za taj hotel sa najlepšim pogledom na svetu. I ja sam, pošto su mi svi već nagoveštavali da će to neminovno biti srušeno, poslednji put, prošla kamerom kroz te hodnike, izašla na neke terase da snimim najlepši pogled na Dunav. Bilo je intimno i dirljivo. Ali sada, da mi je ovoliko teško, je u stvari moj lični problem što se rastajem od svog detinjstva, a rekla bih konačno i neopozivo od Jugoslavije.

Tvoja dirljiva poruka na socijalnim mrežama je izazvala veliko interesovanje, što govori o tome da ipak to nije samo tvoj lični doživljaj, već da mnogo ljudi deli takve emocije i uspomene. Kako tumačiš to da nisu uspeli da nađu rešenje za taj hotel, sa tako jedinstvenom istorijom, u kome su odsedali najznameni tiji ljudi 20. veka? To je kao kad bi smo rekli da u Njujorku ruše, na primer, Čelzi Hotel. Kako je moguće da nisu našli rešenje?

Mislim samo zato što ga nisu ni tražili. Njima nije bilo potrebno nikakvo rešenje. Rešenje je da se sruši. Ne postoji tamo nikakva vrsta vizije da nešto treba sačuvati. Kad se nešto pokvari, onda se to sruši, a ne popravi se. I to što će da se sagradi veći, lepši, moderniji hotel, to će možda nekome da znači, ali taj novi, lepi, veći, moderniji hotel nikada neće pričati takvu čarobnu priču jer je to zaista nešto što je neponovljivo.

Zašto se to kod nas tako tretira? To nije jedina stvar koja se ne obnavlja, koja se ne popravlja. Ne postoji nikakva vrsta brige u vezi toga. Eno, doskora smo spašavali Kolarac. Kad nam nešto ne treba, mi to samo srušimo, šutnemo, bacimo, otarasimo se toga. A mislim, da su ti zidovi mogli da pričaju, dobili bismo najinteresantniji dokumentarac. Zaista bi bio svakome privlačan i zanimljiv.

Ali eto, nas te stvari jednostavno ne zanimaju. U stvari, ne zanimaju ljude koji odlučuju o tome. Evo, mi smo sad potpisali neke peticije, ja sad vidim, neko piše „Prestanite da lamentirate o hotelu Jugoslavija, jer mi se borimo. Jedna cigla se neće skinuti sa tog hotela.“ A koliko ja vidim, bageri već uveliko ruše. I kad se dešava tako nešto, mislim da se prekasno probude ljudi. Ali možda grešim, ja bih toliko volela da grešim. Ja sam, naravno, peticiju potpisala i želim samo da verujem da nije prekasno za nešto. Ne znam kada će ljudi, koji razmišljaju slično kao mi, doći na pozicije na kojima se odlučuje o budućnosti nekih građevina. Očigledno da ljude, koji dolaze na te pozicije, zanima samo novo, veće, bolje, modernije, neću da ulazim u to. To je neka vrsta nekog mentaliteta i nekog stava koji je meni potpuno stran.

Drugarica Katarina kaže da sam uljudna i da treba reći jasno i glasno da “bedna grupica neobrazovanih i nakrivo nasađenih uporno ljušti sloj po sloj Beograda da bi konačno počeo da liči na njih jer se u lepom i otmenom ne mogu snaći ni saživeti.”

Tvoje detinstvo je vezano za hotel Jugoslavija. Rekla si kako ste se učili lepom ponašanju i kako ste mnoge stvari saznavali kroz odlaske u hotel. Misliš li da postoji mogućnost da se sve te uspomene ipak nekako sačuvaju i kroz pisanu reč, fotografije, videe, dokumentarac? Sigurno će biti još ljudi koji će želeti da ostave svoj pečat i neko sećanje sad kad su krenuli da ga ruše.

Baš dobra ideja. Pred razgovor sam otišla na jutjub da pogledam ima li neki dokumentarac o tome. Uglavnom su dokumentarci o tome kako se ruši. Postojao je dokumentarac o tome kako je uopšte nastao i ko je sve prošao kroz taj hotel. Više ne mogu da ga nadjem.

Ja sam dirigent. Ko zna? Možda sam prvi put orkestarske zvuke u životu čula u velikoj sali restorana hotela Jugoslavija dok sam jela kolač „Triglav“, lepo obučena, sa laktovima u vazduhu. Jer si pri susretu sa hotelom Jugoslavija uvek pokazivao svoje najlepše lice.

Jelena, najlepše hvala na ovako divnom sećanju na hotel Jugoslavija i nadajmo se da će ipak preživeti na ovakav ili drugačiji način. Hvala puno.

Hvala vama.

Razgovarala Biljana Žikić.

Intervju je objavljen u emisiji Kontrola leta na Radiju Študent. Možete ga poslušati ovde.

Lična arhiva Jelena Susnick

Dodatak:

Recept za kolač “Triglav”:

  • 3 kom jaja
  • 3 kašike sećera
  • 4,5 kašika brašna
  • 1 kašičica praška za pecivo
  • 2 kašičice vanilin šećera
  • 1 kašika hladne vode
  • Za fil:
  • ½ l slatke pavlake
  • 200 g mlečne čokolade
  • Glazura:
  • 200 g čokolade
  • 100 g putera

Umutiti žumanca sa kristal i vanilin šećerom i vodom, dodati umućena belanca (promešati) i brašno pomešano s praškom za pecivo. Pažljivo promešati, razliti u pleh postavljen papirom za pečenje i staviti da se peče. Peći na 200°C stepeni 10-12 min u zavisnosti do šporeta. Pečenu

koru ostaviti 10 min u plehu da stoji i okrenuti na papir za pečenje posut kristal šećerom. Skinuti s kore papir na kome se pekla i ostaviti da se ohladi. Postupak na isti način ponoviti još jednom.

Ohlađene kore iseći na više pravougaonika (veličine po želji) i iste filom sastavljati. Nafilovane kore – pravougaonike ostaviti najmanje 6h u frižider da stoje. Izvaditi iz frižidera, okrenuti ih tj. filovan deo je površina, a zatim dijagonalno pravougaonike preseći. Dva dobijena trougla spojiti i na podlogu od testa, premazanu filom postavtiti. Naređati jedan do drugog trougla, preliti čokoladnom glazurom i do služenja ostaviti u frižider da stoje.

Fil – pavlake zagrejati, dodati čokoladu i mešati dok se čokolada ne otopi. Mešavinu pavlaka i čokolade mešati dok se ne ohladi, a zatim ostaviti u fržider uda prenoci. Pre nanošenja fila na kore, mešavinu umutiti. Od količine fila oduzeti 1 -2 kasike i ostaviti za podlogu piramide.

Glazura – čokoladu otopiti s puterom, mešati dok se malo ne prohladi, a zatim preliti piramide.

P.S. Pri sečenju pravougaonika, ostaviti jedan za podlogu.