„Patrijarhat je nemilosrdan prema majkama i kćerkama, a naročito prema njima zajedno. Ne samo da nijednoj od njih ne dozvoljava da diše, već uzrokuje da to one same brane jedna drugoj. To bi mogao biti najkraći sažetak ovog romana.“ piše prof. dr Biljana Dojčinović u predgovoru romana Da li je majka mrtva? autorke Vigdis Jurt. Roman je sa norveškog preveo Radoš Kosović, a izdala beogradska izdavačka kuća Štrik, u okviru projekta Njena priča je i tvoja priča koji podržava Evropska Unija kroz program Kreativna Evropa. O knjizi razgovaramo sa prof. dr Biljanom Dojčinović u 4. podcastu serije Zašto muškarci ne čitaju žene?
Glavna junakinja romana Da li je majka mrtva? je likovna umetnica od oko šezdeset godina koja se posle tri decenije provedene u Sjedinjenim Američkim Državama vraća u Norvešku, u rodni grad, pošto je dobila poziv jedne galerije da održi retrospektivnu izložbu. U svom rodnom gradu je iznajmila stan nekoliko kilometara od kuće njene majke sa kojom trideset godina nije imala nikakav kontakt. U romanu pratimo njene pokušaje da uspostavi ponovni kontakt sa majkom i da otkrije tajne iz detinjstva koje su ključno uticale na njen život.
Vigdis Jurt je jedna od najzanimljivih savremenih spisateljica Norveške. Napisala je mnoge popularne knjige za decu i odrasle i više puta je nagrađivana za svoj rad. Njene knjige su objavljene u trideset zemalja, a ovo je druga knjiga koja se pojavljuje na srpskom jeziku.
Prof. dr Biljana Dojčinović redovna je profesorka na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Jedna je od osnivačica Centra za ženske studije u Beogradu kao i Indok centra Asocijacije za žensku inicijativu. Osnivačica je časopisa Knjiženstvo u čijem je uredništvu, članica je mreže CEEPUS Women Writers in History i projekta Ruta književnica (Women Writer’s Route). Objavila je više knjiga iz oblasti feminističke kritike.
Već i sam naslov romana Vigdis Jurt izaziva nelagodu »Da li je majka mrtva?« U pogovoru pišete da je »odnos majke i kćerke u književnosti i umetnosti sam po sebi dragocena tema koja otvara mnogo pitanja, a Vigdis Jurt je nemilosrdno direktna u njihovom postavljanju«. Kako biste umestili ovaj način literaranog preispitivanja u feminističku literaturu i teoriju o odnosu majke i ćerke? Zašto je taj konflikt toliko prisutan i na koji način ga Jurt obrađuje?
U životu je taj konflikt često prisutan, verovatno i češće nego što mislimo, ali ne toliko u književnosti. Možda u poslednje vreme kod nekih savremenih autorki češće nailazimo na tu temu, ali je u svetskoj književnosti mnogo više pripovesti o odnosu oca i sina ili odsutnih majki, nego o odnosu majke i kćerke. Kao što i sama junakinja romana primećuje, u filmu ima mnogo više odsustnih majki. Ona govori o filmovima, ali to isto može da se primeni i na književnost.
Prvo delo na koje pomislim u vezi sa ovim pitanjem jeste jedna divna pripovetka o Pepeljuzi iz Dnevnika Milice Stojadinović Srpkinje U Fruškoj gori 1854. To je verovatno prethrišćanska verzija pripovetke. Znamo da je Milica bila i sakupljačica za Vuka i kod Vuka se devojka već zove Mara, dakle, jasno nam je da je to kasnija verzija. Ovde devojka nema ime. Ona načini grešku, padne joj preslica u jamu i majka se pretvara u kravu, ali majka je ne osuđuje zbog toga ni u jednom trenutku. Ona kaže da želi da je kći vodi na ispašu da je se nagleda i stalno joj pomaže u teškim situacijama. Taj arhetipski, topli odnos uzajamne ljubavi skoro da ne mogu da nađem u svetskoj književnosti, barem ne na prvu pomisao.
Ali, kad pomislite na odnos oca i sina, to je lako. To je recimo Uliks, Kafkine pripovetke Preobražaj ili Presuda. Ili, recimo, odnos majka i sin – to su manje-više celokupna dela Džona Apdajka. Ali majka i kći – mnogo ređe. Međutim, majki, odsutnih majki, ili majki raspodeljenih na niz drugih obaveza i zadataka ima u svetskoj književnosti. Recimo, Virdžinija Vulf i Gospođa Dalovej, gde postoji majka i postoji kćerka ali one gotovo da se ni ne susreću. U Ka svetioniku je taj odnos još izrazitiji jer je tamo mnogo dece i gostiju i majka ne stiže skoro ni do jednog do njih, već je predstavljena kao neka vrsta impresije.
Drugo delo na koje od nedavno pomislim kad se pomene odnos majke i kćerke jesu Memoari Jelice Belović Bernadžikovske, koje su kolege iz Sarajeva herojski izveli iz rukopisa i objavili krajem prošle godine. Jelica Belović je nazvana Vukom Karadžićem srpske etnografije. U memoarima opisuje svoj život od rođenja do 1909. godine. Njena životna priča o majci je strašna – to je Austrougarska monarhija, što je sigurno uticalo na način vaspitavanja, ali odnos koji se zamišlja kao pun ljubavi i nežnosti jeste nešto što kći stalno očekuje i nikada ne dobija. Naprotiv. Majka je hladna, daleka, ne samo stroga, već nemilosrdna u odnosu na kćer. To je jako potresno i predstavlja suprotnost mitu koji se pojavljuje u delu Milice Stojadinović Srpskinje. Onda se možemo pitati da li je majka iz “Pepeljuge” Milice Stojadinović projekcija želje ili je to majka iz nekog pretpatrijarhalnog doba čijem uništenju upravo u toj pripoveci i prisustvujemo.
Patrijarhat je jasno zatrovao odnos majke i kćerke. O tome i govori roman Vigdis Jurt. Junakinja je vrlo analitična i nema sumnje o čemu je reč i kakve su posledice različitih odnosa. Vidimo majku koja je suprotna mitu o nežnosti, koji i sama junakinja pominje kao nešto nepostojeće. Feministkinje govore o reprodukciji materinske uloge i o razlikama u ključnim elementima identiteta kod dečaka i devojčice. Dečaci se formiraju nasuprot majkama, a kćerke u skladu s njima što stvara kontinunitet. Da li je to dobro ili loše, tu se mišljenja razlikuju. Ali svakako postoji vrsta očekivanja koje treba ispuniti i uloga sa kojom se treba saglasiti.
U romanu Vigdis Jurt imamo oba slučaja, samo što su u pitanju dve kćerke. Junakinja se zove Johana a njena mlađa sestra je Rut. Zato je na pitanje Želim li, moram li biti isto što i majka, odgovor Rut – “da”, bez ikakvih problema, dok sa Johanom to nije slučaj. Junakinja o tome kaže:
“Majka je ogledalo u kojem ćerka vidi svoju budućnost, a ćerka je ogledalo u kojem majka vidi svoje izgubljeno „ja” ‒ pa majka sad ne želi da me vidi da ne bi videla šta je izgubila? Dete mora imati mogućnost da se pobuni protiv svojih roditelja kako bi našlo svoju volju i svoj put, a ako roditelji to podnesu, njihov odnos će kasnije doći u ravnotežu, zato što su u žaru borbe svi bili ogoljeni i osetljivi i zato što su pokušali da rečima izraze sve što je bilo složeno i ambivalentno, ali to se nikada nije desilo između mene i majke. A to je potrebno da bi se bolni začarani krug prekinuo, da li ja to pokušavam da uradim?”
Junakinja je takođe majka u trenutku kada postavlja to pitanje. U zrelom je dobu, ima oko šezdeset godina i pokušava da razreši taj svoj životni lom.
Smrt i majka – dve osnovne teme pripovedanja prepliću se u romanu na različite načine: opisi prirode evropskog severa u kojima prevladava tama, oblaci, vlažna zemlja, gusta šuma, oluja, večni novembar… Junakinja više puta kaže da je u rodnom gradu «tiho kao u grobu«, a sestru i majku prati dok idu na očev grob. Tu su i mrtvi međuljudski odnosi bez komunikacije zasnovani na malograđanskim pravilima i ljudi odnosno žene mrtvog duha. Kako vi vidite preplitanje odnosa sa majkom i smrti?
Prvo, kad rađa, žena je na ivici života i smrti. Danas to možda ne izgleda tako, ali se, na žalost, ponekad i potvrdi. Drugo, što možda još više isijava u književnosti je da je sam dolazak na ovaj svet, ulazak u smrtnost, a majke su kapija, portal tog oblika egzistencije. Binarna zapadnjačka opozicija govori o Erosu i Tanatosu, Majka je Eros ali ona je i žena, a žene su one koje nas »dočekuju i ispraćaju« da parfraziram deo iz Uliksa. Prema tome, rađanje i smrt su isprepletani, a majka je taj suštinski čvor jednog i drugog.
U samom romanu majka i smrt su povezani na još jedan način – odričući se sebe, svojih želja koje simbolizuju karte za Jeloustoun, majka se odrekla sopstvenog života. Ona je umrla onda kada se pomirila sa drugom vrstom života. Junakinja podzoreva da majka ne može da podnese pogled na nju jer je bila svedok majčinog pokušaja pobune i neuspeha da u tome istraje.
Otud ona želi da potvrdi da je majka jednom bila živa i da se, iako nije mogla da se pobuni protiv muža, na neki način ipak pobunila protiv takvog života. Da je pokušala da nešto učini. To je majka koju ona želi da pamti. Drugim rečima, pitanje iz naslova je retorsko. Majka je svakako mrtva, mada prebiva u svakodnevici.
Najzad, kao žena, na poetskom nivou, ona je povezana sa prirodom. U binarnoj podeli priroda i kultura u kojoj je žena povezana sa prirodom, rađanje i smrt se, naravno prepliću. Opisi prirode su božanstveni i to je duboki lirski kvalitet ovog romana, opis prirode, šume i promena u šumi koje se dešavaju tokom rane jeseni. Ona dolazi u septembru i ostaje skoro do Božića. I mi uvek dobijamo sliku toga koje su se pečurke pojavile, da li mirišu ljubičice, šta čini los sa svojim rogovima… Tu ima i surovosti i nežnosti utešiteljske, tako da ta priroda na neki način može da se shvati kao majka, kao neko ko pruža utehu, sve ono što sama majka nikada nije mogla ili nije htela, što je posebno pitanje.
»Roditelj do kraja života ima obavezu koju dete nema, nije li tako? Biblija tvrdi da je obrnuto, deca moraju poštovati majku i oca da bi dugo živela na zemlji, ali Bibliju su napisali roditelji da bi držali decu pod kontrolom.« kaže junakinja. U opresivne institucije osim patrijarhalne porodice i malograđanske zajednice, naratorka ubraja i religiju, vrhovni tekst hrišćanstva – Bibliju. Međutim, radnja romana dešava se u nekoliko prazničnih nedelja pred Božić, a jedino mesto gde majka pokazuje emocije je crkva. Čini se da junakinja ima ambivalentan odnos prema religiji. Kako biste to prokomentarisali?
Meni to ne izgleda tako ambivalentno. Prvo, radnja počinje u ranu jesen, u septembru, ali ključne stvari se zaista dešavaju pred Božić. Ona odlučuje da jedne nedelje načini konačno sučeljavanje. Kulturološki, crkva je ta koja može da prihvati i preradi emocije, ona se time na neki način i bavi. Prenese ih na drugi, imaginarni nivo prihvaćen od strane njenih sledbenika kao stvarnost višeg reda. Drugim rečima, plakati u crkvi je prihvatljivo i poželjno, čak. Postoji scena u kojoj junakinja koja sedi u pozadini i posmatra majku kako plače. Pošto majka izađe, prilazi joj crkvenjak i pita da li hoće da razgovara sa sveštenikom. To je njihov posao, da teše.
Međutim, misao o Bibliji kao sredstvu opresije sasvim je u duhu junakinje. To je smišljeno zato da se drže u pokornosti deca, a može da bude projektovano i na nekog koga treba obuzdati u rastu i u želji za slobodom. Junakinja je ta koja se zalaže za slobodu i život izvan šablona, bez poštapalica i nasuprot njima. Cena koju plaća da sledi samu sebe stoji nasuprot religije, kao nešto što u najmanju ruku odbacuje. Majka, žrtva opresije, na drugoj je strani, njoj je potreban siguran prostor, ona koristi crkvu kao prostor emocionalnog oduška. Tako može konačno da oslobodi emocije koje su godinama i decenijama zapretane u njoj.
Nisam primetila neku posebnu simboliku u približavanju Božića, možda bi tu pre bio jedan običajni kontekst. Možemo da to razumemo kao ironijski okvir ali i kao meteorološki podatak: vreme je takvo i takvo, mrak je, svetla su upaljena. Jer ona i govori o tome da je Božić predstavljao jedan običajni trenutak za njih isto kao i običajno jelo koje su svi u tom trenutku konzumirali. Majčin odnos sa crkvom je u tom smislu ambivalentan i tome se čudi i junakinja. Očigledno da je ona na površinskom nivou otkrila mesto na kojem može da bude sama sa sobom. Na više mesta imamo pitanje koje Johana postavlja majci kako ona gleda u svoju dubinu, šta ona čini, o čemu razmišlja pola sata pre nego što zaspi i pre nego što počne pilula da deluje: o čemu razmišlja, šta misli, šta se u njoj zbiva. Crkva izgleda kao siguran prostor za tako nešto.
Puno je izrazito poetičnih momenata i onih koji bi mogli da stoje kao citati. Kao na primer: »Ponekad je ono što se ne desi najveći događaj u jednom danu«. Pripovedačica nas spretno uvlači u zaplet, tako da krenemo sa njom u istraživanje i iščekujemo šta će se desiti i koja će tajna izaći na površinu. Otkriva se njeno traumatično detinjstvo i odrastanje, koje nije takvo zbog, kako bismo očekivali fizičkog, psihičkog zlostavljanja, agresije, već zbog nedešavanja, nemogućnosti komunikacije, nepovezanosti, površnosti odnosa. »Nikada nisam otvoreno razgovarala s njom«, kaže. »Majka je bila izvan mog domašaja u detinjstvu. Čim bi otvorila usta, pretvorila bi me u usamljeno i strano dete.« »Mama je tama sa »m« – izuzetno bolne i teške rečenice koje podstiču, kao i svaka kvalitetna literatura, na lično preispitivanje čitateljke – koliko smo same uronjene u patrijarhalne matrice, a da toga nismo ni svesne. Identifikacija sa naratorkom se uspostavlja vrlo lako . Kako ste vi doživeli opise nemogućnosti komunikacije sa majkom, sestrom i ocem?
Bolno. Vigdis Jurt je uspela da me ubedi da to boli. Vi vidite taj bol i u tome je njena književna veličina. Vešto, poetski, dramski. Odsustvo komunikacije s nekim s kim živite, pogotovo u ranoj mladosti, odsustvo je za čitav život. To znamo iz psihoanalize. Te se stvari onda ponavljaju kasnije u životu ili traju dugo. Johana Hauk ima skoro šezdeset godina i razmišlja o majci i njenom suočavanju sa sobom samom. Ona je zamišlja. Vidimo unutarnji sukob jer tu gde bi trebalo da bude majka sa svojim osećanjima, rečima, pričama u detinjstvu, tu je duboka praznina. I još nešto što otkrivamo kako se približavamo kraju.
Strašna je činjenica da ona ne zna ništa o njoj na početku romana kada se vraća u svoj rodni grad, pa ni ono osnovno – da li je još na ovom svetu. I da li sva ta njena konstrukcija koju ona pravi o majci ima osnovu u ovom svetu ili pada u vodu. Suštinski je muči suočavanje sa jednom stvari koju vidi kao dokaz da je majka nekada bila drugačija a da je onda u jednom trenutku odustala od sebe. To je za nju velika praznina, prazno mesto, rupa koja postoji u njenom telu i njenom doživljaju života. To se tiče ne samo odnosa sa majkom, nego pre svega sa ocem. Vidimo ovde jedan trougao dve sestre i majku, ali u stvari u tom krugu se u centru nalazi otac. On je sve vreme dirigovao šta će se desiti, šta može da se desi, kako Johana može i sme da vidi porodicu i pre svega porodične igre između majke i oca koje su se odrazile na život devojčice.
Upečatljiv je trenutak iz detinjstva kada opisuje kako je naslikala porodicu ali roditelji se sa tom slikom ne slažu, tako da pod potpunom majčinom kontrolom slika nešto što će se svideti učiteljici.
Čak joj majka ne dozvoljava ni mačku da nacrta jer ona nema mačku i to bi onda bila laž. I to je sve što smo već videli da se kasnije dogodilo – doslovno shvatanje umetničkog izraza. Devojčica kaže: »to može biti neka slučajna mačka«, ali majka zahteva da obriše mačku. Kada izađe iz njihove kontrole i može da uradi ona dva triptiha, to najviše pogodi porodicu.Ne to što je otišla, odrekla se ranog braka i na taj način ih »obrukala«, nego što je svoju iskrenu priču iznela u svet – to je ono što njih najviše boli.
Paralelno sa radnjom u sadašnjosti, pratimo događaje iz detinjstva naratorke, ona pripoveda o svojoj prošlosti i bitnim događajima u odrastanju koji su uticali na odluke u budućnosti – pre svega da ode iz zemlje, da napusti brak upravo sklopljen koji su njeni roditelji podržali. »Kada bi čovek znao, kada bi u mladosti razumeo koliko je detinjstvo presudno, nikada se ne bi usudio da dobije decu.«, kaže. »Strah iz detinjstva ne umire«… Uporedo govori i o detinjstvu svoje majke koja je bila prepuštena na čuvanje starateljima i o detinjstvu svog sina. Shvata da je postala nosilac majčinog bola i da iako je otišla posle trideset godina ne može da pobegne od prošlosti. Transgeneracijske traume zauzimaju bitno mesto u pripovedanju Vigdis Jurt. Mislite li da na kraju romana uspeva da ih razreši?
Mislim da uspeva da razreši ono radi čega je došla – da se uveri u svoje spoznaje i da zatvori krug. Mada sve to sazreva tokom romana. Rekla bih da ona nema konačni plan na samom početku. Pred kraj izlazi pred nas i pred sebe samu i kaže šta je ta jedna stvar. Na kraju se sve svede na to da želi da vidi tragove na majčinoj ruci i da zna da li je to istina što je doživela kao dete ili je to njena uobrazilja. Jer, njoj u porodici stalno govore da nije to što ona misli, da je bolesna, da nešto sa njom nije u redu. Ona je prosto je drugačija. Ona želi sa tim da izađe na kraj i da zatvori taj krug.
Johana ne može da učini ništa za svoju majku, a u odnosu na sina ima izvesnu distancu jer se boji sopstvenog »zagađenja.« i svoje sopstvene oštećenosti u mladosti. Boji se da to na neki način ne prenese na sina. Ali, svesna je toga. Jedino ko može nešto da izmeni jeste ona sama. Na kraju, vraća se u Ameriku i to ne bilo gde, već u Jutu čije je prostranstvo i predeo sasvim suprotan predelima koje viđamo u romanu. Odlazi da se više nikad ne osvrne, jer je završila priču. A pre toga je jedan simbolički čin rastajanja sa onim što je nju držalo vezano za njeno rodno mesto i njenu porodicu.
Ali dok je u Norveškoj, ne gubi nadu. Na sve moguće načine pokušava da ipak nekako stupi u kontakt sa majkom čak uprkos i pretnjama njene sestre. Ona dolazi na vrata čuči u grmlju, pripovedanje je napeto. Jedino što želi je da razgovara sa majkom. Kako čitamo u romanu: »Iskreni razgovor bi verovatno smanjio besmisao i besciljnost, same uslove života; mnogo šta prevazilazi ljudske sposobnosti, mnogo šta je čoveku izvan domašaja, ali to nije«.
Na samom početku imamo trenutak kada je pozvala majku i pokušala da stupi u kontakt sa njom. Majka nije odgovorila i onda Johana kaže kako se majka i sestra ponašaju racionalno, a ona iracionalno. Tu je na snazi nešto što je kod ove vrlo intelektualno i potpuno svesne osobe jače od nje. Ona mora da se suoči sa tim.
Lično gledano, ja sam Johanina vršnjakinja, u dobu kad više ne plačete zbog majke ni zbog oca, ni zbog detinjstva. Kakvo god da je bilo, morali ste sa tim da izađete na kraj do tog trenutka, ali mene ovde junakinja uspeva da ubedi da je njena bol autentična. Jer, pomislite, između susreta je trideset godina ćutnje.
Kako njena intimna ispovest prelazi u dramu?
Metod koji Vigdis Jurt koristi zovem mucavi tok svesti. Zato što se stalno zastajkuje, stalno idemo napred-nazad. Vidimo nju iz jednog u drugi trenutak, kako otvara vrata automobila, kako odlučuje da se zaogrne šalom da je majka ne bi prepoznala… Perspektiva deteta u raznim uzrastima. To vam samo po sebi otvara vrata poverenja jer detetu verujete. Uspela je jako dobro da napravi prelaz iz pogleda jedne odrasle, zrele, analitične osobe u perspektivu deteta koje vidi da se nešto dešava ali to ne može sebi da objasni.
Težnja za autentičnim životom zbog koje je porodica prekinula kontakte sa njom je izrazita. »Svestan život je veliko iskušenje. Majka je bila odsečena od svojih istinskih osećanja i usvojila je fraze, naučene formule i konvencionalne gestove.« Pronalazi li naratorka u umetnosti svestan život?
Ono što nedostaje u njihovom odnosu je komunikacija a umetnost je oblik komunikacije. Prava umetnost je govor emocije i veštine, ono što je suštinski potrebno junakinji i svima nama. Ali rekla bih da ne pronalazi ona u umetnosti svestan život, nego nju umetnost pronalazi. Tu nema mnogo izbora – ili ideš za sobom, kao što je Johana učinila onoga trenutka kada je otkrila šta je njen poziv, čime ona želi da se bavi, koji je njen put. Slediš tu nit sa svim onim što ona donosi ili odustaješ od sebe i daviš se u nečijem tuđem životu, što je majka učinila. Odgovornost i mogućnost izbora su u tome da li ćemo ići za sobom ili ćemo ići za ulogom koju drugi očekuju od nas, za ulogom koja nam je nametnuta.
Zašto mi »vidimo« ta dva ključna Johanina umetnička dela u romanu? Tome služe opisi triptiha koja su toliko povredila i majku i sestru i oca koji od početka nisu mogli da podnesu istinu koju je ona izražavala kroz svoju umetnost. Čak i otac u jednom trenutku priznaje »mala zna da crta«, ali ne sviđa im se to što crta. Ona crta ono što vidi i što oseća. Triptisi su opisani – da nas uvere upravo u to da je umetnica osvestila svoj bol kroz njih i progovorila o tome u ime mnogih drugih.
Umetnica često preispituje ulogu umetnosti. Na primer: »Umetnik se ne odnosi prema stvarnosti kao takvoj, već prema onome što je umetnički zanimljivo. Stvarnost je nabavljanje toalet papira i praška za veš, kupovina karti za autobus, plaćanje računa, pranje zuba, lečenje zatvora, stavljanje sudova u mašinu, stvarnost je nezanimljiva, istina je zanimljiva, ali teško je uhvatiti, odrediti, dostići. Odnos dela prema stvarnosti je nezanimljiv, odnos dela prema istini je presudan, istinosti dela ne počiva u njegovom odnosu prema takozvanoj stvarnosti, već u načinu na koji deluje na posmatrača.«
Slike su postigle uspeh u Nemačkoj, Kanadi, Japanu, i nijedan kritičar nije napisao da je majka na slici očigledno inspirisana slikarkinom majkom. Ona pominje Nemačku, Japan, Ameriku. I seća se kako joj je muž rekao: “Kad stvoriš nešto polazeći od sebe, može se desiti da će to imati odjeka kod mnogih.”
I to me je podsetilo na naziv i ideju ovog projekta: Njena priča je i tvoja priča – to je suština umetnosti. Nečija priča je o nečemu je i naša priča. Ako je ispripovedana na način koji disciplinuje umetnicu, dakle obrađena u umetnički čin, onda naizlazi na emotivni odgovor kod drugih bilo gde. Postoji u malograđanskim sredinama problem poistovećivanja: kada se neko nađe u situaciji da je predstavljen ili izgleda da je predstavljen u umetničkom delu desi se da se ne uzima u obzir da nešto može biti građa za umetničkog delo ali da delo odlazi dalje, pomera se odatle i čini nešto drugo. Nije jednostavno biti oslikan tuđom rukom. Za to ima mnogo primera u književnosti, neki su okončani i na sudu.
Njena sestra kaže da ih je iskoristila kako joj je odgovaralo za sopstvenu umetničku svrhu. Ovde je tako jasno postavljeno da je umetnost druga vrsta stvarnosti, drugi nivo postojanja i svako mešanje u to znači zadiranje u prostor koji bi morao da bude nedodiriv za one koje su izvan tog čina. Koliko puta su roditelji, i otac i majka, bili protiv njenih dečjih radova? Oni su se u njenim delima videli onako kako ih je devojčica videla, a to im se nije dopadalo. Ali ključna stvar je koju majka ponavlja na kraju u vrlo dramatičnoj sceni: šta će drugi misliti o nama. To nije čak ni lična povreda već malograđanski diskurs. I to je ključni problem.
Na jednom mestu junakinja kaže da je zaboravila da majka ima ime. »Njena suštinska poruka bila je sažeta u formulaciji: Živela sam za druge. Verovala je u veličinu žrtvovanja ili je morala da veruje u nju. Očigledno je odustala od ispunjenja svojih želja koje je stoga odavno zakopala, ali one su se iznova javljale u izvitoperenom obliku, kao iznenadni napadi gneva, pogotovo kada bih ja pokušala da ostvarim svoje želje, jer da bi čovek prevazišao samoporicanje i samoprezir potrebno je da se sramota pretvori u gnev, ali uprkos tome što se majka ljutila na mene i moje pokušaje oslobađanja, taj gnev koji je mogao da pokrene njen svet ostao je nemoćan.« I još ekspilicitnije: »Morala je da napusti svoje snove jer su očevi snovi imali prednost.« Možda je ovaj odlomak jedan od najupečatljivih koji otkriva univerzalnost »majke« u patrijarhalnom društvu. Kakvo je vaše viđenje ovog odlomka?
Patrijarhalno vaspitanje to zahteva za ženu ali i za muškarce, pre svega mlade, u nekim situacijama. Odustajanje od sebe znači ne voleti sebe, a otud ni druge, štaviše, mrzeti one koji su uradili ono što vi niste, jer niste bili dovoljno jaki. Opet se vraćam na kraj i tu dramatičnu scenu, junakinja koja ispočetka oseća strah i bol ali na kraju kaže da je ipak ljutnja prevladala.
Inače, čest slučaj, barem u generaciji kojoj majka junakinje pripada. Takav je red. Tako se čini. Ne znam za nove generacije, za moju i Johaninu znam da je sve češće nepristajanje. Biti osoba, živeti autentično, konačno i žene znaju da je to univerzalni ljudski cilj.
Potresno je najpre to što ona majku isključivo tako naziva. Majka je uvek majka, Sestra je Rut, drugi likovi imaju svoja imena, ali majka je ona lična i arhetipska figura, kičma njenog postojanja. Ta česta zazivanja, majko, majko, naravno da moraju da imaju emocionalni odjek u čitaocu. Dešava se upravo ono što Johana kaže o umetnosti, tu se otvara kanal za vrstu emocionalne komunikacije.
Da li biste preporučili roman Vigdis Jurt na čitanje i zašto?
Tema je suštinski važna, nije tako česta u književnosti, obrada je umetnički sjajna, dramatična, ima mnogo lirskih detalja koji daju neophodnu nežnost ovom teškom romanu, a vode nas napetost i uzrujanost naratorke, kraj je katarzičan. Očigledan je uticaj Ibzena u mnogo čemu, ali je glas njen, autentičan glas Vigdis Jurt. Mi joj verujemo i saosećamo i osećamo sve te nevolje kroz koje prolazi njena junakinja. Čitajte Vigdis Jurt.
U okviru projekta Njena priča je i tvoja priča, univerzalne vrednosti ženske evropske književnosti i regionalne promocije šest knjiga iz ovog projekta, Kulturni center Danilo Kiš iz Slovenije organizuje šest podkasta pod nazivom Zašto muškarci ne čitaju žene u kojima se kroz razgovor o knjigama analizira tema vrednovanja književnosti koju pišu žene. Projekat je podržala Kreativna Evropa. Nosilac projekta je Štrik iz Beograda, a partneri Naratorium iz Sarajeva, Booksa iz Zagreba, Bookvica iz Beograda, Normalizuj iz Podgorice i Kulturni center Danilo Kiš iz Ljubljane.
Podkast uređuje i vodi dr Biljana Žikić, a montira Jelena Dobrosavljević.