„Ne možeš da se pogledaš u ogledalo i da budeš OK sa tim što se dešava u tvojoj neposrednoj blizini. I bez obzira na to da li je u tvojoj blizini ili ne, ne možeš da budeš OK sa tim da se to dešava na tako očigledan i sistemski način.“
U Sjedinjenim Američkim Državama se već skoro mesec dana održavaju svakodnevni masovni protesti protiv rasizma i društvene nejednakosti. Iako je povod za proteste bilo ubistvo Džordža Flojda u Mineapolisu, policijska brutalnost predstavlja samo jednu od brojnih posledica dugogodišnjeg sistemskog rasizma i raslojavanja američkog društva. O trenutnoj situaciji u Los Anđelesu, protestima, preduzetim merama, rasizmu, i o horu Urban Voices Project za Kontrolu Leta Radija Študent s Irenom Preda, slovenačkom sopranistkinjom i profesorkom pevanja, koja od 2016. godine živi u SAD gde je završila i master studije vokologije, nauke o glasu, razgovarao je Sašo Puljarević.
Kakva je trenutna situacija u Los Anđelesu?
Trenutno su stvari dosta zanimljive, situacija je aktivna, u toku su svakodnevni protesti koji ne prestaju. Malo se smirilo što se tiče vandaliziranja koje je bilo prisutno kada su protesti počeli. Mada to u suštini nema veze sa pravim protestima i organizacijom Black Lives Matter. To je bilo iskorišćavanje momenta i mislim da se to u ovakvim situacijama uvek dešava.
Ja živim u Dauntaunu, blizu univerziteta gde sam studirala, i kod mene je sve vreme bilo mirno, mada se oseća povećano prisustvo helikoptera što je i inače uobičajena stvar u Los Anđelesu, pogotovo u centru. U delovima grada, a pogotovo u Dauntaunu, trgovine i mala preduzeća zaštitili su svoje izloge daskama. Neko vreme smo imali čak i nacionalnu gardu na ulicama, ali samo u tom delu gde se održavaju protesti. Nakon slučajeva vandalizacije, bio je uveden je i trodnevni policijski čas – prvi dan u pet popodne, drugi dan u šest, a treći dan u deset naveče i trajao je do pet ujutro. Tad su se stvari malo smirile.
Svi protesti su najavljeni, tako da se tačno zna gde će da budu i kuda će da se kreću. To je dosta dobro organizovano. A ima ih po celom gradu. Los Anđeles je raširen – ima ih u Holivudu, Beverli Hilsu, u Dauntaunu su svakodnevni. Ima i manjih, lokalnih protesta. Naš univerzitet je organizovao svoj protest. Krenulo je potpuno samoinicijativno od jednog studenta koji je želeo da bude proaktivan. Rekao je da je očekivao oko pedeset ljudi, a bilo nas je nekoliko hiljada.
Oseća se svakako u vazduhu ta neka determinisanost, neka odlučnost ljudi. Ipak je neka nova nada u vazduhu jer kad ideš na te proteste, 80% nas je belaca, znači pripadnici crnačke zajednice su na tim protestima u manjini. Ja mislim da tako i treba da bude pošto taj problem nisu stvorili oni, oni su žrtve tog sistema i nije na njima da taj problem rešavaju. Na nama je da se mobilizujemo, da se aktiviramo i da budemo u tome stvarno odlučni sve dok se ne donesu realne promene koje mogu da se održavaju na dugoročnom nivou.
Oseća se nezadovoljstvo jer svet koji imamo smo nasledili. Svet u kome živimo kreirali su drugi pre nas i ne odražava naš sistem vrednosti. Mislim da je destrukturiranje i restrukturiranje na mestu i da je bilo samo pitanje vremena. I nadam se da će protesti doneti volju za promenama i na drugim područjima.
Protesti su počeli nakon ubistva Džordža Flojda u Mineapolisu, ali verovatno je to bila samo poslednja tačka.
Bila je, kako ovde kažu, slamka koja je slomila grbu kamili. Ti možeš na kamilu da tovariš i tovariš i tovariš, ali na kraju će uvek biti jedna slamka koja će prevršiti. Taj nesretni i žalosni slučaj bio je kap koja je prelila čašu. Opšte nezadovoljstvo zapravo traje već decenijama, ali po mojoj oceni, vladala je nekakva psihologija raspršene odgovornosti, koja je bila razlog da se stvari još pre nisu pokrenule na tako sistemskom nivou.
A potaknulo nas je to što je u kratkom vremenu došlo do koncentracije izveštaja o primerima čiste rasne diskriminacije. Za dve nedelje čuli smo za ubistvo Ahmauda Arberya, dečko koji je džogirao u svojoj zajednici. Zatim slučaj Breonne Taylor, koju su ubili u njenoj spavaćoj sobi dok je spavala. Ispalili su preko dvadeset metaka, osam ih je završilo u njenom telu. Zatim slučaj Central Park Amy, belkinja koja je bila potpuno svesna kako bi njen čin zvanja policije i prijavljivanja crnca mogao da utiče na njegov život. Jasno je bilo da je svesna toga, ali je to ipak svesno uradila. I u istom danu dok smo slušali o tome, desilo se i ubistvo Džordža Flojda.
I bilo je već i vreme, to svi znamo. Svi znamo da to nije počelo pre četrdeset, pedeset godina, to je počelo pre četiri stotine godina. Ljudi su umorni, ljudi su iscrpljeni. I ne može više. Ne možeš da se pogledaš u ogledalo i da budeš OK s tim što se dešava u tvojoj neposrednoj blizini. I bez obzira na to da li se to dešava u tvojoj neposrednoj blizini ili ne, jednostavno ne možeš da budeš OK s tim da se to dešava na tako očigledan i sistemski način.
Protesti se odvijaju pod sloganom „black lives matter“, a kao neke vrste suprotni slogan pojavio se i slogan „all lives matter“. Kako gledate na to?
I ja sam nekad bila zagovornik slogana „all lives matter“, ali sad na to gledam potpuno drugačije. Morala sam i ja da se obrazujem, iako aktivno radim na tome, ali očito nikad kraja. Naravno da „all lives matter“ ali ako „all lives matter“, to treba da znači da i „black lives matter“. Međutim, oni koji su proponenti „all lives matter“ ne uzimaju u obzir da „black lives matter“. Analogija koje se šire po internetu ima sad jako puno. Jedna od meni omiljenih je kad čoveku gori kuća, a sused čija kuća ne gori kaže: „A moja kuća? Zar ona nije bitna?“ To ne znači da ti nisi bitan, već samo da pozornost sada treba usmeriti u reforme tamo gde su preko potrebne.
Koji su glavni zahtevi učesnika protesta? Koje je mere moguće primeniti? U javnosti često se spominje „police defunding“. O čemu se zapravo radi?
U SAD su ljudi puno svesniji svojih prava i shodno tome deluju. Na primer, želiš da pomogneš u slučaju Breonne Taylor, evo ti broj načelnika Louisvilla, zovi i zahtevaj da se policajcima koji su je ubili da otkaz. Ili, evo ti broj generalnog advokata Kentakija, zovi i zahtevaj da se protiv tih istih policajaca podignu optužbe, pozovi svog predstavnika u regiji i zahtevaj da se „no-knock warrant“ vrsta naloga proglasi nelegalnim.
„Police defunding“ znači oduzimanje resursa policiji i ulaganje u zajednicu, znači u obrazovni sistem, u bolje stambene uslove, bolje zdravstvo. Ako pogledamo na primer budžet grada Baltimor Sitija. Baltimor Siti u „hausing“ i „community development“ ulaže 39 miliona dolara godišnje, za „employent development“ čak manje od miliona, za zdravstvo 41 milion, za „parks and recreation“ 44 miliona, za „homeless services“ opet tako mali procenat, za „civil rights“ još manje, a za policiju 509 miliona u jednoj godini.
U Njujorku žele da uvedu transparentnost policijskih dosijea. U slučaju da se protiv nekog policajca vodi istraga, do sada nije bilo obavezno da se njegov dosije otvara i iznosi. Radi se na zabrani „choke hold-a“, to je policijski prijem koji se svrstava u kategoriju primenjivanja policijske brutalnosti. Radi se i na tome da se istraga policijskih prekršaja sprovodi na višem nivou, a ne na lokalnom, jer na lokalnom nivou tužilac često sarađuje sa policijom pa se ne može očekivati da će da bude neutralan. Istraga policijskih prekršaja treba da se sprovodi na višem nivou, na federalnom ili barem regionalnom.
Traži se i zabrana rasno baziranih poziva na hitnu i policiju, kao što je to bio slučaj Central Park Amy, jer to nije zabranjeno. Svako to može da učini i to bez očekivanja bilo kakvih posledica, što je bilo vrlo jasno u ovom slučaju. Osim toga traže se reforme i u pravnom sistemu – u SAD živi 42 miliona pripadnika crnačke zajednice, što predstavlja približno 12 do 14% populacije SAD, a u zatvorima crnačka populacija predstavlja više od 80% zatvorenika. To je takođe primer jasnog rasnog targetiranja i izdvajanja. Ovakvih primera ima jako puno i to je zaista rezultat sistemskog rasnog profiliranja.
Traže se i reforme u obrazovnom sistemu. U SAD imate dva jasna obrazovna sistema, jedan za bogate, a drugi za siromašne. I ti što su siromašni zbog ogromne razlike u podeli resursa dobijaju potpuno drukčije obrazovanje. Osim toga veliki problem predstavlja i nedostatak pogodnih stambenih prilika, odbijanje kredita crnačkoj zajednici, tzv. „red lining“ i nedostupnost osnovne zdravstvene nege.
Teško je razgovarati s prijateljima, koji su crnci, i slušati s kakvim se sve stvarima susreću na svakodnevnom nivou. Na primer, pre nego što izađu iz kuće, moraju tri puta da razmisle šta će da obuku kako bi maksimalno smanjili mogućnost da njihov izgled nekog belca dovede u situaciju da se oseća ugroženim. Čak gledaju da što veći deo svog tela pokriju, znači da se obuku na takav način da se vidi što manje kože kako iz automobila ne bi odmah mogli da budu identifikovani kao crnci. Kad prolazi policijski automobil, oni u stvari žele da izgledaju što više zamaskirani. I to na svakodnevnom nivou, ja pričam o mojim kolegama s univerziteta. Bez obzira na to koliko je čovek uspešan na svom području, da li je on naučnik, stručnjak na nekom području, da li je uspešan diplomata, političar – ako ima crnu kožu, kad izađe na ulicu on je automatski pretnja i automatski prestaje da ima određena prava, u smislu kako se tretira.
Da li lično na svakodnevnoj bazi primećujete diskriminaciju odnosno posledice diskriminacije?
Ja radim u horu koji se zove Urban Voices Project i to je hor beskućnika sa Skid Row-a. Skid Row je deo Los Anđelesa poznat po visokoj koncentraciji beskućnika – visokoj koncetraciji ljudi koji imaju iskustvo beskućništva ili bukvalno žive na ulici, žive u šatoru na trotoaru. U tom horu je oko 90% pevača pripadnika crnačke zajednice i jasno se vidi primer dugogodišnjeg sistematskog rasnog profiliranja. Vidi se kako izgleda kad nemaš pristup uslugama mentalnog zdravlja, nemaš mogućnost jednakopravnog obrazovanja i dolaziš iz delova grada gde je stepen kriminala veći, što je u mnogim primerima posledica toga da otac u porodici nije prisutan. Sistemski rasizam je toliko dubok u ovom društvu, bezbroj knjiga je o tome napisanih i radi se na tome već decenijama, ali to su stvari koje nisu nastale preko noći i verujem da neće ni da se promene preko noći. Ali bitno je da moraju da se promene.
Kako se hor finansira?
Hor je nevladina organizacija i finansira se isključivo iz dobrotvornih priloga i tako što nastupamo – za naše nastupe dobijamo honorar, a radimo na volonterskoj bazi.
Ko sve može da se priključi horu?
Naš hor je otvoren za sve i svako može da se pridruži. Nastupamo na raznoraznim festivalima, na događajima koji deluju u smislu podizanja svesti o beskućništvu, a uspostavili smo i sistem edukacije. Ponedeljkom organizujemo tzv. muzički laboratorij gde učimo osnove muzičke teorije i osnove vokalne tehnike. Zatim, sredom imamo tzv. „neighborhood sing“, radionicu na koju su pozvani svi iz susedstva, ko god želi da dođe, da na sat vremena zajedno pravimo muziku. I stvarno, pravimo muziku, pričamo i iz tih priča često sastavimo pesmu i onda na tu pesmu, znači na tu poeziju, stavimo muziku. Tako se autorstvo pripisuje susedstvu. Nakon toga imamo sedmičnu vežbu i svaki put servira se topla večera, znači uvek se dobija i zdrav obrok. A petkom organizujemo tzv. „music wellnes lab“, gde učimo kako se starati o svom telu i o svom mentalnom zdravlju putem muzike.
Trenutno radimo na par projekata koji su za nas zaista uzbudljivi. Ben Vereen, poznati pevač s Brodveja, pošto snima nov video za jednu pesmu koju je obradio, želeo je da mu budemo gosti, pa smo u trenutnoj situaciji snimali video svako u svojoj kući. To treba da izađe za par nedelja, a isto tako radimo na virtualnom koncertu, našem prvom virtualnom koncertu, koji će se održati 28. juna, na više platmformi, Jutjubu, Fejsbuku, tako da možete da nas pratite – mi smo Urban Voices Project iz Los Anđelesa.
Kako mislite da će se trenutna situacija završiti? Da li smo zaista dostigli tačku bez povratka?
Kako će da se završi? Pa ne znam da li će da se završi, ja to vidim kao neki kontinuum, mislim da neće biti nekog definisanog kraja. Nadam se da će pandemiji da dođe kraj, svakako, i nadam se da će rasizmu da dođe kraj, ali kao što sam već rekla, to nije stvar koja je nastala preko noći i toliko je duboko usidrena u ovoj državi da ne očekujem promene preko noći, ni za godinu, dve, tri. Mislim da će trebati decenije i generacije da se dese promene, da se postigne neki nivo koji je vizija.
Ali promene se već dešavaju, na primer, gradonačelnik Los Anđelesa uzima 150 miliona dolara policiji i ulaže ih u servise koji treba da služe zajednici. I to nije jedini primer, ima ih sve više i više, svakodnevno čitamo o takvim i sličnim potezima. Ima nade ali pre svega ima puno volje i to je najbitnije. Jako puno ima volje i puno odlučnosti od strane ljudi koji pre o tome nisu puno razmišljali i to je ono što ja mislim da je bitno, to je ono što je drukčije, to je ono što daje nadu za implementaciju nekih vidnih promena. Rasizam nije američki problem, rasizam je problem ljudske rase.