Sa nama je Gojko Božović, pesnik, kritičar i vlasnik izdavačke kuće Arhipelag, koji je objavio sabrana dela Danila Kiša, a danas u Kotoru, dan posle izložbe „Ex Voto Danilu Kišu“, kao jedan od onih koji su juče tu izložbu otvorili. Kakav je značaj danas Kišovog dela? Kakve sve odgovore možemo da nađemo kod Kiša danas? Koje poruke nam Kiš otvara i u vezi sa aktuelnom situacijom kod nas i u svetu – antinacionalizam, antipopulizam, antikomercijalizam?
Pisao je da mu nije važno da ga svi čitaju, nego da postoji mala skupina posvećenih ljudi. Šta mislite o tome?
Danilo Kiš danas može da se doživljava kao moderni klasik književnosti. Utoliko pre što, trideset godina od njegove smrti, mi se iznova osvedočavamo kako u svakoj novoj generaciji pisaca i čitalaca on ima veliki broj sledbenika.
Nekada, davno, Danilo Kiš je na jedno pitanje kako zamišlja svog čitaoca odgovorio: „Ima ih malo i svi liče na mene.“ To je verovatno nešto najpogrešnije što je Kiš rekao o svojoj književnoj javnoj karijeri, zato što se pokazalo da njegovih čitalaca ima veoma mnogo i da samim tim mnogi od njegovih čitalaca ne mogu ličiti na njega.
Ali u činjenici da se u novim generacijama stalno javljaju čitaoci i pisci kojima je Kiš prvo književno ime, u čitalačkoj svesti i u poetičkoj svesti, pokazuje se da je to jedna moguća definicija klasika.
Zašto je Kiš postao i moderni klasik, i književnoistorijska figura bez koje se ne može zamisliti ni srpska književnost ni savremena evropska i svetska književnost – ja mislim da je to s jedne strane zbog izuzetnog značaja njegovog književnog dela, a s druge strane zbog toga što je on u svom književnom delu pokrenuo neke od ključnih tema dvadesetog veka.
To su s jedne strane tema nacističkih logora i holokausta, a s druge strane tema boljševičkih i komunističkih progona, montiranih procesa, onoga što je Kiš nazivao misterioznim nestancima ljudi iz svog života, iz svoje biografije, iz stvarnosti svojih savremenika.
Opisujući te ključne izazove pred kojima se našla svest modernog čoveka u dvadesetom veku, pogotovo u njegovoj drugoj polovini, Kiš je pokrenuo pitanja koja su važna naravno i danas.
S treće strane, u Kišovom delu postoji jedna suštinska autopoetička rasprava. On s jedne strane veruje da književnost treba da bude autonomna, što znači da ona može da se meša u poslove velikih sila ovoga sveta, bilo da se oni zovu društvo, politika ili ideologija, a da nijedna velika sila, prema Kišovom mišljenju, ne sme da interveniše u pitanju o književnosti.
I ono što mislim da je obeležilo Kišovu književnost i čini ga i danas prihvaćenim jeste činjenica da je njegova književnost jedna vrsta pobune protiv apstrakcije. Pobune protiv apstrakcije u tom smislu što je on pisao o duboko proživljenom, o onome što je plaćeno najskupljom životnom cenom, i zbog toga u njegovoj književnosti ima tako mnogo dokumentarnosti.
Ta dokumentarnost potom njegovu književnost dovodi na prag verodostojnosti, činjenica je čini verodostojnom i to je važan uslov da bi savremeni čitalac bio otvoren za nova književna pitanja.
Kišove knjige su menjale recepciju čitalaca. Recimo, sledeće godine biće pedeset godina od objavljivanja možda njegove najslavnije knjige „Grobnica za Borisa Davidoviča“, koja govori o montiranim procesima u doba staljinizma.
Ali danas kada čitamo tu knjigu, mi ne čitamo samo svedočanstvo o jednom istorijskom procesu, o jednom ideološkom montiranom procesu, o nizu ideoloških montiranih procesa, već je čitamo i kao neverovatno modernu knjigu o nadzoru, kontroli, cenzuri i pritisku, a to su sve velika pitanja modernog sveta koja su sa novim tehnologijama ta pitanja zaoštrila do krajnosti.
Nažalost, nedavno nas je napustila i Mirjana Miočinović, koja je celog svog života brinula o Kišovom delu, uz pomoć Arhipelaga takođe. Da li su svi rukopisi Kišovi izdati?
Mirjana Miočinović je učinila neverovatan poduhvat u prikupljanju, rekonstrukciji, pripremanju i objavljivanju Kišove književne zaostavštine.
Kiš je bio veoma rigorozan pisac, po pravilu nije čuvao verzije onoga što je pisao. Pisao je, kako je govorio, samo kada mora i kada ima nešto neizostavno da kaže.
Iza njega je ostao broj nedovršenih ili gotovo sasvim završenih rukopisa. Mirjana Miočinović se potrudila da sve te rukopise objavi zaista sa jednom besprimernom filološkom pažnjom, sa kritičkim aparatom i vrlo pouzdanim znanjem.
S jedne strane je priredila Kišove prevode poezije, koji su vrlo raznovrsni, nastajali u različitim periodima i objavljivani uglavnom u časopisima i listovima, ali ih je ona objavila u jednoj knjizi, tako da zahvaljujući njoj mi možemo da vidimo Kiša kao prevodioca.
Objavila je sve sačuvane i objavljene Kišove pesme u jednoj knjizi. Priredila je Kišove drame – i drame pisane za pozorište, i drame pisane za radio, i drame pisane za televiziju.
Objavila je dva Kišova televizijska scenarija, zapravo scenarija za filmove koji nisu realizovani. Jedno je film „Epohe o Marinu Držiću“, a drugo je film „Končarevci“.
Objavila je Kišove eseje u više izdanja, tako da faktički svi eseji koji su objavljivani u periodici kada je Kiš bio vrlo mlad, ili kada je bio student svetske književnosti u Beogradu i pisao neobično zrele književne eseje. Ona je prikupila eseje, uključujući i neke koji su ostali u zaostavštini ili su objavljeni na francuskom jeziku u poslednjim godinama Kišovog života.
Objavila je i, što je posebno od značaja, knjigu „Lauta i ožiljci“. To je knjiga novela koja dolazi posle „Grobnice za Borisa Davidoviča“ i posle „Enciklopedije mrtvih“. U njoj su neke priče koje je Kiš prvobitno planirao da ih objavi u „Enciklopediji mrtvih“, pa ih je iz tematskih razloga ostavio za neku kasniju knjigu.
Tu knjigu nismo dočekali, ali od tih priča koje je on pisao, neke je objavio, neke su nađene u zaostavštini, gotovo sve završene. Mirjana Miočinović je sklopila jednu knjigu vodeći se rukovodnim motivima, načelima po kojima je Kiš oblikovao dve knjige svojih ključnih novela. To su, dakle, „Grobnica za Borisa Davidoviča“ i „Enciklopedija mrtvih“.
Onda je objavila knjigu „Skladište“, u kojoj se nalazi Kišova književna zaostavština praktično cela. Sve ono što bi valjalo u nekom smislu objaviti, što bi moglo da bude važno za čitanje Kišovog dela sadašnjim i budućim čitaocima. I tu se nalaze i neki odlomci eseja i neke beleške koje je Kiš pisao dok se pripremao za pisanje romana, novela ili priča.
Tu se, recimo, nalazi i jedan nedovršen roman o spavačima. I ono što mislim da je od ogromnog značaja za razumevanje Kiša, to je knjiga koju je mogla samo Mirjana Miočinović da priredi – knjiga iz prepiske.
To je knjiga koja donosi sva sačuvana pisma Danila Kiša, poslana njegovim prijateljima. Ima porodičnih pisama, ima pisama poslatih prijateljima iz književnosti, iz izdavaštva, prevodiocima, prijateljima sa kojima je odrastao. Zatim, tu je veliki broj pisama iz Kišove prepiske sa poznatim svetskim piscima, intelektualcima i čitaocima.
Veliki deo prepiske je nastao i povodom stvaralačkih polemika, recimo polemike oko „Grobnice za Borisa Davidoviča“ i oko nastanka „Časa anatomije“. Tu se nalaze čak i dokumenta koja se odnose na sudski proces koji je iz toga proistekao.
Mi sada tu vidimo jednu ogromnu knjigu koja ima preko 600 strana, u kojoj su neka od najznačajnijih imena kulturnog, političkog, društvenog, javnog i pozorišnog života bivše Jugoslavije sredinom 20. veka, ali i mnoge evropske književne, političke i društvene figure.
Možemo reći da je ta knjiga iz prepiske zapravo najbolja Kišova biografija, jer je ona nastajala spontano, kroz pisma, sa jednom vrstom suštinske iskrenosti. Tu vidimo Kišova pisma drugima, ali i pisma drugih Kišu.
Bilo je izuzetno teško prirediti takvu knjigu, zato što je Kiš čuvao pisma koja je dobijao, ali nije čuvao kopije pisama koja je slao. Mirjana Miočinović je jednim neverovatnim trudom uspela da rekonstruiše tu prepisku, tako što je, tragom pisama koja je našla u Kišovoj zaostavštini i arhivi, kontaktirala ogroman broj ljudi – od živih sagovornika, njihovih naslednika, do legata i arhiva gde su neka od tih pisama bila pohranjena.
Uspela je da dobije originale ili kopije pisama koje je Kiš pisao i to je zaista dragocena knjiga za razumevanje Kišove književnosti, ali i za razumevanje Kišovog života.
A da li je nešto ostalo što nije izdato?
Sve ono što je imalo književni značaj i sve ono što je pisano da bude književno, to je zapravo objavljeno.
U ovom trenutku ne postoji nigde u Kišovoj zaostavštini nešto za šta je poznato da nije objavljeno. Verujte mi da ne postoji ništa što Mirjana Miočinović od tekstova, papira ili rukopisa u Kišovoj arhivi nije pregledala više puta i procenila šta bi trebalo da bude objavljeno.
Ono što je pronađeno, to je zaista i objavljeno.
Kakvo je interesovanje danas u Srbiji za Kiša? Znamo da su ga mnogi svojatali, i to kada im je odgovaralo, pre svega vlasti i crkva. Čak ga je i predsednik Vučić pominjao?
Ne, toga se ne sećam za predsednika Vučića da ga je pominjao, ali pošto on stalno nešto govori, nema nikakve sumnje da jeste.
Ali Kiš u današnjem kulturnom, javnom i društvenom životu jeste figura koja ima neobičnu prisutnost u svesti. Zbog toga što je jedan od ključnih pisaca, ključnih modernih klasika u savremenoj srpskoj književnosti, i jedan od pisaca za koje možemo da kažemo da su klasici u različitim epohama.
On je verovatno među tri najčitanija pisca. Posle Andrića i Meše Selimovića, tu svakako jeste Danilo Kiš.
To je pisac na koga se pozivaju i čitaoci i pisci koji dolaze sa najrazličitijih kulturnih, poetičkih, pa ako hoćete i društvenih i političkih polova u današnjoj Srbiji. To prosto pokazuje da se na njega pozivaju i ljudi koji sa njim i njegovim poetičkim ili kulturnim idejama praktično nemaju ništa zajedničko, ali prepoznaju Kišov značaj kao jedan temelj u kojem bi želeli da utemelje svoje ideje.
To je sudbina velikih pisaca, ali i nešto što, čini mi se, bolje od ičega drugog pokazuje koliko je Kiš čitan, koliko je uticajan i koliko je on zapravo živa tradicija savremene srpske kulture.
To se svojim značajem preliva preko svih granica, kako god da ih doživimo i kako god da ih zamislimo, i možemo da vidimo da je Kišovo delo prisutno u svetskim razmerama.
S jedne strane, Kiš je bio predmet čitavog niza eseja velikih svetskih pisaca u poslednjih trideset pet ili četrdeset godina – od Klaudija Magrisa do Danila Kiša su pisali mnogi autori, od Havijera Sirkasa do Vilijama Volmana, od Suzan Sontag do pisaca kao što je Jozef Škvorecki ili teoretičara kao što je Kristijan Salmon.
To pokazuje da je njegovo živo prisustvo u književnosti veoma snažno. Kiš se čak pojavljuje i u nekim delima svetskih pisaca kao književni junak, što daje posebnu harizmu inače harizmatičnoj ličnosti Kiša.
Kišova dela se i dalje prevode. U nizu velikih evropskih zemalja objavljena su izabrana dela Kiša. Veliki nemački izdavač Hanser objavio je izabrana Kišova dela u sedam tomova.
Kišova izabrana dela objavljena su i kod vodećih španskih izdavača u osam tomova. Kiš je objavljen u nekoliko tomova u Brazilu. Stalno se objavljuju ili novi prevodi ili nova izdanja starih prevoda Kišovih dela u Italiji i Francuskoj.
Ono što je zanimljivo jeste da je Kiš sve više prisutan i na Istoku. Na Zapadu je odavno prisutan, ali u novije vreme postaje sve prisutniji i na Istoku.
U poslednjih nekoliko godina četiri Kišove knjige prevedene su u Kini. Posle decenija pauze i ćutanja, Kiš je u poslednjih sedam ili osam godina ponovo preveden u Rusiji.
Jedan kuriozitet je činjenica da je pre pet ili šest godina u Iranu, u Teheranu, objavljena jedna Kišova knjiga, i da čudo bude kompletno – ta knjiga se zove „Grobnica za Borisa Davidoviča“.
Zanimljivo je da u jednom neslobodnom društvu bude objavljena knjiga koja zapravo demistifikuje svaku vrstu tabua, cenzure, potiskivanja i ideološke kontrole, ali to je sudbina velike književnosti – da nas, govoreći o jednom vremenu ili jednom junaku, podstiče da razmišljamo o sopstvenom svetu.
Kakva je vaša saradnja u regionu, mislimo na bivšu Jugoslaviju? Kakva je razmena knjiga, može li se Kiš kupiti u Sloveniji ili u Makedoniji i šta bi trebalo uraditi da se ta cela stvar poboljša?
Uvek ima prostora da se stvari poboljšavaju, u to nema nikakve sumnje.
Takozvani region je prostor u kome postoje razni interesi i različiti konteksti. Neke od zemalja regiona su u Evropskoj uniji, druge nisu, i to stvara određenu vrstu komplikacije u izvozu knjiga i u doživljaju nečega što bi moglo da bude zajednički kulturni prostor i zajednički tržišni prostor.
Kako god bilo, izdavač Arhipelag je od 2011. godine izdavač dela Danila Kiša za tri teritorije – Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku – i mi se trudimo da na sve tri teritorije Kišove knjige budu zastupljene.
Naravno, najveće interesovanje i najveći deo tiraža Kišovih knjiga prodaje se u Srbiji, ali se trudimo da Kišove knjige budu prisutne i u knjižarama u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj.
Voleli bismo da je ta mera prisustva i interesovanja nešto veća. U Crnoj Gori Kiš ima posebnog izdavača, u Makedoniji su objavljene neke Kišove knjige, objavljen je i prevod „Ranih jada“ pre dve godine ako se ne varam, i pored toga još puno drugih.
U Sloveniji je Kiš poznat. Javljaju se čitaoci koji poručuju Kišove knjige iz Slovenije, ali u Sloveniji postoje i neka izdanja Kišovih dela.
Ako se ja dobro sećam, izdavač Beletrina je pre nekoliko godina objavio jedan izbor eseja Danila Kiša, pisanih u različitim periodima.
Mislim da je to dobar izbor koji predstavlja Kiša kao esejistu i predstavlja neke od ključnih poetičkih ideja Danila Kiša.
A u Sloveniji se praktično ne mogu kupiti u knjižarama?
Recimo, to Beletrinino izdanje svakako može. Beletrina je značajan slovenački izdavač i to izdanje Kišovih izabranih eseja sigurno se i sada nalazi u knjižarama.
Druge Kišove knjige su ranije prevođene – svakako su prevođeni „Peščanik“, „Enciklopedija mrtvih“, „Grobnica za Borisa Davidoviča“ i „Rani jadi“ – ali su to nešto starija izdanja i ne znam da li se u ovom trenutku mogu naći u knjižarama.
Dakle, onako za našu dijasporu – oni dođu u Hrvatsku pa kupe?
Ljudi danas poručuju knjige na različite načine, tako da ima čitalaca iz Slovenije koji poručuju knjige Danila Kiša, uglavnom knjige proze od Arhipelaga.
Teška situacija u Srbiji – kako je za vas kao izdavača i za kulturu uopšte?
Za kulturu je teško, zato što je kultura pod različitim vrstama izazova.
Ni u globalnim razmerama nije najbolje vreme za kulturu, zato što se kultura suočava sa tehnološkim izazovima, sa izazovima u kojima se iz društvenog polja koje je dugo vremena pripadalo kulturi potiskuje kultura, a na njeno mesto dolazi zabava.
Snižavaju se osnovni kriterijumi ukusa, a bez tih kriterijuma teško je održati kulturu i kulturne institucije.
U ekonomskom smislu, ne samo u populističkim autokratskim društvima nego i u nekim razvijenim društvima, smatra se da je kultura trošak, a ne investicija, ne način unapređenja društva.
Tako postoje i sve češći ekonomski argumenti protiv kulture, čime se previđa da kultura ima društveni značaj koji u ekonomskom smislu nije nadoknadiv.
U nekim društvima, Srbija je primer takvog društva gde postoji autokratska populistička vlast, vidi se tendencija da se kultura potisne, zato što se kultura doživljava kao platforma kritičkog mišljenja.
Autokratskim vlastima ne treba kritičko mišljenje i ne treba im neka vrsta prosvećenog stava koji je po prirodi stvari sumnjičav i kritički intoniran.
Zbog toga se kultura u Srbiji nalazi u dodatno teškom položaju – potisnuta, marginalizovana i pod jednom vrstom ekonomskih sankcija državnih vlasti.
Ali rekao bih da je kultura, upravo zato što nikada nije imala naročito dobar položaj u poslednjim decenijama, dosta vitalna i dosta otporna.
Nije napustila tu kritičku platformu bez koje ne može da ima istinsku misiju. Ja verujem da će kultura preživeti i ova vremena i da će imati snagu da ljudima ponudi nove sadržaje, nove mogućnosti promene i nove mogućnosti oblikovanja društvene svesti.
Da, nikada kultura nije bila da nije preživela. Šta bismo danas proučavali da nema kulture.
Tako je. Kultura nađe svoj put kao voda.
Razgovor je vodila Jelena Đonović u Kotoru.
4. decembar 2025