Forum Slovenskih kultura iz Ljubljane je krajem septembra 2025 u okviru Festivala slovenske književnosti ugostio, Vidu Ognjenović, književnicu, dramsku autorku, rediteljku, profesorku i diplomatkinju iz Srbije. Povod je bio prevod na slovenački njenog romana Kuća mrtvih mirisa. To je prvo njeno delo prevedeno na slovenački jezik, prevoditeljka je Aleksandra Rekar, a knjiga je izašla u okviru zbirke 100 slovenskih romana. Vida Ognjenović je predstavljala svoju knjigu u Mariboru, Novoj Gorici i Ljubljani. Iskoristili smo priliku da porazgovaramo sa jednom od najznačajnijih savremenih srpskih umetnica čiji je hrabar javni angažman tokom devedesetih godina obeležio borbu za demokratsku Srbiju.
Vida Ognjenović je svojim stvaralaštvom i aktivnim učešćem u istorijski značajnim događajima u Srbiji i na Balkanu devedesetih Godina ostavila neizbrisiv trag. Bila je direktorka Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, stalna rediteljka i profesorka u Beogradu, Novom Sadu, Los Anđelesu i Čikagu. Režirala je gotovo sto pozorišnih predstava, kao i brojne televizijske i radijske emisije. Objavila je 12 knjiga I više puta nagrađivana za svoj rad.
Kako se sada osećate u Ljubljani posle dužeg vremena? Vaša knjiga je ponovo izašla, pa kakav je sada odnos prema tome, s obzirom na to da je prvo izdanje objavljeno pre 30 godina?
Veoma se radujem što mi je knjiga prevedena na slovenački i znam da ću među Slovencima imati čitalaca. Taj odnos sa mojim prijateljima iz Slovenije mi je uvek bio veoma važan i potreban, i na izvestan način, dobro se osećam ovde. U Sloveniji sam puno radila – u Celju, u Novoj Gorici. Spremala sam se da radim i u Ljubljani, ali smo se u međuvremenu rastali. Pozivi više nisu stizali od kada smo se rastali. Nadam se da ću ipak jednom doživeti da uradim predstavu i u Ljubljani. Rado bih se vratila i u Celje i u Novu Goricu – to su divna pozorišta.
Osim toga, Ljubljana mi se baš prolepšala, divno izgleda. Meni je oduvek bila prekrasan grad, drag, dom mnogih mojih prijatelja. Nažalost, mnoge prijatelje sam izgubila i mnogo mi nedostaju. Sada sam došla u Ljubljanu, a više nemam one kojima bih se odmah javila već sa aerodroma. Njih više nema: nema Dušana Jovanovića, nema Radka Poliča. To su bili moji dragi prijatelji i kolege. Nema Andreja Hinka, nema mnogih ljudi. Nema ni Francija Križaja, nema Koruna. Ali oni su tu — u našem sećanju i u sećanju kulture ovog grada i ove zemlje.
Vaše stvaralaštvo je oduvek bilo na preseku književnosti, pozorišta i pedagoškog rada. Kako Vi to vidite?
Ja stalno mislim da je sve to – literatura. U svemu tome se najviše bavim literaturom. Pozorište i literatura su srodne umetnosti, oslanjaju se jedna na drugu koliko god mogu. Ja sam i dramski pisac, i novelistkinja, i pripovedačica, i esejista, i rediteljka raznovrsne orijentacije. U poslednje vreme najviše radim svoje tekstove.
Ranije sam puno radila Čehova, i ovde u Sloveniji; radila sam Šekspira — Hamleta, Ričarda Trećeg. Radila sam razne komade iz svih epoha. To je moja veza sa literaturom svih vremena. A tu je i veza sa savremenom literaturom: i kao pisac, i kao čitalac, i kao rediteljka.
Moram da vas pitam i malo o politici. Radite na fakultetu – kakva je situacija u Srbiji?
Da, radim na fakultetu. Moji studenti su bili blokaderi. Napravili smo tokom leta jednu malu pauzu – produžili smo školsku godinu od maja do kraja jula, gotovo do sredine avgusta, kako bi oni u toj pauzi završili prvi semestar. I tako je i bilo.
Sada su na svim protestima i dalje. Nisu odustali nijednog trenutka. Školsku godinu još nismo počeli, ali smo održavali ispite prepodne ili uveče, kad se oni vrate sa protesta i šetnji. Studentski protesti traju i dalje. Čekamo, zajedno s njima, da se raspišu izbori koje tražimo, kao i da se obavesti javnost o rezultatima istrage u vezi sa padom nadstrešnice. Tu još ništa nije stiglo.
Povremeno objavljuju u novinama neke izveštaje da tužilaštvo radi svoj posao. Nadamo se da će ga uskoro završiti i da će nas obavestiti o rezultatima, da vidimo ko su odgovorni. Taj događaj nije mogao da se dogodi niotkuda, nadstrešnica nije pala zato što je „htela“, nego zato što je loše napravljena i što nije dobila upotrebnu dozvolu. Dakle, neko mora biti odgovoran. Mi čekamo da tužilaštvo to obavi. I naravno, čekamo i izbore, da vidimo kako ćemo dalje.
Osim što ste sve to što smo nabrojali, Vi ste i aktivni u politici decenijama. Da li bi vaše stvaralaštvo izgledalo drugačije da niste rođeni baš na tom mestu i u to vreme, u turbulentnim devedesetima, a i danas?
To su pretpostavke, ne mogu ni da pretpostavim. Svačije stvaralaštvo bi bilo drugačije da živimo, recimo, na Novom Zelandu, ili u zemljama Južne Amerike koje su takođe daleko od „mirnog podneblja“. Ali da, verovatno bi bilo drugačije.
Međutim, moj politički angažman i moja književnost nemaju mnogo veze. Ne mogu da kažem da nemaju nikakve, jer pišem o onome što najbolje znam, o svojim savremenicima, o ljudima koji su nam prethodili. Moj interes za politiku je interes građanke, a ne interes pisca. Ne opisujem politiku i političare kao takve, niti njihovu ulogu. Bavim se drugim stvarima. Ali nije mi svejedno u kakvoj političkoj sredini živim i ne želim da živim kao nekakvo „pokućstvo“, kao orman, kojem nije važno ko ga upotrebljava. Ja živim kao građanka, želim da imam sva svoja građanska prava i da ih branim od svake uzurpacije.
Vi ste i pobudnica, jedna od inicijatorki zbirke „Sto slovanskih romana“. Kakav je vaš odnos prema tome?
Podržavam ga, naravno, od prvog trenutka. Kada je ta ponuda stigla iz Slovenije, kada je Andrea Richter došla i objasnila projekat, ja sam tada bila predsednica Srpskog PEN centra. Smatrala sam da tome treba dati ozbiljnu podršku, da nije dovoljno da to bude pojedinačna podrška, pa čak ni podrška udruženja književnika. U to vreme smo u Beogradu imali tri udruženja, SKD (Srpsko književno društvo), UKS (Udruženje književnika Srbije) i još jedno treće, koje više ne funkcioniše.
Dok bi se ona udruženja dogovorila, procenila sam da je najbolje da to preuzme PEN. Upravni odbor PEN-a se jednoglasno složio, i mi danas služimo kao kancelarija tog projekta. Predstavili smo ga Ministarstvu kulture, koje ga je prihvatilo i stoji iza njega, a PEN je nosilac projekta u Srbiji.
Naš poznati izdavač Gojko Božović, autor izbora deset srpskih pisaca i deset srpskih romana, takođe je uključen — delimo kancelariju sa njegovom izdavačkom kućom. On je i potpredsednik PEN-a, pa kroz njega dodatno podržavamo i radimo na projektu.
Razgovarala Biljana Žikić