Teroristički napadi u Parizu

Piše: Adam Gopnik

Prevela na srpski: Tamara Mardešić

Ironije, od kojih je o nekima previše bolno razmišljati, ispunjavaju vazduh jutro nakon terorističkih napada, za koje je odgovornost preuzela Islamska država i u čijem je sprovođenju učestvovao bar jedan francuski građanin, ubile su preko stotinu Parižana. Andréu Glucksmannu, filozofu, koji je umro prošle sedmice, u petak popodne na groblju Père Lachaise opširne posmtne govore održali su upravo mnogi od onih koji se godinama bore da pronađu pravi način da govore o terorizmu- tako da ne podležu rastućem besu ili ga iskoriste kao izgovor za neprosvećenost. Niko nije mogao ni da zamisli da će se sledeće noći, na mestima tako blizu groblja Père Lachaise čuti pucnji.

Sam Glucksmann je nakon 11. septembra, napisao izuzetnu knjigu pod imenom „Dostojevski na Menhetnu“, koja još uvek nije prevedena, a u kojoj je insistirao na tome da je moderni terorizam, uključujući i islamski, nihilistički pre nego verski, pa čak i pre nego politički. Razloge je povezao sa terorizmom iz prethodnog veka- sa nasiljem koje su Dostojevski i Konrad tako dobro dramatizovali, a koje ne doprinosi političkom cilju već se vraća divljoj osveti i egzistencijalnoj poruci: „Ubijam, dakle postojim.“ Naravno, saopštenje članova ID na francuskom, u kome prihvataju odgovornost za ova masovna ubistva- napade na slepo na stadion, rok koncert, kafiće, a da se pritom ni na jednom od tih mesta ne okupljaju bogati- imalo je, uprkos prividnoj političkoj logici, dublji prizvuk neobuzdanog besa i krvavog ludila, pripisanog drevnom besu zbog postojanja Pariza kao mesta za uživanje. „Prestonica prostitucije i obscenosti na meti… Pariz se tresao pod njihovim nogama a njegove ulice su bile neprobojne pod njihovom kontrolom“, hvalila se ova grupa. „Rezultat ovih napada“, rečeno je u saopštenju, „bila je smrt najmanje 100 krstaša.“ Ljudi koji sede na terasi kambodžanskog restorana- krstaši, zaista.

Terorizam ovog nihilističkog reda teško da je nepoznat u Parizu. Ali za teroriste iz sedamdesetih- kao što su Palestinci, koji su 1982. godine počinili vrlo sličan strašan čin, ubijanje bombama i mašinskim puškama bespomoćnih ljudi koji su večerali u jevrejskom restoranu Chez Jo Goldenberg u Mareu (Marais- predgrađe Pariza, prim. prev.)- se bar činilo da neka strašna logika publiciteta rukovodi njihovim poduhvatima. Nova glad za masovnim žrtvama, koja u mnogome prevazilazi čak i potrebe za đavolskim publicitetom, povezana je sa širom apokaliptičnom vizijom, obnavljanjem verskog rata u dvadesetom veku, što je u poruci ID istaknuto sa takvim zadovoljstvom. Saopštenje je upozorilo da je ovo „tek prva od mnogih oluja.“ Ovakav stav, koji je delio i Glucksmann, o nepomirljivom ratu između modernosti i neo-srednjevekovne želje za vlašću i apsolutnim verskim ratom, danas mnogim Parižanima verovatno deluje mnogo ubedljivije nego ikada pre.

Sigurno, scene u koncertnoj dvorani Bataclan- gde je u još jednoj strašnoj ironiji, američka grupa Eagles of Death Metal (pop-rok grupa; ime je ironično) upravo počela da peva „Kiss the Devil“ (Poljubi Đavola) kada je započeo pokolj- su bile scene ludila u koje je teško poverovati, ne scene uzimanja talaca radi ostvarivanja nekog cilja, već pokolj koji je sam sebi cilj. Scene koje su preživeli Francuzi opisivali u jutarnjim novinama su bile neopisivo okrutne: „Neko telo je palo na mene- iskrvarilo mi je na noge… Čovek koji je sedeo pored mene, otprilike pedesetogodišnjak, pogođen je pravo u lice, u glavu. Komadići mozga i mesa pali su mi na naočari“, prisećao se jedan od preživelih srećnika.“ Pokušavao sam da gledam u pod, bila je prava poplava krvi.“ Još jedna posetiteljka koncerta, po imenu Célia, prisećala se: „Jasno sam videla napadače. Mislim da ih je bilo četvorica. Lica im nisu bila skrivena. Svi su bili veoma mladi, imali su po dvadesetak godina. Nisu bili previše zgodni, ali nisu izgledali ni kao zločinci. Nosili su velike tunike, jedan je imao bež tuniku, a dvojica su bila sasvim u crnom. Onaj u bež tunici je imao kratku bradu. Svi su bili sa Bliskog Istoka, ali su govorili francuski bez akcenta.“ Još jedan posetilac koncerta se prisetio da je jedan od napadača rekao: „Vi ste ubili našu braću u Siriji, a sada je red na vas“, dok su pucali u gomilu. Pucnjava je bila neprekidna, a napadač je vikao: „Prvi koji se makne, biće ubijen.“ Célia je dodala: „Moj mobilni telefon je svetleo jer sam nameravala da snimim delove koncerta, ali ga nisam izvadila. Dobro je da nisam, jer su oni koji su izvadili svoje telefone, bili odmah ubijeni.“

Drugačije viđenje ovih postupaka, je naravno, da su oni jedna bitka u posebnom ratu, koji je započela ID na Bliskom Istoku, sa svojom posebnom logikom, koja posmatrana hladnokrvno, zvuči ovako: Mi ubijamo u Siriji, oni ubijaju ovde; mi napadamo njih, oni napadaju nas; i pre nego što razmislimo o uzrocima, moramo da izaberemo da ponovo napadnemo ili da prekinemo da napadamo. Čak i filozof Pascal Bruckner, koji je održao jedan od tri posmrtna govora na Glucksmannovoj sahrani (druga dvojica su bili Bernard Kouchner i Daniel Cohn-Bendit), prihvata sumornu činjenicu rata. „Da, to je rat bez jasnog neprijatelja, pošto se džihadisti mogu pojaviti bilo kada, bilo gde,“ napisao mi je Bruckner jutros. „Francuska je napeta: znali smo da će se desiti masovniji napad od onog na redakciju Charlie Hebdo. A sledećeg puta bi mogao da bude još veći.“ Bruckner čvrsto veruje u militantno rešenje ovog problema: „Moramo džihadistima uskratiti ustavna prava. Kao što ste vi učinili Patriotskim aktom. „Nastavio je: „Danas su ulice prazne. Jutros sam otišao u Bataclan: svi prozori prodavnica u okolini imaju rupe od metaka. Preplašeni smo i ispunjeni mržnjom u isto vreme. Ovo je mračan period, ali nećemo odustati.“

Njujorčani su posle 11. septembra shvatili da je jedna od najopasnijih posledica terorizma, autoimunitet, koji nastupa kada se organizam, umesto da se bori protiv zlog osvajača, bori protiv sebe. Izgleda da jutros u Francuskoj, posle ovdašnjih napada, postoji takav konsenzus u prilog masovnih privođenja i hapšenja- logika koju je lako kritikovati sa distance, ali koja će imati ogromnu podršku u zemlji u kojoj je upravo preko noći ubijeno preko stotinu ljudi. „Islamski fundamentalizam mora biti uništen, radikalne džamije moraju biti zatvorene, a radikalni imami proterani“, napisala je Marine Le Pen na svom Twitter nalogu, a zatim nastavila: „Francusko državljanstvo mora biti oduzeto teroristima koji ga imaju, a oni proterani iz naše zemlje.“ To je poruka koja će, zbog svojih neumoljivih neminovnosti, biti primamljiva prestrašenim ljudima. Cilj terorizma je zastrašivanje. Teško je ne videti da iz toga mogu proizići dalje katastrofe.

Ali, u Francuskoj takođe postoji volja, slična onoj kod Njujorčana, da ne budu uništeni i da ih terorizam ne pretvori u građanstvo koje više sebe ne može da prepozna. Njujorčani su shvatili da možete živeti ili svoje živote ili svoje strahove, a da je uvek mudrije živeti svoje živote. Bernard Schalscha, je jutros, pišući u žurnalu La Règle du Jeu (u čijem sam savetodavnom odboru i ja), zamolio svoje zemljake da „požele jedno neizmerno „Ne u naše ime“ od strane desetine hiljada muslimana i muslimanki“ i da “ postignu ogromnu energiju solidarnosti… da Francuzi i imigranti dele istu borbu za demokratiju.“ Schalscha je zamolio čitaoce da „pokažemo svoju bratsku humanost, da su naše vrednosti univerzalne i da jedna mala grupa ne može uneti razdor među nas… I uskoro, što je pre moguće, moramo se nasmejati i ispiti svoje čaše na terasama bistroa, kako bismo dokazali da nema predaje. Kako bismo dokazali da volimo život i da ćemo ga braniti tako što ćemo ostati jaki, smireno jaki. Jači od ludaka koji sanjaju jedino o smrti.“ Bila je to jedna dobra francuska želja, koju je bilo teško podržati ovog teškog Pariškog jutra.

The New Yorker, 14.11.2015.