{"id":8687,"date":"2020-12-24T14:48:49","date_gmt":"2020-12-24T14:48:49","guid":{"rendered":"https:\/\/dkis.si\/?p=8687"},"modified":"2023-08-31T12:57:04","modified_gmt":"2023-08-31T10:57:04","slug":"razmisljanja-iz-jedne-sobe","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/dkis.si\/sr\/razmisljanja-iz-jedne-sobe\/","title":{"rendered":"Razmi\u0161ljanja iz jedne sobe"},"content":{"rendered":"
\"\"
M. Esher_Relativnost (izvor Vikipedija)<\/figcaption><\/figure>\n

Pi\u0161e: Sa\u0161o Puljarevi\u0107<\/p>\n

    \n
  1. ako vam je dobro, onda ni\u0161ta, dobro vam je ni\u0161ta, dobro je ni\u0161ta, dobro, ni\u0161ta\u2026<\/em><\/li>\n<\/ol>\n

    Kasno je. Le\u017eim sku\u010den na kau\u010du dok preda mnom treperi beloplavo svetlo ekrana televizora. Kasno je, trebalo bi da ugasim televizor ili da barem promenim kanal. O\u010di mi se sklapaju i do vidnog korteksa sti\u017ee mi samo jo\u0161 poneka sli\u010dica, kao da je neko usporio snimak pa sad jasno mogu da vidim sve pojedina\u010dne slike iz kojih je sastavljen. Odjednom shvatim da su sve te sli\u010dice u stvari jedne te iste, kao da je do\u0161lo do neke tehni\u010dke gre\u0161ke pa se sad snimak stalno vra\u0107a na po\u010detak i zatim ponovo po\u010dinje. Stvarno bi trebalo da promenim kanal ili mo\u017eda da javim kablovskom operateru da ne\u0161to nije uredu. Mrzi me da tra\u017eim broj, a ionako verovatno samo buncam, pa bi zato bilo bolje da samo promenim kanal. Ali me mrzi. Daljinski stoji na stolu i da bih ga dohvatio trebalo bi da se podignem, da se ispru\u017eim, napustim u\u0161u\u0161kanu ljusku od kau\u010da i \u0107ebeta, da izlo\u017eim telo hladno\u0107i zimske ve\u010deri i da ustanovim kako su mi noge utrnule i da mi je be\u0161ika prepuna.<\/p>\n

    Ne ustajem, izgleda da mi je ipak dobro. Jo\u0161 ako sklopim o\u010di ionako ne\u0107u ni\u0161ta da vidim. Mrzi me da se dignem, i tako nastavljam da gledam preskakuju\u0107e sli\u010dice, dozvoljavam im da me hipnoti\u0161u, da mi zbog njih misli lelujaju kao Njutnovo klatno u mra\u010dnom i beskona\u010dnom ni\u0161tavilu. Lepo je meni majka govorila, lenj si, sine, ko pas.<\/em><\/p>\n

      \n
    1. kratka senka pro\u0161losti <\/em><\/li>\n<\/ol>\n

      Od zavr\u0161etka drugog svetskog rata pro\u0161lo je sedamdeset pet godina. Toliko koliko vi\u0161e-manje traje jedan prose\u010dan ljudski vek. Pitam se da li \u0107e se ljudski \u017eivot napretkom medicine produ\u017eavati proporcionalno, odmicanjem od \u010detrdeset pete. Trenutno bi to zna\u010dilo da sam negde na tre\u0107ini. Ako budem imao sre\u0107e, \u010deka me jo\u0161 pedeset nekakvih vremenskih jedinica. Pedeset novih godina, pedeset letnjih odmora (da\u0107ebog!), pedeset ro\u0111endana, pedeset slava (ako kum po\u017eivi), pedeset godina svakojakih cimanja, dernjave, gu\u017eve, jurnjave, huke, buke, obaveza, propu\u0161tenih prilika, mo\u017eda i nekih lepih trenutaka. Valjda. Od te vrste neizvesnog ponavljanja hvata me panika i tonem u ki\u010d \u2013 koji je to ritam, ritam\u2026<\/p>\n

      I? \u0160ta sam dosad nau\u010dio? \u0160to vi\u0161e razmi\u0161ljam sve vi\u0161e mi se \u010dini da nema tu dosta toga da se nau\u010di. Znate ono, \u017eivot pi\u0161e romane, a mi nikako da pogodimo u kojoj smo to pri\u010di. Mada, trenutno mi sve ovo li\u010di na neki jeftini pornohoror sa mirisom poli salame. Znaj ga\u2026<\/p>\n

      Hteo sam da ka\u017eem ne\u0161to sasvim drugo. Od drugog svetskog rata pro\u0161lo je tek sedamdeset pet godina, a sve se \u010dini da sve to \u0161to se de\u0161avalo za vreme te \u010detiri godine i ne\u0161to malo pre toga polako i\u0161\u010dezava iz pam\u0107enja. Pe\u0107i samo \u0161to su se ohladile, a zaboravlja se ko i za\u0161to je uop\u0161te lo\u017eio vatru. Da ne govorimo o pro\u0161lom ratu koji se verovatno slu\u010dio negde na prelomu jure u kredu. \u0160to bi rekla moja baba, ju, pored mene \u017eive!<\/em><\/p>\n

      Pam\u0107enje je \u010dudna zverka i da bi pre\u017eivela treba je stalno hraniti, a kao i kod ma\u010di\u0107a i ku\u010di\u0107a, a pogotovo kod ljudi, svakako je va\u017eno ko je i \u010dime hrani. U poslednje vreme dave je bakrom, bronzom, gvo\u017e\u0111em, mermerom i kamenom. Verovatno misle da \u0107e tako stasati, da \u0107e je napokon uobli\u010diti po svom baroknom i, izvinite na prozai\u010dnosti, revizionisti\u010dkom liku. A meni je u svemu tome najsme\u0161nije \u0161to su me, da prosti veliki \u017eupan, kad sam bio mali, zezali da imam u ga\u0107ama \u017eir.<\/p>\n

      Dok je to bilo jo\u0161 ne\u0161to najuobi\u010dajenije, dok mrak jo\u0161 nije padao tako rano, jedne ve\u010deri \u0161etao sam gradom. Vazduh je brujao. Nisam hteo da ulazim u to za\u0161to, ali onda sam ih video, \u0161a\u010dicu ljudi u svetlucavim prslu\u010di\u0107ima kako se ko\u010dopere nekakvim transparentima i ispru\u017eenim desnicama. Sve je to izgledalo kao neki ludi letnji ples ili ono kad mu\u017ejaci nasrnu kako bi svim svojim \u0161arenim perjem i svakojakim pi\u0161tanjem osvojili \u017eenku. Naravno, zna se, \u017eenku kroz \u010diju prozirnu ko\u017eu isijavaju plave vene, \u017eenku koju ju je iznedrilo duboko panonsko more ili brdovito etrursko zale\u0111e, \u017eenku koja, blago majci, ljubi skute a pritom ne ispu\u0161ta varja\u010du iz ruke, o, Santa Maria della Salute<\/em>!<\/p>\n

      Mora da me je sva ta koncentracija feromona u vazduhu udarila u glavu i dok je urlik postajao sve ja\u010di, ja sam se, onako skamenjen, sve vi\u0161e gubio u prostoru i vremenu, a telo jedva da sam jo\u0161 ose\u0107ao. Na tren u\u010dinilo mi se da sam u toj grupi prepoznao nekog lika, ali prebrzo je uronio ispod maske i sku\u010dio se ispod ka\u010dketa da bih mogao da budem siguran. Znam samo da je bio mlad, ba\u0161 kao i ja.<\/p>\n

        \n
      1. terca na ti\u0161inu <\/em><\/li>\n<\/ol>\n

        Istina je pukla. Da li je ikad bila cela ostaje nerazre\u0161ivo pitanje, ali ona se danas deli na parampar\u010dad pa tako neki od nas vole da se di\u010de svojom \u010desticom, sinegdohom kojom se kite kao ordenjem. Sve zavisi od konteksta, zar ne? \u010cisto sumnjam da smo svi toliko dobro shvatili i protuma\u010dili konstruktivisti\u010dku tezu (ili pak be\u0161e postmodernisti\u010dka?) da je svaki narativ, posledi\u010dno i istina, ljudski konstrukt pa samim tim podle\u017ee svakojakoj relativizaciji. Teorijska prepucavanja zabavna su dok ostaju samo to \u2013 teorijska.<\/p>\n

        Jeste, za sve su krivi postmodernisti. Zbog njih mi, jadnici, danas ni u \u0161ta ne mo\u017eemo da poverujemo, pa tako olako poverujemo u sva\u0161ta. Njihovo bogohuljenje svima nam je izmaklo tlo pod nogama pa u bezglavoj jurnjavi za tvrdim osloncem pribegavamo i najmanjem tragu \u010dvrstine. U tome se zapravo krije legitimacija la\u017ei i apsolutna destrukcija jednog od osnovih postulata tobo\u017enjeg prirodnog poretka, sumnje.<\/p>\n

        Ponekad, dodu\u0161e sve \u010de\u0161\u0107e, pomislim da je moje mi\u0161ljenje i mi\u0161ljenje ljudi koje cenim, onih koji su mi bliski, zapravo mi\u0161ljenje neke opskurne manjine, i samim tim nemamo pravo da se bunimo. Ko sam ja da vam name\u0107em (svoja?) pravila? Ne\u0161to o diktatu ve\u0107ine vamo-tamo, ali zatim se zapitam \u0161ta je to u stvari tzv. ve\u0107ina. Ve\u0107i broj od nekog drugog broja, dobro, ve\u0107i broj nekih koji se ne sla\u017eu sa nekim drugima, dobro, ali samim tim mi delovanje ve\u0107ine ne postaje ni\u0161ta jasnije. Veliki\u0107 je jednom, ili verovatno vi\u0161e puta, rekao da ve\u0107ina nikad ne zatalasa sama po sebi. Talasaju male grupe pojedinaca sve dok njihovo talasanje ne skrene pa\u017enju ve\u0107ine. (U glavi mi iska\u010de animirani Venov dijagram sa bezbroj kru\u017ei\u0107a, svaki trese svojim okicama i glupavim osmehom.) Dakle, taj trenutak kada zatalasa jedan od malih kru\u017ei\u0107a je, kako se to danas moderno ka\u017ee, presudan. Naime, ve\u0107ina svojom pravedni\u010dkom pesnicom mo\u017ee to talasanje jednostavno da satre ili da mu se pridru\u017ei pa da svi kru\u017ei\u0107i zatalasaju u istom ritmu. A mo\u017ee i, vi\u0111i vraga, jednostavno da se ne obazire na to minorno talasanje i ostavi kru\u017ei\u0107 da skaku\u0107e svoj ludi ples negde na dru\u0161tvenoj margini pa tako sve dok joj krv i \u010dast ne kucnu na prozor, ali tada je ve\u0107 kasno.<\/p>\n

        \u010cini mi se da sam malo zapetljalo, a u pozadini mi stalno kljuca Valjarevi\u0107 sa svojim, ko meni daje do znanja da sam u pravu kad pri\u010dam o nekim stvarima<\/em>\u2026 Ne znam, Srki brate, ali ja bih ipak radije da verujem tebi.<\/p>\n

          \n
        1. bajka o promaji <\/em><\/li>\n<\/ol>\n

          U poslednje vreme niko vi\u0161e ne pi\u0161e enciklopedije. Danas ti Didro do\u0111e kao neki biblijski Gugl. Zna\u010di, kucam i pitam \u010diku, ali, gle \u010duda velikoga, ne dobijam pametan odgovor. Da je neko u ovo vreme napisao enciklopediju, siguran sam da bi morao u nju da uklju\u010di i \u010dlanak s naslovom \u201eza\u0161to su ljudi \u0111ubrad\u201c. Tabula rasa, koji moj\u2026 Jeste, ali samo ako je rasa ona prava.<\/p>\n

          Za\u0161to su, dakle, ljudi \u0111ubrad? Iz jednog sasvim jednostavnog razloga, zato \u0161to to mogu biti. Kasnije u to se me\u0161a i priglupost pa sve zavr\u0161ava nekim jezivim sadisti\u010dkim \u0107eifom. Ili je pak bila priglupost prva? Ili strah prouzrokovan obi\u010dnim neznanjem, nepoznavanjem? \u0160ta uop\u0161te zna\u010di da si \u0111ubre? Lepo rekoh, \u0161teta \u0161to niko vi\u0161e ne pi\u0161e enciklopedije.<\/p>\n

          Od pamtiveka smi\u0161ljanje je bilo popularna ljudska rabota, samo \u0161to je danas do\u0161lo do izmene uslova poslovanja. Ho\u0107u da ka\u017eem, zajebite Erato, Kaliopu, Taliju i njihove sestrice, danas vam je strah najve\u0107i izvor inspiracije. Strah mi, boginjo, pevaj, \u010doveka, Fobosu sina<\/em>. Um koji se boji sposoban je da smisli naj\u010dudnovatije razloge i obja\u0161njenja za svoje postupke, sposoban je u potpunosti da ugu\u0161i razum i da krene na najfantasti\u010dnije pute\u0161estvije mr\u017enje i netrpeljivosti. I \u0161to je najgore, da bude pritom sadisti\u010dki zadovoljan sam sobom. Nema tu logike, uzro\u010dno-posledi\u010dne veze, ma kakva koherencija, \u0161ta ima tu da se razmi\u0161lja, be\u017ei bre\u2026 Pred o\u010di opet mi iska\u010de onaj mladi\u0107 u svetlucavom prsluku: \u201eMa, ko da be\u017ei? Pa meni je pritisak toliko porastao da mi se upalila prostata pa su mi se od vi\u0161ka testosterona uko\u010dile noge, nema nazad, zna se, ubij ili budi ubijen. Koga strah, ko ne sme? Ja sam maj\u010din sin, meni osim svete ikone i bra\u0107e kolja\u010da ne treba ni\u0161ta i nikoga se ne bojim!\u201c<\/p>\n

          Dobro, mo\u017eda preterujem, ali su\u0161tina ipak nije toliko daleko, jer jedino \u0161to je jo\u0161 ve\u0107e od straha i jedino \u0161to mo\u017ee da ga prevazi\u0111e jeste priznanje da taj strah postoji. Kolika se zapravo nesigurnost krije u tome da \u010dovek temelje svog identiteta gradi na ubicama, odakle ta silna potreba da se opra\u0161ta klanje, silovanje, ubijanje, nasilje\u2026 Institut kolektivne krivice opasan je instrument koji dopu\u0161ta da se upla\u0161eni d\u017eelati u bekstvu istope i sakriju u kolektiv. A \u0161ta \u0107emo sa onima \u0161to \u0107ute?<\/p>\n

          De\u010dko (da, ti \u0161lja\u0161tavi), narod je ve\u0161ta\u010dki konstrukt, bajka za laku no\u0107 koju je smislio upla\u0161eni um, jer nije mogao da shvati za\u0161to ja imam plave, a ti crne o\u010di, zato \u0161to je bio svet tako velik, a on tako mali i sam, pa je morao da smisli drugare, nema to nikakve veze s nama. Ostavi to, a \u0161ta su oni<\/em>, nema to nikakve veze s nama, to je do njih. Do\u0111i da te zagrlim, nije to ni\u0161ta stra\u0161no, svi se mi pomalo bojimo tame, samo, molim te, nemoj da bude\u0161 \u0111ubre.<\/p>\n

            \n
          1. opet to<\/em><\/li>\n<\/ol>\n

            Jo\u0161 uvek je kasno, pro\u0161lo je dva, \u00a0jo\u0161 uvek le\u017eim i blejim u sli\u010dice. Jedna od stvari, koja me nervira u tom bunilu, u toj epilepti\u010dkoj igri ve\u0161ta\u010dkog plavetnila je nedostatak hrpe faktografskih argumenata. Moj jedini argument je sistem vrednosti \u2013 sistem koji ne ugro\u017eava, ne la\u017ee, ne potcenjuje, ne ubija, ne deli, sistem koji je ni\u010diji i istovremeno sva\u010diji, sistem u kome svako mo\u017ee aktivno da u\u010destvuje, gde svako ima podjednake mogu\u0107nosti, sistem u kome je normalno da se boji\u0161 ali da to istovremeno i prizna\u0161 i poku\u0161a\u0161 da prevazi\u0111e\u0161 taj strah, sistem kome nisu potrebne himne, barjaci i ikonografija, sistem u kojem je svet jedino \u010dovek.<\/p>\n

            Ali upravo u tome zjapi i moj glavni problem, ne samo da je ovakav stav pomalo pateti\u010dan (u fazonu vjeruj u ljubav\u2026), ve\u0107 i na sve prigovore mogu da odgovorim samo jednozna\u010dnim to nije uredu<\/em>, to se tako ne sme<\/em>. Mo\u017eda je problem u meni, ali nikako da shvatim za\u0161to je toliko lak\u0161e pozivati se na bajke, basne i pri\u010de, mitove i legende, a pri tom posve zanemariti sistem vrednosti koji po\u010diva na onome \u0161to je nama svima zajedni\u010dko, onom ljudskom\u2026<\/p>\n

            Pro\u0161lo je dva i od monotonog treperenja postaje mi muka. Di\u017eem se, hladno mi je, noge mi trnu, vrat mi je uko\u010den, kiselina iz \u017eeluca pr\u0161ti, be\u0161ika ho\u0107e da mi eksplodira. Stojim i na tren sklopim o\u010di, hajde sad lepo da odem do vecea pa \u0107u onda da zovem. Zivka\u0107u sve do jutra, mo\u017eda \u010dak zamenim i kablovskog operatera.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

            Do\u0111i da te zagrlim, nije to ni\u0161ta stra\u0161no, svi se mi pomalo bojimo tame, samo, molim te, nemoj da bude\u0161 \u0111ubre.
            \nPi\u0161e: Sa\u0161o Puljarevi\u0107<\/p>\n","protected":false},"author":2,"featured_media":8688,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_editorskit_title_hidden":false,"_editorskit_reading_time":0,"_editorskit_is_block_options_detached":false,"_editorskit_block_options_position":"{}","footnotes":""},"categories":[3],"tags":[],"class_list":["post-8687","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-columns"],"translation":{"provider":"WPGlobus","version":"3.0.0","language":"sr","enabled_languages":["sl","sr","en"],"languages":{"sl":{"title":true,"content":true,"excerpt":true},"sr":{"title":false,"content":false,"excerpt":true},"en":{"title":false,"content":false,"excerpt":true}}},"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/8687","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=8687"}],"version-history":[{"count":2,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/8687\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":11361,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/8687\/revisions\/11361"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media\/8688"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=8687"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=8687"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=8687"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}