{"id":7845,"date":"2018-07-25T22:49:37","date_gmt":"2018-07-25T22:49:37","guid":{"rendered":"https:\/\/dkis.si\/?p=7845"},"modified":"2023-05-18T11:57:23","modified_gmt":"2023-05-18T11:57:23","slug":"manjinski-jezik","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/dkis.si\/sr\/manjinski-jezik\/","title":{"rendered":"Manjinski jezik"},"content":{"rendered":"
\"\"<\/a>
Foto: Muanis Sinanovi\u0107<\/figcaption><\/figure>\n

Pi\u0161e: Muanis Sinanovi\u0107<\/strong><\/p>\n

„I’ve been to a minor place<\/em><\/p>\n

and I can say I like its face<\/em><\/p>\n

if I am gone and with no trace<\/em><\/p>\n

I will be in a minor place“<\/em><\/p>\n

Iz jezika na kome sada pi\u0161em bio sam prognan jer u njega nikada nisam bio primljen. Kada sam pokazao da ga poznajem, kada sam uranjao u njegove zvukove, u mnoga neobi\u010dna zna\u010denja i kada su se iz njega u mojim unutra\u0161njim o\u010dima bujale slike koje su za mene imale najintimniji i veli\u010danstveni karakter, moj govor je na tom jeziku prihva\u0107en ili kao rezultat marljivog u\u010denja, kao ne\u0161to trivijalno ili kao jezi\u010dki diletantizam. Zadnji prigovor dolazio je od ljudi koji su i sami bili o\u010digledni diletanti \u2013 dugo sam se zbog toga uzrujavao, ali prestao sam. Jer nau\u010dio sam da je osoba sa vi\u0161im znanjem koja sebi dopusti ljutnju ili ogor\u010denost ili polemiku sa osobom sa ni\u017eim znanjem, izgubljena. Neumorno \u0107e tragati za razumevanjem u protivniku, a time \u0107e ga samo produbljivati i puniti sadr\u017eajem koji mu ne pripada. Na taj na\u010din \u0107e ga u svojim o\u010dima naduvati i od njega napraviti idola kome neprestano treba odgovarati i o njemu razmi\u0161ljati; a time \u0107e sebe poniziti, staviti u stanje nekoga ko ima ni\u017eu vrednost. Protivnika treba razumeti, a razumevanje zna\u010di prihvatanje; me\u0111utim, prihvatanje ne zna\u010di pomirenje. Radi se o transformaciji odnosa sa protivnikom, a ne njegovo i\u0161\u010deznu\u0107e ili suzbijanje suprotnosti.<\/p>\n

Ako je moje vladanje jezikom shva\u0107eno kao ne\u0161to prirodno, i sam to prihvatam kao ne\u0161to prirodno. Ali tako nije bilo, jer to nije bio moj prvi jezik na kome sam po\u010deo da mislim neke daleke de\u010dije misli koje bi neki nazvali jednostavnim, a ja ne bih \u2013 jer me je moje kasnije razmi\u0161ljanje o jeziku nau\u010dilo da razmi\u0161ljanja izvan jezika nema, da je jezik ve\u0107i od nas i da je, dakle, misao koja se na njemu odvija tako\u0111e ve\u0107a od nas, gipkija, jeste u nama ali nam je tu\u0111a, kao uspelo bacanje na ko\u0161; ne\u0161to \u0161to je na neki na\u010din o\u010digledno stvar spretnosti, ali \u010dije zakonitosti koje se pojavljuju u deli\u0107u sekunde, u pogledu na obru\u010d sa malim pre\u010dnikom, nikada ne mogu da nam postanu sasvim jasne. Jezik na kome pi\u0161em nau\u010dio sam upravo zato \u0161to je moj drugi jezik, zato \u0161to je strani jezik; moje vladanje jezikom posledica je silne \u017eelje da ga pripitomim,\u00a0 dakle nije ne\u0161to posve uobi\u010dajeno. Ali oni koji su moje vladanje jezikom shvatili kao dobrodo\u0161lo iznena\u0111enje, pokazali su time da me smatraju strancem.<\/p>\n

Odnos prema jeziku tako je uvek obele\u017een nekom traumom otu\u0111enja koja se pojavljuje jednom u jednom, drugi put u drugom obliku; to je najunutra\u0161njije, a istovremeno neuhvatljivo; mo\u017eda kao oni snovi u kojima mora\u0161 da se pokrene\u0161, ali ti to nekako ne uspeva, u kojima te izdaju tvoji sopstveni udovi koji u toj situaciji postaju strano telo. Jezik koji najbolje znam je jezik stranca. Jedna pesma koju sam napisao na maternjem jeziku: ukradena zemlja, ukradeno brdo, ukradeno nebo, drvo, njiva, oblaci, zakoni fizike, pejza\u017e, gradovi – sve to je ukradeno strancu<\/em>. Napisao sam je u vozu. Bezbroj puta odrekao sam se tog jezika, obe\u0107ao sebi da na njemu ne\u0107u pisati, osim za novac i u \u010dlancima \u2013 kada se svi oblici kra\u0111e jezika, slovena\u010dkog koji je moj, spoje u osudi diletanta, u pokroviteljskom odobravanju patriota i u nepogre\u0161ivom toku svakodnevnice, \u010dini se da vi\u0161e ne\u0107u mo\u0107i da nastavim, da u tome ne smem da nastavim. I toga se uglavnom dr\u017eim. Ali ipak, ne\u0161to me kopka, ne\u0161to \u0161to obja\u0161njenje ovog uzdr\u017eavanja prikazuje kao racionalizaciju ili makar kao ne\u0161to ne-celo. \u017delim da radim na tom jeziku, \u017eelim ne\u0161to da ka\u017eem kroz njega, da ka\u017eem to da sam stranac, \u017eelim da ka\u017eem \u0161ta zna\u010di biti stranac na jeziku koji mi je otu\u0111en, \u017eelim da uspostavim nekakav dijalog, bez obzira na to koliko sam u podre\u0111enom polo\u017eaju unutar njega uvek iznova. To ne mogu da u\u010dinim u umetni\u010dkoj re\u010di, jer u tom jeziku sam kroz njegove zvuke, slike koje su mi zvukovi omogu\u0107ili, kao stranac oti\u0161ao predaleko, iz svog polazi\u0161ta sam ga previ\u0161e potu\u0111io da bi me razumeli oni koji i sami nisu stranci, ne nu\u017eno u etni\u010dkom smislu; u njega sam utisnuo svoju stranost i time se ogradio tamo gde se doma\u0107i i posle vekova trude da se ose\u0107aju kao doma\u0107i, zato nemaju vremena da slu\u0161aju strance. Teorijski jezik je objektivisti\u010dki i ne mo\u017ee da posreduje iskustva, jezik \u010dlanaka je banalan. Ostaje mi samo hibridni \u017eanr eseja, \u017eanr koji se u re\u010di moga jezika nalazi u polusvetu<\/em>, u nekakvim vicevima izme\u0111u objektivnog znanja i knji\u017eevnosti, u nekakvoj mucavosti, neuglednosti, zafrkantnosti, tamo kuda zalazimo kada je sve drugo zatvoreno. I zapravo tu volim da budem, u toj buci glasova koji idu na papir bez pretenzije, posle kraja nadanja, kada ostaje jo\u0161 samo igra i u poznom no\u0107nom \u010dasu iskreno ispovedanje koje sebi mo\u017eemo da priu\u0161timo samo tu i tada. Ispovedanje na jeziku koji ima upravo takva svojstva kao forma u kojoj se odvija. Zapravo, ako na njemu nastavim, moram da priznam sebi da tu jezi\u010dnost podme\u0107em i u \u010dlanke; ose\u0107am se kao neko ko igra ko\u0161arku i po\u0161to su propale sve nade da \u0107e jednom igrati za reprezentaciju ili vrhunski klub; zapravo igram ko\u0161arku i s upola mla\u0111im klincima, vi\u0161im, a jako mladim \u010dlanovima reprezentacije, fudbalerima, zalutalima na ko\u0161arkarsko igrali\u0161te, znojim se, poga\u0111am, gre\u0161im, borim se za loptu, radujem se i ljutim. Kao da je stvarno. A mo\u017eda je ba\u0161 ovde i najvi\u0161e stvarno.<\/p>\n

Kada slu\u0161am anti-imigrantske razgovore u kafi\u0107ima tokom gledanja utakmica svetskog prvenstva, ka\u017eem brbljivcima da u\u0107ute ili ako se ne radi o pravim fa\u0161istima, ve\u0107 umerenim desni\u010darima koji pokazuju znakove civilizovanosti, \u0107utim i zami\u0161ljam kako \u0107u im na odlasku re\u0107i: \u201ePro\u017edra\u0107emo vas mi, migranti.\u201d Kako \u0107u to da ka\u017eem sa svojim belim tenom i zelenim o\u010dima, kako \u0107u ih \u0161okiram, kako ne\u0107e znati odakle je to do\u0161lo i odakle sam do\u0161ao ja. Okaniv\u0161i se nadanja da \u0107u ikada biti kod ku\u0107e u jeziku u kome sam najvi\u0161e kod ku\u0107e, da \u0107u ikada pobediti protivre\u010dnost, otkrio sam u\u017eitak. I pi\u0161em. Ne \u017euri mi se previ\u0161e, ne gledam broj re\u010di, ne ra\u010dunam na to da \u0107u dobiti nagradu, da \u0107u objavljivati u \u010ditanom \u010dasopisu, radi se o entertainementu \u2013 ali ne o entertainementu kulturne, zabavne ili sportske industrije, ve\u0107 o \u010distoj zabavi koja unutar pomenutih industrija, iste uvek iznova prevazilazi, koja je duboko ozbiljna i va\u017ena, a da nikada do kraja ne znamo za\u0161to, zbog koje gledam utakmice u lokalima sa anti-imigrantskim govorom. Mo\u017eda se radi o igri \u2013 mo\u017eda je igra poruka izvan svake poruke i mo\u017eda je najlep\u0161e igrati se u najve\u0107oj usamljenosti, bilo pred milionima gledalaca ili pred nekoliko stotina ili manje \u010ditalaca. Mo\u017eda\u00a0 tamo neko ko \u010dita \u2013 kada prihvati\u0161 samo\u0107u, mo\u017eda shvati\u0161 da je tamo neko, ko slu\u0161a, posmatra i \u017eeli da se igra sa tobom.<\/p>\n

Tako je sa jezikom. Ne ula\u017eem vi\u0161e napor u to da bih ga kroz pripitomljenje na\u010dinio jezikom kojim bih mogao ravnopravno kao doma\u0107i da govorim sa doma\u0107ima. Igram se i na neki na\u010din veselo inatim<\/em>, inatim<\/em> bez inata<\/em> i samlji sam nego \u0161to sam ikada bio, jer sada je nada da \u0107e boj protiv samo\u0107e biti uspe\u0161an, prestala. U igri i u tom pisanju, ne\u0161to je izvan jezika. Martin Buber je na jednom mestu pisao o dijalogu koji se de\u0161ava u kupeu voza izme\u0111u dva potpuna stranca, bez izre\u010dene re\u010di. Jedan od njih do\u017eivljava potresno spoznanje \u2013 i drugi to primeti. Uspostavlja se dijalog. Ka\u017eem ti, obojica putujemo u vozu, iako ti toga mo\u017eda nisi svestan. Ja znam da prolazim i da nas istorija guta, mo\u017eda i ti to zna\u0161, ali ne \u017eeli\u0161 da prizna\u0161. Predriblao sam te, napisao sam pesmu na svom jeziku koji mo\u017eda ne razume\u0161. Ali, onda, kad bude kraj svemu, svojim dlanom udari\u0107u o tvoj, na tren \u0107u ga dodirnuti.<\/p>\n

Prevela sa slovena\u010dkog: Biljana \u017diki\u0107<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Odnos prema njemu tako je uvek obele\u017een nekom traumom otu\u0111enja koja se pojavljuje jednom u jednom, drugi put u drugom obliku; to je najunutra\u0161njije, a istovremeno neuhvatljivo; mo\u017eda kao oni snovi u kojima mora\u0161 da se pokrene\u0161, ali ti to nekako ne uspeva, u kojima te izdaju tvoji sopstveni udovi koji u toj situaciji postaju strano telo. Jezik koji najbolje znam je jezik stranca. Pi\u0161e: Muanis Sinanovi\u0107<\/p>\n","protected":false},"author":2,"featured_media":7847,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_editorskit_title_hidden":false,"_editorskit_reading_time":0,"_editorskit_is_block_options_detached":false,"_editorskit_block_options_position":"{}","footnotes":""},"categories":[3,9,65],"tags":[],"class_list":["post-7845","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-columns","category-literary-exchanges","category-journal"],"translation":{"provider":"WPGlobus","version":"3.0.0","language":"sr","enabled_languages":["sl","sr","en"],"languages":{"sl":{"title":true,"content":true,"excerpt":true},"sr":{"title":true,"content":true,"excerpt":true},"en":{"title":true,"content":true,"excerpt":true}}},"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/7845","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=7845"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/7845\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":10121,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/7845\/revisions\/10121"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media\/7847"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=7845"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=7845"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=7845"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}