{"id":7290,"date":"2017-04-01T08:40:58","date_gmt":"2017-04-01T08:40:58","guid":{"rendered":"http:\/\/dkis.si\/?p=7290"},"modified":"2023-05-18T11:57:28","modified_gmt":"2023-05-18T11:57:28","slug":"snovi-nacionalne-drzave-nisu-lepi-vise-su-kosmari-onda-sledi-otreznjenje","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/dkis.si\/sr\/snovi-nacionalne-drzave-nisu-lepi-vise-su-kosmari-onda-sledi-otreznjenje\/","title":{"rendered":"Nacionalna dr\u017eava ne sanja lepe snove"},"content":{"rendered":"
\"Kitch:<\/a>
Kitch: PRISEGA, performans (Lana Zdravkovi\u0107, Nenad Jelesijevi\u0107 \u2013 gostitelja \/ Teja Drobnjak, Evin Had\u017eialjevi\u0107, Sara Jana\u0161kovi\u0107, Eva Lah, Tanja Sabol \u2013 plesalke \/ Gal Oblak, \u017dan Mrhar \u2013 natakarja), Stara mestna elektrarna, jan.2016. FOTO: Nada \u017dgank<\/figcaption><\/figure>\n

„Ve\u010deras su snovi dozvoljeni. Sutra je novi dan<\/em>. \u0160ta se de\u0161ava kada balkanski do\u0161ljaci ovu epsku mudrost shvate smrtno ozbiljno? Dobro do\u0161li u na\u0161u kafanu, neka zabava po\u010dne!“ Tako KITCH<\/a> najavljuje performans Prisega<\/a>\/Zakletva, koji je svoju premijeru imao pre godinu dana, a vide\u0107emo ga ponovo 1. i 3. aprila u Staroj mestnoj elektrarni. Bi\u0107e to ve\u0107 dvanaesta i trinaesta repriza performansa, koji je odigran i na Bor\u0161tnikovom sre\u010danju u Mariboru i svaki put pred punom „kafanom“.<\/p>\n

KITCH, Zavod za umetni\u010dku produkciju i istra\u017eivanje \u010dine Lana Zdravkovi\u0107 i Nenad Jelisijevi\u0107. Od 1999. godine interdisciplinarno eksperimenti\u0161u sa performansom i kritikom. Kre\u0107u\u0107i se izme\u0111u performansa, teorije i estetike tre\u0161a problematiziju razli\u010dite fenomene savremenog dru\u0161tva. O Prisegi\/Zakletvi razgovarali smo sa Lanom Zdravkovi\u0107<\/strong>, filozofkinjom, aktivistkinjom, performerkom.<\/p>\n

\u00a0<\/strong><\/p>\n

Prisega\/Zakletva je kafanski kabare. Koje su osobine tog \u017eanra?<\/strong><\/p>\n

Zakletva je performans u \u017eanrovskom i diskurzivnom smislu, a ima elemente kabarea, mjuzikla i nekog \u0161ou-a. Sa njima smo se igrali, dekonstruisali ih i rekonstruisali u kontekstu nove forme koju smo nazvali strategija kafanskog performiranja. Klasi\u010dnu poziciju gledaoca i izvo\u0111a\u010da smo transformisali u topos kafane gde su gledaoci na\u0161i gosti. I kao u svakoj kafani tu se pije i rade sve ostale stvari.<\/p>\n

Dvorana zaista izgleda kao prava kafana sa stolovima, u njoj se pije, a izvo\u0111a\u010di su u stalnoj interakciji sa publikom.<\/strong><\/p>\n

U formi savremenog performansa dva momenta su veoma bitna. Prvi je na\u0161 odnos kao izvo\u0111a\u010da, performera prema samom sebi, a drugi je odnos prema publici za koju radimo. Mi se u performansu predstavljamo, izlazimo iz sebe samih, ali poku\u0161avamo da ispri\u010damo neku univerzalnu pri\u010du. Sa druge strane, bri\u0161emo granice izme\u0111u gledaoca i nastupaju\u0107eg. Mi smo u konstantnoj interakciji i publika nije samo posmatra\u010d ve\u0107 aktivni u\u010desnik performansa.<\/p>\n

Iz prespektive gledateljke, ne znam da li se radi o \u0161ali, parodiji ili je sve autenti\u010dno ozbiljno. Sve vreme je pristutna provokacija pro\u017eeta u\u017eivanjem, koja je na granici. Kakvi su bili va\u0161i ciljevi – \u0161ta izazvati kod publike?<\/strong><\/p>\n

Drago mi je da smo u tome uspeli. Na po\u010detku performansa sa svakim ponaosob uspostavljamo odnos koji ostaje za budu\u0107nost, bez obzira da li smo se pre toga poznavali ili ne. Topos kafane izabran je zato \u0161to podr\u017eava pri\u010du nacionalnih, etni\u010dkih, kulturnih stereotipa. To je ultimativno mesto u\u017eivanja gde je simboli\u010dno sve dozvoljeno. Dolazimo da se opustimo, zaboravimo na sve brige. Medjutim, u\u017eivanje nam je uvek nedosti\u017eno, njemu celog \u017eivota stremimo, a onda sa svakim malim uspehom shvatimo da to nije to, jer \u017eelimo uvek vi\u0161e.<\/p>\n

Na ovom ambivalentnom podru\u010dju probali smo da se igramo sa tom ekonomijom u\u017eivanja. Sledi regresija da to nije to, a onda dolazi momenat nelagodnosti gde se ljudi zbog estetike, profila, muzike performansa, turbo-folka ose\u0107aju stalno na granici. Da li smeju da u\u017eivaju ili im mora biti nelagodno? Mi jesmo sve vreme izlo\u017eeni publici, ali i ona nama i zanimljive su nam reakcije ljudi. Na po\u010detku gledaju levo-desno, ne znaju kako da reaguju, da li smeju da se opuste. Ali tu su supstance koje vremenom pomognu ljudima da se opuste i mo\u017eda ih onda iznenade sopstveni nagoni.<\/p>\n

Ono \u0161to malo smeta da se prepustimo u\u017eivanju je i \u010duvena re\u010denica Milana Ku\u010dana, prvog slovena\u010dkog predsednika, koja je napisana na stolnjacima \u00bbNocoj so dovoljene sanje. Jutri je nov dan\u201c. Kako ste ovu re\u010denicu povezali sa balkanskom kafanom?<\/strong><\/p>\n

Razmi\u0161ljali smo o nacionalnoj dr\u017eavi kao savremenoj formi postojanja svake politi\u010dke zajednice. To je forma koja nam se prodaje kao jedina mogu\u0107a, kao kraj istorije, najve\u0107i uspeh koji neko dru\u0161tvo u svojoj politizaciji mo\u017ee da dostigne. Razmi\u0161ljaju\u0107i o slovena\u010dkoj dr\u017eavi do\u0161li smo do toga da ta izjava simboli\u010dno najbolje odra\u017eava nastanak te nove dr\u017eave. Pri\u010da se vrti oko Slovenije, ali \u017eelimo da univerzalno govorimo o svakoj nacionalnoj dr\u017eavi koja nastaje isklju\u010divanjem, ne samo o Sloveniji. Procesi gradnje sopstvene suverenosti, identiteta, dr\u017eavljanstva, granica i svega \u0161to ide uz to, nisu mogu\u0107i bez stvaranja simboli\u010dne granice i simboli\u010dnog Drugog koji mora biti supstancijalno druga\u010diji od nas, zato da bi pojam \u201cnas\u201d uop\u0161te imao neki smisao, esenciju, sadr\u017einu.<\/p>\n

Probali smo da se igramo sa ve\u0107inskim i manjinskim identitetom: doma\u0107ini, prido\u0161lice, stranci. Ako smo celu pri\u010du slovena\u010dkog osamostaljenja sveli na tu re\u010denicu, koja uprkos svemu i dalje predstavlja najprepoznatljiviji moment, onda smo sa druge strane suprotstavili manjinski identitet na taj stereotipan na\u010din kafane. Glavna ideja je bila da se poka\u017ee kako svaka nacionalna dr\u017eava proizvodi instancu Drugog i kako je to ve\u0161ta\u010dki proces koji je \u0161tetan i proizvodi negativne momente.<\/p>\n

Mi smo karikiranjem te drugosti do neke banalnosti \u017eeleli da poka\u017eemo da ta drugost nema nikakve esencije. Na kraju, kada nas postupci koje preformans proizvodi rasture, poku\u0161avamo da poka\u017eemo da ta drugost nema sadr\u017einu i da bi trebalo da se radi na izgradnji politi\u010dke zajednice bez Drugog koja proizvodi Istost, a ne razlike, granice, druga\u010dije identitete. Zato smo povezali momenat osamostaljenja sa momentom kafane kao neka dva stereotipna banalizovana momenta koja zajedno proizvode u\u010dinak.<\/p>\n

Kafana je oli\u010denje stereotipa kako su \u201cju\u017enjaci\u201d vi\u0111eni u Sloveniji. Da li je i to razlog da ste se odli\u010dili upravo za kafanski performans?<\/strong><\/p>\n

Nije tajna, proces slovena\u010dkog osamostaljivanja u zvani\u010dnom diskursu i\u0161ao je kroz proces debalkanizacije. U to vreme, puno politi\u010dara je izjavljivalo da je krajnje vreme da se Slovenija vrati u Evropu, jer Balkanu nikada nije ni pripadala. Sa jedne strane, imamo proces civilizacije, evropeizacije, kulturalizacije, po\u0161tovanja pravila, sa druge strane su procesi neograni\u010denog u\u017eivanja, balkanizacije kao varvarizma, krvi i meda. Suprotstavljaju se dve razli\u010dite ideologije, dva re\u017eima razumevanja, do\u017eivljavanja stvari. Kafana je u tom smislu ultimativni prostor Balkana koja ulazi u prostor koji zvani\u010dno \u017eeli da bude o\u010di\u0161\u0107en balkanskosti, ne\u010disto\u0107e, varvarizma, nekulture, nekontrolisanih nagona, u\u017eivanja u tom smislu.<\/p>\n

Ali u kome i sam u\u017eiva i rado se izla\u017ee izazovima tog tipa?<\/strong><\/p>\n

Da, ali samo na nivou multikulturalizma, to jest fascinacije kulturnim razlikama gde kratkoro\u010dno u\u017eivamo, a onda se vra\u0107amo u na\u0161u kulturnu sferu, dakle na nivou ekscesa. \u0160to se ti\u010de strategije predstavljanja, mi nismo i\u0161li na to da napadamo publiku i da im ne damo mogu\u0107nost izlaza. Svi ti receptori su optere\u0107eni doga\u0111ajima, ali ako neko \u017eeli, uvek mo\u017ee da se makne iz toga.<\/p>\n

U Zakletvi se peva i igra i to uz turbo-folk. Kako ste se odlu\u010dili za ovu vrstu muzike?<\/strong><\/p>\n

Turbo-folk je logi\u010dna odluka i jedina stvar koja nam je na po\u010detku bila jasna. To je jedan od najprepoznatljivijih\u00a0 stereotipa Balkana koji takodje izaziva zgra\u017eavanje odre\u0111enog dela kulturne scene. Tako da smo to uradili namerno. Ako pogledamo radikalni performans u dana\u0161nje vreme, on \u0161okira, ali postupcima koji su unutar scene, prihva\u0107eni, kanonizovani, i na neki na\u010din hvaljeni. Turbo-folkom se niko nije bavio, \u0161to je de facto izazvalo talas \u010du\u0111enja i zgra\u017eavanja, ali i ignorancije.<\/p>\n

Kada smo po\u010deli da istra\u017eujemo i slu\u0161amo te pesme, shvatili smo da je u njima sve ve\u0107 re\u010deno. To je ogromno podru\u010dje u kojem su sve bitne stvari: ljubav, \u017eivot, alkohol, novac, smrt. Postavljalo se je jedino pitanje izbora pravih pesama koje podr\u017eavaju dramaturgiju onoga \u0161to \u017eelimo da ka\u017eemo. Turbo-folk je velika riznica ljudskih mudrosti i ne bih ga tako lako zanemarila. Mala je tajna da svi komadi u performansu govore o alkoholu, on je crvena nit svih tih pesama. A to i zato jer je alkohol bitan segment i na\u0161eg pre\u017eivljavanja, poma\u017ee nam da se suo\u010dimo sa realno\u0161\u0107u. Poigravali smo se sopstvenom ulogom, sopstvenim postojanjem, ne samo kritikovanjem sistema i ljudi, nego i postavljanjem sebe u taj polo\u017eaj, pro\u017eivljavanjem uloge, onoga \u0161to se i nama de\u0161ava.<\/p>\n

Jedna od zanimljivih reakcija iz publike posle performansa bila je: “Da ih ne znam, pomislila bih da su stvarno turbo folk peva\u010di, zabavlja\u010di u kafani“. Izvo\u0111enje je bilo vrlo autenti\u010dno, ni u jednom trenutku nema odmaka, sarkazma, ironije, teatralnog predstavljanja, kritike. Vi ste jednostavno zabavlja\u010di, doma\u0107ini i vi u tome u\u017eivate.<\/strong><\/p>\n

Bojan Jablanovec nam je puno pomogao da osvestimo tu situaciju. Kada smo razgovarali o toj temi, o poigravanju stereotipima, u jednom momentu je rekao: “Da, ali to ste vi“. Sve vreme sam to znala, ali trebalo je da me neko ohrabri i ka\u017ee: da, smo to mi, ko bi drugi to mogao da bude. Shvatili smo da tu poruku treba komunicirati autenti\u010dno, bez moraliziranja, predavanja, intelektualiziranja, ve\u0107 da treba performirati tako da u\u017eivamo u ulogama doma\u0107ina, turbo-folk peva\u010da. Mi zaista ne glumimo.<\/p>\n

Uprkos visokom obrazovanju i mnogostrukom anga\u017emanu, \u010dinila nam se super ironija sopstvenih uloga doktora nauka koji su kafanski peva\u010di. Sebe vidimo kao zabavlja\u010de, klovnove koji se trude da pobegnu od uloga koje im dru\u0161tvo dodeljuje. Ali, ujedno je i te\u0161ko napustiti tu ulogu jer u njoj se zapravo i najbolje snalazi\u0161. Probali smo i sa tim da se igramo. Sa jedne strane \u017eeli\u0161 da bude\u0161 ne\u0161to vi\u0161e od kafanskog peva\u010da u tom svetu, a sa druge strane se dobro snalazi\u0161 u toj ulozi. I zar nije \u0161teta ne iskoristiti to da zapravo u\u017eiva\u0161 u tome?<\/p>\n

Kako shvata\u0161 pitanje identiteta kao umetnica, teoreti\u010darka, a i kao neko ko je do\u0161ao u Sloveniju pre skoro dvadeset godina?<\/strong><\/p>\n

Pitanje identiteta je klju\u010dno u celoj toj pri\u010di. Svaka nacionalna dr\u017eava temelji se na procesu ve\u0161ta\u010dkog\u00a0 stvaranja\u00a0 dominantnog nacionalnog identiteta, koji je iznad svih drugih i time stvara ve\u0161ta\u010dku homogenizaciju nacije \u0161to je \u0161tetan proces za sve. Prema francuskom politi\u010dkom filozofu \u00c9tiennu Balibaru, identitet kao takav ne postoji, nema esenciju, sadr\u017einu. Postoje samo mnogostruki postupci identifikacije, koji su fluidni, uvek zavise od dru\u0161tvene situacije i li\u010dnog afiniteta. U tom smislu je identitet ve\u0161ta\u010dka tvorevina koja radi na tome da se razlike izme\u0111u ljudi proizvode i odr\u017eavaju.<\/p>\n

Ako razmi\u0161ljamo o identitetu kao fluidnoj formi koja se temelji na procesima identifikacije koja je uvek razli\u010dito uslovljavana, onda smo na istinskom politi\u010dkom podru\u010dju gde mo\u017eemo razumeti, ne to da smo isti, nego da razlike izme\u0111u nas nisu bitne da bi na osnovu njih zaklju\u010dili bilo \u0161ta o nama samima. U tom smislu nam je ideja razgradnje nacionalnog identiteta bila bitan moment. U tu dekonstrukciju smo ulazili kroz stereotipe. \u017deleli smo da banalizujemo te razlike do te mere da bi se shvatilo da su zapravo nebitne. Igrali smo se ekonomijom \u017eelje i nelagodnosti do te mere da smo probali da relativizujemo identitete koji generi\u0161u odre\u0111eni tip ljudi, pona\u0161anja, i reakcije kroz te momente \u017eelje i u\u017eitka.<\/p>\n

Mo\u017eemo li da ka\u017eemo da kroz u\u017eivanje poku\u0161avate da budete subverzivni?<\/strong><\/p>\n

Poku\u0161avamo da spojimo na\u0161e politi\u010dko i performativno razmi\u0161ljanje. Od kafane smo \u017eeleli da napravimo i simboli\u010dan politi\u010dki prostor. \u017dak Ransijer govori o tome da je istinski prostor politike onaj gde dolazi do procesa dezidentifikacije. Ne u smislu da zaboravimo ko smo i \u0161ta smo, da zaboravimo na\u0161e identitete, ve\u0107 da razumemo da nijedan identitet ne va\u017ei vi\u0161e ili manje od bilo kog drugog. Za njega, ultimativni proces politi\u010dke subjektivizacije je proces dezidentifikacije.<\/p>\n

Ransijer govori da je jedini istinski prostor politike onaj koji omogu\u0107ava da se ta dezidentifikacija desi, zna\u010di da smo sposobni da se prepoznamo kao Drugi: izbrisani, Romi, \u017eene, manjine, studenti, nezaposleni … da smo sposobni da razmi\u0161ljamo na istom nivou, da se prepozna da i mi delom spadamo u jednu od tih grupa. Istinski prostor politike zapravo stvara zajednicu bez Drugog odnosno zajednicu koja potencijalno uklju\u010duje svakog. \u017deleli smo da pretvorimo na\u0161u kafanu u takav prostor politike. Kada jednom prodje\u0161 kroz takvo iskustvo, ve\u0107 si druga\u010diji. Na osnovu njega zami\u0161lja\u0161 sebe u nekom drugom kontekstu i razmi\u0161lja\u0161 o svim tim identitetima u koje mo\u017ee\u0161 da u\u0111e\u0161, pa i o identitetima turbo-folk peva\u010da i peva\u010dice.<\/p>\n

U pauzama peva\u010dkih nastupa, Nenad i ti govorite iskreno o sebi kao o intelektualcima i o tome \u0161ta do\u017eivljavate kao imigranti u Sloveniji. Komentari\u0161ete znanje i upotrebu jezika, karijeru, razloge za\u0161to ste do\u0161li i o tome govorite sa prostodu\u0161nom zahvalno\u0161\u0107u. Posebno kada ka\u017ee\u0161, npr. \u201ceto, ni doma\u0107i nemaju platu, a kamoli stranci, zato sam ovde sre\u0107na i zahvalna Sloveniji koja me je primila\u201d prepoznaju se tipi\u010dne re\u010denice koje \u010desto izgovaraju imigranti sa Balkana koji ovde zapo\u010dinju \u017eivot. Oni pristaju na taj diskurs, stalno su nekom zahvalni i ne postavljaju pitanje za\u0161to su oni uop\u0161te druga\u010diji od gra\u0111ana\/gra\u0111anki Slovenije koji su etni\u010dki Slovenci?<\/strong><\/p>\n

To je tipi\u010dan momenat nacionalne dr\u017eave, homogenizacija doma\u0107eg stanovni\u0161tva. Svako uklju\u010divanje tih drugih do\u017eivljava se kao uklju\u010divanje manjina sa tendencijom da se oni \u0161to pre integri\u0161u u dru\u0161tvo do te mere da njihova manjina nestane, da je nema vi\u0161e, da se raspline i postane jednaka ve\u0107ini, da i dalje reprodukuje tu ve\u0107insku ideologiju. To je ideologija koja funkcioni\u0161e u svakoj dr\u017eavi nacija, to nema veze isklju\u010divo sa Slovenijom i sa Balkanom.<\/p>\n

A \u010dak i same manjine smatraju da stvari tako funkcioni\u0161u i na taj na\u010din reprodukuju tu ideologiju. Zato postoje sva ta manjinska dru\u0161tva koja se zauzimaju za utvr\u0111ivanje njihove manjinske identitete, a ne za razgradnju. Na neki na\u010din svi to reprodukujemo jer \u017eivimo u sistemu gde se stvari te\u0161ko menjaju. Zato u performansu stereotipno izgovaramo te tipi\u010dne re\u010denice. Mada, \u010dinjenica je i to, da smo do\u0161li u neku dr\u017eavu zato \u0161to nam je negde drugde bilo lo\u0161e. Ovde smo zato \u0161to nam je bolje. Ja sam \u010dak prvih nekoliko godina mislila sam da je Slovenija raj na zemlji. Ne mo\u017ee\u0161 da kritikuje\u0161 odre\u0111enu sredinu ako nema\u0161 zagarantovane osnovne uslove, materijalnu i ekonomsku sigurnost, krug ljudi oko sebe. To je ambivalentan proces.<\/p>\n

Performans se zavr\u0161ava va\u0161im ulaskom u ve\u0107inski identitet.<\/strong><\/p>\n

Ulazak u ve\u0107inski identitet nosi sa sobom odredjene posledice, uti\u010de na ceo spektar biopolitike od po\u010detka do kraja, redefini\u0161e na\u0161e \u017eivote. Na\u0161a \u017eelja je bila da to istra\u017eimo. Sa druge strane, hteli smo da napravimo rez. Vratimo se na re\u010denicu sa po\u010detka \u201cNocoj so dovoljene sanje. Jutri je nov dan\u201d. Imali smo san o procesu nacionalne dr\u017eave, ali onda smo shvatili \u0161ta to zna\u010di i sada novi dan donosi poraz snova. Nalazimo se na nekom drugom nivou gde prestaje zabava i po\u010dinje provera stvarnosti, stvaran \u017eivot. U tom smislu smo napravili rez izme\u0111u ideala, snova i tvrde realnosti koja je te\u0161ka i nije sastavljena iz snova. Nijedni snovi nijedne nacionalne dr\u017eave nisu lepi, radi se vi\u0161e o ko\u0161marima, i onda sledi otre\u017enjenje.<\/p>\n

Razgovarala Biljana \u017diki\u0107<\/p>\n

Audio verzija intervjua je dostupna na Kontrola leta Radija \u0160tudent<\/a>.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

„Ve\u010deras su snovi dozvoljeni. Sutra je novi dan. \u0160ta se de\u0161ava kada balkanski do\u0161ljaci ovu epsku mudrost shvate smrtno ozbiljno? Dobro do\u0161li u na\u0161u kafanu, neka zabava po\u010dne!“ KITCH performans Prisega\/Zakletva 1. i 3. aprila u Staroj mestnoj elektrarni u Ljubljani.<\/p>\n","protected":false},"author":2,"featured_media":7292,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_editorskit_title_hidden":false,"_editorskit_reading_time":0,"_editorskit_is_block_options_detached":false,"_editorskit_block_options_position":"{}","footnotes":""},"categories":[5,65],"tags":[],"class_list":["post-7290","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-interview","category-journal"],"translation":{"provider":"WPGlobus","version":"3.0.2","language":"sr","enabled_languages":["sl","sr","en"],"languages":{"sl":{"title":true,"content":true,"excerpt":true},"sr":{"title":false,"content":false,"excerpt":false},"en":{"title":false,"content":false,"excerpt":false}}},"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/7290","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=7290"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/7290\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":10088,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/7290\/revisions\/10088"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media\/7292"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=7290"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=7290"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=7290"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}