{"id":5421,"date":"2016-03-24T08:34:36","date_gmt":"2016-03-24T08:34:36","guid":{"rendered":"http:\/\/dkis.si\/?p=5421"},"modified":"2023-05-18T11:58:42","modified_gmt":"2023-05-18T11:58:42","slug":"fragmenti-o-mackama","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/dkis.si\/sr\/fragmenti-o-mackama\/","title":{"rendered":"Fragmenti o ma\u010dkama"},"content":{"rendered":"
\"El<\/a>
El Grekova porodica sa ma\u010dkom<\/figcaption><\/figure>\n

Pi\u0161e: Svetlana Slap\u0161ak<\/strong><\/p>\n

Ma\u010dke su zakon<\/strong><\/p>\n

\u00a0<\/strong><\/p>\n

Jedna ameri\u010dka agencija za ispitivanje javnog mnenja utvrdila je da se mogu\u0107nosti prodaje nekog proizvoda pove\u0107avaju za neverovatnih 50%, ako su u reklamu uklju\u010dene ma\u010dke, najbolje ma\u010di\u0107i. Pitanje mace ili kuce re\u0161eno je pro\u0161log februara, za vreme ameri\u010dkog Superboula, kada je reklama o slatkom ku\u010detu i njegovom prijateljstvu sa konjem, a sve u slavu piva Badvajzer, do\u017eivela op\u0161te izrugivanje. Za razliku od toga, avgustovski doga\u0111aj iz Njujorka, i to pre izbora za gradona\u010delnika, kada su zaustavili saobra\u0107aj podzemne \u017eeleznice, jer su na jednoj stanici otkrili dva ma\u010deta sklup\u010dana pored pruge, do\u017eiveo je op\u0161tu naklonost medija i odobravanje.<\/p>\n

\u0160ta se to desilo sa ovim malim sisarom \u010diji je model evolucije obele\u017een blisko\u0161\u0107u sa ljudskim telom? Od svih sisara, naime, doma\u0107a ma\u010dka jedina zaista voli ljudsko telo, njegovu malo ni\u017eu temperaturu i dodir ljudske ruke, odnosno ko\u017ee. Re\u010d je naravno o u\u010denju, da bi se dobila hrana: no ma\u010dji postupak je neobi\u010dno komplikovan, i podrazumeva tra\u017eenje ljudske bliskosti i kada hrana nije problem.<\/p>\n

„Doma\u0107a ma\u010dka“ je ina\u010de contradictio in adjecto<\/em>: ma\u010dke naime ni danas jo\u0161 nisu doma\u0107e \u017eivotinje, pripitomljene su tako re\u0107i nedavno u kratkoj istoriji \u010doveka, i vrlo lako prelaze u divlja\u0161tvo, za \u0161ta im nije, kao psima, potrebna surova borba za odr\u017eanje u \u010doporu i nu\u017eno nestajanje slabijih. Za razliku od mnogih rasnih pasa visoke inteligencije, koji bi morali ustuknuti pred primercima fizi\u010dke premo\u0107i u \u010doporu, i najfinije rasne ma\u010dke se mogu brzo, \u010dak i u jednoj generaciji, vratiti uzorcima \u017eivota svojih divljih predaka.<\/p>\n

Istorija ljudske ljubavi prema ma\u010dkama je duga i bogata – sa ljudskog stanovi\u0161ta. Prevladavaju\u0107a linija ma\u010dkoljubivosti isticala je „\u017eenske“ osobine ovog bi\u0107a – ose\u0107ajnost, eleganciju, diskretnost, ne\u017eno materinstvo, dok su neprijatelji ma\u010daka insisitirali na „lo\u0161oj“ \u017eenskosti – podlosti, licemerju, nevernosti, opasnoj seksualnosti, uroku i magiji. Evropski upis u ma\u010dke bio je bez sumnje\u00a0 prete\u017eno „\u0111avolski“, obele\u017een stra\u0161nim zlo\u010dinima, u kojima su \u010desto stradavale zajedno \u017eene i ma\u010dke.<\/p>\n

Stvari su se ipak pomerile prema bogatoj literaturi o manje-vi\u0161e humornim ma\u010djim likovima, kao \u0161to su ma\u010dak u \u010dizmama i ma\u010dak Mur E.T.A Hofmana. Od ludog \u010ce\u0161ajrskog ma\u010dka Luisa Kerola do Bodlerovih ma\u010daka za nau\u010dnike i ljubavnike – to je, zahvaljuju\u0107i Romanu Jakobsonu, osnovni tekst za u\u010denje strukturalisti\u010dke analize – odbrana ma\u010dke je od 19. veka pa nadalje obele\u017eila evropski odgovor demonizaciji. Smi\u0161ljena je i podela ljudi u odnosu prema ma\u010dkama – osvaja\u010di i zlo\u010dinci, kao \u0161to su Aleksandar Veliki i Hitler, nisu podnosili ma\u010dke, a neki od najsimpati\u010dnijih likova ljudske kulture, kao recimo Mark Tvejn, su ih obo\u017eavali.<\/p>\n

Pravu revoluciju u Beloj ku\u0107i je izazvao Bil Klinton, kada je usvojio ma\u010dka po imenu Soks (sokne). Uvek je ostala \u017eiva i linija kulturnog upisa ma\u010daka koja je povezana sa misticizmom, bilo da je re\u010d o otkrivanju \u0111avola ili o imaginarnoj genealogiji ma\u010daka kao klju\u010dnih bo\u017eanskih bi\u0107a, od staroga Egipta pa nadalje. Priznajem i sama jedan element tajne – kako je ovaj lovac na glodare i reptile i stoga odli\u010dni za\u0161titnik ljudskih rezervi hrane do\u0161ao do ponekad kobnog prijateljstva sa \u010dovekom. Za\u0161to se ma\u010dka zaljubila u \u010doveka? Odgovora na to pitanje jo\u0161 nema. Promena statusa ma\u010dke u Evropi – za razliku od muslimanskog sveta koji ma\u010dku \u010dasti i po\u0161tuje – do\u0161la je sa intenzivnim naporom kulturnih stvaralaca da se ovoj \u017eivotinji obezbedi normalnost.<\/p>\n

Ista\u0107i \u0107u jedan od najlep\u0161ih\u00a0 primera, Ma\u010dka Murija<\/em> Kajetana Kovi\u010da (1975), sa neprevazi\u0111enim ilustracijama Jelke Reichman. Ma\u010dak Muri \u017eivi u urbanoj sredini, ma\u010dje aktivnosti su u celini pasti\u0161irane ljudske aktivnosti. Ma\u010dak Muri uz to i pi\u0161e, i to hroniku svog ma\u010djeg sveta, svog grada. Sve \u0161to on i druge ma\u010dke u gradu rade, obele\u017eeno je epitetom „ma\u010dji“. Slika ma\u010dka-pisca je neverovatno bliska sjajnoj knjizi francuske filozofkinje Sare Kofman Autobiogriffures<\/em> (1976), koja se mo\u017ee prevesti kao Ugrebana autobiografija<\/em>, i u celini je posve\u0107ena pojmovima grebanje-pismo i analizi Hofmanovog ma\u010dka Mura.<\/p>\n

Ma\u010dka Murija \u010ditamo, recitujemo, pevamo – ko i ne bi, sa Necom Falk: on je neizbe\u017eni deo slovena\u010dke kulture, ali i sjajan primer svetske recepcije ma\u010dke. Iz tog konteksta mo\u017ee se razumeti za\u0161to je nekada davno u predizbornoj kampanji Milan Ku\u010dan dozvolio da ga za naslovnu stranu Mladine<\/em> slikaju sa ogromnim crnim ma\u010dkom u naru\u010dju, od kojeg se predsedni\u010dki kandidat gotovo ne vidi… Ono \u0161to bi u drugim kulturama zna\u010dilo medijsku propast (crna ma\u010dka), u ovome je slu\u010daju samo doprinelo prevla\u0111uju\u0107oj simpatiji.<\/p>\n

Novi talas prihvatljivosti ma\u010daka neposredno je povezan sa svetskom krizom malih ljudi, i sa potrebom da se sa\u010duva topli kutak za pre\u017eivljavanje, intimnost i spas od u\u017easavaju\u0107eg sveta napolju.\u00a0 To nije samo oslanjanje na ma\u010dju bespomo\u0107nost, nego i na njihovu nezavisnost. U tome je ma\u010dkama klju\u010dno pomogla danas jo\u0161 uvek demokratska institucija, kojoj znamo da su odbrojani dani: internet. Slike i snimci ma\u010daka su neuporedivo najpopularniji, posebno na You Tube-u.<\/p>\n

Izdvojile su se prave ma\u010dje zvezde: ma\u010dka Nora, koja svira na klaviru, i \u010dijem je stvarala\u0161tvu jedan litvanski orkestar posvetio simfonijetu; ma\u010dak po imenu Nam\u0107or (Grumpy), koji prosto tako izgleda; ma\u010dak koji stoji na zadnjim nogama dok se svira gr\u010dka himna – premda je re\u010d o monta\u017ei, ma\u010dak po imenu Gr\u010dina (Elinaras) je neverovatno popularan, i zavide mu svi koji se nisu setili da tako ismeju svoju nacionalnu himnu;\u00a0 i najpopularnija od svih. Lil’ Bub, koja ima svoj website, svoj blog i \u010dak svoj televizijski \u0161ou! Vlasnik Lil’ Bub honorare svoje ljubimice daje u dobrotvorne svrhe, posebno za bolesne i gladne \u017eivotinje.<\/p>\n

Lil’ Bub je naime te\u0161ko bolesna ma\u010dka, koja ima vi\u0161ak prstiju, oko\u0161tale delove ki\u010dme i te\u0161ko se kre\u0107e. Zbog nedostatka dela vilice jezik joj stalno visi, zbog poreme\u0107aja razvoja kostiju o\u010di su joj izbuljene. Sa lekovima i negom, po\u010dela je \u010dak i da tr\u010di, ali se njen izgled ne\u0107e bitno promeniti. Vlasnik Lil’ Bub je iz gnezda ma\u010di\u0107a u \u017eivotinjskom skloni\u0161tu izabrao upravo nju, malu nesre\u0107u koju niko nije hteo. Milioni koji slede Lil’ Bub isto su tako odbacili zahteve lepote, skupo\u0107e i dru\u0161tvenog ugleda, i identifikovali se sa potpunim gubitnikom: Lil’ Bub je postala globalni simbol ljudi i \u017eivotinja koje je ljudska surovost udaljila iz dru\u0161tva. Za one koji imaju internet…<\/p>\n

Najpopularniji snimak Lil’ Bub je skoro \u010ditav sat u kojem ma\u010dka le\u017ei ispred vatre u kaminu, prede, \u017emuri, slinavi i povremeno kine, pomera svoje iskrivljene \u0161apice, i mo\u017eda sanja. Gledanje minimalne sre\u0107e koju ve\u0107ina nas mo\u017ee nekome pru\u017eiti, \u010doveku ili \u017eivotinji ili oboma ili svima, nije samo vrhunska terapija. To je predlog, projekt, plan za delovanje. On podrazumeva ru\u0161enje sveta u kojem se bolesni i bedni istrebljuju. I ako druge mogu pokrenutu zastave i borbene pesme, mene mo\u017ee i ovakva slika: pa kako ne prime\u0107ujemo da smo zajedno u ve\u0107ini?<\/p>\n

Macameca<\/strong><\/p>\n

Premda je vrsta postojala, nije bila priznata: olingvito, iz vrste sli\u010dne rakunima, dakle negde izme\u0111u medveda i ma\u010daka, bio je izjedna\u010den sa olingvom, ina\u010de sli\u010dnom ali malo ve\u0107om \u017eivotinjom. Posle tridesetak godina posmatranja u prirodi izme\u0111u Nikaragve i Perua i u zoolo\u0161kim vrtovima i ispitivanja DNA, nau\u010dnici su kona\u010dno prihvatili prostu \u010dinjenicu da olingviti ne\u0107e da se pare sa olingvima: te\u017eina nekoliko nau\u010dnih argumenata je prevladala, i olingviti su priznati kao vrsta za sebe. Dobar trenutak da se razmisli o rodnim pravima\u2026<\/p>\n

U mome li\u010dnom imaginarnom bestijariju, ni\u0161ta ne stoji tako visoko kao kombinacija medveda i ma\u010dke, iliti macameca. Jedva malo ni\u017ee stoje magarci i neki glodari. Sa nekim macamecama sam bila u vrlo prijateljskim odnosima, kao recimo sa jednom graundhogovicom i njenim mladuncima u Americi, koji su svi dolazili u moju dnevnu sobu sa travnjaka, dva puta dnevno, na dojenje, a docnije na igranje. Gospo\u0111a je jako cenila \u0161argarepu uvaljanu u \u0161e\u0107er.<\/p>\n

Gajila sam i veze na distanci, kao sa vidrama u insbru\u0161kom zoolo\u0161kom vrtu, sa crvenim pandom, sne\u017enim leopardom i magarcem iz Poatua u pariskom Jardin des plantes<\/em>. Svakome ko imalo zna zoologiju se na moje odre\u0111ivanje \u201cmacamece\u201d verovatno di\u017ee kosa na glavi: no olingvito je zoolo\u0161ki upravo to, nova vrsta izme\u0111u medveda i ma\u010daka. Ova macameca je uspela da opstane sve dok je nisu priznali, sad postoji nada i da \u0107e je za\u0161tititi. Vredi ustrajati na svojim pravima!<\/p>\n

\"el<\/a>
El Grekova ku\u0107a u Toledu<\/figcaption><\/figure>\n

El Grekova ma\u010dka<\/strong><\/p>\n

Dela jednog od najuzbudljivijih slikarskih genija svih vremena, El Greka, nalaze se u madridskom muzeju Prado, u Toledu, gde je slikar umro, i nekoliko ih je u Metropoliten muzeju u Njujorku. Mnogo drugih muzeja u svetu ima po jednu sliku El Greka, a u Benaki muzeju u Atini mo\u017ee se videti i jedna ikona koju je najverovatnije naslikao Dominikos Teotokopulos, dok je jo\u0161 \u017eiveo na Kritu i u\u010dio se da postane slikar ikona. Dominikos je napustio Krit, svoju porodicu, bra\u0107u, i \u017eenu, o kojoj se skoro ni\u0161ta ne zna, i oti\u0161ao u Italiju, da se dalje u\u010di. U\u010dio je kod Ticijana i Tintoreta, ostavio trag svoga novoga slikanja u Modeni, i zatim se zaputio u \u0160paniju, najve\u0107u i najbogatiju evropsku kraljevinu 16. veka.<\/p>\n

U Madridu nije bio naro\u010dito uspe\u0161an. Nazivali su ga ludim strancem, njegove neobi\u010dne ljudske figure i lica, sumarno slikane tkanine i odsustvo brige za detalj nisu na\u0161li publiku. Zatim je do\u0161ao u Toledo i ostao do kraja \u017eivota, premda to nije bila njegova namera. U Toledu je na\u0161ao dvojicu ili trojicu prijatelja, ne mnogo vi\u0161e: jedan od njih, iz ugledne porodice, bio je gluv. Dvojica na rubu dru\u0161tvene prihva\u0107enosti su se dobro razumela. Moramo zamisliti da je tr\u017ei\u0161te slikara i crkava koje su ih tra\u017eile bilo ogromno \u2013 svaki grad je imao na desetine crkava: slikati je mogla biti uspe\u0161na profesija. Bez prestoni\u010dkoga sjaja i slave, El Greko (\u201cGrk\u201d), kako mu je ostalo novo ime, se snalazio u svome malome svetu. Oslikao je crkvu svetoga Dominika, svog imendanskoga sveca, radio je i portrete. Jo\u0161 uvek teku zapletene (i zapravo besmislene) diskusije o tome da li je postao katolik, ili je ostao pravoslavac, da li je, ako je postao katolik, u srcu ostao pravoslavac, i tome sli\u010dno.<\/p>\n

Prava slava, jo\u0161 uvek ograni\u010dena na Toledo i okolinu, do\u0161la je posle slikanja Pogreba grofa Orgaza za crkvu Sant-Tome. Re\u010d je o sasvim lokalnoj legendi: izvesni vitez iz Orgaza, sela izvan Toleda, bio je pravedan \u010dovek i vitez, \u010dinio je razna dobro\u010dinstva, i kona\u010dno je stalno pomagao crkvi Sant-Tome. Kada je umro, na njegovom pogrebu su se pojavili Sveti Stefan i Sveti Avgustin, i polo\u017eili ga u grob. Posmrtno je dobio titulu grofa, a njegov grob u crkvi, kraj samog ulaza, postao je mesto novoga kulta. \u010cudo koje se desilo koju generaciju pre obele\u017eilo je crkvu, i njen upravitelj je zaklju\u010dio da legendu treba pokazati na mestu gde se navodno dogodila.<\/p>\n

El Greko je dobio priliku da naslika svoju najpoznatiju i najcenjeniju sliku. Na njoj nema ni\u010dega legendarnog. U donjem delu, dva sveca, koja izgledaju kao popovi, pola\u017eu telo u grob, u gornjem delu, jasno odvojenom velovima i oblacima nalik na velove, nagi grof kle\u010di pred Marijom, koja ga prima na nebo. U donjem delu su portreti uglednih Tole\u0111ana. El Greko je dodao i svoj autoportret, a de\u010dko koji stoji u prvome planu je njegov sin. Sve izgleda kao savremeni pogreb, upisano je u tada\u0161nju stvarnost grada i njegove socijalne slike. Slika je odmah postala slavna, svi iz Toleda i okoline su dolazili da joj se dive.<\/p>\n

El Greko je postao ugledni \u010dlan gradske zajednice, mogao je da kupi ku\u0107u, i da plati muziku koju su mu izvodili dok je ve\u010derao. Porodica El Grekovih se uselila u komotnu ku\u0107u sa dvadesetak soba, gde je bio i slikarov atelje. El Greko je na\u0161ao novu \u017eivotnu saputnicu, po imenu Heronima de las Kuevas, i ona mu je rodila sina Horhe Manuela. Nikada se nije o\u017eenio njome, \u010dime je formalno izbegao greh bigamije, ali je priznao sina. Ku\u0107a u kojoj su \u017eiveli naslanjala se na podrume preostale posle ru\u0161enja ku\u0107e bogatog Jevrejina Simona Levija, glavnog toledskoga bankara jedan vek ranije. Za razliku od drugih \u0161panskih gradova, iz kojih su izgnali Jevreje i preuzeli svu njihovu imovinu, gra\u0111ani Toleda su svoje Jevreje pobili. Sude\u0107i po toledskim gradskim legendama, duhovi iz Levijevoga podruma kvarili su svakodnevicu \u0161irega susedstva.<\/p>\n

El Greko je posle smrti gotovo zaboravljen. Otkrili su ga tek umetnici dvadesetoga veka, me\u0111u njima Picaso. El Grekova slikarska nedovr\u0161enost, neobi\u010dne izdu\u017eene figure, opti\u010dka posebnost koju neki pripisuju njegovom vidu sa gre\u0161kom, sve je to odgovaralo zamislima avangardnih pokreta. Psihoanaliza je dala nove mogu\u0107nosti tuma\u010denja slikarovoga lika, tako da je El Greko postao skoro opsesivna figura intelektualaca pro\u0161loga veka. Mo\u017eda najbolji primer je gr\u010dki pisac Nikos Kazancakis, koji je svoju duhovnu autobiografju nazvao Izve\u0161taj El Greku, i na kraju knjige obja\u0161njava za\u0161to se obra\u0107a slikaru, i za\u0161to se identifikuje sa njim: re\u010d je o slobodnom, samostalnom duhu, neoptere\u0107enom nadom.<\/p>\n

Ove godine je otvoren muzej u El Grekovoj ku\u0107i. Me\u0111u drugim izuzetnim delima, tu je i drugi pogled na Toledo, precizna i konvencionalna barokna mapa grada. Onaj mnogo slavniji, pogled na Toledo u oluji, koji je toliko uticao na Sezana i na kubizam, nalazi se u Njujorku. U muzeju je i jedna ne mnogo sjajna slika, jedino \u0161to je za sobom ostavio sin El Greka Horhe Manuel. To je intimni portret \u017eenskoga dela ku\u0107e \u2013 Heronime, njene majke, verovatno sestara ili dru\u017ebenica, i devoj\u010dice, mo\u017eda El Grekove k\u0107erke ili unuke.<\/p>\n

\u017densko dru\u0161tvo je prikazano kako \u0161ije, prede, veze. \u017dene su povezane me\u0111u sobom, svet za sebe, osnova ku\u0107ne ekonomije, blagostanja i mirne svakodnevice. Mu\u0161ke glave i gospodara ku\u0107e nema, verovatno je na nekome putu u nekoj crkvi, posve\u0107en slikanju od kojeg \u0107e porodica \u017eiveti i dalje. Na njegovoj stolici, me\u0111utim, u visini \u017eenskih glava, sedi ma\u010dka, jedina koja, zajedno sa devoj\u010dicom, gleda posmatra\u010da slike u o\u010di. Odsutni otac je prikazan kao ironi\u010dni dodatak, neko koga niko ne uzima posebno ozbiljno, umiljati miljenik svakoga \u2013 izvesno ne kao mu\u0161ki autoritet ili porodi\u010dni strah i trepet.<\/p>\n

Horhe Manuel nije postao veliki slikar, ali je ma\u010dki dao pogled likova svog oca \u2013 jedino \u0161to je ovaj pogled podsme\u0161ljiv i ironi\u010dan. Kako god da se porodica stranca i vanbra\u010dne veze prikazivala u javnosti \u2013 a svi su izgledi da se nisu mnogo pokazivali \u2013 njihova ku\u0107na intimnost bila je prostor u kome je \u0161ala na ra\u010dun oca i gospodara bila dozvoljena. Znamo, dakle, da su El Grekovi bili ma\u010dkoljupci, i da na njih nisu uticala praznoverja o ma\u010dkama njihovoga doba. Kao ma\u010dkoljupci, cenili su svoj intimni svet i \u0161titili svoju toplotu od napada spolja.<\/p>\n

Poslovi \u017eenskoga dela porodice bili su visoko cenjeni, kao pandan poslovima oca izvan ku\u0107e. Hijerarhija se ne pojavljuje me\u0111u zna\u010denjima ove slike, premda je o\u010dito hri\u0161\u0107ansko upisivanje \u2013 skromna predanost poslu i korisno tro\u0161enje vremena. Pitanje je, naravno, da li je porodici uop\u0161te bilo potrebno da doma\u0107ica i\u0161ta radi, da se u ku\u0107i prede vuna i sli\u010dno, ili su to samo simboli\u010dke slike koje prikazuju kakve \u017eene treba da budu. No kako god da tuma\u010dimo ovu skromnu sliku, ona je uzbudljivo svedo\u010danstvo o toplini, intimnosti, i humoru grupe ljudi koji su se voleli, i koji su u te\u0161kim vremenima hteli da sa\u010duvaju svet koji su za sebe stvorili.<\/p>\n

El Greko po\u010diva me\u0111u svojim slikama, u Toledu, u kripti crkve Svetoga Dominika: ni\u0161ta lep\u0161e za slikara. Uspomena na ono \u0161to je voleo je ostala u ku\u0107i, uz pogled ma\u010dke koja ju sa osmehom u pogledu nadzire.<\/p>\n

Zoojin testament<\/strong><\/p>\n

Pri\u010da o risovima iz ljubljanskog Zoolo\u0161kog vrta zavr\u0161ila se \u017ealosno. Svaka pri\u010da o \u017eivotinjama bilo gde na svetu danas je simboli\u010dna i opominjuju\u0107a. Ova je donela poruke ne samo o stanju Slovenije i njenih gra\u0111ana, ve\u0107 i o globalno prevla\u0111uju\u0107em pona\u0161anju ljudskog roda.<\/p>\n

Zooja, kako ju je nazvala pove\u0107a navija\u010dka grupa gra\u0111ana koja se brinula da svaki dan imamo novosti i \u0161ale, koja je otvorila tviter-ra\u010dun za nju, bila je \u017eenka u paru risova koji su pobegli kada su drve\u0107a slomljena ledom poru\u0161ila ogradu ljubljanskog Zoolo\u0161kog vrta, po\u010detkom februara. Risovi su kupljeni iz Rumunije, i malo ko ih je uop\u0161te video u Zoolo\u0161kom vrtu, jer je vegetacija toliko nabujala da su se risovi stalno uspe\u0161no skrivali. Prvom prilikom, pametne ma\u010dke su pobegle.<\/p>\n

Mu\u017ejak, kome je publika dala ime Ro\u017enik, po brdu na \u010dijim se obroncima nalazi Zoolo\u0161ki vrt, uhva\u0107en je na hranu ve\u0107 tre\u0107eg dana. \u017denka, koja je dobila ime Zooja, izdr\u017eala je 33 dana. Lovila je srne, danju se skrivala u gustim \u017ebunovima, no\u0107u je izlazila. Treba razumeti kakav je to prostor: Ro\u017enik je brdo izme\u0111u centra Ljubljane i predgra\u0111a, po\u010dinje parkom Tivoli a nastavlja se brdskim stazama. Mnoge staze su jo\u0161 od 70′ godina ure\u0111ene trim-staze, sa tablama sa uputstvima o ve\u017ebama na drvenim spravama, sa ta\u010dkama za izra\u010dunavanje tempa i razdaljine za d\u017eogere.<\/p>\n

Na vrhu brda je crkvica, i kafana. Nekada se tu opijao Cankar. Sada je to tradicionalno mesto okupljanja za Prvi maj, tu se dodeljuje knji\u017eevna nagrada Kresnik. Ro\u017enik je dakle mesto za laganu \u0161etnju, penzionere i decu. Risovi ne napadaju ljude. Zooja je dane provodila gledaju\u0107i ljude kako prolaze, pred njenom nju\u0161kom, i niko je nije video. Bilo je naravno alarma, jer je neko video doma\u0107u ma\u010dku u \u0161etnji. Brdo je okru\u017eeno ulicom sa relativno gustim saobra\u0107ajem, jer povezuje elitna naselja i dalje, manje elitna naselja sa centrom grada.<\/p>\n

Ro\u017enik od ozbiljnijih \u0161uma, recimo prema Ko\u010devskom rogu, odvaja i \u017eelezni\u010dka pruga, i autoput. Par risova se nije odmakao sa Ro\u017enika, \u0161to je bila pametna odluka, jer bi skoro sigurno stradali na nekoj od ovih saobra\u0107ajnica. Zoojina popularnost je neverovatno narasla, postala je simbol slobode, otpora, pameti, zafrkavanja sistema. Internet je svaki dan nudio novu zabavnu izjavu, komentar, sliku. Najuspe\u0161nija je ova sa risovima koji \u010dekaju da ne\u0161to kupe na kiosku za hranu. Na\u017ealost, simpatizeri realno nisu mogli da u\u010dine ni\u0161ta za Zooju, jer oru\u017eje za uspavljivanje imaju samo vlasti u Zoolo\u0161kom vrtu. Mogli su samo ostavljati meso na skrivenim ta\u010dkama – i Zooja ga je nalazila.<\/p>\n

Zooju su uhvatili jedno predve\u010de, kad je iza\u0161la da se onju\u0161i sa kujom – jednom od dresirane \u010dete pasa koji su bili upotrebljeni da se velika ma\u010dka privu\u010de. Nije dakle iza\u0161la na hranu, nego na potrebu da se dru\u017ei. Ispalili su\u00a0 nju injekciju za uspavljivanje. Tek su naknadno utvrdili da joj je injekcija slomila butnu kost. \u0160ta su to istrelili? Iglu za nosoroga? Tokom operacije na kosti je Zooja pala u komu i vi\u0161e se nije probudila. Neki od likova iz Zoolo\u0161kog vrta je jo\u0161 pametno objasnio da je Zooja imala slabe zube, da sigurno ne bi pre\u017eivela u prirodi, i da je za vreme svoje slobode izgubila 3 kg. Ukratko, nije se vredelo ni toliko truditi…<\/p>\n

Zadnji ris je ubijen u Sloveniji 1908. Tehni\u010dki muzej u Bistri blizu Ljubljane dugo je \u010duvao ispunjenu uspomenu na risa koga je sredinom 19. veka ulovio sam mar\u0161al Radecki, onaj kome je posve\u0107en \u0160trausov mar\u0161 posle kojeg imamo prve ozbiljne stoma\u010dne i psihi\u010dke reakcije posle novogodi\u0161nje no\u0107i tokom tradicionalnog be\u010dkog koncerta 1. januara… Tokom 70′, risovi su ponovo uvezeni iz Poljske, i veselo su se ra\u0161irili i po Hrvatskoj. Danas je u Sloveniji jo\u0161 samo petnaestak risova, svi su u lo\u0161em stanju, jer je rod genetski iscrpljen. Da su Ro\u017enik i Zooja pobegli, mo\u017eda bi popravili to stanje. Risovi su svuda u lo\u0161em stanju – \u0107irili\u010dni ne manje. U Evropi ih nije vi\u0161e nego desetak hiljada.<\/p>\n

Ne zastupam stvar risova sa stanovi\u0161ta koristi, jer ono podrazumeva da sve \u0161to nije \u010dovek treba da \u010doveku bude korisno, a onda i domen ljudskog mo\u017eemo pro\u0161iriti, po zgodnim istorijskim obrascima lestvice korisnosti ljudskih grupa i primeraka. Izme\u0111u proste spoznaje da je ris tu, i da mu treba pomo\u0107i kad ima te\u0161ko\u0107e, ispre\u010dila se jedna perverzna institucija – zoolo\u0161ki vrt.<\/p>\n

Ponegde u svetu su se razvila uto\u010di\u0161ta za \u017eivotinje koje zbog starosti, bolesti i navike na ljude ne mogu da \u017eive druga\u010dije nego sa ljudskom pomo\u0107i. Rezervati su tako\u0111e dobro re\u0161enje. Prostori za dru\u017eenje sa doma\u0107im \u017eivotinjama su sjajni za decu: ljubljanski Zoolo\u0161ki vrt ima takvo odeljenje, na kojem su, izme\u0111u ostalih doma\u0107ih \u017eivotinja, i buve i paukovi… Na\u017ealost, ve\u0107ina onoga \u0161to danas \u017eivi po zoolo\u0161kim vrtovima su \u017eivotinje kojima treba omogu\u0107iti miran \u017eivot do smrti a izvan zoolo\u0161kih vrtova. Jer ono \u0161to vidite svuda, pa \u010dak i u najboljim svetskim vrtovima, su mentalno poreme\u0107ene \u017eivotinje. Zoolo\u0161ki vrtovi nisu ni\u0161ta drugo do nestru\u010dno koncipirane ludnice za \u017eivotinje, u kojima se \u017eivotinje od ro\u0111enja vaspitaju da postanu i ostanu lude. Priroda jeste surova, ali ba\u0161 zato ljudski zakoni treba da posebno \u0161tite \u017eivotinje u vlasti ljudi, a ne samo divlje – uostalom, to zakonodavstvo posvuda izgleda vi\u0161e kao lo\u0161a \u0161ala.<\/p>\n

Zoojin testament nije sadr\u017eavao toliko ta\u010daka. Sve\u0161\u0107u ga na najjednostavnije \u010ditanje: \u017eivotinjska prava su ljudska prava. Bilo je potrebno vi\u0161e od pola veka, od deklaracije UN 1948. do konferencije u Pekingu 1995, da \u017eenska prava postanu ljudska prava. \u017divotinje mo\u017eda ne\u0107e \u010dekati toliko dugo: naredni svetski rat \u0107e trajati kra\u0107e i ima\u0107e temeljnije posledice.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

„Bilo je potrebno vi\u0161e od pola veka, od deklaracije UN 1948. do konferencije u Pekingu 1995, da \u017eenska prava postanu ljudska prava. \u017divotinje mo\u017eda ne\u0107e \u010dekati toliko dugo: naredni svetski rat \u0107e trajati kra\u0107e i ima\u0107e temeljnije posledice.“ Pi\u0161e: Svetlana Slap\u0161ak<\/p>\n","protected":false},"author":2,"featured_media":5431,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_editorskit_title_hidden":false,"_editorskit_reading_time":0,"_editorskit_is_block_options_detached":false,"_editorskit_block_options_position":"{}","footnotes":""},"categories":[3,65],"tags":[],"class_list":["post-5421","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-columns","category-journal"],"translation":{"provider":"WPGlobus","version":"3.0.0","language":"sr","enabled_languages":["sl","sr","en"],"languages":{"sl":{"title":true,"content":true,"excerpt":true},"sr":{"title":false,"content":true,"excerpt":true},"en":{"title":false,"content":true,"excerpt":true}}},"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/5421","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=5421"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/5421\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":10055,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/5421\/revisions\/10055"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media\/5431"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=5421"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=5421"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=5421"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}