{"id":4844,"date":"2016-02-04T01:00:32","date_gmt":"2016-02-04T01:00:32","guid":{"rendered":"http:\/\/dkis.si\/?p=4844"},"modified":"2023-05-18T11:59:04","modified_gmt":"2023-05-18T11:59:04","slug":"mackoljubive-price-kreten","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/dkis.si\/sr\/mackoljubive-price-kreten\/","title":{"rendered":"Ma\u010dkoljubive pri\u010de: Kreten"},"content":{"rendered":"
\"Kreten<\/a>
Kreten na prozoru<\/figcaption><\/figure>\n

Pi\u0161e: Svetlana Slap\u0161ak<\/strong><\/p>\n

Kreten je dobio ime na demokratski izvedenom glasanju \u2013 tri glasa za, jedan (moj) protiv, ali smo ga naj\u010de\u0161\u0107e zvali naprosto \u201ema\u010dak\u201c ili, docnije, \u201estari ma\u010dak\u201c, a ime je slu\u017eilo uglavnom kada napravi neku glupost. Premda, Kreten uop\u0161te nije bio glup ma\u010dak \u2013 kada bismo samo umeli da odredimo koji jeste, a koji nije \u2013 samo je do\u0161ao u dom ma\u010dke koju smo svi smatrali pametnom i dostojanstvenom, na\u0161e Kaliope-Kiklope, i u pore\u0111enju sa njom, mali do\u0111o\u0161 zaista nije izgledao mnogo pametno.<\/p>\n

Bilo je to oktobra 1992. Vratili smo se po\u010detkom septembra iz Gr\u010dke, uspeli smo \u010dak i moju majku da nekako sa vizama sprovedemo do Trsta, a onda su ona i Bo\u017eidar brodom do\u0161li po mene. \u010cak smo uspeli da provedemo i nedelju dana ne\u010dega \u0161to je li\u010dilo na odmor \u2013 poslednji koji smo imali u narednih petnaestak godina. Majku smo vratili u Beograd autobusom, nas dvoje smo se vratili brodom. Po povratku moj ugovor za predavanja nije bio produ\u017een, nije bilo osnove da dobijem produ\u017een boravak, jer tada se povezivanje porodice jednostavno nije ra\u010dunalo. U stanu nas je bilo \u010detvoro, sa stalnim prilivom ljudi koji su dolazili povremeno i ostajali kratko na putu za druge krajeve. Odlazili smo redovno u \u0161ume i nabirali polodove, pe\u010durke, drva za podlo\u017eivanje, a bogme bismo i ukrali poneki klip kukuruza ili vo\u0107e. Stalno sam pravila zimnicu, koja nam je pomagala u pre\u017eivljavanju. U to nesigurno doba smo se, zapravo, ose\u0107ali sasvim sigurni u svoje ciljeve i u svoj rad. Se\u0107am se jedne takore\u0107i tipske scene, prikaza na\u0161ih ose\u0107anja tada: sedelo je nas \u0161estoro, svi izbeglice, privremene ili stalne, i gledali smo film Olivera Stona JFK. U sceni zavr\u0161nog govora advokata, koji govori o gra\u0111anskim du\u017enostima i o istorijskoj istini, svi smo se rasplakali, kao da nas neko proziva.<\/p>\n

No, u jedno ki\u0161no popodne, pred ulazom u ku\u0107u me je sa\u010dekalo tigrasto ma\u010de. Obratila sam mu se, on je naprosto sko\u010dio meni u ruke, i unela sam ga. Prijatelj iz Dubrovnika pio je kafu sa mlekom i ostavio je \u0161olju na pod pored fotelje. Ma\u010de je bez zazora ispilo celu kafu, oblizalo se, i pogledalo nas zadovoljno: tad je prvi put nazvan svojim imenom… Kaliopa ga je prihvatila, a on je me\u0111u svima nama izabrao svog \u010doveka, prijatelja iz Sarajeva. Desilo se da je istog dana saznao da je njegov ma\u010dak u Sarajevu nestao. Kako je to ma\u010dak osetio? Rekla bih, jednostavno. Do\u017eivela sam ve\u0107 toliko puta da ma\u010dka oseti \u0161ta mi je potrebno, da me natera da se s njom u\u0161u\u0161kam i zaboravim svet, \u010dak i da legne tako da greje onaj deo tela koji boli, i u svakom slu\u010daju da mi pogledom po\u0161alje poruku o tome da se me\u0111u nama ni\u0161ta ne menja, dok se napolju ru\u0161i i propada sve.<\/p>\n

Novi ma\u010dak je \u017eiveo svaki trenutak sa svojim \u010dovekom, nas ostale je mnogo \u0161tedljivije obasipao svojim ljubaznostima. A bio je ljubazan ma\u010dak, nije grebao, i imao je fantasti\u010dan apetit. Izrastao je brzo u ogromnu \u017eivotinju sa debelom glavom. Zbog Kaliopinog stanja morali smo da ga sterili\u0161emo. I onda, gle \u010duda, Kreten je izgubio na te\u017eini, postao je – usudila bih se da ka\u017eem \u2013 produhovljeniji, ose\u0107ajniji, da o ne\u017enosti prema Kaliopi i ne govorim. Njegova glavna zabava bilo je sedenje u prozoru i lovljenje publike: kada bi uhvatio ne\u010diji pogled, po\u010dinjala je predstava: tu je bilo prevrtanja, skakanja, padanja na le\u0111a, zavodljivih pogleda, predenja i mjaukanja \u2013 ceo ma\u010diji repertoar. Smejali smo se mi sa ove strane prozora, smejala se publika: na\u0161i prozori u prizemlju postali su ta\u010dka na ulici gde su se ljudi zaustavljali. Tada je pao i predlog da mu se da ime Laura, po kurtizani iz dubrova\u010dkih komedija… Kaliopa je dostojanstveno odbijala takvo komuniciranje sa spoljnim svetom. No moja majka ju je neku godinu docnije ulovila da se sporazumeva sa nekim, svakog dana u odre\u0111eno vreme: uspela je da vidi \u010doveka… koji je bio jednook.<\/p>\n

\"kreten<\/a>
Kreten sa Zoranom<\/figcaption><\/figure>\n

Mislim da je Kreten bio najsre\u0107nija ma\u010dka sa kojom sam \u017eivela: imao je svoju ljudsku i svoju ma\u010diju ljubav, svi smo ga voleli, svi koji bi ga videli su ga voleli. Tako sam mirno po\u010detkom 1994. oti\u0161la u Ameriku, a posle dva meseca mi se pridru\u017eio i Bo\u017eidar, i ostavili smo ku\u0107u punu ljudi i ma\u010daka. Nas dvoje smo se na\u0161li u skoro neverovatnom luksuzu, u stanu u kojem smo bili sami. I premda mi je nedostajala moja \u0161ira porodica, ljudska i ma\u010dija, ne mogu re\u0107i da nisam u\u017eivala. Bila sam u prizemlju, i prvog jutra, u ogromnom snegu zbog kojeg uop\u0161te nisam mogla iza\u0107i na glavna vrata, videla sam sedam srna na svojoj terasi. Moj stan je bio na samoj ivici univerzitetske \u0161ume, i \u017eivotinjski svet je podse\u0107ao na scenu iz Diznijeve Sne\u017eane: kada je otoplilo, mama mrmotkinja (groundhog) je ocenila da je moja dnevna soba idealna za dojenje njenih malih, i dovodila ih je svaki dan, tu su dremali i igrali se, i ni\u0161ta im o\u010dito nisam smetala.<\/p>\n

Bilo je ze\u010deva, \u010dipmank veverica, ri\u0111ih, sivih i crnih veverica, srna, no\u0107u su dolazile podivljale ma\u010dke, rakuni i tvorovi koji su prelepi, ali se savetuje da se vrata i prozori ne otvaraju dok su blizu. U institutu gde sam radila upoznala sam ameri\u010dke ptice, posebno jarko crvenog kardnala i plavu svraku ca crnim prugama preko krila i tela u dva tona plave boje: dobar deo moje kupovine bila je \u017eivotinjska hrana, semenke i zeleni\u0161 samo za moje \u017eivotinje. To je uisitinu bio druga\u010diji svet: ugao jednospratne ku\u0107e sa nekoliko stanova, u kojoj sam \u017eivela, imao je veliku rupu… koju su napravili pacovi. Jedan dan u prole\u0107e do\u0161la su dva majstora, i popravila zid ku\u0107e \u2013 nekakim lepkom. I sve se to de\u0161avalo na sat vo\u017enje od Njujorka, u Nju D\u017eersiju.<\/p>\n

Priznajem, \u017eivot na kampusu mi je veoma odgovarao. Sve je bilo namenjeno u\u010denju i radu, za predavanja sam imala slu\u017ebu koja je donosila sve \u0161to mi je bilo potrebno, druga slu\u017eba je ure\u0111ivala moja gostovanja, u biblioteci sam mogla raditi bilo kada. Prve nedelje posetila su me dva policajca, jedan belac i drugi crnac, iz univerzitetske policije, i dali mi nekoliko knji\u017eica o sigurnosti, sa telefonima i savetima, i sa priveskom za klju\u010deve od dre\u010de\u0107e \u017eute plastike i pi\u0161taljkom, za slu\u010daj napada: pi\u0161taljka je bila zapa\u017eena na mnogim demonstracijama, posebno u Evropi, od Pariza do Beograda. Jo\u0161 i danas nosim klju\u010deve sa tim priveskom. Kada bi Bo\u017eidar do\u0161ao, plivali smo u bazenu na\u0161eg naselja, igrali tenis, tr\u010dali. Kupili smo polovna kola, Ford Thunderbird, i mnogo putovali. Obi\u0161li smo ceo isto\u010dni deo SAD. Moja ideja bila je da putujemo od mesta po imenu Ironija u Nju D\u017eersiju do mesta po imenu Utopija u Teksasu, i uspeli smo.<\/p>\n

Ni\u0161ta nije lep\u0161e od vo\u017enje po Americi, od opu\u0161tenosti, od uvek dobre muzike sa neke univerzitetske radio stanice koja emituje rok i d\u017eez, sa dovoljno usputnih restorana i motela po pristojnim cenama: zgodan na\u010din da se za neko vreme \u010dovek izgubi i zaboravi na svet. Ve\u0107 u martu sam za prole\u0107ni raspust putovala u Ljubljanu i zatim u Beograd, da bih zapo\u010dela sa \u010dasopisom ProFemina. Autobusom se preko Ma\u0111arske putovalo dvadeset i dva sata od Ljubljane do Beograda, nazad je bilo potrebno svih dvadeset i \u010detiri, sa sve menjanjem autobusa i stra\u0161nim scenama susreta na po pola sata porodica i ljudi koji su se tu mogli jedino na\u0107i, jedni iz Hrvatske a drugi iz Srbije, na nekoj benzinskoj stanici usred no\u0107i, i onda bi se razdvojili i oti\u0161li nazad u svoje autobuse…<\/p>\n

Beograd je bio drugi grad sa istim imenom. Leto sam provela u Ljubljani, a onda najesen ponovo oti\u0161la u Ameriku. Bo\u017eidar je u me\u0111uvremenu dobio semestar u Parizu, pa smo se vi\u0111ali lete\u0107i preko okeana za vikend \u2013 malo ja, malo on. Te smo godine vi\u0161e putovali po severnom delu, i \u010desto odlazili u Njujork. Ni danas ne razumem kakvo je zadovoljstvo imao Bo\u017eidar da vozi po tome gradu… Na aerodromima sam izo\u0161trila svoju sposobnost da prepoznajem \u201ena\u0161e\u201c ljude \u2013 nijedanput nisam pogre\u0161ila. No vrhunac sam dosegla upravo u jednoj vo\u017enji po Njujorku. Izlazili smo iz tunela po velikoj vru\u0107ini, i u zastoju je neki prosjak sa kartonom i nekim duhovitim tekstom prolazio od kola do kola. Niko nije otvarao prozor. Ja jesam. Gledala sam kao se udaljuje, i onda primetila jo\u0161 jedna kola gde se prozor otvorio i gde su mu tako\u0111e ne\u0161to dali. Rekla sam da to mora da su neki \u201ena\u0161i\u201c, i imala da saslu\u0161am podu\u017ei Bo\u017eidarov sarkasti\u010dni komentar. U onim kolima je sedelo \u010detvoro, i svi su pu\u0161ili. Kada su se njihova kola pribli\u017eila, spustila sam prozor i upitala, na na\u0161em jeziku: \u201eOdakle ste?\u201c \u201eIz Sarajeva!\u201c bio je odgovor. Siti smo se izrazgovarali dok je saobra\u0107aj mileo…<\/p>\n

I ina\u010de se nismo mogli osloboditi onoga \u0161to se kod nas doga\u0111alo: ja sam stalno pisala, uglavnom za Vreme, povremeno za ameri\u010dke \u010dasopise. Jednog dana sam do\u0161la sa posla i upalila televiziju: na svih \u0161ezdesetak kanala bio je isti prenos, nekih belih terenskih kola koja prate mnoga policijska kola. Dok sam razme\u0161tala stvari i ubacivala hranu u fri\u017eider, mislila sam samo jedno \u2013 evo, uhapsili su Karad\u017ei\u0107a! Na kraju sam sela i pustila ton, i dugo mi je bilo potrebno da razumem da progone nekog ubicu \u017eene \u2013 O. D\u017e. Simpsona… Kako, kad je u\u017eas moga sveta bio najve\u0107i? Moje ameri\u010dke koleginice i sekretarice na odeljenju bile su dobro obave\u0161tene. No kada je Njujork Tajms objavio preko pola strane sliku sre\u0107nog para na ven\u010danju \u2013 Arkana i Cece, sve su ushi\u0107eno komentarisale haljinu, repliku one koju je Skarlet O’Hara nosila u prvoj sceni filma Prohujalo sa vihorom… Negde pred na\u0161 odlazak, pro\u010ditala sam nepono\u0161ljivo glup \u010dlanak Alekse \u0110ilasa u Njujork Tajmsu o tome kako je Milo\u0161evi\u0107 predstavnik partizanske tradicije; telefonirala sam uredniku, koga sam poznavala, i on mi je, smeju\u0107i se, rekao da je to politi\u010dka priprema. Zaista, docnije te godine, potpisan je Dejtonski sporazum.<\/p>\n

Jednog ki\u0161nog dana u Saratogi, dok smo \u010dekali da nam poprave gumu, imala sam sudbinski razgovor sa Bo\u017eidarom. Ja sam htela da ostanem u Americi, i da posle zavr\u0161etka posla u Nju D\u017eersiju potra\u017eimo neko drugo mesto i posao. On je hteo da se vratimo, i da pomognemo prijateljima u osnivanju i uhodavanju postdiplomskog fakulteta za humanistiku. Ja sam branila \u201esebi\u010dni\u201c plan, on ne\u0161to \u0161to sam nazivala \u201epionirskim\u201c. Smatrao je da mora da pomogne prijatelju u toj grupi, \u010dija je \u017eena upravo do\u017eivela mo\u017edani udar. Njegov plan je podrazumevao saradnju sa na\u0161im francuskim prijateljima i kolegama, i izvesno je pravilno zaklju\u010divao da je to jedino mesto u Sloveniji gde bih ja bila prihvatljiva. Meni se upravo to nije dopadalo \u2013 radije bih ostala negde gde sam u principu svuda prihvatljiva. I danas mislim da smo napravili gre\u0161ku \u0161to smo se vratili. Ali vratili smo se, pionirska logika i ose\u0107aji su prevladali \u2013 na kraju krajeva, trebalo se pobrinuti za moju majku i njegovog oca. Moj otac i njegova majka su umrli dok smo bili u Americi… Mene druga porodica mog oca uop\u0161te nije obavestila, saznala sam naknadno, Bo\u017eidar nije uspeo da na\u0111e brzu vezu i da stigne na pogreb…<\/p>\n

Ameri\u010dko iskustvo je za mene bilo dragoceno, ne samo zbog brzine i ritma rada, nego i zbog studenata koje sam imala, i koji su sve zadatke koje sam tra\u017eila ispunjavali odmah i bez pogovora. Hteli su da diskutuju, razgovor je bio slobodan, ali obaveze su shvatali veoma ozbiljno. Pomogli su mi da razumem kako treba predavati odgovorno i predano: bila sam spremna za profesorski posao.<\/p>\n

Kona\u010dno smo se vratili iz Amerike uleto 1995. Po\u010delo je doba koje je u velikoj meri bilo upravo \u201eameri\u010dko\u201c, jedino \u0161to nisam imala nikakve institucionalne pomo\u0107i, nego sam sama radila sve, od pripremanja svojih predavanja, organizovanja predavanja gostuju\u0107ih kolega, istra\u017eivanja pa do projekata, stalnog jurenja za novcem za pre\u017eivljavanje \u0161kole i administracije. Uz to sam \u010desto putovala, na konferencije i kurseve, i kao ekspert UN za \u017eene i rat. Bili smo sami, zimi sa mojom majkom i oboje toliko zauzeti da smo se se\u0107ali ratnih godina i ameri\u010dkog vremena sa nostalgijom. No uspevali smo da zajedno odlazimo u Pariz, jer je trebalo graditi i utvrditi veze i gostovanja \u2013 ve\u0107inom o svome tro\u0161ku. I nije i\u0161lo bez uzbu\u0111enja: Bo\u017eidaru su ukrali paso\u0161 u Ljubljani, \u010dim smo do\u0161li iz Amerike. Dobio ga je natrag, ali je kradljivac iz Bosne uhap\u0161en u Nema\u010dkoj sa njegovim paso\u0161em, i on se bez ikakve krivice na\u0161ao na spisku sumnjivih: o tome nismo imali pojma, sve dok ga nisu uhapsili na pariskom aerodromu i stavili u zatvor kada je oti\u0161ao da odr\u017ei neka predavanja. Kolege su ga izvukle, ali tri godine nismo smeli da u\u0111emo u Francusku druga\u010dije nego kolima preko \u0160vajcarske, no\u0107u, jer \u0161vajcarski carinici i policija \u201ezatvaraju radnju\u201c u osam uve\u010de. Onda je Bo\u017eidar na op\u0161te veselje dobio nema\u010dki \u201eAusweiss\u201c – toliko je evropskoj birokratiji bilo potrebno da uredi vrlo jednostavan problem.<\/p>\n

Fakultet u koji smo toliko ulagali potresla je prva katastrofa kada se jedan od prijatelja, ina\u010de udovac Biljane Jovanovi\u0107, kni\u017eevnice koja je poslednje godine provela i umrla u Ljubljani, odlu\u010dio da se ponovo \u017eeni, i da pri tome zaposli svoju biv\u0161u i svoju budu\u0107u zajedno. Kako je bio mo\u0107an i raspolagao sa mnogo fondacijskog novca, uspeo je da li\u0161i fakultet ve\u0107ine sredstava: opet smo se dali u putovanja i spasavanje, i za godinu dana uspeli da povratimo ne\u0161to od fondova. No rezultat tog na\u0161eg rada bio je ipak taj da smo kao prva univerzitetska ustanova najvi\u0161eg nivoa u\u0161li u evropske mre\u017ee i projekte jo\u0161 pre nego \u0161to je Slovenija u\u0161la u EU \u2013 jedini iz celog postsocijalisti\u010dkog bloka.<\/p>\n

\"kreten<\/a>
Kreten sa kompjuterom<\/figcaption><\/figure>\n

U tim ludim godinama iscrpljuju\u0107ih putovanja i neprekidnog rada nas je kod ku\u0107e \u010dekao nestvaran mir: posle puta, gove\u0111a supa koju je spremao Bo\u017eidarov otac, a svaki dan na\u0161 ma\u010dji par. Kaliopa se specijalizovala za \u010ditanje, a Kreten za pisanje \u2013 uglavnom je le\u017eao na papiru ili knjigama sa moje leve strane, i povremeno zavirivao u ekran ili ga prekrivao repom da bi pobudio moje zanimanje. Kada bih zastala, pogled u njegove o\u010di vratio bi mi malo koncentracije. No kada smo odlazili na spavanje, Kreten i Kaliopa se nisu pridru\u017eivali \u2013 oti\u0161li bi na svoje omiljeno mesto, u kuhinju. I ostajem pouzdana da su nam – meni, nama i na\u0161im prijateljima ma\u010dke bile spolja\u0161nji oslonac, neki aparat za ravnote\u017eu koji nas je vra\u0107ao u pomirenost sa sobom kad je bilo najte\u017ee, i kad je bilo najlak\u0161e.<\/p>\n

Kreten je u svome punom ma\u010djem \u017eivotu menjao karakter i obi\u010daje. U zrelosti je potpuno napustio \u0161ou-biznis na prozoru; po odlazku svog najdra\u017eeg \u010doveka posvetio se podjednako meni, Bo\u017eidaru i mojoj majci. Bilo je zabavno gledati kako porcije svoje milosti deli na savr\u0161eno jednake delove svakog dana. Nimalo se nije uzbu\u0111ivao kada bismo odlazili, ni kada bismo se vra\u0107ali. Samo bi se i on i Kaliopa okrenuli prema vratima kada bi naslutili da dolazi Bo\u017eidar, i \u010dak kada bi naslutili da dolazi moja majka iz Beograda \u2013 a isto su mi rekli i za moje dolaske.<\/p>\n

Posle Kaliopine smrti je razvio novu ve\u0161tinu \u2013 postao je savr\u0161en lopov. Bio je tako dobar i delovao je posle svake nepodop\u0161tine tako nevino da smo se uglavnom zabavljali nad njegovim poduhvatima. Krao je i jeo sve, \u010dak i \u010dokoladu. Ja sam imala banalno psiholo\u0161ko obja\u0161njenje – da mu nedostaje dru\u0161tvo. Ma\u010dke su jo\u0161 uvek dlazile u dvori\u0161te, i ja sam ih hranila na prozoru kuhinje ili ispod, ali Kreten nije pokazivao znake razumevanja za njih. Posle godinu i po dana, pojavila se jedna ma\u010dka sa mladima, i izme\u0111u njih jedan mali tigrasti ma\u010dak koji je bio sporiji od ostalih, sa mrljom na oku. Stari ma\u010dak je sa njim provodio vreme, gledali su se kroz prozor. Toliko me je pekla ta pojava da sam iz Pariza telefonirala i zahtevala od Bo\u017eidara i majke da uzmu maloga unutra. I to je uisitnu bilo re\u0161enje za Kretena, prihvatio ga je kao sina. No, sada su krali zajedno. Mali ma\u010dak bio je te\u0161ko bolestan, bila mu je potrebna posebna nega. Na jedan od kontrolnih pregleda poneli smo i Kretena. Dobili smo slabu dijagnozu: Kreten je imao mnogo tumora u trbu\u0161noj duplji, mogli su biti maligni, i nisu se mogli operisati. Veterinar je savetovao da pustimo ma\u010dka na miru, i da vidimo kako \u0107e se stvari odvijati.<\/p>\n

\"kreten<\/a>
Kreten sa Kiklopom na stolu<\/figcaption><\/figure>\n

I ja sam se menjala: od 1998. pojavio se problem sa kolenima. Sve do 2004. uspevala sam da hodam bez \u0161tapa, onda vi\u0161e nisam mogla druga\u010dije. Kreten ne samo da nije pokazivao nikakav strah, nego se prilagodio mome novom ritmu i pokretljivosti. \u010cini mi se da je sa mnom postao najbliskiji, ne\u017eniji nego ikada i naj\u010de\u0161\u0107e u mome krilu. Sve \u0161to bi po\u017eeleo da ukrade, ja sam mu unapred davala. Kad sam 2004. zbog slabosti kolena pala i slomila rame, Kreten je odmah shvatio koji me deo boli, i nikada se nije ni naslonio na moju povre\u0111enu ruku. Moja majka je zbog toga do\u0161la u Ljubljanu, i do\u017eivela sr\u010dani napad. Morala je ostati kod nas stalno.<\/p>\n

I opet, Kreten je delovao pomiruju\u0107e na sve \u2013 to je, sasvim ozbiljno, rekao i kardiolog, komentari\u0161u\u0107i kako se moja majka brzo oporavlja kod ku\u0107e. Moja Klio bila je pomo\u0107 pre svega meni, povremeno prijateljima i mnogim ma\u010di\u0107ima: Kreten je dugo pomagao nekolicini ljudi \u2013 meni najdra\u017eima i prijateljima, bio je ne\u017ean prijatelj Kaliopi i jo\u0161 je prihvatio malog ma\u010dka sa dvori\u0161ta. No kada sam 2006. sa dvori\u0161ta uzela Primusa Augustusa, Kreten se pona\u0161ao kao da ga ne prime\u0107uje.<\/p>\n

\"kreten<\/a>
Kreten sa biljkom<\/figcaption><\/figure>\n

Prime\u0107ujem da o Kretenu govorim kao o bo\u017eanstvu: on to uistinu jeste bio. Vi\u0161e od \u0161esnaest godina je \u017eiveo kod nas, ljudi oko njega su se menjali, dolazili, odlazili, selili, ali je on postepeno postajao sve prisniji, ne\u017eniji i \u2013 ozbiljniji. Neka prijateljica koja ga je prvi put videla u njegovim poznim godinama, bila je toliko fascinirana da je napravila nekoliko desetina slika iste ve\u010deri, i to nam dala kao CD. Stalno je govorila kako ma\u010dak deluje mudro, tajanstveno, smiruju\u0107e. Se\u0107aju\u0107i se Kretena u mladosti i kako je dobio ime, nismo mogli da se ne smejemo. Me\u0111utim, Kreten je zaista stario kao veli\u010danstveno bi\u0107e.<\/p>\n

Nije imao nikakve posebne probleme sa zdravljem, pa smo malo zaboravili na onu dijagnozu o tumorima. No uleto 2008, kad smo se vratili iz Gr\u010dke i Bo\u017eidar ponovo oti\u0161ao tamo na teren, Kreten je jednog jutra pao i vi\u0161e se nije mogao di\u0107i. Nija bila u pitanju paraliza \u2013 nije mogao upravljati nijednim delom svog tela. Odnela sam ga veterinaru. Tumori su do\u0161li do mozga, sve funkcije su otkazale: za njega vi\u0161e nije bilo nikakvog izlaza sem da ga uspavaju. Veterinar je bio odlu\u010dan: \u010dekaju ga samo u\u017easni bolovi i muke. Dali su mu injekciju za uspavljivanje, pre one kona\u010dne: Kreten nije hteo da zaspi. Uzela sam ga u naru\u010dje i sela napolje. Sunce je grejalo, ma\u010dak me je gledao zahvalno, preo i kona\u010dno, posle dugog vremena, zaspao. Odnela sam ga unutra i prepustila ga lekaru. Nisam mogla ni plakati. Kod ku\u0107e su me \u010dekala dva mala ma\u010dka, majka koja je nedavno opet bila u bolnici, leto rada i pisanja. Tek no\u0107u, kada sam novost javila Bo\u017eidaru, rasplakala sam se u telefon.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Do\u017eivela sam ve\u0107 toliko puta da ma\u010dka oseti \u0161ta mi je potrebno, da me natera da se s njom u\u0161u\u0161kam i zaboravim svet, \u010dak i da legne tako da greje onaj deo tela koji boli, i u svakom slu\u010daju da mi pogledom po\u0161alje poruku o tome da se me\u0111u nama ni\u0161ta ne menja, dok se napolju ru\u0161i i propada sve. Pi\u0161e: Svetlana Slap\u0161ak<\/p>\n","protected":false},"author":2,"featured_media":4853,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_editorskit_title_hidden":false,"_editorskit_reading_time":0,"_editorskit_is_block_options_detached":false,"_editorskit_block_options_position":"{}","footnotes":""},"categories":[3,65],"tags":[],"class_list":["post-4844","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-columns","category-journal"],"translation":{"provider":"WPGlobus","version":"3.0.0","language":"sr","enabled_languages":["sl","sr","en"],"languages":{"sl":{"title":true,"content":true,"excerpt":true},"sr":{"title":true,"content":true,"excerpt":true},"en":{"title":true,"content":true,"excerpt":true}}},"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/4844","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=4844"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/4844\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":10061,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/4844\/revisions\/10061"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media\/4853"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=4844"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=4844"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=4844"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}