{"id":4738,"date":"2016-01-28T14:14:17","date_gmt":"2016-01-28T14:14:17","guid":{"rendered":"http:\/\/dkis.si\/?p=4738"},"modified":"2023-05-18T11:59:19","modified_gmt":"2023-05-18T11:59:19","slug":"mackoljubive-price-kaliopakiklopa","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/dkis.si\/sr\/mackoljubive-price-kaliopakiklopa\/","title":{"rendered":"Ma\u010dkoljubive pri\u010de: Kaliopa\/Kiklopa"},"content":{"rendered":"
\"kaliopa1-fin\"<\/a>
Kaliopa<\/figcaption><\/figure>\n

Pi\u0161e: Svetlana Slap\u0161ak<\/strong><\/p>\n

Vratili smo se iz Atine krajem septembra 1991. Klio je nestala 23. avgusta. Iza nje je ostalo ne\u0161to slika, dlake koje su se pojavljivale jo\u0161 godinama na mojoj ode\u0107i i u knjigama na kojima je le\u017eala, i osamnaest strana vizualne poezije koje je od\u0161tampala le\u017ee\u0107i na praznom i uvek toplom delu \u201eportabl\u201c Amstrada (bilo mu je vi\u0161e od deset kila) i pritiskaju\u0107i slu\u010dajno \u201ePrint Screen\u201c komandu \u0161apom ili repom. U Beogradu je Bo\u017eidar jo\u0161 pomogao dru\u0161tvu koje je \u010duvalo uspomene na slovena\u010dke pilote poginule prilikom uzaludne odbrane Beograda aprila 1941, da na jednoj od dunavskih ada lociraju ostatke aviona duboko u zemlji. Bombardovanje Dubrovnika do\u017eiveli smo u Pragu.<\/p>\n

Krajem oktobra odlu\u010dili smo se da ponovo idemo u Gr\u010dku, zbog konferencije u Francuskoj arheolo\u0161koj \u0161koli koja je bila veoma va\u017ena za Bo\u017eidara. Ostali smo malo du\u017ee: svaki dan bismo se odvezli u deo Atine u kojem smo \u017eiveli toga leta, i naravno, tra\u017eili Klio, premda to nismo jedno drugom govorili. Bilo je to doba kada smo svaki dan satima prenosili poruke jednih ljudi drugima, kada smo funkcionisali kao dobro navijene ma\u0161ine, i istovremeno u stalnom gr\u010du i o\u010dekivanju najgorih vesti. Na putu iz Gr\u010dke, vozili smo se satima iza haubice na kamionu, \u010dija je cev bila uperena u nas. Pred Leskovcem su nas skrenuli na lokalni put, blatnjav i pun rupa: tu smo se vukli iza kolone vojnih vozila. Jedva smo dobili benzin, zbog slovena\u010dkih tablica.<\/p>\n

U Beogradu su moje prijateljice i prijatelji palili sve\u0107e za sve \u017ertve, na radiju sam ve\u0107 bila progla\u0161ena narodnom izdajnicom \u2013 dotada sam tu odliku dobijala privatno. Morali smo se odlu\u010diti \u0161ta da radimo dalje, i bilo nam je jasno da je to \u017eivotna odluka. Mogla sam biti korisna u Beogradu, ali ne bih mnogo pomogla svojoj majci, jer na\u010dina da se zaposlim nije bilo. Ako sam htela da joj pomognem, to je bilo mogu\u0107no samo sa drugog mesta. Ako ostanem u Beogradu, bilo je potpuno jasno da bar nekoliko godina ne bih mogla videti Bo\u017eidara, a on opet nije imao druge mogu\u0107nosti, nego da nastavi sa radom u Sloveniji. Na\u0161em nomadskom \u017eivotu do\u0161ao je kraj, i odluka je morala biti moja. Tako sam se odlu\u010dila da prvi put u \u017eivotu, posle petnaest godina, krenem za svojim mu\u017eem.<\/p>\n

Krenuli smo preko Subotice, zastaju\u0107i na svakom raskr\u0161\u0107u: prema zapadu su prolazile kolone autobusa pune vojnika, prema Vukovaru. U Subotici su nas prvo zaustavili da glasamo za ve\u0107 neku novu pokrajinu, na jednom od la\u017enih referenduma. Kada sam rekla (i naravno slagala) da smo ve\u0107 glasali, odgovorili su mi da to ni\u0161ta ne smeta \u2013 \u0161to vi\u0161e, to bolje. Uspeli smo da se izvu\u010demo \u2013 bio je op\u0161ti haos i mnogo raznih uniformi, niko nije imao kontrolu. Na granici nas je zaustavio oficir, i tra\u017eio od Bo\u017eidara da se odmah mobili\u0161e. I tu smo uspeli da se izvu\u010demo, i dan smo proveli voze\u0107i se od jednog do drugog grani\u010dnog prelaza, dok uve\u010de nismo na\u0161li jedan se potpuno pijanim milicajcima i vojnicima: tu smo uspeli da pre\u0111emo granicu. Na\u0161li smo se u ledenoj no\u0107i u Ma\u0111arskoj, i kad smo naleteli na neki mizeran motel i sobicu sa zidovima od lesonita, u\u010dinilo mi se da smo do\u0161li u slobodni svet. Narednog dana, imali smo sli\u010dno doga\u0111anje na slovena\u010dkoj granici: ovoga puta, ja nisam mogla da u\u0111em u zemlju. Trajalo je kra\u0107e, samo tri sata, i onda smo pu\u0161teni, sa savetom da se odmah javim policiji u Ljubljani. Naravno da se nisam javila.<\/p>\n

Odmah smo po\u010deli sa onim \u0161to smo ostavili u Beogradu: nas nekoliko \u017eena je pokrenulo akciju \u201e\u0106utanje ubija, govorimo za mir\u201c i po\u010dele smo paliti sve\u0107e i sakupljati potpise za zaustavljanje svih oru\u017eanih sukoba, na Kongresnom trgu u Ljubljani. Bila je gadna rana zima, ali smo za samo mesec dana sakupile skoro desetak hiljada potpisa, ljudi su dolazili sa sve\u0107ama, neki su hteli da daju novac za \u017ertve rata. Nismo do\u017eivele nijedan incident za to vreme, policija nas nije uznemiravala. Jedne ve\u010deri je Sonja Lokar dovela preko stotinu ljudi i \u017eena, ceo park se zacrveneo od crvenih sve\u0107a. Upoznala sam Albanku, koja je htela da mi daje \u010dasove albanskog: nikada nisam srela nekoga ko je bio uvereniji Jugosloven od te mlade \u017eene. Pre podne \u010dasovi, popodne stajanje na trgu…<\/p>\n

I jedne ve\u010deri, dok sam se vra\u0107ala pored robne ku\u0107e Emona (dana\u0161nji Maxi market), ispred stepenica se pojavila jedna lepa odrasla crna ma\u010dka, i dala mi znak da joj se dopadam. Nije imala ni\u0161ta protiv da je odnesem ku\u0107i. Imala je prelepo zimsko crno krzno, prela je sve vreme, a kada smo stigle, pustila je i glas \u2013 neobi\u010dno prijatan, \u010dist, skoro melodiozan mjauk. Odlu\u010dila sam da je nazovem Kaliopa, \u0161to zna\u010di \u201elep glas\u201c i ime je jedne od Muza \u2013 najstarije, koja je brinula za muziku, poeziju i ples. Kaliopa je bila idealna ku\u0107na ma\u010dka: sedela je obi\u010dno ispred mene kad radim, pratila me posvuda, bila ljubazna sa Bo\u017eidarom. No jednog dana, kad sam sa kesama do\u0161la iz samousluge, jednostavno me je presko\u010dila i nestala u dvori\u0161tu, a zatim preko zida. Ocenili smo da je pobegla u pravcu skup\u0161tine, i potra\u017eili smo je, uz pomo\u0107 de\u017eurnog policajca i poslanika koga smo poznavali, i koji je upravo iza\u0161ao i zgrade. Kaliopa se sakrivala na donjoj grani ukrasnog \u017ebuna, tako da smo je jedva na\u0161li, a onda se elegantnim skokom izvukla iz zahvata nas \u010detvroro i nestala u pravcu robne ku\u0107e.<\/p>\n

Narednog dana sam na povratku sa trga svratila u robnu ku\u0107u. Neko me je pozvao \u2013 to je bila moja u\u010diteljica albanskog, koja je pobedonosno, izme\u0111u gondola sa \u010darapama i kozmetikom, dr\u017eala u naru\u010dju moju Kaliopu… Pitala je ljude oko robne ku\u0107e da li su videli takvu ma\u010dku, i kelner u kafi\u0107u joj je otkrio gde Kaliopa dobija hranu od naklonjenog osoblja. Znao je i da tada nije imala ma\u010di\u0107e. Kaliopa je ponovo prela i nije se opirala povratku ku\u0107i, i vi\u0161e nikada nije pobegla.<\/p>\n

U doba kad smo uglavnom saznavali i gledali u\u017ease koji su se de\u0161avali nedaleko od Slovenije, Kaliopa je zna\u010dila normalnost, stalnost i prizivala je razum. Ima mirnih ma\u010daka, koje vas gledaju sa ponekim sporim miganjem, koje vas stalno ube\u0111uju da je svuda unaokolo red i da mo\u017eete, kao i one, dremati do mile volje. Ni\u0161ta mi nije bilo potrebnije u to doba, kad smo se no\u0107u budili da gledamo ili slu\u0161amo vesti, kada nas je bez prestanka grizao dubok ose\u0107aj krivice za sve \u0161to se de\u0161ava izvan na\u0161e naizgled mirne provincije, kada je svaki dan trebalo pisati saop\u0161tenje, protest, \u010dlanak, juriti po mestima po Ljubljani koja su imala faks \u2013 jedino sredstvo brze komunikacije, telefonirati u Australiju da bi se dobila poruka iz Zagreba… Mirovni pokret, tako \u017eivahan i masovan pre rata, sada je prakti\u010dno zamro: nas nekoliko se skoro kri\u0161om sastajalo u zasebnoj sobi neke kafane na desnoj obali Ljubljanice. Jedne ve\u010deri smo se po gustoj magli vra\u0107ali ku\u0107i, kada se iz nekih parkiranih kola za\u010duo zvuk jedne Bala\u0161evi\u0107eve pesme: prilepili smo se uz ogradu do kola, i plakali bez zazora, nas troje odraslih, na obali Ljubljanice.<\/p>\n

\u201eNa sve\u0107ama\u201c sam srela mladog filozofa iz Dubrovnika koga sam se se\u0107ala sa kongresa. On nije imao kamo da se vrati, jer bi bio mobilisan, mi smo imali ne\u0161to prostora: tako smo dobili svog prvog ratnog stanara. Brzo smo do\u0161li do na\u010dina \u017eivota koji je omogu\u0107avao pre\u017eivljavanje i samostalni rad svakog od nas \u2013 sretali smo se o obrocima i sa kafom pred televizorom, ostatak vremena bi se svako zavukao u svoj kutak. Bo\u017eidar je jedini bio zaposlen, i svi smo \u017eiveli od njegove zarade. Meni je postalo jasno da nemam vi\u0161e s \u010dim da nastupam u Sloveniji: jednako sam bila protiv nacionalizma tu kao i u Srbiji, i umesto da se smirim i ulagujem, ja sam i dalje mislila po svome, uz odobravanje mojih uku\u0107ana.<\/p>\n

No dok sam u Beogradu bila dr\u017eavni neprijatelj, ovde sam postala \u2013 jedna Srpkinja. Ako ni\u0161ta drugo, to je kona\u010dno stvorilo red u mojoj glavi, i navelo me da gledam stvari realno. Ono \u0161to sam radila zna\u010dilo mi je neuporedivo vi\u0161e nego ono \u0161ta sam mogla biti u dru\u0161tvu, i tako je zauvek i ostalo. Pred kraj semestra ponudili su mi da nastavim sa predavanjima, premda ime predmeta nije bilo ba\u0161 sasvim jasno \u2013 srpska, hrvatska, ju\u017enoslovenske knji\u017eevnosti? Imala sam nekoliko odli\u010dnih studentkinja, i to je imalo smisla. Po\u010detkom 1992. godine po\u010dela sam da objavljujem pokoji \u010dlanak. Jedan je bio neka vizija budu\u0107e Ljubljane, sa mnogo lokala sa najrazli\u010ditijom etni\u010dkom hranom, raznolikom muzikom posvuda na ulicama, klubovima, slobodom, ukratko… prepoznajete? Napali su me stra\u0161no. Prepoznala sam situaciju: profesor Slovenac, koji je pobegao iz Hrvatske, morao je dobiti mesto na slavistici, i najjednostavniji na\u010din bio je da ponudi glavu nekog neprijatelja. Jo\u0161 gore je pro\u0161la moja ideja da Slovenija iskoristi priliku i da iz raspadaju\u0107e dr\u017eave privu\u010de \u0161to je mogu\u0107no vi\u0161e vrhunskih umova, umetnika i specijalista… Ukratko, bilo je u \u010detrdesetim godinama potrebno po\u010deti nanovo, na ru\u0161evinama starog sveta.<\/p>\n

Moja biblioteka je uglavnom ostala u Beogradu, u stanu u koji smo se uselile, majka i ja, neposredno pred rat, zameniv\u0161i svoja dva. Imali smo sjajne zamisli \u0161ta uraditi sa lepim starim stanom u samome centru, ali uspelo je veoma malo pre nego \u0161to je postalo potpuno nemogu\u0107e. Majka je dodu\u0161e dobila svoj komforni deo, a ja sam u Ljubljani nad sto oka\u010dila fotografiju svojih knjiga, nabijenih u nekoliko improvizovanih polica u sobi koja je trebalo da bude moja. I po\u010dela sam sve nanovo. Na\u0161 stari prijatelj \u017dan-Pol, Bo\u017eidarov kolega koji je radio u Jugoslaviji, na\u0161ao je na\u010dina da nas oboje pozove u Pariz u prole\u0107e te godine, od aprila do juna. Na po\u010detku te godine smo jo\u0161 mislili kamo da se preselimo: jedna od predlo\u017eenih mogu\u0107nosti bila je i Sarajevo… No rat je neumitno dolazio u Bosnu, i svi smo znali da \u0107e tamo biti nakrvaviji.<\/p>\n

Dopisivala sam se sa svojim kolegom iz Sarajeva sa kojim sam delila strast prema Gr\u010dkoj i svemu gr\u010dkom \u2013 i prema ma\u010dkama, i on do zadnjeg trenutka nije verovao da \u0107e do\u0107i do rata. Dan pre pucanja na nenaoru\u017eane demonstrante u Sarajevu i na zvani\u010dni po\u010detak rata, kona\u010dno se odlu\u010dio i sa pozivom koji sam mu poslala uspeo da preko Mostara i obale do\u0111e do Ljubljane, gde se naselio kod nas. Nekoliko meseci docnije, njegova sestra i majka uspele su da iza\u0111u iz Sarajeva i da do\u0111u u Beograd, i posle kratkog boravka kod rodbine sa kojom se nisu mogle uskladiti, preselile su se kod moje majke. Te\u0161ko bih sama mogla da pomislim na bolje re\u0161enje, posebno u u\u017easnim vremenima koja su dolazila: zahvaljuju\u0107i njima, mojoj majci je bilo neuporedivo lak\u0161e. A nama u Ljubljani bilo je lak\u0161e u kvartetu: svako je imao svoj rad, a zajedno smo se bavili antiratnim aktivizmom, posebno kad smo se vratili iz Pariza.<\/p>\n

Kaliopu smo dali u \u010duvanje prijateljima malo izvan Ljubljane, jer se meni \u010dinilo da joj treba jo\u0161 malo slobode, trave, sunca \u2013 i bar jo\u0161 jedno materinstvo. Kaliopa je bila odrasla ma\u010dka kad sam je na\u0161la i uzela, imala je sigurno vi\u0161e od godinu dana, a mo\u017eda i nekoliko godina.<\/p>\n

Stigli smo kolima u Pariz u prole\u0107no ve\u010de, na trg prepun ljudi, do doma za nau\u010dnike u kojem su nam na\u0161li stan \u2013 ku\u0107a Si\u017eer, dva koraka od fontane Sen Mi\u0161el, u \u0161estom arondismanu. Hiper-moderni apartman nam je, u staroj ku\u0107i uglavnom iz 16. veka, izgledao kao obla\u010di\u0107 u raju. Preko puta je bila ku\u0107a u kojoj je \u017eiveo briljantni dekadent Uismans \u2013 docnije sam i u\u0161la u taj stan, kod novih prijatelja, iza ugla bilo je dvori\u0161te na kojem je gospodin de Gijoten na ovcama isprobavao svoju ma\u0161inu za smrtnu kaznu, svaka ku\u0107a je imala svoju uzbudljivu istoriju. Nije bilo lako ne poludeti u Parizu: na uglu smo mogli kupiti Vreme, recimo onaj broj sa, koliko znam, uspe\u0161nim radnikom u disko-kulturi Beograda jo\u0161 i danas, kako sa cigaretom u ruci i plasti\u010dnim nao\u010darima na \u010delu \u0161utira mrtva tela na ulici severoisto\u010dnog bosanskog grada…<\/p>\n

Sastajali smo se bez prestanka sa drugima, koji su se poslom ili druga\u010dije na\u0161li u Parizu, sa ljudima koji su jo\u0161 bili Jugosloveni, uglavnom vrhunski intelektualci \u2013 ina\u010de smo na ulici i u metrou malo zazirali od doma\u0107ih jezika. Organizovali smo konferencije, razgovore, \u0161ta god je bilo mogu\u0107no. Imali smo prilike da me\u0111u poslednjima slu\u0161amo, na jednom takvom sastanku u ku\u0107i Si\u017eer, filozofa Rudija Supeka: poznavala sam ga sa Kor\u010dulanske \u0161kole i iz Orebi\u0107a, gde je leti boravio. Vreme smo morali krajnje razumno tro\u0161iti: sem jugoslovenske strane, morali smo raditi svoje studije, pose\u0107ivati predavanja, upoznavati Pariz, brinuti za kondiciju koja je u takvome \u017eivotu neophodna. Budili smo se oko 5.30 ujutro, otr\u010davali do Luksembur\u0161kog parka, i tamo igrali tenis \u2013 tereni su besplatni do 7h. Onda bismo se spremili, vratili, i odlazili u biblioteke, i povremeno na seminare na raznim lokacijama. Seminari na\u0161ih kolega bili su otvorene, vrhunske tribine na kojima su uvek bile prisutne i sve druge kolege iz grupe, sem studenata i istra\u017eiva\u010da: imali smo intenzivno dodatno studiranje. Takav smo univerzitet \u017eeleli…<\/p>\n

I kona\u010dno smo obilazili Pariz, arondisman po arondisman, ulicu po ulicu, ponekad ku\u0107u po ku\u0107u. Nismo se mogli luksuzirati sa na\u0161im stipendijama, pa smo uve\u010de, ako nije bilo nekog razgovora, odlazili u bioskop i ponekad u manja, zanimljivija pozori\u0161ta. Nije \u010dudo \u0161to su mi pod stare dane popustile upravo noge… Ne se\u0107am se kada smo imali plodnije razdoblje i kada smo postavili vi\u0161e osnova za budu\u0107i rad. Jednog dana sam se od prole\u0107nog pljuska sakrila u kafanu u kojoj je Danilo Ki\u0161, nekada, \u010desto sedeo sa studentima i dr\u017eao svoje kurseve. Dok je trajala oluja, zabele\u017eila sam plan onoga \u0161to bi trebalo da uradim: sada sam na tre\u0107oj \u010detvrtini…<\/p>\n

\"kiklopa1<\/a>
Kiklopa<\/figcaption><\/figure>\n

Vratili smo se uleto. Kaliopa je imala mlade, pa smo se odlu\u010dili da sa\u010dekamo dok malo ne porastu i dok ih ne razdele. Samo nekoliko dana docnije, stigla je lo\u0161a vest, a do\u0161li su i na\u0161i prijatelji, sa korpom u kojoj je bilo malo, krvavo i be\u017eivotno telo: Kaliopu je udario autmobil. Odmah smo je odneli veterinaru, koji mi je predo\u010dio da ma\u010dka ima jedva 50% \u0161ansi da pre\u017eivi \u2013 posle skupih operacija. Ni za tren nisam razmi\u0161ljala: trebalo je probati. Doneli smo korpu nazad. Kaliopa je izgubila jedno oko i imala je unutarnje povrede, posebno jetre. Mogla se hraniti samo glukozom kroz pipetu. Danima nije davala znake \u017eivota, nije se pomerala, samo je primala ne\u0161to hrane. Kada smo je odnosili na previjanje i transfuziju, veterinar uop\u0161te nije bio optimisti\u010dan. Postavila sam je na svoj radni sto, da je mogu stalno posmatrati. I jednog dana posle tri nedelje, dok sam gledala vesti, \u010dula sam laki zvuk pomeranja korpe, i zatim \u0161ape na parketu: Kaliopa je odlu\u010dila da \u017eivi, i do\u0161la je da mi prede u krilu. Sem \u0161to smo povremeno morali da je nosimo na transfuzije, jer jetra skoro uop\u0161te nije funkcionisala, Kaliopa je postala ponovo \u017eivahna doma\u0107a ma\u010dka, videla je isto tako dobro kao i pre, uskoro je i vratila te\u017einu. Dobila je i drugo ime \u2013 Kiklopa, premda je nismo zvali tako. U nizu operacija kojima su joj spasavali \u017eivot bila je nu\u017ena i sterilizacija. Kaliopa\/Kiklopa je tako bila ma\u010dka nas \u010detvoro, s tim \u0161to sam ovoga puta ja bila njena najomiljenija: no pokazivala je najve\u0107e zanimanje za \u010ditanje, tako da se uvaljivala u krilo svakome ko bi u tome trenutku \u010ditao.<\/p>\n

\"kiklopa<\/a>
Kiklopa sa Bo\u017eom i Kretenom<\/figcaption><\/figure>\n

Crne ma\u010dke su ne\u0161to posebno \u2013 nedostatak materije, prazno u svemiru, i kada u tome jo\u0161 ugledate jedno svetle\u0107e \u017euto oko, zaista vas protrese misti\u010dnost toga bi\u0107a. Kaliopa nikad nije pokazivala neku posebnu ma\u010dju \u0107ud, neki izraziti karakter: no njena prisutnost je delovala tako da bi svako ko bi je ugledao, utonuo u razmi\u0161ljanje. Toj an\u0111eoskoj prirodi bio je potreban jo\u0161 neko ko bi je obo\u017eavao: i ujesen sam pred ku\u0107om na\u0161la tigrastog ma\u010dka koji je tu ulogu u njenom \u017eivotu ispunio. Kaliopa i Kreten (bi\u0107e i ne\u0161to pri\u010de o njegovom imenu) postali su idealan par. Bilo je uistinu dirljivo posmatrati ih svakodnevno, u izrazima ne\u017enosti, u pouzdanju da \u0107u no\u0107u u kuhinji na stolu uvek ugledati tri svetle\u0107a oka, zagrljeni ma\u010dji par. Mogli smo putovati i odsustvovati, dom je uvek bio pun, gostoprimljiv i donosio je mir u poludelom svetu, zahvaljuju\u0107i na\u0161im prijateljima i njima, na\u0161im ma\u010dkama.<\/p>\n

To je uistinu bilo potrebno u najgoroj godini, 1993, kada su po\u010deli problemi sa mojim dr\u017eavljanstvom. Nisam bila nikada prijavljena, dakle nisam mogla biti izbrisana, i ispostavilo se da to jako nervira neke: neki autor je u Novoj Reviji napisao da sam ja \u201edevojka sa Balkana\u201c, dakle neko ko ne ume da se pona\u0161a u tu\u0111oj ku\u0107i, i jo\u0161 da sam kao takva homo erectus, ali ne i homo sapiens… Potpuna isklju\u010denost pogodila se sa ne\u010dim \u0161to je bilo sasvim blizu bedi \u2013 ali snalazili smo se nekako. Napisala sam pismo predsedniku dr\u017eave, Milanu Ku\u010danu. Odgovorio mi je za nekoliko dana i pozvao me na razgovor. Rekao mi je da mnogo ne mo\u017ee da uradi sam, ali da razume \u0161ta mi se doga\u0111a, i da bi \u017eeleo da smo u kontaktu. Razgovor smo zavr\u0161ili o zajedni\u010dkoj bliskoj temi \u2013 ma\u010dkama.<\/p>\n

\"kiklopa<\/a>
Kiklopa i Kreten na polici<\/figcaption><\/figure>\n

Moja molba za dr\u017eavljanstvo (na osnovu zasluga) bila je dva puta odbijena. Za vreme bledskog susreta pisaca, Adam Mihnjik, sa kojim sam se u februaru 1993. srela u Gr\u010dkoj, izrazio je \u010du\u0111enje \u0161to nisam pozvana, pa su me preko volje i naknadno pozvali. Bio je maj, upravo sam dobila vest o drugom odbijanju. Uve\u010de su me napali glavni prozni pisac i veliki pesnik (danas pokojni), i po\u010deli me sa stra\u0161\u0107u – koja je dodu\u0161e bila povezana sa alkoholom, ube\u0111ivati da kao Srpkinja nemam pravo da pi\u0161em o demokratiji i sli\u010dnim stvarima u Sloveniji, bilo je i pone\u0161to o prljavim strankinjama… Jo\u0161 dobro \u0161to Adam Mihnjik nije razumevao razgovor. Ujutro je stigla vest: preko no\u0107i sam dobila dr\u017eavljanstvo: moje ugledne francuske kolege su iskoristile svoj uticaj i uspele! Sledila je nagrada ameri\u010dkog PEN-a za mog kolegu iz Sarajeva i mene, prvo putovanje u Njujork, susret sa koleginicom koju sam poznavala sa dubrova\u010dkih kongresa, i poziv da do\u0111em na njen univerzitet. Stvari su se otvarale, rat se nije zavr\u0161avao, i bio je sve gori…<\/p>\n

Kaliopino zdravlje smo uspe\u0161no odr\u017eavali. Na\u0161i prijatelji su se vratili u svoje gradove posle 1995. U me\u0111uvremenu smo nas dvoje mnogo putovali, pre svega u Pariz, a zatim i u Ameriku, za dve \u0161kolske godine. Saobra\u0107aj se koliko-toliko normalizovao, moja majka je po\u010dela da dolazi i da kod nas provodi zime, ne\u0161to mojih knjiga je tako\u0111e doputovalo. Posle Amerike sam se zaposlila na jedinome mestu gde sam bila prihvatljiva, na privatnom postdiplomskom fakultetu za humanistiku, gde sam uspela da uvedem \u201efrancusku \u0161kolu\u201c i dovedem svoje sjajne kolege iz Pariza da predaju. Leti, kada je Bo\u017eidar odlazio na teren, ja sam ostajala sama sa Kaliopom i Kretenom, i dovr\u0161avala sve \u0161to nisam stigla za vreme semestara, punih obaveza.<\/p>\n

Negde 1999-2000, kad sam uglavnom boravila u Holandiji, po\u010deli su se pokazivati prvi znaci Kaliopinog pogor\u0161anog zdravlja: ostajala je po dan-dva na transfuzijama, njeno telo vi\u0161e nije tako dobro prihvatalo lekove. Malo se kretala, malo je jela, morali smo potpuno promeniti njen na\u010din ishrane. Kreten joj je jo\u0161 uvek prepu\u0161tao najbolje zalogaje… U leto 2000. umro je Bo\u017eidarov otac, a ja sam dobila stipendiju u Berlinu. Nije bio problem ko \u0107e paziti na ma\u010dke, to je preuzimala na\u0161a dugogodi\u0161nja prijateljica, nego \u0161ta \u0107e biti sa Kaliopom. No dve nedelje pred odlazak, Kaliopa je odjednom o\u017eivela: rezultati nisu bili ni\u0161ta bolji, ali je ona pokazivala sve znake veselja i ma\u010dje igrivosti. Promena je bila tako izrazita da sam odustala od prvobitnog plana da ih oboje povedem sa sobom. Uostalom, Bo\u017eidar je nameravao da se vrati ve\u0107 posle nedelju dana, \u010dim na\u0111emo stan, pa smo se onda mogli kona\u010dno odlu\u010diti.<\/p>\n

\"kiklopa<\/a>
Kiklopa i Kreten na stolu<\/figcaption><\/figure>\n

Krenuli smo od ku\u0107e kolima, ujutro u septembru. Narednoga jutra se prijateljica javila: na\u0161la je Kaliopu mrtvu, kao da spava, na omiljenom mestu u kuhinji, i Kretena koji ju je \u010duvao. Morala je umreti u nekoliko sati posle na\u0161eg odlaska. I danas sam ube\u0111ena da je Kaliopa\/Kiklopa htela da me natera da odem, da bi mogla umreti sama i na miru. Sva ona \u017eivost bila je gluma, da bih poverovala kako je mogu pustiti. Kreten je bio miran, o\u010dito je i on razumeo njene odluke.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Kaliopa je zna\u010dila normalnost, stalnost i prizivala je razum. Ima mirnih ma\u010daka, koje vas gledaju sa ponekim sporim miganjem, koje vas stalno ube\u0111uju da je svuda unaokolo red i da mo\u017eete, kao i one, dremati do mile volje. Pi\u0161e: Svetlana Slap\u0161ak<\/p>\n","protected":false},"author":2,"featured_media":4740,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_editorskit_title_hidden":false,"_editorskit_reading_time":0,"_editorskit_is_block_options_detached":false,"_editorskit_block_options_position":"{}","footnotes":""},"categories":[3],"tags":[],"class_list":["post-4738","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-columns"],"translation":{"provider":"WPGlobus","version":"3.0.0","language":"sr","enabled_languages":["sl","sr","en"],"languages":{"sl":{"title":true,"content":true,"excerpt":true},"sr":{"title":true,"content":true,"excerpt":true},"en":{"title":true,"content":true,"excerpt":true}}},"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/4738","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=4738"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/4738\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":10062,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/4738\/revisions\/10062"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media\/4740"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=4738"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=4738"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=4738"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}