{"id":4642,"date":"2016-01-21T07:33:49","date_gmt":"2016-01-21T07:33:49","guid":{"rendered":"http:\/\/dkis.si\/?p=4642"},"modified":"2023-05-18T11:59:20","modified_gmt":"2023-05-18T11:59:20","slug":"mackoljubive-price-kolonaki-foni","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/dkis.si\/sr\/mackoljubive-price-kolonaki-foni\/","title":{"rendered":"Ma\u010dkoljubive pri\u010de: Kolonaki, Foni"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161e: Svetlana Slap\u0161ak<\/strong><\/p>\n

\"boza<\/a>
Bo\u017eidar i Foni, 2011.<\/figcaption><\/figure>\n

Bila je 1989. godina, uleto. Ve\u0107 sam vi\u0161e od godinu dana bila nezaposlena, ali slobodna, reforma Ante Markovi\u0107a na\u010dinila je moj \u017eivot udobnijim nego ikad: mogla sam \u017eiveti od honorara, \u010dak i da me mu\u017e nije izdr\u017eavao. Paso\u0161 sam dobila nazad, mogla sam putovati, predavati na univerzitetima u Ljubljani i Zagrebu, stalno sam bila na televiziji, sa dve obrazovne serije, o gr\u010dkoj i rimskoj kulturi, sa rubrikom u gledanoj emisiji o kulturi, mogla sam objavljivati… Za kratko vreme, izgledalo je da je normalan \u017eivot mogu\u0107an, premda smo svi koji smo mislili i koji se nismo uspeli na nacionalisti\u010dkom talasu \u0111ubreta i otpada, znali da se ne\u0107e dobro zavr\u0161iti, ni dugo trajati.<\/p>\n

Dobila sam poziv za letnju \u0161kolu gr\u010dkog jezika i kulture zajedno sa kolegom iz Sarajeva. Na\u0161i prijatelji u Atini, Nikos i Peni, toga su leta morali ostati u gradu zbog njegovog posla \u2013 on je gra\u0111evinski in\u017eenjer, i radio je veoma osetljivu rekonstrukciju klasicisti\u010dke zgrade ameri\u010dke arheolo\u0161ke \u0161kole: tako nismo mogli boraviti kod njih, u stanu sa \u010dijeg se balkona gleda na Akropolj, nego nam je prijateljica Ksenija ustupila svoju garsonjeru u prizemlju iste zgrade. Zbog vru\u0107ine je to mo\u017eda bilo i bolje. Odlu\u010dili smo se da putujemo sa Klio, to je bio njen drugi du\u017ei boravak u Gr\u010dkoj. Predavanja su bila u staroj zgradi univerziteta, odmah do Akademije i Narodne biblioteke na ulici Panepistimiu \u2013 Univerzitetskoj. Odlazila sam rano ujutro, vra\u0107ala se uzbrdo u podne i odlazila da radim u biblotekama, a uve\u010de smo obi\u010dno odlazili u pozori\u0161te, na koncerte, u letnje bioskope i naravno, na muziku, rebetsku muziku. Idealan program, koji sam uglavnom i izvodila, sem jednog neplaniranog doga\u0111aja…<\/p>\n

Prvoga dana predavanja vra\u0107ala sam se sa univerziteta preko trga Kolonaki, koji je uvek, u svako doba dana i no\u0107i, prepun sveta i sjajnih izloga. Obi\u010dno bih se zaustavila kod Monoprix-a da kupim jogurt i sli\u010dno za pre\u017eiveti: sem ni\u017eih cena, samousluga u podrumu je imala i er-kondi\u0161n. Do te radnje je podru\u017enica Nacionalne banke. Bila je zatvorena, ulazna vrata prekrivena ba\u010denom po\u0161tom. I me\u0111u tim prljavim papirima le\u017ealo je malo ma\u010dje telo. Nesre\u0107na \u017eivotinjica je izgledala mrtva; kad sam je dotakla, stomak je bio potpuno tvrd, kao od kamena. Jedva je disala, bila je zastra\u0161uju\u0107e mr\u0161ava, glava joj je padala kad sam je podigla. Uspela je da otvori o\u010di \u2013 levo oko je imalo neku mrljicu, no nije nu\u017eno da nije videla na njega. Bila je tigrasta, siva. Uzela sam je u ruke i ponela, ne znaju\u0107i ta\u010dno \u0161ta to ho\u0107u i mogu da uradim sa polumrtvim ma\u010detom: \u010dinilo mi se samo da je opsceno pustiti da bi\u0107e izdahne dok pored njega prolaze nezainteresovani ljudi, i da mu bar treba omogu\u0107iti da umre na miru.<\/p>\n

Zapitala sam prodavca na prvom kiosku zna li gde u blizini ima veterinar, i on se setio dvojice. Prvi je bio zatvoren. Drugi, u Demokritovoj ulici, preko puta crkve u ulici Skufa, bio je otvoren. Ambulanta u prizemlju bila je tako mala da me je veterinar poslao napolje, dok on obavi pregled. Sela sam u poslasti\u010darnicu sa druge strane crkve, poznatu po breskvinom frapeu… No zaista mi nije bilo ni do \u010dega. Posle skoro sata, veterinar mi se pridru\u017eio: ma\u010de mo\u017ee da bude spaseno, ali ga treba odneti u bolnicu \u2013 on je ima negde u predgra\u0111u. Tretmani \u0107e trajati najmanje nedelju dana, jer \u010ditava ekipa treba da radi na tome. Cena \u017eivota ma\u010deta sa Kolonakija bila je vi\u0161a od jednomese\u010dne stipendije sa kojom smo morali pre\u017eiveti, Bo\u017eidar, Klio i ja u Atini do kraja kurseva. Rekla sam mu da \u0107u ve\u0107 nekako na\u0107i novac, neka on samo odmah po\u010dne posao. Iskreno se obradovao.<\/p>\n

Nisam govorila sasvim napamet. Moj kolega iz Sarajeva je hteo da ulo\u017ei polovinu stipendije, kao i ja, a Peni je ulo\u017eila tre\u0107inu svoje mese\u010dne plate. Nama se \u010dinilo da mo\u017eemo da skratimo sve svoje tro\u0161kove toliko da izdr\u017eimo, a Peni je isto tako mislila da ne\u0107e biti problema sa rupom u mese\u010dnim finansijama. Tako sam narednog dana mogla da javim veterinaru da je novac osiguran. A onda mi je postalo jasno da za ma\u010de, ako pre\u017eivi, nema druge mogu\u0107nosti nego da ga uzmem. Ionako sam svako jutro prolazila pored veterinarske ambulante, a sad sam prolazila i u podne, i svaki dan bih svratila da \u010dujem novosti. Devetog dana, veterinar me je sam ujutro zaustavio, i rekao mi da mogu da preuzmem ma\u010de u podne.<\/p>\n

U ambulanti me je posle kurseva \u010dekalo iznena\u0111enje \u2013 ljupko, \u017eivahno, skoro okruglasto ma\u010de, koje sam prepoznala samo po boji i onoj mrlji na levom oku. Veterinar je ocenio da vidi i na to oko. Njeni zdravstveni problemi bili su akutna iscrpljenost, ne\u0161to spoljnih infekcija i paraziti u crevima, ali je od toga zaista bila na rubu smrti. I bila je \u017eenka. Uzela sam je u ruke: zaka\u010dila se kand\u017eicama iz sve snage za mene, i gledala me nepoverljivo. Platila sam veterinaru, dobila od njega \u010ditavu dokumentaciju, rezultate, snimke, kutiju vitamina besplatno, jo\u0161 mi je i dao popust. Ostalo je jo\u0161 da zavedemo ma\u010de u dokumente ambulante po imenu i prezimenu vlasnika. Rekla sam veterinaru kako dajem imena svojim ma\u010dkama: saglasili smo se da ova u punoj meri zaslu\u017euje ime Kolonaki. Tako je Kolonaki Slap\u0161ak stupila u na\u0161e \u017eivote. Kad sam je donela u stan, Klio je prijateljski pri\u0161la, i ma\u010de je po\u010delo presti. Ve\u0107 smo imali hranu za nju, imala je ogroman apetit. Moj kolega i Peni su odmah do\u0161li da je vide, saglasili su se sa imenom, i dogovorili smo se da od popusta svi zajedno iste ve\u010deri proslavimo spasenje i dolazak Kolonaki u nekoj taverni sa muzikom.<\/p>\n

Kolonaki je bila neobi\u010dno ma\u010de: hodala je sme\u0161no, moja majka je to nazivala \u201ependasto\u201c – sa malo kratkim nogama, cupkaju\u0107i pri svakom koraku. Glava je postala skoro sasvim okrugla, imala je ogromne bele brkove, mali beli \u017eabo ispod brade i veli\u010danstven \u010dupavi rep. Rasla je veoma brzo. Imala je ne\u0161to u pogledu po \u010demu se razlikovala od svih mojih dotada\u0161njih ma\u010daka: gledala je mal\u010dice nezainteresovano, kao da gleda kroz mene, \u010dak i kad bi se uvukla meni u krilo dok sam pisala i tra\u017eila da se mazi tako \u0161to bi mi kand\u017eama, ne ba\u0161 bezbolno, odvojila ruku od pisa\u0107e ma\u0161ne. Prema Klio se pona\u0161ala prvo kao zahvalno mladun\u010de, ali je vrlo brzo pokazala da je ona zapravo alfa ma\u010dka u ku\u0107i. Klio je i ina\u010de dopu\u0161tala sve svojim mladuncima i siro\u010dadi koju je prihvatala: tako je sa potpunim mirom dopu\u0161tala da Kolonaki prva pritr\u010di hrani, pu\u0161taju\u0107i jako sme\u0161ne mljackaju\u0107e zvuke i re\u017ee\u0107i na nevidljivog neprijatelja, a tek kada se Kolonaki zadovolji, pri\u0161la bi da mirno pojede koliko joj treba. Devet godina docnije, Klio je zaboravila na svoje atinske kaprice sa \u0161vedskim konzervama za ma\u010dke, i milostivo je dopu\u0161tala da je hranimo Sheba hranom za ma\u010dke u mekanom pakovanju na porcije.<\/p>\n

No ako je i do\u0161lo do sporazuma oko hrane, sukob se pojavio na drugome podru\u010dju ma\u010djeg autoriteta i vlasti \u2013 oko Bo\u017eidara. Klio je Bo\u017eidara sasvim izvesno volela vi\u0161e od mene. Njega nikad nije \u0161amarala kad se smejao, nije poku\u0161avala da ga obuhvati zubima za vrat kao svoje mladun\u010de i da ga tako izvu\u010de iz kreveta \u2013 to sam ja stalno do\u017eivljavala. On je bio gazda, ja sam bila malo preveliko i nespretno mladun\u010de. Kad je tu bio Bo\u017eidar, nikada nije spavala savijena kod mene, nego kod njega. Bila je u stanju da ga prati, da ga gleda sa obo\u017eavanjem po ceo dan. Kolonaki je odmah razumela gde je podru\u010dje osvajanja vlasti. Tako je Bo\u017eidar morao da se suo\u010di sa novom situacijom: obe su ga osvajale bez prestanka, \u0161i\u0161tale jedna na drugu ako je neka uspela prva da mu legne u krilo, a najgore je bilo uve\u010de, kad bi se raspore\u0111ivale oko njegove glave na jastuku.<\/p>\n

Kad Bo\u017eidara nije bilo kod ku\u0107e, suparnice su me upotrebljavale kao najudobniji komad name\u0161taja i svaka za sebe mi izra\u017eavale svoje zahteve, smatraju\u0107i da razumem njihov jezik. No kada bi Bo\u017eidar do\u0161ao, do\u010dek je bio veli\u010danstven, sa uvijanjem oko nogu, glasnim predenjem, skakanjem u naru\u010dje i sli\u010dno. \u0160ta je tu vredelo \u0161to sam ja spasla Kolonaki, \u0161to sam joj ja dala ime i novi \u017eivot, \u0161to sam je ja nosila dok je umirala \u2013 ni\u0161ta! Tu je bio onaj koji je za dve \u017eenke bio bog, i ja sam se morala zadovoljiti sporednom ulogom. No ni\u0161ta nije bilo tako ljupko kao dve tigraste glave na prozoru kada se vra\u0107am sa kurseva, ispod lepe heklane zavese koju je Ksenija namestila iz svoje, kako je izgledalo, neiscrpne porodi\u010dne kolekcije ru\u010dnih radova. I za\u010dudo, dve ma\u010dke nisu nikada o\u0161tetile nijedan od mnogih vezenih i heklanih objekata kojima je manje-vi\u0161e svaka stvar u stanu bila pokrivena. A ja sam u podne dolazila ku\u0107i zbog njih, da vidim da im ne nedostaje vode i hrane, dok je Bo\u017eidar bez tih briga radio po ceo dan u bibliotekama.<\/p>\n

Bilo je to jedno od najlep\u0161ih leta za mene. Nedeljom, kada bibloteke ne rade, uspevali smo da odemo na pokoje putovanje i kupanje, ali nikada du\u017ee, zbog ma\u010daka i one skra\u0107ene stipendije. Jednog vikenda oti\u0161la sam na neki nau\u010dni skup u Gitionu, na jugu Peloponeza \u2013 vozili su nas tamo, natrag i po okolini autobusom. Nije me bilo tri dana. Kada je ostao sam sa ma\u010dkama, Bo\u017eidar je i sam primetio promenu: vi\u0161e nije bilo ljubomornih scena, njihov \u017eivot se normalizovao. Za\u010dudo, i posle mog povratka, ma\u010dke kao da vi\u0161e nisu imale potrebe za dokazivanjem autoriteta \u2013 trebalo je dakle da se udaljim, pa da se odnosi stabilizuju!<\/p>\n

I Bo\u017eidar i ja smo dobili neke honorare u Jugoslaviji, pa smo mogli da ih prebacimo u Gr\u010dku i da ostanemo malo du\u017ee. Ksenija nam je rekla da mo\u017eemo ostati koliko god \u017eelimo. Nije nam padalo na pamet da ostajemo i da razmi\u0161ljamo o bilo kojoj drugoj varijanti sem o novom, slobodnijem i uspe\u0161nijem \u017eivotu u Jugoslaviji. Jedne ve\u010deri smo sedeli u nekoj taverni u Eksarhiji sa Peni, Nikosom i novim Ksenijinim \u201ede\u010dkom\u201c, piscem u sasvim zrelim godinama, koji je pre\u017eiveo mnoge godine i mu\u010denja na ostrvu-zatvoru. Njegova knjiga je upravo do\u017eivljavala velki uspeh, ali to nije nimalo osvetlilo njegovo vi\u0111enje sveta. Sa zastra\u0161uju\u0107e uverljivim argumentima nam je govorio o tome kako je nacionalizam virus koji uni\u0161tava \u010dak i uspe\u0161na i bogata dru\u0161tva, i kako raspad socijalisti\u010dkog bloka, koji se ubrzano sprema, omogu\u0107ava upravo katastrofi\u010dan nastavak, gu\u0161enje osnovnih privilegija koje su postignute, sve za ra\u010dun nerazumljene i povr\u0161no \u2013 ta\u010dnije la\u017eno \u2013 shva\u0107ene demokratije. Se\u0107am se da sam ne\u0161to poku\u0161avala da se suprotstavim, sa minimalnim programom ljudskih prava i slobode izra\u017eavanja: ni\u0161ta me nije moglo pripremiti na njegov sarkazam. Dodu\u0161e, izgledalo je da mu je iskreno \u017eao \u0161to najbolji od svih eksperimenata, jugoslovenski, mora da strada prvi. Smatrali smo da njegov neizle\u010divi pesimizam dolazi i od patnji koje je pre\u017eiveo, od bolova, te\u0161ko pokretne noge i bog zna kakvih stra\u0161nih uspomena.<\/p>\n

Negde u sitne sate po\u010deo je razvijati tezu o tome kako \u0107e u budu\u0107nosti \u010dak i najve\u0107e, memorijalne vrednosti socijalisti\u010dkog sveta, pre svega herojska odbrana u II svetskom ratu, po\u010deti da propadaju, i kako \u0107e do\u0107i do relativizacije i zatim do revizije nacizma i fa\u0161izma. Tu smo svi, zajedno sa Ksenijom, zagakali da preteruje: no Manolis je, povla\u010de\u0107i se i sam prave\u0107i \u0161ale na ra\u010dun svoje crnogledosti, ipak dodao da \u0107emo se za dvadesetak godina sresti i proveriti ko je bio u pravu. Umro je krajem devedesetih, u doba kad nisam dugo vremena dolazila u Gr\u010dku, i nisam imala priliku da mu ka\u017eem da je bio pravu: sa Ksenijom sam, 2011, imala dug razgovor u kojem mi je ispri\u010dala koliko je iskreno patio za vreme jugoslovenskog rata. U tome razgovoru u Eksarhiji 1989. Peni je spomenula ne\u0161to \u0161to tada naprosto nismo razumeli: da \u0107e pohlepa biti naj\u0161kodljiviji oblik ljudskog pona\u0161anja kada zapo\u010dne padanje socijalizama.<\/p>\n

Najzad smo se odlu\u010dili za povratak, i to sa Kolonaki. Ona je izgledala sjajno, sna\u017eno, samouvereno, i za mene bi bila idealna dopuna Klio. Peni je zastupala druga\u010diju mogu\u0107nost. Ona je tada imala dve ma\u010dke, Aftakjasa i Jasu (Ja-su, gr\u010dki \u201ezdravo!\u201c): Aftakjas je bio ne\u017enog zdravlja i uvek pomalo upla\u0161en, Jasu je nasledila od ameri\u010dke prijateljice koja je morala da se vrati u SAD, i sijamka se jo\u0161 uvek prilago\u0111avala novoj porodici: Kolonaki tu sigurno ne bi bila najbolja tre\u0107a stranka. No Peni je mislila na ma\u010dji raj, veliki vrt britanske arheolo\u0161ke \u0161kole: tamo smo se vra\u0107ale u \u017eivot od rada i vru\u0107ine, uz lepu bandu rezidentnih ma\u010daka, koje su stanovnici \u0161kole hranili, negovali, le\u010dili i kri\u0161om dovodili u svoje sobe. Komfor i sloboda, usred grada koji je tada imao jako malo razumevanja za \u017eivotinje… Peni je mislila da joj da godinu dana za eventualno potomstvo, pa da onda klub za za\u0161titu ma\u010daka odlu\u010di o sterilizaciji: tada sam prvi put \u010dula za \u201eklub\u201c odnosno \u017eene u \u0161koli, koje su pazile na ma\u010dke, davale im imena, pratile razvoj i odmah reagovale kada se pojavi bolest ili povreda.<\/p>\n

I svi ostali, Ksenija, Bo\u017eidar i kolega iz Sarajeva smatrali su da je to bolje re\u0161enje. Bila sam potpuno preglasana, optu\u017eili su me za sebi\u010dnost i za \u017eelju da imam \u201egr\u010dku\u201c ma\u010dku. Na kraju sam morala popustiti. Zadnjeg dana, pred polazak, doneli smo Kolonaki u britansku \u0161kolu i pustili je u vrt. Kolonaki se zatr\u010dala u negovanu travu, valjala se po njoj, ustr\u010davala uz drve\u0107e i o\u0161trila kand\u017ee, skakala sa nakostre\u0161enim repom napred i u stranu, lovila leptirove, preskakala mlaz vode iz cevi za prskanje. Dok smo jo\u0161 sedele na klupi, vratila se i sko\u010dila mi u krilo. Onaj malo rastreseni pogled sada je postao pravi ma\u010diji, sa sasvim tankom linijom zenica na prirodnoj svetlosti: Kolonaki je bila istinski sre\u0107na. Te\u0161ka srca, morala sam da priznam da su svi ostali bili u pravu.<\/p>\n

Nikada nisam slikala Kolonaki; valjda sam se dugo bojala za njen \u017eivot, a onda sam naprosto zaboravila. Vi\u0111ala sam je jo\u0161 nekoliko godina u vrtu \u0161kole u kojoj sam \u010desto radila. Postala je zaista veli\u010danstvena ma\u010dka. Poslednji put sam bila u Gr\u010dkoj, pre velike pauze, 1993. Peni i Nikos su ve\u0107 bili u novosagra\u0111enoj sopstvenoj ku\u0107i sa druge strane brda Likavit, ne vi\u0161e na Kolonakiju. Dugoveka Jasu \u2013 Aftakjas je do\u017eiveo deset godina \u2013 je vladala njihovom ba\u0161tom, Kolonaki se jo\u0161 uvek mogla sresti u vrtu \u0161kole.<\/p>\n

Toga leta je u Gr\u010dkoj bilo te\u0161ko podno\u0161ljivo: mnogi su mi govorili kako Srbi treba da pokore ostatak Jugoslavije i isteraju iz zemlje sve muslimane; Papandreu, koji je bio te\u0161ko bolestan, plakao je pred televizijskim kamerama \u0161to ga Milo\u0161evi\u0107 nije posetio u Atini; neki \u201ena\u0161\u201c pop je na savr\u0161enom gr\u010dkom na nekom komercijalnom televizijskom kanalu obja\u0161njavao kako je jedino trajno re\u0161enje isterati muslimane iz cele Evrope; bilo je vesti i komentara kojih se u to doba ne bi postideo ni prvi beogradski dnevnik. Na letnjoj \u0161koli su organizovali veli\u010danstvenu ekskurziju sa dva no\u0107enja za skoro sto ljudi, sve do severne Gr\u010dke: glavni cilj bio je da se do\u0111e do makedonske granice iznad Florine, i da se na drugoj strani granice vidi \u201eskandalozna\u201c nova makedonska zastava. Kada smo do\u0161li do granice, i kada nam je vodi\u010d po\u010deo dr\u017eati lekciju, neki od studenata su primetili da ne vide ni\u0161ta: i zaista, nije bilo da\u0161ka vetra, zastava se nije podigla, i govor nije imao smisla. Zahvalila sam bogovima vetra… No tada, sa druge strane granice dr\u017eave koje vi\u0161e nema, osetila sam duboko o\u010dajanje. Ne\u0161to se sru\u0161ilo, vi\u0161e nisam mogla odlaziti u Gr\u010dku.<\/p>\n

Bo\u017eidar je po\u010deo da radi na gr\u010dkim terenima negde po\u010detkom novog veka, u najboljim svojim poslovima, sa evropskim kolegama i svojim studentima. Ja sam mu se pridru\u017eila 2007, po\u0161to me je uverio da se u Gr\u010dkoj druga\u010dije misli, da nove generacije, pritisnute krizom, obnavljaju najbolja se\u0107anja: punih \u010detrnaest godina je trajalo moje o\u010dajanje. I kad smo se zajedno ponovo na\u0161li kod Peni i Nikosa, u sobi u prizemlju koja je rezervisana za nas, dobili smo stalnog posetioca, ma\u010dku Foni (skra\u0107eno od Persefoni, novogr\u010dki izgovor Persefone, boginje Donjeg sveta), koju je Peni donela iz vrta britanske \u0161kole. Foni je neobi\u010dno ljupka ma\u010dka, koja nas pose\u0107uje u ta\u010dno odre\u0111eno vreme, ujutro i uve\u010de, malo dremne kod nas, i onda se vrati gore. Foni po ne\u010demu podse\u0107a na Kolonaki, mo\u017eda je njena potomka: Kolonaki je nestala iz vrta pre mnogo godina, kada ja nisam dolazila. Foni ima iste bele brkove i \u017eabo, isto skakutavo kretanje, i isti malo odsutni pogled kada je unutra, a ne na dnevnoj svetlosti. I isto misli da je Bo\u017eidar neka vrsta boga.<\/p>\n

Veterinarove ambulante vi\u0161e nema: vrata su zatvorena, kao i na mnogim drugim radnjama i biroima, \u010dak i na Kolonakiju, posle bankrota. U poslasti\u010darnici su znali da se odselio iz Atine kod roditelja negde u Bojotiji, i da je otvorio veterinarsku ambulantu. Sa njim bih volela da se ponovo sretnem.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Kad je tu bio Bo\u017eidar, nikada nije spavala savijena kod mene, nego kod njega. Bila je u stanju da ga prati, da ga gleda sa obo\u017eavanjem po ceo dan. Kolonaki je odmah razumela gde je podru\u010dje osvajanja vlasti. Pi\u0161e: Svetlana Slap\u0161ak<\/p>\n","protected":false},"author":2,"featured_media":4643,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_editorskit_title_hidden":false,"_editorskit_reading_time":0,"_editorskit_is_block_options_detached":false,"_editorskit_block_options_position":"{}","footnotes":""},"categories":[3,65],"tags":[],"class_list":["post-4642","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-columns","category-journal"],"translation":{"provider":"WPGlobus","version":"3.0.2","language":"sr","enabled_languages":["sl","sr","en"],"languages":{"sl":{"title":true,"content":true,"excerpt":true},"sr":{"title":true,"content":true,"excerpt":true},"en":{"title":true,"content":true,"excerpt":true}}},"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/4642","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=4642"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/4642\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":10063,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/4642\/revisions\/10063"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media\/4643"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=4642"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=4642"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=4642"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}