{"id":4375,"date":"2016-01-06T16:59:15","date_gmt":"2016-01-06T16:59:15","guid":{"rendered":"http:\/\/dkis.si\/?p=4375"},"modified":"2023-05-18T11:59:22","modified_gmt":"2023-05-18T11:59:22","slug":"mackoljubive-price-zarko-prlja-i-pametnica","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/dkis.si\/sr\/mackoljubive-price-zarko-prlja-i-pametnica\/","title":{"rendered":"Ma\u010dkoljubive pri\u010de: \u017darko, Prlja i Pametnica"},"content":{"rendered":"
\"pametnica\"<\/a>
Pametnica<\/figcaption><\/figure>\n

Pi\u0161e: Svetlana Slap\u0161ak<\/strong><\/p>\n

Moje uspomene na ma\u010dke koje su kod mene boravile kra\u0107e, koliko da se oporave i da odu dobrim vlasnicima, odre\u0111ene su onim \u0161to sam jo\u0161 uspela da saznam o njihovim sudbinama. Tu se na\u0161e ljudske zablude o \u201edobrom \u017eivotu\u201c bez ikakve samorefleksije prenose na \u017eivotinje, ali zato \u0161to su kriterijumi, zapravo, veoma jednostavni. Kod ma\u010daka su jo\u0161 jednostavniji \u2013 ma\u010dke umeju da odaju sre\u0107u svojim pona\u0161anjem.<\/p>\n

\u017darka je neko spolja bacio u podrum zgrade na Bulevaru Revolucije, gde sam \u017eivela, u ki\u0161ni jesenji dan. \u010cula sam ga, nekako uspela da na\u0111em klju\u010d, da se probijem kroz ugljenu pra\u0161inu i kr\u0161, i da negde u dnu na\u0111em sasvim malo ri\u0111e ma\u010de, pokriveno buvama. Pranje i \u010di\u0161\u0107enje sam morala obavljati jako pa\u017eljivo, jer je to tele\u0161ce bilo tako ne\u017eno i skoro providno, da sam se skoro bojala da ga dodirnem. Pri tome je imao najlep\u0161e, tek otvorene zelene o\u010di koje sam ikada videla: nije uop\u0161te imao onu mle\u010dnu boju o\u010diju mladunaca. Tada jo\u0161 nije bilo posebne hrane za sasvim male ma\u010di\u0107e, pa sam se sa veterinarom savetovala kako da mu sastavim hranu za pipetu, sa vitaminima. Ma\u010dak se brzo oporavljao, ali je imao probleme sa kostima: veterinar je predvi\u0111ao da \u0107e do\u0107i period kada \u0107e mu se kosti lomiti, jer rast nije dobro uskla\u0111en. Tako je ma\u010dak uglavnom po\u010divao, gledao svojim magi\u010dnim o\u010dima i preo, bilo kod mene bilo kod Klio u naru\u010dju. Ona ga je, naime, odmah prihvatila.<\/p>\n

Ve\u0107 tre\u0107e nedelje slomila se kost u nozi: dali smo povez, i oporavljao se veoma brzo. Veterinar je smatrao da mogu da mu pomognu injekcije, svaki dan, a da za njegov o\u010dit rahitis treba da dobije \u0161to vi\u0161e sun\u010deve svetlosti. U me\u0111uvremenu se desilo ne\u0161to neo\u010dekivano: moja majka i o\u010duh su se zaljubili u ma\u010dka, i po svaku cenu su ga hteli za sebe. Njihov stan je, uistinu, imao mnogo vi\u0161e sun\u010deve svetlosti nego moj: imali su zastakljenu terasu sa policom koja je bila idealna za ma\u010dka.<\/p>\n

Majka je ve\u0107 planirala da sa\u0161ije posebno jastu\u010de za princa. Nazvali su ga \u017darko. Popustila sam tek posle dugog ube\u0111ivanja. Nisam o\u010dekivala toliko radosti i posve\u0107enosti od svojih roditelja: jasan znak starosti? Majka se upravo spremala u penziju, o\u010duh se uveliko posvetio amaterskim stolarskim poslovima, \u010dekaju\u0107i neki novi film… Preuzeli su \u017darka i vozili ga svaki dan na injekcije, smejali se \u0161to ga kod veterinara zapisuju kao \u201e\u017darka Popovi\u0107a\u201c (po vlasnicima), postali su prijatelji sa veterinarom. Kada bih do\u0161la kod njih u posetu, razgovor se najvi\u0161e odnosio na \u017darka, sve ostalo bilo je manje va\u017eno. Do\u0161lo je prole\u0107e, i moji su se uveliko radovali odlasku na more, u ku\u0107u u Orebi\u0107u, gde \u0107e \u017darko imati dovoljno sun\u010deve svetlosti. Veterinar je, me\u0111utim, smatrao da \u0107e ma\u010dku dugo putovanje ozbiljno \u0161koditi, i da njegove kosti to ne mogu podneti. Moralo se na\u0107i drugo re\u0161enje, i to je bio o\u010duhov prijatelj i filmski radnik, koji se rano penzionisao i povukao se sa porodicom na imanje u neposrednoj okolini Beograda. Njegova bolest bila je… bolest kostiju. Tako je \u017darko odnesen u novi dom, bar preko leta. No kada su se moji roditelji vratili, prijatelj je preklinjao da mu ostave ma\u010dka. Ne se\u0107am se ma\u010dka koji bi bio tako obo\u017eavan! Za \u017darka je ovo re\u0161enje bilo blagotvorno: za samo godinu dana, on je postao ogroman ma\u010dak, savr\u0161eno zdrav, ali ostao je elegantni lenjivac, koji je uistinu najvi\u0161e voleo da se sun\u010da. U svom najnovijem domu imao je posvuda sunce. Jo\u0161 vi\u0161e smo se sprijateljili sa njegovim vlasnikom, mo\u017eda zato da bismo pose\u0107ivali \u017darka. Do\u017eiveo je lepe ma\u010dje godine.<\/p>\n

Prlja je bilo jo\u0161 jedno ma\u010de koje sam spasla, doslovce iz oluka: neko ju je bacio niz oluk u dvori\u0161te u koje niko nije zalazio. Opet tra\u017eenje klju\u010deva, po\u0161to sam \u010dula njen glas: ma\u010de se zaglavilo neposredno pred onim delom oluka koji je zavijen, da bi izbacivao vodu. Sre\u0107om, tih dana nije padala ki\u0161a. S te\u0161kom mukom sam odvila taj zadnji deo zar\u0111ale cevi, i pokazalo se malo prljavo klup\u010de. Prvo sam je, naravno, nazvala gr\u010dkim imenom Korina, po pesnikinji. No Prlja, kako ju je docnije nazvao njen novi vlasnik, u potpunosti je odgovarala upravo tom imenu. Bila je bela sa nejasnim mrljama tigrastog, ponegde je bila jo\u0161 koja siva mrlja, pa i neka ta\u010dka crnog \u2013 jedna na nju\u0161kici. Klio je prihvatila Prlju, kao uostalom i sve druge ma\u010di\u0107e koje sam nalazila. Prlja je bez ikakvih povreda i bolesti pre\u017eivela svoj pad niz oluk i pet spratova, i postala je ljupka ma\u010dka, uvek malo nakostre\u0161ene dlake i nalik klup\u010detu. Prlja je bila prvi ma\u010dji filozof kojeg sam imala: moji francuski prijatelji, koji su imali mnogo ma\u010daka, ispri\u010dali su mi da su imali takvu ma\u010dku, koja najve\u0107i deo vremena sedi mirno i posmatra druge \u2013 ljude, druge ma\u010dke, svet. Ani je tvrdila da su upravo takve ma\u010dke inspirisale pesnike i pisce \u2013 recimo Bodlera \u2013 da napi\u0161u sve one stihove o ma\u010djoj tajanstvenosti.<\/p>\n

Prlja nikako nije imala izgled neke misti\u010dne egipatske ma\u010dke: no imala je stav filozofa \u2013 filozofkinje! I bilo je zabavno gledati kako je Klio imitira, i kako obe sa punom pa\u017enjom satima gledaju kroz prozor. Prlja je imala samo jedan obi\u010daj koji je naru\u0161avao njeno dostojanstvo: kada sam se tu\u0161irala ili ne\u0161to prala, obavezno je dolazila u kupatilo, postavila bi se na dve noge i mahala brzo prednjim \u0161apama, s izrazom use\u0161nog lovca. Mislila sam da sam otkrila neki nepoznati ma\u010dji ritual: no kada se jedanput zrak sunca odbio iz prozora sobe i kroz otvorena vrata pro\u0161ao kroz kupatilo, videla sam \u0161ta se zapravo de\u0161ava: Prlja je hvatala vodene kapi, i to uspe\u0161no! Njen arhimedovski duh iskazivao se i na mleku i na vodi za nju i Klio. Klio se navikla da se ne dotakne mleka ili vode pre nego \u0161to Prlja elegantnim zamahom \u0161ape ne podigne nekoliko kapljica i ne uznemiri povr\u0161inu, i tek bi onda sestrinski prionule na lackanje.<\/p>\n

U posetu mi je do\u0161ao ne\u0161to stariji prijatelj, zanimljiv pisac i filmski stvaralac, koji je upravo do\u017eivljavao te\u0161ku li\u010dnu krizu \u2013 ostavljala ga je \u017eena sa kojom je dugo \u017eiveo, i to sa mnogo mla\u0111im \u010dovekom. Odmah se sprijateljio sa ma\u010dkom koju \u0107e nazvati Prlja, i na kraju zamolio da je uzme.
\nNisam mogla odbiti. I uistinu, Prlja je blagotvorno delovala.<\/p>\n

Bilo je to u kasnim osamdesetim godinama. Od toga svog prijatelja te\u0161ko bih o\u010dekivala transformaciju u nacionalistu: on to uistinu nije postao, ali je postajao sve zlobniji prema onim mnogo re\u0111ima koji su se javno i jasno opredelili protiv \u2013 jer tada je to zna\u010dilo biti opredeljen i protiv rata. Do\u017eivela sam da mi \u010dak uputi jako neprijatan komentar u \u010dasopisu u kojem smo nekada zajedno sara\u0111ivali. Negde u ovom veku, posredno smo se, preko nekog intervjua, nekako pomirili. Moje verovanje da su oni koji vole i brinu za ma\u010dke i sami povezani nitima solidarnosti i prijateljstva, na tome primeru je moralo da se povu\u010de. No, ako ni\u0161ta drugo, Prlja je imala sre\u0107an \u017eivot sa svojim novim vlasnikom i bila je voljena i negovana. Koliko je dugo \u017eivela, ne znam.<\/p>\n

\"milos\"<\/a>
Milo\u0161<\/figcaption><\/figure>\n

Moja majka je posle penzionisanja najve\u0107i deo godine \u017eivela u Orebi\u0107u, posebno posle smrti mog o\u010duha 1986. Nije se ne\u0161to trudila oko izdavanja soba, u\u017eivala je u svom dru\u0161tvu i komforu koji je za nju bio dovoljan. I naravno, imala je svoje ma\u010dke, koje je ostavljala samo u kratkom periodu od novembra do Nove godine, kada je odlazila u Beograd zbog slava, administracije i lekarskih pregleda. Najstalnija je bila tigrasta ma\u010dka koju je moja majka nazvala Pametnicom. I uistinu je bila upravo to \u2013 snala\u017eljiva, odli\u010dan lovac, omiljena kod suseda. Negde juna dovodila je svoju novu generaciju mojoj majci i ostajala do jeseni, a onda bi je ponovo do\u010dekala zimi, sama. Posle tri godine, odlu\u010dila se da svoje male i ra\u0111a i odgaja u ku\u0107i moje majke. Slikala sam njenu porodicu negde 1987, kada sam du\u017ee boravila u Orebi\u0107u. Dva mala ma\u010dka smo nazvale Milo\u0161 (prugasti) i Murat (crni), jer su se bez prestanka tukli.<\/p>\n

\"murat\"<\/a>
Murat<\/figcaption><\/figure>\n

Pametnica je prilazila ljudima sa ljubazno nagnutom glavom, kao da ho\u0107e da poka\u017ee da je kontakt pogledom uvek mogu\u0107. Prvo bi dugo sedela i gledala me, onda bi pustila mali zvuk, i oti\u0161la svojim poslovima. Dolazila je da se mazi tek no\u0107u, kod mene na prvi sprat, ne\u010dujna. Spavala je kod mojih nogu, a ujutro, kada bi se uverila da sam ustala, pozdravila bi me i oti\u0161la. Dok je imala male, najradije je boravila na terasi sa njima. Sati koje sam presedela tamo sa ma\u010djom porodicom u \u010ditanju, \u0161ivenju ili nekoj drugoj tihoj i besmislenoj radnji bili su za mene najbolji mogu\u0107ni odmor. Kada bi mamine susetke i susedi do\u0161li na kafu, Pametnica bi odvela svoje ma\u010di\u0107e i udaljila se. A uve\u010de, kad nastane mir, zasvetlelo bi se nekoliko pari o\u010diju i ma\u010dke bi se rasporedile po foteljama za ve\u010dernju kozmetiku. Smatrala sam to posebnom \u010da\u0161\u0107u, kada je Pametnica po prvi put dovela upravo Milo\u0161a i Murata, da svi spavaju sa mnom na prvom spratu…<\/p>\n

Moja majka je ra\u010dunala da \u0107e mo\u0107i da ostane u Orebi\u0107u, jer je tu provela vi\u0161e od trideset godina. No nije dobro predvi\u0111ala: bez obzira na odli\u010dne susedske odnose, tokom 1990 svi su vlasnici ku\u0107a koji nisu bili iz Hrvatske polako po\u010deli napu\u0161tati, prodavati i izdavati na du\u017ee svoje ku\u0107e. Okolo je naime bila nastanjena prava jugoslovenska kolonija, bilo je ljudi iz svih republika i pokrajina. Po\u010detkom 1991, majci su po\u010deli stizati znaci da nije vi\u0161e po\u017eeljna. U prole\u0107e je dobila prve pretnje telefonom. Igrala je karte sa susetkom, kada je neko telefonirao da \u0107e do\u0107i da ih zakolju. Moja majka je odgovorila de po\u017eure, jer susetka ima odli\u010dne karte… Niko nije do\u0161ao. Onda je kona\u010dno stigao i dokument od op\u0161tine, kojim su njeni stari prijatelji zahtevali da napusti Orebi\u0107, jer op\u0161tina u slu\u010daju rata ne mo\u017ee da obezbedi hranu za \u201estrance\u201c. Do\u017eiveli smo leto 1971. u Orebi\u0107u, kada su zaista pretukli nekoliko nepo\u017eeljnih ne-Hrvata i kada su se prodavali samo prili\u010dno neprijatni nacionalisti\u010dki \u010dasopisi… Stalno sam telefonirala majci da ode, ali njoj se nije napu\u0161talo ono \u0161to je smatrala idealnim \u017eivotom za sebe. Pristala je da kuhinju, koju smo obe volele i zajedno kupile, prebacimo u Beograd: danas je ona u Ljubljani… Na simboli\u010dka zna\u010denja moja majka nikada nije htela da misli \u2013 da je ta\u010dno pre pola veka isto tako morala da napusti Hrvatsku: ona je i dalje, sve do kraja svog \u017eivota, volela Hrvatsku i smatrala da se zemlja i kultura ne mogu izjedna\u010diti sa lo\u0161im pojedincima. Kona\u010dno je videla da nema vi\u0161e izlaza: dala je ku\u0107u na upotrebu nekom \u010doveku koji je ve\u0107 bio me\u0111u zengama i njegovoj \u017eeni, koja je bila Srpkinja, unajmila taksi iz Crne Gore i sa susetkom preko Tivta do\u0161la u Beograd, da se vi\u0161e nikada ne vrati u Orebi\u0107.<\/p>\n

Ni ja vi\u0161e nikada nisam oti\u0161la. Negde sredinom devedesetih, sused koji je polako otkupljivao ku\u0107e do\u0161ao je u Ljubljanu, i ponudio neku zaista minimalnu sumu za na\u0161u ku\u0107u. Onaj zenga je dosta upropastio, promena vlasnika bi bar spasla ne\u0161to. Majka je uredno pla\u0107ala poreze i tro\u0161kove svih tih godina, i nije uspela da dobije hrvatsko dr\u017eavljanstvo. Ispri\u010dali smo se sa susedom, sre\u0107ni \u0161to nam se uop\u0161te obratio, i u\u017eivali u njegovom pelje\u0161a\u010dkom govoru. Rekao nam je da mu do\u0111emo kad god za\u017eelimo. Kako, kad znamo koji su sve mladi\u0107i iz okolnih sela poginuli na frontovima?<\/p>\n

Nadam se da je Pametnica uspela da na\u0111e dobre ljude, i da je jo\u0161 dugo po\u017eivela…<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Moje uspomene na ma\u010dke koje su kod mene boravile kra\u0107e, koliko da se oporave i da odu dobrim vlasnicima, odre\u0111ene su onim \u0161to sam jo\u0161 uspela da saznam o njihovim sudbinama. Tu se na\u0161e ljudske zablude o \u201edobrom \u017eivotu\u201c bez ikakve samorefleksije prenose na \u017eivotinje, ali zato \u0161to su kriterijumi, zapravo, veoma jednostavni. Kod ma\u010daka su jo\u0161 jednostavniji \u2013 ma\u010dke umeju da odaju sre\u0107u svojim pona\u0161anjem.
\nPi\u0161e: Svetlana Slap\u0161ak<\/p>\n","protected":false},"author":2,"featured_media":4376,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_editorskit_title_hidden":false,"_editorskit_reading_time":0,"_editorskit_is_block_options_detached":false,"_editorskit_block_options_position":"{}","footnotes":""},"categories":[3,65],"tags":[],"class_list":["post-4375","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-columns","category-journal"],"translation":{"provider":"WPGlobus","version":"3.0.2","language":"sr","enabled_languages":["sl","sr","en"],"languages":{"sl":{"title":true,"content":true,"excerpt":true},"sr":{"title":true,"content":true,"excerpt":true},"en":{"title":true,"content":true,"excerpt":true}}},"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/4375","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=4375"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/4375\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":10065,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/4375\/revisions\/10065"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media\/4376"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=4375"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=4375"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=4375"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}