{"id":4335,"date":"2015-12-31T17:28:35","date_gmt":"2015-12-31T17:28:35","guid":{"rendered":"http:\/\/dkis.si\/?p=4335"},"modified":"2023-05-18T11:59:23","modified_gmt":"2023-05-18T11:59:23","slug":"mackoljubive-price-klio-drugi-deo","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/dkis.si\/sr\/mackoljubive-price-klio-drugi-deo\/","title":{"rendered":"Ma\u010dkoljubive pri\u010de: Klio, drugi deo"},"content":{"rendered":"

Pi\u0161e: Svetlana Slap\u0161ak<\/strong><\/p>\n

\"Klio
Klio i ja ’91.<\/figcaption><\/figure>\n

Morala sam prikazati ceo \u017eivot moje ma\u010dke Klio i njen kraj, da bih mogla da se podsetim va\u017enih perioda na\u0161eg zajedni\u010dkog \u017eivota.<\/p>\n

Trenutak od kojeg je uistinu po\u010deo novi \u017eivot sa novim pravilima i opasnostima, bila je novogodi\u0161nja no\u0107 1979 na 1980. Bilo je predvi\u0111eno da nam do\u0111u prijatelji. Bo\u017eidar se provodio sa svojim kolegama po gradu, ja sam kuvala i prire\u0111ivala sebi najlep\u0161i provod \u2013 \u010ditanje sa Klio u krilu i povremeno gledanje televizije, dok \u010dekam da se neka stvar u rerni ispe\u010de i izme\u0111u dva jela. Pripremala sam pomme d’amour, komplikovanu tortu sa nekoliko slojeva, oblo\u017eenu marcipanom, obojenu i ure\u0111enu kao jabuku, i galantinu od \u0107urke. Sve je bilo gotovo u rano popodne, a onda mi je televizija poklonila najlep\u0161i dar \u2013 Bergmanovu \u010carobnu frulu: to je onaj tv film (prvi valjda ra\u0111en samo za televiziju) sa decom i ne mnogo sjajnim glasovima, snimljen u vernoj kopiji baroknog pozori\u0161ta u Drotningholmu \u2013 u nekom smislu, pravo ku\u0107no pozori\u0161te neke idealne, prosvetljene i dobrostoje\u0107e gra\u0111anske porodice. Ku\u0107a je mirisala, pod se sijao, ma\u010dka je prela i sneg je padao. \u010cini mi se da nikada nisam bila mirnija i sre\u0107nija. Bo\u017eidar je do\u0161ao kasno, jer je sneg ve\u0107 uve\u010de zablokirao dobar deo saobra\u0107aja u gradu. Gledali smo kako sneg raste pod \u017eutom uli\u010dnom svetlo\u0161\u0107u, i postajalo je jasno da prijatelji jednostavno ne\u0107e uspeti da do\u0111u. Na televiziji je sledio prili\u010dno duhovit novogodi\u0161nji dnevnik na drugom programu, a za njim muzika, opet malo \u010dudo: novi ansambli, pank, neko ko zapaljenom strelom ga\u0111a neki spomenik. To je uistinu bilo ne\u0161to druga\u010dije i budilo je nadu. Posle pono\u0107i smo kroz smetove do struka oti\u0161li do telefonske govornice iza ugla, da \u010destitamo mojim roditeljima. Kada smo se vratili, bila je vest: predsedniku Titu je pozlilo i preba\u010den je iz Kara\u0111or\u0111eva u bolnicu. Gosti su uspeli da do\u0111u negde oko dva ujutro. Raspolo\u017eenje je bilo odli\u010dno, niko se nije bojao, naprotiv: o\u010dekivali smo samo bolje, posle dugog perioda pritiska i depresije, beskona\u010dnog podila\u017eenja i laskanja, kulta li\u010dnosti i samovolje. I isto tako smo znali da promene ne\u0107e biti ni brze ni temeljne, ve\u0107 da \u0107e proces biti dugotrajan i nimalo zadovoljavaju\u0107i. No raspad Jugoslavije, koji je i ranijih godina bio predmet debata, nije izgledao naro\u010dito uverljiv. Svi smo smatrali da \u0107e se na\u0107i dovoljno kolektivnog razuma za neko \u201eolabavljenje\u201c, mirni prelazak…<\/p>\n

Ve\u0107 jedva mesec dana kasnije, krenuli smo u Gr\u010dku, jer sam dobila stipendiju za pola godine, i nadala sam se da \u0107u je mo\u0107i produ\u017eiti. Krenuli smo u Landroveru i poveli smo i Klio. Dobila je svoj paso\u0161, po prvi put. Na granici je bilo sasvim zabavno: gr\u010dki veterinar nas je upitao da li mi to uvozimo ma\u010dke u Gr\u010dku, jer smo rekli da su na\u0161a kola bela, iza nas. U me\u0111uvremenu se ogromni dvodelni beli kamion uparkirao izme\u0111u na\u0161ih kola i veterinarove kancelarije… Do\u010dek koji je Klio do\u017eivela u Gr\u010dkoj bio je neo\u010dekivan \u2013 ni u jednom hotelu nije bio problem sa njenim no\u0107enjem, ljudi su je mazili. Bilo je i ne\u0161to drugo: \u010desto su nam prilazili ljudi iz o\u010dito ni\u017eih slojeva \u2013 kelneri, radnici, poslu\u017eitelji, prodavci, i zabrinuto pitali za Titovo zdravlje. Za njih je on bio isklju\u010divo heroj koji je uspeo ono \u0161to gr\u010dki borci protiv fa\u0161izma nisu \u2013 da sa\u010duva nezavisnost zemlje, posebno od Amerikanaca. Sasvim razumljivo u zemlji u kojoj je bilo dosta ameri\u010dkih vojnih baza… Nesvrstanost i samoupravljanje tu nisu igrali naro\u010ditu ulogu: bili su va\u017eni zdravstveno osiguranje i \u0161kolovanje, \u0161to Grci nisu imali. Opra\u0161tali su mu \u010dak i raskid sa SSSR, jer je bilo o\u010dito da je u Jugoslaviji svakodnevni \u017eivot sasvim druga\u010diji nego u sovjetskom bloku.<\/p>\n

Krajem aprila Bo\u017eidar je morao nazad u Ljubljanu, da bi odr\u017eao ispite. I\u0161ao je kolima, jer je to bilo najjeftinije. Do\u0161ao je nazad 4. maja, i kad je pre\u0161ao granicu, za\u010duo je sirene sa jugoslovenske strane. Desilo se. Nas \u010detvoro jugoslovenskih stipendista \u2013 na\u0161 hvarski prijatelj i Bo\u017eidarov kolega Kira i moja kuma smo doga\u0111aj obele\u017eili narednog dana, posetom festivalu filmova Vudija Alena u jednom od atinskih bioskopa, zatim smo gledali Sveti gral grupe Montija Pajtona, oti\u0161li smo u posebno luksuzni vrt-poslasti\u010darnicu u Kifisiji, i zavr\u0161ili na buzukijima u Plaki. Jo\u0161 mamurni smo ujutro oti\u0161li u jugoslovensku ambasadu na ulici Kraljice Sofije, da se upi\u0161emo u knjigu \u017ealosti. Upisivali smo dvosmislene izjave, i ne bez zadovoljstva opa\u017eali zbunjenost ambasadinih slu\u017ebenika. No na izlasku smo videli ne\u0161to \u0161to me je istinski potreslo: nekih desetak staraca, odevenih ba\u0161 kao sirotinja za pogreb, stajali su ispred ograde i plakali, jer ih nisu pustili unutra da se upi\u0161u u knjigu. To su bili gr\u010dki partizani, simpatizeri, stari levi\u010dari, ukratko oni isti koji su iz drugoga sveta iskreno \u017ealili za Titom. Bila je to jedna od boljih lekcija iz objektivnosti, koju sam jo\u0161 vi\u0161e puta morala da ponovim i izo\u0161trim \u2013 i jo\u0161 uvek to radim, tako da ne padnem ni u jednu zamku i gre\u0161ku rasu\u0111ivanja o toj stvari.<\/p>\n

Klio je veoma u\u017eivala u novome svetu, i nikada nije pobegla iz stana u ulici Patrijarha Joakima na Kolonakiju gde smo \u017eiveli, prvo kratko sa kumom, a onda sami. Bili smo na dva koraka od biblioteka, ameri\u010dke i britanske arheolo\u0161ke \u0161kole i Genadiona, dobili smo nove prijatelje Nikosa i Peni, koji su se upravo tada odlu\u010dili da \u017eive zajedno. Klio se sada vozila slobodno u kolima, ili nazad ili na mome krilu. Jedanput se na nekome putu kroz Bojotiju iza nas napravio duga\u010dak red automobila: vozili bi neko vreme iza nas, pa bi nas prestigli i srda\u010dno mahali: Klio se postavila na dve noge, i na zadnjem prozoru izvodila predstavu… Nije sve bilo ba\u0161 lako sa njom: razvila je ukus za neke \u0161vedske konzerve za ma\u010dke, koje su se mogle dobiti samo u jednoj radnji na Ksenofontovoj ulici, i koje sam joj slu\u010dajno jedanput kupila. Sve do kraja boravka, ako nisam napravila zalihe na vreme, morala sam po najgoroj vru\u0107ini pe\u0161a\u010diti do radnje kad je otvorena, i donositi Klio jedino \u0161to ho\u0107e. Kad smo se vratili u Jugoslaviju, bez problema je jela sve \u0161to bih pripremila ili na\u0161la za nju!<\/p>\n

Kada smo se kasno ujesen vratili u Jugoslaviju, stvari nisu izgledale naro\u010dito dobro. Stalno je bilo nekih talasa nesta\u0161ica, devalvacija i inflacija, ograni\u010denja i posebnih uslova za izlazak iz zemlje. Bo\u017eidar je u nekome trenutku hteo da me povede sa sobom na konferenciju u Italiju iz Ljubljane, i da bi dobio dozvolu za mene, oti\u0161ao je tada\u0161njem ministru za kulturu, ina\u010de istori\u010daru umetnosti. Tamo je dobio, uz odbijanje, i primedbu da smo nas dvoje \u201eme\u0161ani brak\u201c: to smo po prvi put \u010duli. To je bio i prvi zvani\u010dni znak da se stvari menjaju na neprijatan na\u010din.<\/p>\n

Na sre\u0107u smo tada, \u010dini mi se na jednoj od svadbi starog prijatelja iz 1968 i sa Filozofskog fakulteta, Kuze, sreli ponovo celu grupu prijatelja iz toga doba. Za mene je najva\u017eniji bio ponovni susret sa Nata\u0161om Kandi\u0107; Bo\u017eidar ih je zavoleo, i oni njega. Prijatelji su nam bili najve\u0107a potpora i uteha, i onda kada su se stvari po\u010dele jo\u0161 temeljnije menjati na gore… a privatni \u017eivot se nekako vratio starim obi\u010dajima, razgovorima, poku\u0161ajima da se ne\u0161to vi\u0161e \u201ezucne\u201c i \u201elane\u201c, kojih je u dru\u0161tvu bilo sve vi\u0161e. U to doba jo\u0161 uvek nije bilo nekih naro\u010ditih mogu\u0107nosti objavljivanja, i sem usmenih izra\u017eavanja mi\u0161ljenja na tribinama i u javnim razgovorima, kojih je u Beogradu bilo po nekoliko svako ve\u010de, glavne su se stvari odigravale po ku\u0107ama. Ve\u0107 je uveliko \u201eradio\u201c tajni univerzitet, i uz njega \u201epa\u010dija \u0161kola\u201c za mla\u0111e. U prole\u0107e 1984. je izvedena prava racija u stanu gde je na tajnom univerzitetu govorio Milovan \u0110ilas. Uhap\u0161eno je, tu i u gradu, preko 200 ljudi. Bo\u017eidar, Nata\u0161a i ja smo odlu\u010dili da ne idemo, nego da gledamo neki film: tako smo izbegli to hap\u0161enje. No priznajem da mi pre\u017evakavanje ve\u0107 postoje\u0107ih u\u010denja u dru\u0161tvu sa autoritetima (uglavnom profesorima otpu\u0161tenim sedamdesetih, i uklju\u010duju\u0107i i \u0110ilasa) nije odgovaralo… vi\u0161e sam u\u017eivala u onome \u0161to sam nazvala \u201eku\u0107nom knji\u017eevno\u0161\u0107u\u201c – \u010ditanje, pevanje, plesanje i izvo\u0111enje uglavnom parodi\u010dnih i zafrkantskih doma\u0107ih tekstova; ponekad su to bile ku\u0107ne izlo\u017ebe: jedanput se kod mene organizovala izlo\u017eba ekolo\u0161kog name\u0161taja i ukrasnih predmeta, i na papir na ulazu se u jednom danu potpisalo vi\u0161e od 150 ljudi. Klio je zauzela mesto na kuhinjskoj polici, i posle toga se na mene durila nekoliko dana. Ina\u010de smo svake godine za Novu godinu organizovale (\u017eenska organizacija) izlo\u017ebu svojih radova u CEP-u na uglu Zahumske ulice: Nata\u0161a, Ela, Nina, Natalija, ja i mnoge druge smo izlagale i prodavale svoje proizvode. Ja sam pisala uvodne tekstove \u2013 jo\u0161 ih \u010duvam. Proizvodi su bili besmisleni ali ponekad savr\u0161eno izvedeni, i obi\u010dno se sve zavr\u0161avalo op\u0161tom trampom tre\u0107eg dana. Za jednu od izlo\u017ebi izvezla sam \u201ekuvaricu\u201c sa \u017eenskom i mu\u0161kom glavom, ribom i biciklom, i tekstom: \u201e\u017deni je potreban mu\u017e kao i ribi bicikl\u201c. Na izlo\u017ebu sam dovodila i Klio u njenom elegantnom kavezu, iz kojeg je neometano gledala na sve strane. Omiljena dru\u0161tvena igra tog doba po stanovima bila je \u201eParlament\u201c: naprave se partije, i onda se vodi parlamentarni \u017eivot… To su bile na\u0161e ideje o budu\u0107nosti: parlamentarna demokratija (premda sam ja uvek branila neposrednu demokratiju i atinski izbor kockom), sloboda izra\u017eavanja i po\u0161tovanje ljudskih prava. Ujesen 1982, u potpunoj besparici, napisala sam svome \u0161ti\u0107eniku prvo poglavlje pustolovnog romana, kao poklon za ro\u0111endan. Nastavak je sledio svakog petka uve\u010de, \u010ditalac je po\u010desto imao zahteve koje sam ispunjavala kao pisac. Posle ne\u0161to vi\u0161e od godine dana, imala sam rukopis od preko 600 strana. Kazimir je pomogao da tekst do\u0111e do Prosvete, i godinu dana kasnije pojavio se u biblioteci Plava ptica, pod pseudonimom i u dve knjige, sa ilustracijama Relje Penezi\u0107a.<\/p>\n

Do\u0161lo je ponovo vreme odlu\u010divanja \u2013 ili \u0107u ostati u nauci, ili \u0107u uz to poku\u0161ati i ne\u0161to drugo, riskantnije, \u0161to \u0107e mi zape\u010datiti mirno bavljenje samo jednim poslom… Klju\u010dni doga\u0111aj za opredeljivanje dogodio se 1983, kada je grupa studenata Filozofskog fakulteta \u201edopunila\u201c dr\u017eavnu omladinsku manifestaciju podr\u0161ke pravednoj borbi palestinskog naroda zastavama i transparentima poljske Solidarno\u0161\u0107-i. Svi su uhap\u0161eni. Beogradski gradona\u010delnik Bogdan Bogdanovi\u0107 nije hteo da se zauzme za njih. Narednoga dana, grupa veterana iz 1968. protestovala je ispred knji\u017eare \u201eKomunist\u201c (trg Doma sindikata, \u201eBorba\u201c – sve to danas vi\u0161e ne postoji). Svi su tako\u0111e uhap\u0161eni. Ja sam…zakasnila na sastanak. Jedan od starih prijatelja, Ilija Moljkovi\u0107, obratio mi se i tra\u017eio da napi\u0161em neki komentar o tome \u0161ta se desilo za Knji\u017eevnu re\u010d. Smatrao je da jedino ja mogu da izve\u0161taj spakujem tako da pro\u0111e kod ideolo\u0161kih kontrolora, a da ga oni ostali, po pretpostavci \u201ena\u0161i\u201c, razumeju. I uistinu je pro\u0161lo. Po\u010dela sam sve redovnije pisati za taj \u010dasopis, re\u0111e i za Knji\u017eevne novine.<\/p>\n

Iste godine je Sr\u0111a Popovi\u0107, posle mnogo neuspelih poku\u0161aja, uspeo da organizuje dru\u0161tvo za raspravljanje o smrtnoj kazni, ali raspon akcija takvog dru\u0161tva je uistinu bio mali. Sr\u0111a je zato do\u0161ao na ideju da pravo dru\u0161tvo za borbu protiv smrtne kazne napravimo u Ljubljani: Bo\u017eidar je po\u010deo svoju prvu politi\u010dku akciju. Dru\u0161tvo se sastalo u na\u0161oj dnevnoj sobi u Ljubljani. Sastavljena je peticija, prva u Jugoslaviji koja je do\u0161la u javnost, zahvaljuju\u0107i objavljivanju u Mladini. Te godine je sakupljeno preko 3000 potpisa. Nas dvoje smo i\u0161li u Gr\u010dku i na teren na Hvaru zimi, Bo\u017eidar je uspeo da osnuje \u010dasopis Arheo, dovr\u0161io je svoju doktorsku tezu, operisan je od kamena u bubregu (arheolo\u0161ka bolest, pretpostavljam!). Dok se on uvijao u bolovima, ja sam ga zamenjivala na arheolo\u0161kom putovanju brodom po Jadranu, po gr\u010dkim kolonijama… Dok je le\u017eao u bolnici u Ljubljani, u istu sobu su doveli zatvorenika iz Bosne, nekada\u0161njeg partizana i direktora velike fabrike, koji je u kafani ispri\u010dao vic o tada\u0161njem ministru unutra\u0161njih poslova. Izgubio je nogu zbog gangrene u zatvoru, doveli su ga u Ljubljanu da ne umre u zatvorskoj bolnici. Veli\u010danstveni starac je pre\u017eiveo, sprijateljili smo se sa njim. Podatke o njegovom slu\u010daju odnela sam prijateljima iz Amnesty International u Gr\u010dku. Tada sam pozvana na saslu\u0161avanje u saveznu slu\u017ebu bezbednosti (SDB), gde mi je nagove\u0161teno \u0161ta sve mo\u017ee da mi se desi ako budem nastavila sa takvim pona\u0161anjem. No nije mi bio oduzet paso\u0161, i u to doba smo Bo\u017eidar i ja sve intenzivnije odlazili na kongrese i utvr\u0111ivali mre\u017eu kolega.<\/p>\n

U Beogradu su se odigravali zadnji politi\u010dki procesi zbog \u201everbalnog delikta\u201c. U prvoj grupi su ljudi koji su ve\u0107 bili osu\u0111eni za iste stvari, ponovo stavljeni u zatvor, me\u0111u njima i Vlada Mijanovi\u0107, vo\u0111a studentskog pokreta 1968; proces pesniku Gojku \u0110ogu raspao se na sudu, jer su glas protiv dignuli i ljudi koji nisu imali nekih posebnih veza sa disidentima. Ja sam doktorirala \u2013 imala sam ispitnu komisiju od \u0161est \u010dlanova, odbrana je trajala skoro sedam sati, jer naprosto nismo mogli zaustaviti debatu, ni komisija ni ja. A onda sam, u oktobru, uzela dopust, honorar za roman (dali su mi polovinu predvi\u0111ene sume jer sam \u201eprvak\u201c), i sa Vladom, njegovom \u017eenom, Vojom i jo\u0161 jednim prijateljem smo krenuli Landroverom u Gr\u010dku. Bo\u017eidar je zbog ispita zakasnio na brod u Rijeci, pa je posle lude vo\u017enje ipak uspeo da se zadnji ukrca u Zadru sa kolima. Mi ostali smo \u010dekali u Dubrovniku, da bismo nastavili la\u0111om do Igumenice. Bio je to sjajan mesec dana, spavali smo ili u \u0161atorima ili u jeftinim sobama, hranili se jogurtom, hlebom i ukradenim vo\u0107em \u2013 no to je ionako deo koji se u vinogradima i vo\u0107njacima ostavlja pticama \u2013 i obilazili smo najnedostupnije krajeve. Prijateljica Ksenija nam je u Atini dala na raspolaganje svoju garsonjeru, u istoj zgradu gde su stanovali Nikos i Peni: Vlada je uporno spavao u kolima. Sneg je promicao kada smo se vratili u Jugoslaviju.<\/p>\n

Biti \u201edisident\u201c bilo je mogu\u0107no: oboje smo bili pod diskretnom prismotrom, Bo\u017eidaru je to postalo sasvim jasno kada je zaposlio Vladu na svojim iskopavanjima na Krasu. Na su\u0111enjima sa politi\u010dkom pozadinom okupljala se gomila \u201efinog\u201c sveta, ljudi koji nikada ranije nisu potpisivali peticije niti bilo \u0161ta rizikovali, ve\u0107 su u proverenom dru\u0161tvu pri\u010dali politi\u010dke viceve i raspredali mizerne nacionalisti\u010dke pri\u010de. Razvijala se neobi\u010dna kulturna topografija: ugro\u017eeni su uglavnom dolazili u Beograd, tu bi im se na\u0161lo kakvo mesto u nekom institutu. Ako se knjiga nije mogla objaviti u Beogradu, objavljivala se u Zagrebu ili Ljubljani \u2013 ili obrnuto, samo u Sarajevu ne. Peticije su polako postajale mogu\u0107ne, pojavljivalo se mnogo uspomena, knji\u017eevnih i drugih umetni\u010dkih dela, koja su polako otvarala cenzurisanu istoriju, pre svega Informbiroa, a zatim tamnih strana rata i posleratnog perioda. Postajalo je labavije, ali nismo bili sigurni da postaje pametnije.<\/p>\n

\"Klio<\/a>
Klio u vozu<\/figcaption><\/figure>\n

Klio je sada mogla putovati vozom bez problema. Obi\u010dno bih pokrila njen kavez za putovanje ka\u0161mirskom maramom (dizajn Mirjane Mari\u0107). Navikla se na ljubljanski stan, koji smo isto uspeli urediti, i to zbog posete Bo\u017eidarovog kolege, ameri\u010dkog profesora Luisa Binforda. U Beogradu ga je televizija intervjuisala za mojim radnim stolom, vodili smo ga na predstavu Lazara Stojanovi\u0107a u nekada\u0161njoj pivari i u Skadarliju, gde je pevao inuitske pesme. U Ljubljani je na Zupan\u010di\u010devoj ulici na nas uve\u010de naletela srna…Binford je smatrao da pose\u0107uje sasvim izuzetnu zemlju sa visokom, rafiniranom kulturom, i sa stra\u0161\u0107u je dr\u017eao svoj seminar sa studentima kod Bo\u017eidara. Tada je on uistinu bio jedan od najrevolucionarnijih arheologa na planeti. Ja sam sa svoje strane uspostavila veze sa francuskim kolegama oko Pjer Vidal Nakea i \u017dan-Pjer Vernana, koji su otvorili potpuno nov put istra\u017eivanja antike, povezan sa istorijskom antropologijom. Vidal Nake, koga sam slu\u0161ala u Beogradu po\u010detkom sedamdesetih, bio je za mene uzor mogu\u0107nog rada: bavio se podjednako antikom kao i savremenim svetom, anga\u017eovao se politi\u010dki, posebno oko dezertera u al\u017eirskom ratu, i, naravno, protiv smrtne kazne.<\/p>\n

Ako je Beograd tada bio centar previranja politi\u010dkih koncepata izvan partijskih ograda, a Zagreb mesto gde se i pisala i teoretisala knji\u017eevnost bolje nego igde drugde, Ljubljana je, pre svega, imala pozori\u0161te \u2013 anga\u017eovano, avangardno, uzbudljivo. U Sarajevo sam odlazila da radim u bibliotekama, posebno u biblioteci Zemaljskog muzeja: malo mi je smetalo olimpijsko preterivanje, ali je zato rok postajao sve bolji i anga\u017eovaniji. Moji boravci u Ljubljani bili su za mene pravi luksuz: obilje dobrih galerija u kojima sam po\u010dela da kupujem i skupljam grafike, izvrsna konfekcija, posebno trikota\u017ea, dobar dizajn, mnogo lepih radnji u centru, najbolji espreso na svetu. Slovenija je postajala sve popularnija u Beogradu: Mladina se mogla kupiti na svim kioscima u centru, ugled slovena\u010dke mode i dizajna bio je neprikosnoven. Moje prijateljice po\u010dele su upotrebljavati re\u010d \u201eobleka\u201c umesto haljina…<\/p>\n

Nedostajao je jo\u0161 jedan element u li\u010dnom imaginarnom gradu koji sam za sebe gradila: feminizam. Nikada nisam sumnjala da sam feministkinja, to je ne\u0161to \u0161to nisam mogla ne postati kod svoje bake. Krajem sedamdesetih, okupljale smo se u skoro ilegalnom klubu u Studentskom domu u Beogradu, koji su \u0161titile Dunja i \u017darana. Ponekad bi do\u0161le starije, one iz AF\u017d, i ne retko bi se rasplakale zbog zaborava, prevladavaju\u0107eg seksizma i izrazite retrogradnosti dru\u0161tva. Moj problem sa feminizmom bio je \u0161to nije bio dovoljno kriti\u010dan do totalitarnog sistema: moje disidentstvo bunilo se protiv toga. No na kongresima u Dubrovniku (1986-1990) postepeno sam se uverila koliko je teorijska misao feminizma pertinentna. A uskoro je do\u0161lo i ono u\u017easno doba u kojem su ljudska prava zamenila kolektivna prava i sirovi, patrijarhalni i kona\u010dno ubila\u010dki nacionalizam: feminizam je na to imao jedini pravi odgovor. Razlika je bila stra\u0161na, bar pred kraj toga kratkog zlatnog doba: jugoslovenske feministkinje, elegantne, samosvesne, teorijski odli\u010dno potkovane, imale su razumevanja pre svega za francusku teoriju \u2013 ameri\u010dka je izgledala pragmati\u010dka i nedovoljno \u0161iroka i znala\u010dka. Samo deceniju kasnije, ameri\u010dke feministkinje \u0107e do\u0107i da pou\u010davaju mla\u0111u generaciju, kao da jugoslovenskog feminizma 70-80′ nikada nije bilo… Feminizam je bio klju\u010dni istra\u017eiva\u010dki \u201eokida\u010d\u201c za moje nau\u010dne studije i knjige u osamdesetim, premda nije bio centralna tema mojih istra\u017eivanja.<\/p>\n

Zahvaljuju\u0107i feminizmu, nisam imala nikakve sumnje o tome ko je rastu\u0107i, najve\u0107i i najopasniji neprijatelj \u2013 nacionalizam. Zbog nacionalizma je vredelo revidirati mnoge ranije stavove, pa i o jugoslovenskom socijalizmu; uostalom, znali smo da prolazi. Disdentske institucije \u2013 odbori i sli\u010dno \u2013 jo\u0161 uvek su po\u0161tovale princip razli\u010ditog mi\u0161ljenja i otvorene debate, jer zbog toga su i nastale. Postala sam predsednica Odbora za slobodu izra\u017eavanja u Udru\u017eenju knji\u017eevnika Srbije (gde sam prethodno i primljena). Svi \u010dlanovi su nekoliko godina docnije postali gadni nacionalisti: no tada smo se dr\u017eali onih po\u010detnih principa. U svome mandatu 1986-9 izdala sam preko pedeset peticija, zahteva za osloba\u0111anje, protesta. Moji \u201epacijenti\u201c bili su, izme\u0111u ostalih, Toma\u017e \u0160alamun, Toma\u017e Mastnak, Janez Jan\u0161a, Alija Izetbegovi\u0107, Franjo Tu\u0111man, Vojislav \u0160e\u0161elj, Jehovini svedoci…<\/p>\n

Po\u010detkom 1987, Sr\u0111a mi je dao ideju da napravimo peticiju za Adema Dema\u0107ija, kosovskog Albanca, koji je zbog svog pisanja le\u017eao u zatvoru ve\u0107 29 godina \u2013 du\u017ee od Mandele. Svi \u010dlanovi Odbora bili su za. Nekoliko meseci docnije Dema\u0107ija su zaista diskretno pustili iz zatvora. No mene su odmah napali u medijima \u2013 postala sam \u201etakozvani doktor nauka\u201c, moj jezik je bio \u201ezmijski\u201c, i sli\u010dno. Pogodilo se nezgodno: neki moj komentar u Knji\u017eevnoj re\u010di je, kako sam \u010dula, Mirjana Markovi\u0107 shvatila kao li\u010dnu uvredu \u2013 ni danas nemam pojma koji je to komentar bio; napisala sam negativnu recenziju knjige svoje koleginice Hatid\u017ee Krnjevi\u0107, sestre predsednika jugoslovenskog predsedni\u0161tva. Postalo mi je jasno da stvari ne izgledaju dobro kad mi je kolega iz nau\u010dnog \u010dasopisa Knji\u017eevna istorija rekao da taj prilog ne mogu objaviti. Znala sam da nerviram svoje kolege u institutu svojim neskrivenim dvostrukim \u017eivotom i svojim objavljivanjem i knjigama, putovanjima, kongresima, predavanjima i tribinama, premda nisam imala pristupa u velike izdava\u010dke ku\u0107e \u2013 i naravno, svojim feminizmom. Bilo mi je jasno da sam \u201eudaljena\u201c jo\u0161 godinu dana ranije, kada je moj \u0161ef projekta umesto mene, unapredio i za asistenta uzeo \u010doveka iz Bosne koji je govorio samo ruski (za razliku od mene sa sedam jezika) i bio izrazito usko obrazovan, bez objavljenih radova: docnije \u0107e postati \u010dak i ministar u jednoj od Milo\u0161evi\u0107evih vlada. No izvesno nisam o\u010dekivala takav stepen zlobe. Trio koji je sve to zamislio bili su direktor instituta Miodrag Maticki, bezna\u010dajna li\u010dnost, uvre\u0111ena Hatid\u017ea, dakako, kao partijski sekretar, i Predrag Palavestra, \u0161ef projekta, koga sam smatrala mentorom i prijateljem, i bila mentor i prijatelj njegovom sinu (moj prvi \u010ditalac!), tada ve\u0107 nekih sedamnaest godina…ostali su bili tehni\u010dka potpora, me\u0111u njima i neke moje prijateljice kojima sam temeljno pomogla u karijeri i uvela ih u nau\u010dne krugove. I, povrh svega, Klio je morala na operaciju tumora na dojkama: to je bila jedna od mogu\u0107nih posledica \u201eanti-fr\u010d\u201c injekcija…<\/p>\n

Klio se oporavljala u svojoj udobno u\u0161u\u0161kanoj korpi, kada su mi, dan pred \u010detrdeseti ro\u0111endan, na vrata zakucali agenti SDB. Bo\u017eidar je planirao da do\u0111e narednog dana, pa da putujemo zajedno na stipendiju u Pariz: prethodnog dana sam podigla novac koji mi je dala republi\u010dka komisija za nauku, stajao je u paso\u0161u na mome pisa\u0107em stolu. Agenti su doveli \u201esvedoka\u201c sa ulice da bi me uhapsili. Uzeli su moj paso\u0161 sa novcem, i uz \u0161i\u0161tanje iz korpe, odveli me u policijsku stanicu na Zvezdari. Sve je bilo neuobi\u010dajeno: uhapsili su me savezni agenti, odveli u policijsku stanicu, tamo me uop\u0161te nisu saslu\u0161avali, ve\u0107 sam sedela u kancelariji i prvo slu\u0161ala urlike nekoga koga su tukli (snimak?); povremeno bi neko u\u0161ao, dobijala sam savr\u0161eno besmislena pitanja \u2013 recimo \u0161ta mislim o tv seriji o Vuku Karad\u017ei\u0107u; malo su mi pretili me\u0111unarodnom \u0161pijuna\u017eom, ali nekog preciznog obave\u0161tenja za\u0161to sam tu nisam dobila. Pustii su me posle pono\u0107i: provela sam u stanici vi\u0161e od dvanaest sati. Odmah sam zvala Nata\u0161u i Kuzu, i oni su do\u0161li na savetovanje. Ujutro je stigao i Bo\u017eidar. Obratili smo se prijatelju, aktivisti protiv smrtne kazne i advokatu-po\u010detniku, Ivanu Jankovi\u0107u da me brani, ako do\u0111e do procesa. U me\u0111uvremenu u institutu nisu znali \u0161ta da urade, jer sam ja odmah dala ostavku, a oni su po svaku cenu hteli svoje zadovoljavanje. Tako su dva puta odbili moju ostavku. Najzad je stigla i optu\u017eba \u2013 da sam imala nameru da ukradem novac od stipendije! Detalje tog procesa objavi\u0107u nekom drugom prilikom, sa dokumentima. Ideja je bila da se politi\u010dki procesi zamene malim kriminalnim, da bi se osoba diskreditovala. Izgubila sam posao, moje kolege su se kona\u010dno zadovoljile na grotesknom sastanku kolektiva, gde ipak nisu uspeli da dobiju ve\u0107inu, nego su na\u0161li neku nesre\u0107nicu, napravili pauzu, i kona\u010dno je ubedili da drugi put glasa druga\u010dije, pa zatim ponovo glasali. Mladi kolega je glasao protiv mene, pa onda u gradu tvrdio da je glasao za…\u0161ta ljudi umeju da urade, premda znaju da ima svedoka \u2013 sebe i ne ra\u010dunam! Moj advokat je odustao dan pre po\u010detka su\u0111enja, uz obja\u0161njenje (opet pred svedocima) da ne pokazujem po\u0161tovanje za oce nacije, Dobricu \u0106osi\u0107a i Palavestru. Odbranu su preuzele dve \u017eene, Tanja Petovar i Vesna Vukovi\u0107. Na su\u0111enju je direktor instituta bedno lagao, tu\u017eilac je napustio su\u0111enje ljut \u0161to se ne okre\u0107e kako je hteo, sudija je otvoreno bila na mojoj strani. Dve \u017eene su mi otvoreno pomagale, Nada Popovi\u0107 Peri\u0161i\u0107 i \u017darana Papi\u0107 \u2013 moje drugarice feministkinje. Mu\u0161ke kolege su uglavnom \u0107utale. Palavestra je u zadnjem razgovoru rekao Bo\u017eidaru da \u0107e, kad odem u zatvor, biti mo\u017eda neka \u0161teta za kulturu, ali ne i za nauku. Moj \u0161ti\u0107enik, koji je za vreme vojnog roka uglavnom boravio kod nas, isto tako je prekinuo veze sa nama…Proces se na sudu raspao, progla\u0161ena sam nevinom, sudija je na svoju inicijativu napisala pismo SDB-u da mi se vrati paso\u0161, kao uglednoj nau\u010dnici…Vi\u0161e nisam imala redovnog posla, ali sam ve\u0107 honorarno predavala u Ljubljani, na slavistici: uvela sam pojam \u017eenske knji\u017eevnosti u kurs o srpskoj i hrvatskoj knji\u017eevnosti. I postala sam slobodna da putujem kad sam htela. Na dan kad mi je Ivan rekao da ne\u0107e da me brani, oti\u0161la sam ku\u0107i sa svim znacima sr\u010danog problema: Klio mi je legla na srce i prela. Zaklela bih se da me je upravo to umirilo. Sede\u0107i tako sa njom, znala sam da sam pre\u0161la u novu \u017eivotnu fazu, u kojoj vi\u0161e nikad ne\u0107u morati da brinem o tzv. karijeri i ugledu u dru\u0161tvu koje ne zaslu\u017euje moj ugled. Ni\u0161ta me vi\u0161e nije moglo pogoditi: najbolja prijateljica u institutu koja nemo ste\u017ee ruku svoje mla\u0111e sestre, sudije, koja mi (opet pred svedocima!) drsko izjavljuje da mi ne gine zatvor, pijani biv\u0161i prijatelji koji mi se nasamo ispovedaju kako su \u201emorali\u201c da ka\u017eu ne\u0161to protiv mene, zapenu\u0161ena uli\u010darka koja je nekad zalutala u krevet akademika, postala nau\u010dnica i koja se pita ko je taj Vidal Nake (dobila sam pismo podr\u0161ke iz Francuske od najuglednijih u struci)…ili, recimo, hladno obave\u0161tenje (krajem osamdesetih!) da je bolje da ne konkuri\u0161em na klasi\u010dnim studijama u Ljubljani, jer je mesto rezervisano za damu iz katoli\u010dke porodice…Ni\u0161ta, ni\u0161ta vi\u0161e.<\/p>\n

I zapravo, po\u010deo je jedan od najboljih perioda mog \u017eivota. Objavljivala sam knjigu za knjigom, predavala svuda po Jugoslaviji, nas dvoje smo stalno putovali na kongrese i konferencije, po\u010dela sam i dobrovoljni kurs novogr\u010dkog i novogr\u010dke kulture na sociologiji u Ljubljani, imala sam rubriku na beogradskoj televiziji, kurs o anti\u010dkoj drami u Zagrebu. Redovno su me zvali na letnje kurseve u Gr\u010dkoj, a zimi smo odlazili u Atinu za raspust, da radimo po bibliotekama. Mogla sam se nesmetano baviti i aktivizmom: Vlada i ja smo do\u010dekali Jan\u0161u u Beogradu, da se dogovorimo o strategiji solidarnosti u su\u0111enju \u010detvorici. U nekome smislu, bila sam zastupnica Slovenije u Beogradu: pozvala sam \u017di\u017eeka, Rastka Mo\u010dnika i Toma\u017ea Mastnaka da govore u udru\u017eenju knji\u017eevnika. Na skup\u0161tini tog udru\u017eenja, gde su proglasili sramni bojkot slovena\u010dke kulture, bila sam jedina od preko 400 u\u010desnika, koja se usprotivila \u2013 \u010dak me nisu ni izvi\u017edali! To je bilo i doba kad sam gubila prijatelje, po tri nedeljno, zbog nacionalizma. Zaista mi nisu bili potrebni nikakvi kompromisi!<\/p>\n

\"Klio<\/a>
Klio na naslovnoj strani knjige eseja „Hronospore“<\/figcaption><\/figure>\n

Za knjigu eseja Hronospore, sa Klio na naslovnoj strani, dobila sam nagradu \u201eMilo\u0161 Crnjanski\u201c. Moji boravci u Sloveniji bili su prijatniji nego ikada \u2013 mnogo smo pe\u0161a\u010dili po \u0161umama, radili zajedno, i bili sve svesniji da hodamo po ivici. Godinu dana posle prve operacije, Klio je morala biti operisana jo\u0161 jedanput, dve godine docnije jo\u0161 jedanput. Tada su nam rekli da je to poslednji put, i da ostaje samo jo\u0161 \u010dekanje kraja. Kad smo krenuli u Gr\u010dku, po\u010detkom jula 1991, Klio je imala osamnaest godina, i znali smo da joj ne ostaje mnogo. Ona je znala jo\u0161 bolje.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Morala sam prikazati ceo \u017eivot moje ma\u010dke Klio i njen kraj, da bih mogla da se podsetim va\u017enih perioda na\u0161eg zajedni\u010dkog \u017eivota.
\nPi\u0161e: Svetlana Slap\u0161ak<\/p>\n","protected":false},"author":2,"featured_media":4338,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_editorskit_title_hidden":false,"_editorskit_reading_time":0,"_editorskit_is_block_options_detached":false,"_editorskit_block_options_position":"{}","footnotes":""},"categories":[3,65],"tags":[],"class_list":["post-4335","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-columns","category-journal"],"translation":{"provider":"WPGlobus","version":"3.0.2","language":"sr","enabled_languages":["sl","sr","en"],"languages":{"sl":{"title":true,"content":true,"excerpt":true},"sr":{"title":true,"content":true,"excerpt":true},"en":{"title":true,"content":true,"excerpt":true}}},"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/4335","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=4335"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/4335\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":10066,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/4335\/revisions\/10066"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media\/4338"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=4335"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=4335"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=4335"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}