{"id":3188,"date":"2015-10-07T19:05:18","date_gmt":"2015-10-07T19:05:18","guid":{"rendered":"http:\/\/dkis.si\/?p=3188"},"modified":"2023-05-18T12:00:03","modified_gmt":"2023-05-18T12:00:03","slug":"harvi-srdan-srdic","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/dkis.si\/sr\/harvi-srdan-srdic\/","title":{"rendered":"Harvi – Sr\u0111an Srdi\u0107"},"content":{"rendered":"

<\/h3>\n

Harvi<\/h3>\n

Harvi<\/span><\/h3>\n

<\/h3>\n

Zidovi su kao spu\u0161teni, ne, kao nacrtani, kao da je dete ne\u0161to poku\u0161avalo. Ja gledam u zid, zidovi su okolo; jedan mi je za le\u0111ima, jedan levo, jedan desno. Napravili su zid i sad nemamo dvori\u0161te ve\u0107 betonsku stazu, ponekad ma\u010dke pro\u0111u ali se retko zadr\u017eavaju, nezdrav ambijent, mada je dvori\u0161te odmah iza zida, ja to znam, niko se ne se\u0107a stvari kojih se ja se\u0107am. Zbog toga je najgore biti u prizemlju, zid pred o\u010dima, ni nagove\u0161taja ne\u010deg drugog, osim ako sve te uspomene, odnekud, decenije, ako se sve to ne stu\u0161ti, ne dokotrlja odnekud, jer tamo je bilo cve\u0107a, i cve\u0107a, izme\u0111u ostalog. Stvarno je bilo cve\u0107a. <\/span><\/p>\n

U dnu desnog zida nalaze se vrata. Ne znam kuda vode. Ne\u0161to je postojalo, nekada, kao neki prolaz, ne\u0161to takvo, stizalo se negde, ta\u010dno znam, jer neki ljudi, da, bilo je stanara koji su ulazili i ponovo se pojavljivali na drugom mestu, tako smo znali da su jo\u0161 uvek tu, uredno sam to bele\u017eio, kao \u0161to sam popisivao struju, sakupljao novac kojim smo pla\u0107ali sprema\u010dicu, obilazio sam, pozvonio bih na vrata svakog stana i, neeeeeeee, nije to, nego ljudi koji nisu nestajali zauvek, kao \u0161to ponekad nestaju, na primer, moja \u017eena. Bivalo je i to da sam, posle pono\u0107i obi\u010dno, naj\u010de\u0161\u0107e bar tri sata posle pono\u0107i, pre toga sam bio u pripravnosti, dolazio do tih vrata u desnom zidu, pri njegovom dnu, a to je desni zid kada se gleda s moje terase u prizemlju, oslu\u0161kivao sam, vrata su bila zamazana masnom belom farbom, naprezao sam se i upinjao, ali nije bilo ni\u010dega, da se \u010duje, na to mislim, ni\u0161ta. Svi su sanjali, tada sam tako rezonovao, skoro svi su sanjali, uvek postoje oni kojima se ne da, mu\u010de se, \u0161unjaju se ulicama i nailaze jedni na druge, ti \u0161to ne spavaju ne sanjaju, vi\u0111ao sam ih, nekad sam i ja, i meni se de\u0161avalo, a dok su oni sanjali meni se javilo, \u0161ta ako je to sve tu, iza belih vrata, \u0161ta ako se skupilo, zgusnulo i sada vri unutra, ko bi tada mogao da u\u0111e i iza\u0111e \u017eiv odatle, u\u010dinilo mi se da je to dobar predlo\u017eak za bajku, vrata iza kojih se nalazi sve ono \u0161to je u toku jedne no\u0107i sanjano. Opet, na neki na\u010din znao sam da nema ni\u010dega. Stvarno nije bilo ni\u010dega. <\/span><\/p>\n

Kad pada ki\u0161a, e tada sam se pla\u0161io. Postoje dva ulaza s ulice, a moj je onaj koji nije jedan od ta dva, tre\u0107i, onaj iz kog se ulazi pravo u dvori\u0161te, a ja sam i\u0161ao u fabriku i morao sam da pro\u0111em tim ulazima, jednim ili drugim, a ki\u0161a je znala da bude bu\u010dna, ru\u0161ila je zidove, krunila ih, verovatno jedini ja, to sam bio ja, taj koji je pretpostavio \u0161ta bi moglo da se desi, zidovi bi mogli da padnu, pritisak je grozan, sva ta voda s neba, da, za\u0161to sam se pla\u0161io, pa zato \u0161to ne mo\u017ee\u0161 da \u010duje\u0161 tad, najva\u017enija stvar je, koga tu sve ima, svuda unaokolo nekoga ima, a to unaokolo, mi ne znamo koliko je to veliko, voleo bih, ba\u0161 bih voleo da vidim tog koji zna koliko je to unaokolo, gde su njegove granice i ko ih \u010duva, posejali su te neke svuda unaokolo i niko od nas pouzdano ne mo\u017ee da utvrdi gde se sve oni nalaze, gde ih je sve mogu\u0107e o\u010dekivati, odakle, to se ja pitam, odakle se kre\u0107u i \u0161ta je, eto pravog pitanja, \u0161ta je njihov pravi, nedvosmisleni cilj. \u0160ta je njihov cilj, to se ja pitam. Kuda? Iza zidova? A \u0161ta onda?<\/span><\/p>\n

Postoje ru\u017ene boje, naredno pitanje glasi: \u010demu one? Najpre \u0107e biti da su one uputstvo, to je neko de\u0161ifrovanje, dvori\u0161te je ru\u017eno jer su njegove boje ru\u017ene, kako ja to nisam ranije prime\u0107ivao, svu rugobu takvog jednog mesta, a to je moje, reklo bi se, prirodno stani\u0161te, to je prevashodno mesto gde ja ostvarujem svoje stanarsko pravo, prizemlje, \u0161ezdesetak kvadrata, terasa, i kad pada ki\u0161a ja se povu\u010dem, to sam obezbedio, zaklon, a ru\u017ene su boje bunkera. Sivo kao zid u koji gledam kada sam na terasi, a uglavnom sam tamo, sme\u0111e, to nisu boje, bi\u0107e da je kazna, morate da ostanete bez pogovora, da boravite tu, poku\u0161avao sam da proniknem, \u0161ta je zajedni\u010dko za sve nas i \u010dini mi se da toga nema i da je to problem, mo\u017eda tek fiziologija, ostalo ne, ne pro\u0161lost, ne budu\u0107nost, ne jezik, jezik posebno ne, ne i ne, od jezika ostane dobar dan, \u0161to se izgovara kao baobab, orangutan, kao da sam vekovima i\u0161ao u fabriku, onda su mi dali papir, poklonili su mi lep ruski sat, onda vi\u0161e nisam i\u0161ao u fabriku, i\u0161ao sam ponekad, da je razgledam iz daljine, ali ona tada nije radila, sve je obustavljeno na neodre\u0111eno vreme, to je korist od posedovanja lepog ruskog sata, mada on nije od pomo\u0107i kada do\u0111e do neodre\u0111enog vremena, penzija, to je najneodre\u0111enije vreme u koje bi \u010dovek mogao da za\u0111e, da zabasa, penzija, tu sam ja. Moja penzija je uporna, lagana bolest, sivo, sme\u0111e, ki\u0161a koja nagriza zidove.<\/span><\/p>\n

Tavorim u ru\u017enim bojama i posmatram zidove, dosta sam istra\u017eivao o tome, poreklo zidova i njihovih vrsta, do\u0161ao sam do izvesnih neprijatnih saznanja koja \u0107u zadr\u017eati za sebe, telefon mi svakako zvoni isklju\u010divo za ro\u0111endan, kabl je prekratak, ja sam na terasi, de\u0161avalo se da se ne javim, tako se okon\u010dalo to sa zvonjavom, a mo\u017eda ih nema, tih s druge strane, ima\u0161 bra\u0107u, sestre, decu, nema\u0161 nikog. Telefon, pozva\u0107u ljude koji to re\u0161avaju, jedan ra\u010dun manje, \u010duo sam kako se pri\u010da o masovnom otkazivanju grejanja, ne\u0161to se de\u0161ava a ja o tome ne znam ni\u0161ta, sedim na terasi, odem do prodavnice, vratim se, sre\u0107em figure u pokretu, klimnem glavom kada mi se u\u010dini da bi trebalo, klimnem glavom i figure pro\u0111u, istope se negde u prolazu. Davno je to bilo, dali su mi sat, sovjetski sat, nije ispravno govoriti o \u010dasovnicima bez ose\u0107aja preciznosti, vi\u0161e nisam i\u0161ao u fabriku, nemam vesti odande, niko nema vesti odande, izgleda su stvari krenule ne\u0161to druga\u010dije od planiranog, po\u0161le su neo\u010dekivanim putevima, zbog toga je bolje na terasi s pogledom na cve\u0107e u dvori\u0161tu, vi ga ne vidite, ja ga vidim, mora da je tamo i danas, bilo bi zaista tu\u017eno da nije, niko ne bi mogao da izdr\u017ei. Pre nekoliko dana pro\u0161la je ma\u010dka, zelena i obazriva, tri ma\u010deta, oti\u0161li su negde, bez ve\u0107eg zadr\u017eavanja, bili su u tranzitu, nisam pri hrani ina\u010de bih poku\u0161ao da uspostavim kontakt, dobar dan. <\/span><\/p>\n

Istina je da su i pro\u0161la vremena bila, nije bilo sve u redu s njima, Helena je zvala, izlu\u0111ivalo ju je, zazidate ljude i unesete kontejnere u njihov kavez, imala je inicijativu, ja sam, mislim da sam \u0161onja, a Helena je nestala, ko bi se sada \u017ealio na kontejnere, a ljudsko sme\u0107e koje gori, uvek bi se na\u0161la neka kreatura koja ne vodi ra\u010duna, kontejneri su goreli i tada nisam mogao da sedim na terasi, obi\u010dno sam \u010ditao tamo, i obi\u010dno su goreli u ve\u010dernjim satima, kontejneri, Helena je zvala i niko se nije javljao, takva vremena, humana vremena, nikog posle tri, osorni glasovi ina\u010de, ne znam ko bi to sada obavio, na groblje ne idem jer ne znam \u0161ta se tamo radi, ina\u010de, voleo sam da odem u bioskop od deset uve\u010de, Emanuela u nastavcima, redovi neudobnih drvenih sedi\u0161ta spojenih zavarenom metalnom \u0161tanglom, ogromna pe\u0107, bilo nas je sigurno tridesetak tamo tada. Helena nije \u017eelela da mi pravi dru\u0161tvo. <\/span><\/p>\n

\u010citao sam u kuhinji i na terasi, socijalizam je bio moja tema, Gvozdena peta, analizirao sam sve te stvari, i sada mislim o tome, \u0161ta se desilo, \u0161ta je prouzrokovalo \u0161ta, za\u0161to je postalo neva\u017eno, na \u0161ta da se pozovem sada, fabri\u010dka iskustva, kome je to od koristi, niko ne razume, kada bi uop\u0161te nekog bilo, logori, \u010demu sve to, kao da je druga\u010dije posle svega, ograde, elektri\u010dna struja, terase i zidovi, mene je sve to \u010dudilo, istinski sam se zami\u0161ljao nad stvarima, kupovao sam knjige u prenumeraciji, jednog dana \u0107e to ostati, imam knjigu Zmajevih de\u010dijih pesama, za unuke, a njih nije bilo, pesme su ostale, Helena nije, ja sam ostao, u knjizi pi\u0161e moje ime i kako sam knjigu namenio unucima koji se zovu tako i tako, danas ne razumem za\u0161to sam im nadenuo mu\u0161ka imena, ili je to bila ona, mora da je ona, ja sam \u0161onja iz radni\u010dkog bioskopa, tamo sve pi\u0161e i svako ko ima knjigu mo\u017ee da pro\u010dita, zbog toga sam spokojan, ne obazirem se previ\u0161e, u besmrtnost sam na vreme ulo\u017eio. Kupovao sam knjige o Titu, vozio se jedinom linijom gradskog autobusa, uvek stigne\u0161 na isto mesto, ista mesta, bolnica, \u017eelezni\u010dka stanica, bavio sam se tehnologijom proizvodnih procesa, samoupravljanje, ne\u0161to tu od po\u010detka nije bilo u redu, vi\u0111ao sam kako se stvari odvijaju, erotske romane sam voleo, Fani Hil, pro\u010ditao sam sve \u0161to vredi, dopisivao sam se na esperantu, javila mi se \u017eena iz Italije, mislim da je Italija, voleli smo se pismima, ta \u017eena i ja, sve to \u010duvam, sve je to tu, kada se povu\u010dem s terase, sve je dostupno, ja sam vlasnik svega, po\u0161tari odavno ne donose novac, moji su bili nazareni i sahranili smo ih u neobele\u017eenim grobovima, zato nemam naviku, mora da je zato.<\/span><\/p>\n

Ne de\u0161ava se \u010desto, ali bude i toga, kuvaju u isto vreme, taj dan je nedelja, ulje, zapr\u0161ka, vegeta, aleva paprika, litre ulja i kilogrami mesa, zasla\u0111ena zelena salata, so u vazduhu, taj dan provedem na terasi i udi\u0161em, i setim se postera s golim \u017eenama. Taj dan se smejem.<\/span><\/p>\n

Prona\u0161ao sam novine, vesti iz pro\u0161log milenijuma, intervju s piscem, ka\u017ee kako sve manje pi\u0161e, rukom, ne koristi olovke, nalivpera, zaboravi\u0107e, strahovao je, ne znam da li se zaista tako desilo, ne poznajem nijednog pisca, nije ovo grad pisaca, ovo je grad za, ne, nije to sad, taj intervju je mene isprepadao, \u0161ta ako se sve zaboravi, kako \u0107u onda na kasu ili negde ko zna gde, vrhom nokta na ka\u017eiprstu prelazio sam preko re\u0161etki terase, \u0161ta onda, ko \u0107e mi re\u0107i, jer ovo traje, ne nazire se ni\u0161ta \u0161to bi bilo iza. Ako zaboravim da govorim, \u0161ta je tu prednost a \u0161ta mana, a ti zidovi, oni se nekad povla\u010de k unutra\u0161njosti dvori\u0161ta koje nije ni\u0161ta vi\u0161e od betonske staze izme\u0111u zida i moje terase u prizemlju, to drugi ne vide, oni su prezauzeti ali ja nisam, to je sre\u0107a, ja \u0107u upozoriti ostale ako se pretera s tim povla\u010denjem zidova, ako do\u0111e do nesumnjivog poku\u0161aja otu\u0111enja \u017eivotnog prostora i komfora, to ne bi smelo da bude, na sastanku ku\u0107nog saveta trebalo bi porazgovarati o mogu\u0107nostima evakuacije u razli\u010ditim slu\u010dajevima, nekada se mislilo na to, postojale su table sa znakovima opasnosti, svako dete je znalo, table su bile neotu\u0111ivi deo stvarnosti, jer stvarnost vrvi od opasnosti, ni\u0161ta se drugo ne de\u0161ava sada, mada je broj informacija kojima raspola\u017eem izrazito ograni\u010den, to bi bila re\u010d, ne tra\u017eim ih, prave informacije koje bi mi pomogle da se razaberem u onome \u0161to se de\u0161ava, a jo\u0161 vi\u0161e u onome \u0161to se ne de\u0161ava niti \u0107e se ikada desiti, ali je zamislivo, te kao takvo te\u0161ko opisivo, ali opasno, beskrajno opasno, nema ni\u010dega opasnijeg. Na sastanku ku\u0107nog saveta dogovori\u0107emo se o tome \u0161ta je stvarnost, nakon \u010dega \u0107e nam svima laknuti, oslobodi\u0107emo se. <\/span><\/p>\n

Jednog dana se pojavio tamo, tek tako, nisam ga o\u010dekivao ali sam mu se obradovao, njegov je polo\u017eaj delovao znatno druga\u010dije od mog, desni ulaz, kad posmatram s moje terase le\u0111ima okrenut kuhinjskim vratima, na vratima se nalazi mre\u017ea za komarce, u lo\u0161em je stanju, priznajem, ne vodim dovoljno ra\u010duna o odr\u017eavanju, potreban mi je neko, on je na visini, \u010detvrti sprat, do podneva ga mu\u010di isto\u010dno sunce, umiri se i trpi, izgleda sklon meditaciji u op\u0161tem razmatranju pojmovnog sklopa u kom se na\u0161ao, visine, pre svega, na kojoj se na\u0161ao, krajnje neo\u010dekivane visine. Isprva sam tra\u017eio dvogled, Helena je imala jedan, damski, za pozori\u0161te, doneo sam joj ga s jedinog putovanja koje sam ikada preduzeo, voz Beograd-Moskva, maleni dvogled od prljavobele plastike, ne\u017ena naprava za prefinjenu \u017eensku ru\u010dicu, ponela ga je sa sobom i izvadila na po\u010detku predstave, sugra\u0111anke su posmatrale nju a ona predstavu, naljutila se na to \u0161to ne mo\u017ee, ne mo\u017ee se ovde, oboje smo znali, a jo\u0161 bez dece, tresnula ga je negde, taj dvogled, i vi\u0161e ga nisam pominjao, jer to su bile scene, to su bili napadi histerije, kuljalo je iz nje, nezaustavljivo, nisam \u017eeleo da se na\u0111em na meti svega toga, optu\u017ebe, uvrede, prona\u0161ao sam ga pod hrpom ra\u010duna za struju koje sam uredno slagao prema mesecima i godinama, u\u0161ao sam im u glavu, tim opakim stratezima iz elektrodistribucije, ponosan sam na sebe uvek bio jer ja sam taj koji ih je razotkrio, sva ta podmetanja, igre s koeficijentima, logi\u010dke distorzije na neuglednom par\u010detu papira, radovao sam se svakom novom ra\u010dunu jer je zna\u010dio narednu rundu iscrpljuju\u0107e borbe s njima, obra\u010duna s paklenim naumom pred kojim su obrazovaniji od mene odustajali i nevoljno pla\u0107ali, e tamo je bio dvogled, ispod te hrpe, a ja nisam pla\u0107ao, ne pre silnih \u017ealbi, molbi, apela, pritu\u017ebi, pretnji sudom, \u0161tampom, mene nikada nisu mogli, to je moj teren, moja strast, uzeo sam dvogled i poneo ga na terasu. <\/span><\/p>\n

Kod njega je druga\u010dije, zbijeno je, naslagane kutije, zaboravljene stvari za kojima niko ne \u010dezne, staklene tegle i ustajali, gorki sokovi u njima, upla\u0161io sam se od te ideje, \u0161ta ako su njega zaboravili, de\u0161avale su se i \u010dudnije stvari od te, vrtoglavo je sve, uragan de\u0161avanja oko nas, ja sam dovoljno star i u\u0161an\u010dio sam se u skladu s prilikama, ali \u010ditao sam o zmiji u telefonskoj govornici, ljudi zaboravljaju okolo, rasejanost je danas princip, ne sti\u017ee se, evo, ni ja ne sti\u017eem, ne da mi se, ne mogu sebe da optu\u017eim za to, za\u0161to bih ja bio izvo\u0111a\u010d, trebalo bi da je druga\u010dije, negde su sile koje se bave time, pa i mojim slu\u010dajem, sve je institucionalizovano, trebalo bi da jeste, toliko me sve uznemirilo da sam u donjem stomaku osetio nadimanje, gotovo \u010dujno, kao kada sam prolazio pokraj gradskog mlina, ne\u0161to je brujalo u plu\u0107ima silosa, e tako, ako su ga zaboravili trebalo bi ih upozoriti na to, skrenuti im pa\u017enju, ne znam ko su, ali ne bi bilo zgoreg da se neko postara, makar to bio i ja, ovakav kakav sam, mogao bih i bombonjeru da odnesem, da ih odobrovoljim i pridobijem za sebe. Mada, uko\u010den sam, vratni pr\u0161ljenovi, oko\u0161tavanje, ne znam da li sam u prilici da se penjem na \u010detvrti sprat, nikada nismo imali lift, ali ja sam u prizemlju, jedno me je vabilo, ako se popnem ugleda\u0107u sve ono s druge strane zida, sve ono \u0161to se tamo nalazi. <\/span><\/p>\n

\u017dena se pojavila, bila je no\u0107 a ja sam stra\u017eario, prvo sam primetio \u017ear, bilo je komaraca na sve strane, bacila je pikavac s terase, \u017ear se razasuo po trotoaru, svici po letnjoj travi, moglo je neko dete da pro\u0111e, nema vi\u0161e uvi\u0111avnosti, niko ne razmi\u0161lja o posledicama, mogli su da pro\u0111u neki \u010dovek ili \u017eena, neka starica, neko \u010diji su se poslovi zavr\u0161ili upravo u tom \u010dasu, ona ga je pozvala, toliko sam \u010duo, obratila mu se, i kada je ustanovila da je tu skoro pa iznena\u0111eno odvukla se nazad, \u017eena u ku\u0107noj haljini, kosa iskrzana na krajevima, propala od lo\u0161e farbe, jeftina \u017eena s \u010detvrtog sprata, propala \u017eena koja mi se nije javljala u prolazu, sagnula se i po\u010de\u0161ala stopalo leve noge, uvukla ga natrag u papu\u010du i vi\u0161e je nije bilo. <\/span><\/p>\n

Nije bilo slu\u010dajno, ne-ne, dobro znam kako \u0107e biti poku\u0161aja da se zata\u0161ka, ali nije bilo, bio je to let, zaspao sam i nisam svedo\u010dio, mada ta\u010dno znam, danima sunce i njegova ra\u0161\u010depljena vilica, bio je jul i na jednoj od terasa iznad mene postavili su de\u010diji bazen, nije ispao, svakako je bilo mogu\u0107e da se to desi, na terasama su re\u0161etke, ima prostora izme\u0111u njih, \u010dinilo mi se da ga danima kopka ne\u0161to u vezi sa suncem, osmatrao ga je, motrio na njega, izgleda ga je zbunjivao onaj trenutak kada se sunce podigne iznad krovova a on ostane u senci i senka potraje do narednog dana, tek u senci bi se hranio, tromo i usporeno, kao da promi\u0161lja sastav svakog zalogaja, da se odnosi prema hrani s posebnom pa\u017enjom i po\u0161tovanjem, iako je trulila tamo, na suncu, nisu bili uredni, ne-ne, ne\u010dija deca se prskaju u bazenu, mokre u njega od radosti i voda je topla, tako topla. Ne znojim se, prevazi\u0161ao sam to stanje, i pored pri\u010da o mrtvim ljudima koji su se znojili u sanducima, nema ni\u0161ta od toga, imam ka\u010dket, to da, doterujem brkove svakodnevno, a njega sam proglasio za prijatelja, slo\u017eio se, klimnuo mi je glavom, konstruisali smo sistem signala, provodimo vreme u slo\u017eenoj konspiraciji, on zna za mene i ja za njega, umara me podizanje sa stolice i sve vi\u0161e sati provodim na terasi, glava mi se svikla na pogled nadesno ka \u010detvrtom spratu, prijatno i\u0161\u010dekivanje da me primeti, ne bih rekao da je ikada spavao, imao je pre\u010dih poslova, upustio se u kolosalnu raspravu sa suncem, \u0161to nije svojstveno, nije svojstveno nama, na terasama sku\u010denih postsocijalisti\u010dkih dvori\u0161ta, to se zove anksioznost, rekao je doktor, ukoliko se u pravilnim intervalima de\u0161ava da jasno \u010dujete eho udaljenog zatezanja debele \u010deli\u010dne \u017eice, ako to postane konstanta va\u0161eg tela, ako takav zvuk izaziva prizore, vizuelne efekte, halucinacije, vama je potrebna pomo\u0107, da-da, ispri\u010dali ste mi stvari koje ne govore u prilog va\u0161em zdravlju, bilo bi dobro da u blizini bude neko kada se to doga\u0111a, drago mi je da imate prijatelja, kako ste ono rekli da se zove, to je nadimak ili je ro\u0111en u inostranstvu, nikada nisam \u010duo da se neko na\u0161 tako zove, da li ste razmi\u0161ljali o odlasku, postoje mesta, tamo su va\u0161i vr\u0161njaci, da li ste razmi\u0161ljali da olak\u0161ate sebi.<\/span><\/p>\n

Prvo sam primetio kako su mu o\u010di krmeljive, sklapale su se pod te\u017einom nakupljenog tereta, poku\u0161avao sam da ga uveselim, mahao sam \u0161arenim stvarima, \u010dak sam krenuo u apoteku da kupim zve\u010dku, u\u010dinilo mi se da smo predaleko i da \u0107e zve\u010dka alarmirati ostale, nisam hteo da se ostali ume\u0161aju, neka oni vode ra\u010duna o sebi i svojima, nije lako, ne, nije nimalo, ne bih rekao da je prime\u0107ivao, nije pokazivao da ga interesuje, vukao se i lenjo protezao, sve \u010de\u0161\u0107e okretao le\u0111a suncu, plo\u010dice na terasama odbijale su da upiju svu koli\u010dinu toplote i bilo je dobro le\u0107i na njih, zaboravljati, sanjati o zaboravljanju, \u017eena u ku\u0107noj haljini nije se pojavljivala, sigurno su na moru, konstatovao sam, Helena i ja bismo tako uradili, ali ona nikada nije htela, smu\u010dilo joj se, objasnila je, muka joj je od svega, izgledam mla\u0111e, i ona je bila mladolika, to su geneti\u010dke operacije, i tako nikada nismo oti\u0161li, a bilo je mogu\u0107nosti, moglo se tada. <\/span><\/p>\n

Smr\u0161ao je i ja mu vi\u0161e nisam bio dovoljan, zatekao sam ga s ostacima kartona na zubima, sre\u0107om, imao sam dvogled, izdu\u017eio se, po\u010deo je da poprima boje dvori\u0161ta, da se stapa s njima, pojavili su se tikovi, kratki trzaji glavom u stranu, opredelio se za pre\u017eivljavanje, zbog toga karton, nije \u017eeleo da se preda i odustane, bili smo na telepatskoj vezi, bodrio sam ga i hrabrio sa svog polo\u017eaja, bilo mi je va\u017eno da izdr\u017eimo, satima ne bi pogledao k meni i tada sam znao da je u dilemi, on je mogao da vidi ono \u0161to ja nisam, jer nije bio u prizemlju, i slina, ne\u0161to poput sline se pojavilo oko njegovih usta, usled preduzetih napora, neko bi rekao da je besnilo, ali tako je najlak\u0161e.<\/span><\/p>\n

Muve su mi pomogle da izra\u010dunam, bilo je to s prvim zracima sunca, ritualna stvar i temeljna odluka, nije potrebno da mi bilo ko govori o onome \u0161to znam, i jo\u0161 sam ra\u010dunao koliko je moglo da traje, let, \u017eena u ku\u0107noj haljini je otvorila vrata terase istog dana i ni\u0161ta nije primetila, ne znam gde su bili, zavu\u010deni u spava\u0107oj sobi, jer tu je jo\u0161 neko, imam ose\u0107aj da jeste, da je tu sve vreme neko o kom ne znam ni\u0161ta, neko kog nikada nisam video, ko zna, vratili se s letovanja i ona je iza\u0161la da ra\u0161iri ve\u0161, otresala je pepeo u lavor pun opranog ve\u0161a, manje od deset sekundi po mom uverenju, ne znam da li se okrenuo u vazduhu dok je leteo, znam da se iscerio prema suncu, otvorio je krmeljivo, sklopljeno oko, zato \u0161to je \u0161eret, moglo mu se da tako uradi, \u010dudesna akrobatika prevejanog majstora, kratak udar o beton, cve\u0107e iza zidina. Dva sata sam kasnio, dovoljno za koloniju muva da se organizuje, vreme mog sna izjedna\u010dilo se s vremenom odluke i leta i provla\u010denja kroz re\u0161etke i pu\u0161tanja da se desi, \u017eeni u ku\u0107noj haljini u inat i suncu u inat, ili nasuprot tome, pre \u0107e biti da je tako, pojednostavljujem stvari, razla\u017eem ih bez ikakvog opravdanja, nije sve to zavisilo od \u017eene i sunca i zidova, lepota je u samoubistvu razloga, usnio sam, let je trajao, a onda su stigle muve. <\/span><\/p>\n

Iz levog ulaza istr\u010dala je dvogodi\u0161nja devoj\u010dica bez pratnje, u na\u0161em dvori\u0161tu nikome ne preti opasnost, ustremila se k njemu, dozivala je macu i zavukla prsti\u0107e u okrvavljeno krzno, uznemirene muve na odstojanju, halapljive ali promi\u0161ljene, maca, a \u017eena s \u010detvrtog sprata je pogledala k njoj i ni\u0161ta nije razumela u svojoj obamrloj tuposti, malo radoznalosti, tek toliko, maca maca, de\u010dije telo utonulo u beli\u010dasti cvetni dezen, pribli\u017eava jedan od prstiju ustima i \u017eeli da ga oli\u017ee, gospo\u0111o, mora\u0107u da saop\u0161tim, gospo\u0111o, Harvi je mrtav, dok ste vi tamo, dok niste bili tu, dok ste, on je odlu\u010dio da uradi tako, bila je to njegova svesna odluka i ne morate da brinete, nije mi rekao, retko smo govorili, mi smo razumeli, Harvi je mrtav i neko bi trebalo da se pobrine za njegovo telo, gospo\u0111o, transportova\u0107u ga preko, prene\u0107u ga preko zida i sahraniti, mijaaaaaaaaaaaaaaaaaau, trebalo bi da joj ka\u017eem, dobro \u0107e mu biti tamo, Harvi je bio moj prijatelj, u redu je da to obavi neko blizak, nimalo slu\u010dajno, dugo je mislio o tome, u poslednje vreme ni\u0161ta drugo nije radio osim \u0161to je razmi\u0161ljao, ne maca, devoj\u010dice, zec, duguljasti beli zec, kao onaj iz filma, kao kada smo i\u0161li u bioskop, nekada, takav. Kao iz filma.<\/span><\/p>\n

\u00a0<\/span><\/p>\n

 <\/p>\n

Sr\u0111an Srdi\u0107<\/strong> (1977, Kikinda) objavio je romane <\/span>Mrtvo polje <\/i><\/span>(2010) i <\/span>Satori <\/i><\/span>(2013), zbirke pri\u010da <\/span>Espirando <\/i><\/span>(2011) i <\/span>Sagorevanja <\/i><\/span>(2014) i knjigu eseja <\/span>Zapisi iz \u010ditanja <\/i><\/span>(2014). Dobitnik je stipendije Fonda \u201cBorislav Peki\u0107\u201d, nagrada \u201cBiljana Jovanovi\u0107\u201d, \u201cEdo Budi\u0161a\u201d, \u201cLaza Lazarevi\u0107\u201d, kao i prve nagrade za prozu \u010dasopisa \u201cUlaznica\u201d. \u017divi na putu izme\u0111u Kikinde i Beograda.<\/span><\/p>\n

\n

\u00a0<\/span><\/div>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Zidovi su kao spu\u0161teni, ne, kao nacrtani, kao da je dete ne\u0161to poku\u0161avalo. Ja gledam u zid, zidovi su okolo; jedan mi je za le\u0111ima, jedan levo, jedan desno. Napravili su zid i sad nemamo dvori\u0161te ve\u0107 betonsku stazu, ponekad ma\u010dke pro\u0111u ali se retko zadr\u017eavaju, nezdrav ambijent, mada je dvori\u0161te odmah iza zida, ja to znam, niko se ne se\u0107a stvari kojih se ja se\u0107am. Zbog toga je najgore biti u prizemlju, zid pred o\u010dima, ni nagove\u0161taja ne\u010deg drugog, osim ako sve te uspomene…<\/p>\n","protected":false},"author":2,"featured_media":3191,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_editorskit_title_hidden":false,"_editorskit_reading_time":0,"_editorskit_is_block_options_detached":false,"_editorskit_block_options_position":"{}","footnotes":""},"categories":[213,212],"tags":[],"class_list":["post-3188","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-homo-narrans","category-prored"],"translation":{"provider":"WPGlobus","version":"3.0.2","language":"sr","enabled_languages":["sl","sr","en"],"languages":{"sl":{"title":true,"content":true,"excerpt":true},"sr":{"title":true,"content":true,"excerpt":false},"en":{"title":true,"content":true,"excerpt":false}}},"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/3188","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=3188"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/3188\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":10145,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/3188\/revisions\/10145"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media\/3191"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=3188"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=3188"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=3188"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}