{"id":2757,"date":"2015-07-10T13:04:16","date_gmt":"2015-07-10T13:04:16","guid":{"rendered":"http:\/\/dkis.si\/?p=2757"},"modified":"2023-05-18T12:00:05","modified_gmt":"2023-05-18T12:00:05","slug":"ksantipa-i-geza","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/dkis.si\/sr\/ksantipa-i-geza\/","title":{"rendered":"Ma\u010dkoljubive pri\u010de: Ksantipa i Geza"},"content":{"rendered":"

Autorka: Svetlana Slap\u0161ak<\/p>\n

\"macke<\/a>
Foto: Irena Vuj\u010di\u0107 Pavlovi\u0107<\/figcaption><\/figure>\n

U doba kad sam imala Ksantipu i Gezu, fotografisanje ma\u010dke u ku\u0107i bilo je skoro nemogu\u0107e \u2013 bio mi je potreban blic, koji se za moju neobi\u010dno prostu Leicu, staru ve\u0107 deset godina, nije mogao dobiti. Tako nemam vizualnu uspomenu na njih.<\/p>\n

Dok sam studirala, izdr\u017eavala sam se davanjem \u010dasova engleskog i francuskog. Jedan od mojih u\u010denika bio je Mi\u0107a, sin Zagorke, jedne od mojih tetaka, kome \u0161kola nije najbolje i\u0161la. Od njega naravno nisam mogla tra\u017eiti novac. On je, me\u0111utim, zapamtio moju naklonost prema ma\u010dkama, i doneo mi je, na dan uspe\u0161no obavljenog popravnog ispita, moju prvu ma\u010dku, tigrastu \u017eenku koju sam nazvala Ksantipa. Bila je malo odraslije ma\u010de, sa visokim nogama i ljupkom trouglastom glavicom. Ime je dobila po Sokratovoj supruzi, jo\u0161 ta\u010dnije po zavitlavanju s antikom koje sam u to doba sa svojim prijateljima sprovodila, i kao zabavu i kao na\u010din \u017eivota i mi\u0161ljenja.<\/p>\n

\u0160to se ti\u010de mog u\u010de\u0161\u0107a u doga\u0111ajima juna 68′ u Beogradu, bila sam jedno od onih lica koje ste mo\u017eda videli u masi, studentkinja i ni\u0161ta drugo. Me\u0111utim, na kraju procesa izbacivanja starih \u010dlanova Saveza komunista i prihvatanja novih, ujesen 69′, partijska vlast je imala problem: htela je da izabere novi fakultetski odbor na Filozofskom fakultetu, i da istovremeno osigura da u njega ne u\u0111e niko ko je bio aktivan \u201968. godine – pa su se lukavo dosetili, po\u0161to nisu imali dovoljno mladih snaga posle ukidanja partijske organizacije ujesen 68′, a i oni koji su se prijavili za novu organizaciju nisu u\u017eivali nikakav ugled – da izaberu nekoga ko bi bio potpuno neutralan, da izvede name\u0161tene izbore – i to sam bila ja. Desilo se da sam dobila nagradu \u2013 univerzitetsku stipendiju – kao najbolja studentkinja fakulteta prethodne godine, i izbor je pao na mene, sa izvesno najmarginalnije grupe na fakultetu, anti\u010dkih studija: neko ko naizgled pojma nije imao ni sa \u010dim, tako da ne izazove sumnju, trebalo je da ogranizuje izbore za FOSS (Fakultetski odbor Saveza studenata). Za mene je to bila \u017eivotna prilika i zgrabila sam je obema rukama – da organizujem nezavisne, slobodne izbore, koji su se imali odr\u017eati u Sali heroja na Filolo\u0161kom fakultetu. Te izbore sam organizovala po pravilima atinske demokratije, neposrednim predlaganjem i tajnim pismenim glasanjem, i glasovi su odmah prebrojani. Izabrali smo, naravno, FOSS u kojem su bili svi istaknuti \u010dlanovi pokreta od pre godinu dana. Predsednik FOSS-a bio je Vlada Mijanovi\u0107 (dobio je najvi\u0161e glasova), bila je tu Sonja (Liht), bio je Bube (Raki\u0107), pokojna Neda Nikoli\u0107 i jo\u0161 neki drugi ljudi, Ljilja, docnije Mijanovi\u0107. Izabrana sam i ja, i to sam shvatila kao priznanje svojoj individualnoj gra\u0111anskoj akciji. Nisam se ni sa kim dogovarala pre toga, radila sam po svom ube\u0111enju, potvr\u0111enom u svemu \u0161to sam do tada pro\u010ditala. A \u010ditala sam mnogo. Kada danas pogledam na \u017eivot koji sam vodila, mogu re\u0107i da je taj postupak ostao model po kojem sam se pona\u0161ala, uglavnom na svoj \u0161tetu \u2013 i na to sam jo\u0161 uvek ponosna. Svesna svog \u201eistorijskoga \u010dina\u201c, nacrtala sam tada kolektivni portret-karikaturu svih \u010dlanova FOSS-a. Ne znam \u0161ta se sa tim desilo posle.<\/p>\n

Jedna od odluka novoga FOSS-a bila je da ima i svoj medij, svoj \u010dasopis: za to sam anga\u017eovana ja sa jo\u0161 dvojicom kolega koji su se tako\u0111e upisali na anti\u010dke studije, Zoranom Minderovi\u0107em i Milanom \u0106irkovi\u0107em (alias Kirilom) i nas troje smo se prepustili nevi\u0111enom u\u017eivanju i zavitlavanju spremaju\u0107i glasilo FOSS-a. Glasilo FOSS-a, sa punim znanjem i odobravanjem Vlade Mijanovi\u0107a, nije bilo nikakvo dosadno informativno glasilo, kao \u0161to je bila ve\u0107ina dokumenata 68′: mlada generacija kao da se nadmetala sa svojim starijim protivnicima na vlasti ko \u0107e imati pre\u017evakaniji, drveniji jezik… Na\u0161e glasilo bilo je zafrkavanje na sve mogu\u0107ne teme, sve na osnovu anti\u010dkih imena i motiva. Imenovali smo ga \u201eFrontisterion\u201c. Frontisterion je ona ko\u0161ara, \u201emislionica\u201c, kako bi bio doslovan prevod sa gr\u010dkoga, u kojoj Sokrat visi pod tavanicom i razmi\u0161lja u Aristofanovoj komediji \u201eOblaci\u201c, odnosno \u201eOblakinje\u201c. Postoji pri\u010da, dobra ako i nije istinita, da je Sokrat u publici ustao za vreme prikazivanja ovoga stra\u0161nog ismejavanja, kako bi ga prepoznali i oni koji ga nisu znali iz atinske svakodnevice. Da bismo celu stvar najavili, napravili smo izlo\u017ebu \u201epoliti\u010dke arheologije\u201c, koja je bila pripremljena u dvori\u0161tu Filozofskog fakulteta, u desnome podrumu, gde smo istakli razne predmete sa suludim naslovima, a pripremili smo i plakat na kome je Sokrat iz profila i anfas: \u201etra\u017ei se\u201c za optu\u017ebe kao \u0161to su kra\u0111a ka\u0161ika i kvarenje omladine. To je naravno, bila direktna aluzija na profesore Filozofskog fakulteta koji su tada ve\u0107 uveliko bili \u017ertve javne odnosno partijske kampanje stalnoga napadanja i vre\u0111anja u medijima i na partijskim sastancima. \u201eFrontisterion\u201c smo napisali nas troje, dali ga u \u0161tampu \u0161tampariji \u201eKosmos\u201c, blizu Slavije, a FOSS je dao novac. \u010casopis je bio bogato ilustrovan na\u0161im kola\u017eima, Kirilovim crte\u017eima i fotografijama, imao je rubrike, \u010dak i oglase, bio je \u0161tampan na finoj hartiji i imao je otmenu sme\u0111u, patiniranu boju slova. U uvodnome tekstu (\u201eOdvodni logos\u201c), izneli smo svoj program, koji se zavr\u0161ava usklikom: \u201eMi vas mrzimo!\u201c Na\u0161i stariji prijatelji i kolege u \u010dasopisu \u201eStudent\u201c nisu bili odu\u0161evljeni na\u0161im smislom za humor, smatrali su da je suvi\u0161e elitisti\u010dan. Ja sam bila sklona da poverujem vi\u0161em autoritetu, ali kada smo do\u0161li u \u0161tampariju \u201eKosmos\u201c da uzmemo svoj \u010dasopis, svi radnici su ve\u0107 znali na\u0161e \u0161tosove napamet i vrlo su dobro razumeli \u0161ta smo hteli da ka\u017eemo, bez obzira na obilje anti\u010dkih aluzija, kalambura i asocijacija, kao i na dobru dozu nonsens humora. \u201eDobacivali\u201c su se citatima iz \u201eFrontisteriona\u201c. Odmah su shvatili da je Basileus Orgija Konfront zapravo predsednik Tito: \u010dasopis je me\u0111u radnicima bio ogroman uspeh. Pre nego \u0161to je iza\u0161ao iz \u0161tamparije bio je zabranjen, a za koji dan je ceo tira\u017e spaljen u dvori\u0161tu. Kirilo i ja smo uspeli da iznesemo olovne odlive i ukrali smo nekoliko primeraka, koji jo\u0161 i danas putuju po svetu. Neboj\u0161a Popov ima neke, ja imam neke, tako da \u201eFrontisterion\u201c postoji, objavljen je ve\u0107 vi\u0161e puta i u Sloveniji (u \u201eProblemima\u201c), pa i Srbiji \u2013 ali bez ilustracija. \u201eFrontisterion\u201c je bio jedna od ta\u010daka optu\u017enice Vlade Mijanovi\u0107a. Trebalo je da budem svedok u tome procesu, ili mo\u017eda i optu\u017eena. Pozvana sam na razgovor u istra\u017enom postupku, i tada sam imala mo\u017eda svoje najbrilijantnije predavanje u karijeri: trajalo je skoro osam sati, izmo\u017edila sam istra\u017enog sudiju a ne on mene. Dokazivala sam istra\u017enome sudiji kako basileus, gr\u010dka re\u010d, zapravo uop\u0161te ne zna\u010di \u201ekralj\u201c, premda naravno zna\u010di. Njemu je bilo stalo do toga da je Tito vre\u0111an ovim nazivom \u2013 to nam je, naravno, i bio cilj. Nikada nisam uspela da ponovim to predavanje: upotrebila sam sve \u0161to sam znala iz etimologije i istorijske fonetike starogr\u010dkog, ne\u0161to od mojih tada\u0161njih argumenata mislim da bi \u010dak i pro\u0161lo stru\u010dnu ocenu. To \u0161to me nisu pozvali kao svedoka na su\u0111enju, mo\u017eda mogu da protuma\u010dim kao uspeh svoga predavanja. U svakome slu\u010daju, advokat Sr\u0111a Popovi\u0107, prisutan na ispitivanju, uvek je ponavljao da bih bila jedan od najboljih svedoka koje je ikada imao.<\/p>\n

Kada je proces protiv Vlade Mijanovi\u0107a po\u010deo, pro\u0161li smo protestno glavnim ulicama od Masarikove do Filozofskoga fakulteta, da bismo zapo\u010deli \u0161trajk \u201e\u010detiri \u0161kole\u201c – Filofoskog i Filolo\u0161kog fakulteta, Likovne i Dramske akademije: u dvori\u0161tu su se sve od juna 68′ svakodnevno okupljali ljudi koji su mislili druga\u010dije, tamo su se organizovale akcije, \u0161trajkovi, protesti i ostalo. Na\u0161 uski krug prijatelja \u2013 ve\u0107ina studentskih pobunjenika, mislila je da smo neozbiljni, \u201eplatoni\u010dari\u201c – stvarao je u dvori\u0161tu Filozofskog fakulteta neku vrstu usmene knji\u017eevnosti. Kada bi \u201ebezbedonosni\u201c i atmosferski razlozi zahtevali, sastajali smo se u stanu porodice Minderovi\u0107, na Studentskom trgu, u Zoranovoj sobi, gde smo izdali \u201eRadio Frontisterion\u201c, zabele\u017een na kasetama. Umno\u017eavali smo pisa\u0107om ma\u0161inom tekstove koje smo delili na sudu, za vreme su\u0111enja Vladi Mijanovi\u0107u. Jedan od njih se zvao \u201eFeniks ‘tica jopet kljuca\u201c, i to je bio nastavak \u201eFrontisteriona\u201c. Godinama smo negovali ovu vrstu zabave, ve\u017ebe, stvarala\u0161tva \u2013 nazovimo to kako \u017eelimo.<\/p>\n

Takav na\u010din \u017eivota je podrazumevao ne samo policijsko pra\u0107enje nego i batine (oktobra 1970. su mi pred ku\u0107om razbili arkadu neki sumnjivi tipovi: sutradan je u Vojnoj enciklopediji, gde je moja majka radila, \u201enadle\u017eni\u201c planuo \u010dim ju je video, a da ni\u0161ta nije rekla: \u201eNe\u0107ete valjda SDB otpu\u017eivati za ovo \u0161to se de\u0161ava va\u0161j k\u0107erki?\u201c Moj dru\u0161tveni \u017eivot je postao buran \u2013 kod mene se dolazilo, ostajalo koliko je trebalo, donosili su se dokumenti u svako doba dana i no\u0107i. I ja sam \u010desto bila van ku\u0107e, u \u201eakcijama\u201c i konspiraciji. Kirilo je postao moj momak.<\/p>\n

Ksantipa je u toj op\u0161toj ludnici bila moje uto\u010di\u0161te mira i razuma. Ne\u017ena, pametna, diskretna, uvodila me je u zapletenu vezu sa ma\u010dkom: prvo upoznavanje i dugo gledanje, igra, ispitivanje granica dozvoljenog, cenjkanje pa popu\u0161tanje. Tek u drugoj godini po\u010dinje prava intimnost, pra\u0107enje mojih navika, ubacivanje njenih, ra\u0111a se potreba za stalnom blizinom. U drugoj godini sam na kanti za \u0111ubre blizu maminoga stana na\u0161la Gezu. Ime je dobio po nekom vojvo\u0111anskome politi\u010daru, jednoj od mnogih komi\u010dnih figura nomenklature. Geza je bio belocrno ma\u010de, sa sme\u0161nim razdeljkom izme\u0111u dve crne fleke na glavi, i crnom ta\u010dkom na nosu. Nikada vi\u0161e nisam imala \u017eivotinju koja bi bila umiljatija i pokornija \u2013 svojoj partnerki. Njegova dobrota je skoro smetala. Nikada nikoga nije ogrebao, \u010dak ni kada su se sa njim igrali. Kako u to doba jo\u0161 nije postojao obi\u010daj da se ma\u010dke sterili\u0161u, a i bilo mi je \u017eao da Ksantipi ne dopustim bar jedno potomstvo, bila sam svedok burne seksualnosti ma\u010djega para: nigde nema ni znaka u\u017eivanja. Geza je ina\u010de bio potpuno pod Ksantipinim autoritetom, sem u doba parenja. Kada je do\u0161lo vreme ko\u0107enja, kod mene je upravo bilo ve\u0107e dru\u0161tvo na va\u017enom savetovanju: mislim da je tema bila otmica Mikisa Teodorakisa na aerodromu, samo da bismo ga odveli na Filozofski fakultet i tamo mu objasnili da ne treba da pi\u0161e muziku za Sutjesku. Trebalo je da ja pri\u0111em kompozitoru i objasnim mu na\u0161e ciljeve. To smo zaista i uradili, ali pre nego \u0161to sam se pribli\u017eila, Vlada je sa galerije na aerodromu dao znak da se akcija zaustavlja. Dok smo se dakle kod mene dogovarali, Ksantipa se pora\u0111ala u kuhinji. Neko je zahtevao da se Geza ostavi napolju, jer ma\u010dak mo\u017ee na\u0161koditi malima. Geza je urlao ispred kuhinjskih vrata. Najzad je Ksantipa obavila svoj te\u017eak posao, i le\u017eala je sa svojih sedam prinova. Pustili smo Gezu unutra, spremni da reagujemo. Geza je pri\u0161ao porodilji, liznuo njenu \u0161apu, a zatim po\u010deo da li\u017ee i ma\u010di\u0107e. Ksantipa se protegnula i postavila na noge, a on je naprosto zauzeo njeno mesto, i pustio da ga mala bi\u0107a grizu i cimaju u potrazi za mlekom. Geza je i ostao savr\u0161eni otac \u2013 stalno ju je zamenjivao, dozvoljavao ma\u010di\u0107ima sve, pratio ih i \u2013 zaklela bih se \u2013 prebrojavao. Mali su bili svih boja \u2013 trobojni, tigrasti, crnobeli, boje bele kafe, ridji. Moja ljubimica, Mesalina, umrla je u tre\u0107oj nedelji, ostale smo posle mesec i po dana uspe\u0161no razdelili. Ksantipa i Geza su nastavili svoj \u017eivot u paru, i vi\u0161e nisu pokazivali \u017eelju za razmno\u017eavanjem.<\/p>\n

Moje ma\u010dke nikada nisu napu\u0161tale stan, koji nije bio veliki. Jedanput je Ksantipa pala sa balkona na Bulevar revolucije, ali se nije povredila, ve\u0107 je uspela da u\u0111e natrag u zgradu, i sa prvim posetiteljem se pojavila na ulaznim vratima stana. Gezi, ma\u010dku sa \u0111ubri\u0161ta, nije padalo na pamet da se pribli\u017eava ni prozorima ni vratima. On je bio najsre\u0107niji ako se mogao nasloniti na Ksantipin bok i zaspati, a ako je ona ve\u0107 bila meni u krilu, onda je sre\u0107a bila potpuna. Kada sam putovala, bilo je uvek dovoljno prijatelja i parova spremnih da \u010duvaju ma\u010dke i stan. Paso\u0161 mi je bio oduzet 1969, tako da nisam mogla pomi\u0161ljati na odlazak iz zemlje ili studiranje napolju. Diplomski sam radila u doba kada je Ksantipa imala male, dakle sa devet ma\u010daka, prijateljicom koja se posva\u0111ala sa momkom pa je spavala kod mene, drugom koja se nalazila sa momkom kod mene, i u uobi\u010dajenome ritmu tajnog studentskoga pokreta. Uz sve to, davala sam intenzivno privatne \u010dasove, kako bih pre\u017eivela. Za diplomski sam dobila nagradu beogradskog univerziteta. Nisam mogla ni pomisliti da ostanem na fakultetu, zbog svog studentskog anga\u017emana. U proganjanju nisu u\u010destvovali samo udba\u0161i i policija… No, mogla sam se zaposliti. Prvo sam \u0161est meseci radila u 14. beogradskoj gimnaziji, predaju\u0107i latinski, a onda su mi na odeljenju za anti\u010dke studije preporu\u010dili da se javim na konkurs nekog instituta. Upisala sam se na postdiplomske studije, na istom odeljenju. Re\u010d je o\u010dito bila o tome da je polo\u017eaj na univerzitetu politi\u010dki nezamisliv za mene. Umesto asistenture, dobila sam mesto u Institutu za knji\u017eevnost i umetnost, gde je ve\u0107 bilo nekoliko sli\u010dnih \u201eslu\u010dajeva\u201c ljudi koji su bili nepodobni za univerzitet, recimo biv\u0161i glavni urednik \u201eStudenta\u201c. Kirilo i ja smo se sprijateljili sa porodicom direktora instituta, Predraga Palavestre, koji nam je poverio ne\u0161to od brige za svoga sina Sa\u0161u, tada gimnazijalca. Kako sam jo\u0161 uvek davala privatne \u010dasove jezika, imala sam dobra iskustva i veliku \u017eelju da vaspitavam: Sa\u0161a je postao moj najdra\u017ei u\u010denik.<\/p>\n

U olovnim godinama sam imala sre\u0107u da nisam zaglavila u zatvoru \u2013 samo je paso\u0161 bio problem. Nije vi\u0161e bilo ni studentskih glasila u kojima bih pisala, i ja sam se usredoto\u010dila na nau\u010dni rad. Zoran Minderovi\u0107, sa kojim sam se najbolje razumevala oko pisanja, morao je emigrirati da ne bi bio uhap\u0161en, Kazimir (Velimir \u0106urguz) se uti\u0161ao jer su mu udba\u0161i ozbiljno zapretili, i posvetio se svojoj porodici. Drugi, kao Vlada Mijanovi\u0107 i Lazar Stojanovi\u0107, ve\u0107 su bili u zatvoru. Ne\u0161to od energije koja mi je preostala sam ulo\u017eila u… pevanje. Nikada nisam bila muzi\u010dki obrazovana, kada je majka htela da mi kupi klavir iskoristila sam njenu liberalnost i \u2013 odbila. Imala sam samo dobar sluh, i ne bog zna kakav sopran. Moje prijateljice iz gimnazije pevale su u horu Muzikolo\u0161kog instituta SANU, koji je vodio Dimitrije Mitrinovi\u0107. Dimitrije nije mnogo mario ni za \u0161kolovanost ni za kvalitet glasa, za njega su najva\u017eniji bili kultivisanost i poznavanje humanistike. Tako sam se na\u0161la u horu, koji je za mene zna\u010dio ogromno: disciplina, potpuno opu\u0161tanje, unutarnji mir, i ogromno zadovoljstvo. Dimitrije je nalazio i tuma\u010dio neume, vizantijske note, mi smo pevale muziku koja se nije \u010dula vekovima \u2013 duhovnu muziku Balkana svih vera i svih jezika. Imale smo i basa, mladoga pravoslavnoga popa. Moja mi\u0161ljenja i stavovi nisu bili tajna u ovome krugu, ali nisu izazivali nikakve probleme. Kod ku\u0107e sam ve\u017ebala pevanje, \u0161to su Ksantipa i Geza voleli, i odmah bi oboje do\u0161li da mi se uvale u krilo: mo\u017eda zato da bi me uti\u0161ali? Najbolje od svega, Dimitrije je, preko nekih svojih veza, uspeo \u010dak da mi obezbedi paso\u0161 za dve turneje hora, u Grac i u Englesku, 1973. Tako sam posle sedam godina ponovo iza\u0161la iz zemlje. U me\u0111uvremenu sam se prijavila za dr\u017eavnu stipendiju, za \u0160vedsku ili Gr\u010dku, zbog istorijske lingvistike klasi\u010dnih jezika: to je bilo moje opredeljenje, koje je od po\u010detka studija podsticao Milan Budimir, veliki balkanolog kod koga sam privatno odlazila od po\u010detka studija, i koji je bio moj paralelni univerzitet \u2013 mnogo bolji od zvani\u010dnoga. A Budimiru, koji je bio slep, poslala me je Ljiljana Crepajac, sjajna nau\u010dnica i profesorka istorijske lingvistike. To dvoje ljudi bili su moji najva\u017eniji u\u010ditelji \u2013 ostale koji taj naziv zaslu\u017euju upoznala sam mnogo docnije, i nije ih mnogo.<\/p>\n

Odlu\u010diti se za odlazak \u2013 u slu\u010daju da dobijem paso\u0161, jer mi je bio ponovo oduzet \u010dim sam se vratila sa gostovanja \u2013 zna\u010dilo je jo\u0161 mnogo drugih, ne manje temeljnih odluka. Kirilo je bio utelovljenje kompleksa Petra Pana, uvek zabavan i savr\u0161eno neodgovoran. To nije bila veza koju sam htela da nastavljam. Njemu je veza sjajno odgovarala, pa i to \u0161to bi pod izgovorom \u010duvanja ma\u010daka ostao tu. Kada sam dobila odluku o jednogodi\u0161njoj stipendiji u Gr\u010dkoj (gora varijanta, bez velikih profesora u mojoj oblasti) i o paso\u0161u, postalo je jasno da veza vi\u0161e nema budu\u0107nosti.<\/p>\n

Morala sam doneti stra\u0161nu odluku da bih o\u010duvala svoju samostalnost \u2013 morala sam se li\u0161iti ma\u010daka. Nije bilo jasno odlazim li zauvek i uop\u0161te na koliko vremena. Rastanak sa Ksantipom i Gezom je za mene bio mnogo gori od rastanka sa Kirilom. Na\u0161la sam prijatelje prijatelja, koji su \u017eiveli u ku\u0107i na Avalskome drumu, i koji su bili spremni da ih zajedno prihvate.<\/p>\n

Kada sam se 1973. vratila sa uobi\u010dajenoga letovanja u Orebi\u0107u, gde su moja majka i o\u010duh imali malo po malo rastu\u0107u ku\u0107u, provela sam ranu jesen kao nikada dotada: sem posla u institutu, uglavnom sam sedela kod ku\u0107e i \u010ditala, ponekad razgovarala sa Sa\u0161om i Kirilom, no najdra\u017ee mi je bilo da budem sama. Ksantipa bi sela na okvir kau\u010da, Geza pod moju ruku. Dok sam \u010ditala, ona bi naslonila svoj obraz na moj i prela, on bi se polako ugurao pod moj vrat. Izbegavala sam kucanje na ma\u0161ini, koje Geza nije voleo, samo sam ru\u010dno zapisivala stvari. Tada sam uglavnom zamislila svoj magistarski rad iz istorijske semantike gr\u010dkog, o re\u010di shema. U ta zadnja dva meseca sa Ksantipom i Gezom mi je postalo jasno da upravo to najvi\u0161e \u017eelim u \u017eivotu: stvari su se lomile tako da sam retko imala sli\u010dna doba rada i mira. No prvi takav ostvareni san ostao je zauvek vezan za njih dvoje. Nau\u010dila sam se da radim i mislim i bez ma\u010daka, ali je uz njih to bilo potpuno druga\u010dije zadovoljstvo. Njihova prisutnost je uvek opominjala na neophodnost sluha za \u017eivot, za obi\u010dno, za toplo, za nenasilno, za nepredvidljivo. Prisustvo ma\u010daka bilo je opomena pred egoti\u010dnim stvarala\u010dkim bludnjama, priziv kriti\u010dnosti i ironije, stalna provera da li sam u stanju da volim, i da li me vole \u2013 ili jednostavnije, da li je moje nezgrapno telo jo\u0161 uvek udobno.<\/p>\n

Dan kada su Ksantipu i Gezu odneli u istoj kartonskoj kutiji je za mene bio nepodno\u0161ljiv. Ose\u0107ala sam, i jo\u0161 danas ose\u0107am krivicu \u0161to sam svoje \u017eivotno planiranje pretpostavila njima. Po Kirilovom izve\u0161taju, ostali su zajedno, zajedno su se i sakrili pod krevet u novome domu. Ja sam u hladno i ki\u0161no oktobarsko jutro krenula vozom u Atinu, re\u0161ena da nanovo uredim svoj \u017eivot, i sigurna da \u0107u uvek imati ma\u010dke.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Dan kada su Ksantipu i Gezu odneli u istoj kartonskoj kutiji je za mene bio nepodno\u0161ljiv. Ose\u0107ala sam, i jo\u0161 danas ose\u0107am krivicu \u0161to sam svoje \u017eivotno planiranje pretpostavila njima. Ja sam u hladno i ki\u0161no oktobarsko jutro krenula vozom u Atinu, re\u0161ena da nanovo uredim svoj \u017eivot, i sigurna da \u0107u uvek imati ma\u010dke.
\nPi\u0161e: Svetlana Slap\u0161ak<\/p>\n","protected":false},"author":2,"featured_media":2759,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_editorskit_title_hidden":false,"_editorskit_reading_time":0,"_editorskit_is_block_options_detached":false,"_editorskit_block_options_position":"{}","footnotes":""},"categories":[3,65],"tags":[],"class_list":["post-2757","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-columns","category-journal"],"translation":{"provider":"WPGlobus","version":"3.0.2","language":"sr","enabled_languages":["sl","sr","en"],"languages":{"sl":{"title":true,"content":true,"excerpt":true},"sr":{"title":true,"content":true,"excerpt":true},"en":{"title":true,"content":true,"excerpt":true}}},"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/2757","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=2757"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/2757\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":10069,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/2757\/revisions\/10069"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media\/2759"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=2757"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=2757"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=2757"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}