{"id":2494,"date":"2015-06-04T11:18:58","date_gmt":"2015-06-04T11:18:58","guid":{"rendered":"http:\/\/dkis.si\/?p=2494"},"modified":"2023-05-18T12:00:24","modified_gmt":"2023-05-18T12:00:24","slug":"pakao-dragic-cvjetinovic","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/dkis.si\/sr\/pakao-dragic-cvjetinovic\/","title":{"rendered":"Pakao – Dragi\u0107 Cvjetinovi\u0107"},"content":{"rendered":"

<\/h3>\n

Pakao<\/h3>\n

 <\/p>\n

Pogre\u0161an \u010dovek. To \u010dovek za volanom ka\u017ee, za sebe. Odmahuje glavom. Gre\u0161ka je u pitanju. Naravno, ka\u017eem ja. Sve je gre\u0161ka. Gre\u0161aka je, u stvari, na ovom svetu toliko da bi moj posao uvek bio uzaludan. Kada bih poslu\u0161ao svakoga ko mi tvrdi da sam pogre\u0161io. Me\u0111utim, da sam gre\u0161kama sklon, ne bih sada radio svoj posao. Zbog gre\u0161ke se gubi glava, a svakom ko radi treba glava. Tako, mo\u017eda on i jeste pogre\u0161an. Ali ja sigurno nisam pogre\u0161io. Nema zato potrebe da la\u017ee. \u010cuo sam ve\u0107 sve \u0161to bi mogao da sla\u017ee. Naprosto, ono \u0161to nas \u010deka, desi\u0107e se. Ja radim. I znam \u0161ta radim. Nema tu pomo\u0107i. Zato vozi pravo.<\/p>\n

Voza\u010d se nakostre\u0161io, mislim da mu i prsti drhte. Kada osetim da mu je ruka previ\u0161e nesigurna, pomognem mu. Pridr\u017eim volan, ka\u017eem re\u010d utehe. Hajde, samo dr\u017ei pravac. Ravna je cesta. Nov put. Ne \u017eurimo nigde. Ve\u010deras \u0107e oluja. Sa radija, mu\u0161ki glas, tako tvrdi. Tebe bar to ne treba da brine. Tako ga te\u0161im. Mu\u0161ki glas, dubok, a neozbiljan. A put ravan, asfalt gladak, novoizgra\u0111ena deonica, nova obilaznica. Klizimo samo, bez \u017eurbe. Fanki muzika, reklama za autoperionicu, komi\u010dni d\u017eingl. Soul. Otis Reding, Dasti Springfild. Seksi d\u017eingl, reklama za autoperionicu. Prva neravnina na putu, prvo drve\u0107e desno od puta. Nadvo\u017enjaci, blage krivine, sve vi\u0161e oblaka na plitkom nebu. U daljini \u0161umarci, silosi, vodotornjevi, opet \u0161umarci, sve gu\u0161\u0107i i crnji. Voza\u010deve ruke su mlitave, lice bledo. Pridr\u017eim volan svaki put kad nam farovi stignu u susret. Ipak, da ne u\u010dini ne\u0161to glupo. Mo\u017eda i ne bi bilo tako glupo, mo\u017eda pametnije nego da vozi i ne \u010dini ni\u0161ta. Ali ne\u0107u mu dati.<\/p>\n

Na putu je zastoj. Sa leve trake, dodu\u0161e. Trebalo bi da ga brzo pro\u0111emo. A opet usporavamo. Prevrnuto vozilo, izbliza nepokretna tela \u017eivotinja, onda ljudi. Kamion koji je prevozio svinje sudario se sa punim autobusom. To je ve\u0107 u\u017easno, ka\u017eem, voza\u010d se sla\u017ee. U ne\u010demu se sla\u017eemo. Prasi\u0107i umiru po kolovozu. Deca pla\u010du uglas, samo \u0161to ih je pro\u0161ao strah. Voza\u010d autobusa krvari, pola tela mu visi preko \u0161ofer\u0161ajbne. Prolazimo brzo, a voza\u010d bi stao. Mo\u017eda iza\u0161ao da pomogne. Ali ne sme, jer mu ka\u017eem da nagazi, neka pusti volan, ja upravljam. Bledo mu je lice. Onda zeleno, pa sasvim sivo. \u0160ta da mu radim. Prvo skretanje se pribli\u017eava, \u0161uma je vrlo blizu, cela desna strana horizonta je crna. Skre\u0107emo sa glavnog puta.<\/p>\n

Te\u0161im ga, ovo nije vreme da se bude dobro\u010dinitelj. Mo\u017eda treba biti pobo\u017ean. Mo\u017eda reminiscirati o protra\u0107enoj mladosti. Kontemplirati nad u\u010dinjenim, neu\u010dinjenim. Ili ni\u0161ta od toga. Nudim pljosku sa rakijom. Voza\u010d sr\u010de kao vrelu vodu. Guta glasno. Pogre\u0161nog \u010doveka ima\u0161, opet la\u017ee. Gurnem ga napolje. Toliko je vlage u \u0161umi. Vidi, \u010dak ima i ze\u010deva. Opet je \u0161uma puna praznine i zlih zvukova. Vla\u017ena i hladna. Hodamo desetak minuta. Kamenje je skriveno pod mahovinom, i pod mrtvim li\u0161\u0107em. A kad neki prevrne\u0161, gami\u017eu tihe, sitne \u017eivotinje. Neko je vozio dovde, ose\u0107am benzin. Ulegnuta zemlja, tragovi guma. Ovde ljudi prolaze, ali ponekad, ne \u010desto i ne sad. \u010cujem pti\u010dje glasove i \u0161krgutanje ljudskih zuba. Poznato mu je mesto. Zna \u0161ta je na kraju tih tragova guma. Osvr\u0107e se, neko bi mogao da se pojavi, neko poznat.<\/p>\n

Prasak je kratak, tuplji nego \u0161to sam se nadao. Nema razleganja, odjeka. Ni nesigurnog prsta. Mislio sam da ne\u0107e biti tako brz. Da \u0107e sve biti glasnije, i \u0161uma i pucanj. Li\u0161\u0107e ubla\u017ei \u010dak i pad, odmah po\u010dne da prekriva ode\u0107u, ljudsku kosu slepljenu krvlju. Nagorela ko\u017ea se oseti, isto tako kratko. Kra\u0107e od toga osetim o\u0161tar bol nad u\u010dinjenim. Pro\u0111e pre nego \u0161to spustim oru\u017eje. Eto, u\u010dinjeno je. Samo jo\u0161 jedna, a na putu sam, malopre, video desetinu smrti. Pucanj u sumraku, a nebo ki\u0161no. Prve kapljice po li\u0161\u0107u \u0161to se su\u0161i jo\u0161 prika\u010deno za grane. Glupa slu\u010dajnost. Iznad su breze, i \u0161um sa njih dopire dok moja \u017ertva ispu\u0161ta du\u0161u. To \u010dujem njen govor, \u010dujem u pokretima nenadanih listova. Borba dok traje, pokreti tela u nestalnim gr\u010devima. Kratki u\u017easi na licu. Dok se vratim do auta ve\u0107 sitna ki\u0161a koja ne staje. Oluja koja po\u010dinje iz tih breza, i ide brzo i dugo ne jenjava.<\/p>\n

Name\u0161tam sedi\u0161te po sebi. Do sada nisam vozio A8. Lako mi je da se vratim. Br\u017ee je nego u odlasku, jer sad vozim sam. Radio sam ugasio, obra\u0107a mi se ma\u0161ina. Zuje to\u010dkovi, \u0161kripe brisa\u010di, vibrira poda mnom. Pored druma visoki jablanovi se savijaju, kao do zemlje da se savijaju. Turobno nebo se sklapa \u0161to sam bli\u017ei gradu.<\/p>\n

Mali grad je pust, malo svetla, malo ljudi. Neki izviruju, neki protr\u010davaju , be\u017ee pred ki\u0161om i vetrom, kao male \u017eivotinje. Kupujem pljuge, Ve\u010dernje novosti, vre\u0107icu \u010dipsa. Dopunim gorivo, vra\u0107am se u hotel. Tugaljivi miris prazne sobe, kako sam je i ostavio. Legnem na krevet, pokrijem se jaknom. Evo olujne no\u0107i, i mra\u010dne. Mislio sam, \u010du\u0107u nasumi\u010dne zvuke no\u0107i. \u010cujem rastro\u0161ene \u017ealuzine koje \u0161kripe pod vetrom. Ali ne dugo. Zvoni \u201eGran vals\u201d sa Nokije. Poziv sa skrivenog broja. \u010cekam da odzvi\u017edi tre\u0107i put. Sebe radi. Glas sa druge strane zvu\u010di kao automat, kao: Ako \u017eelite da kontaktirate operatera pritisnite nulu, ili ne\u0161to tako. Ali govori ozbiljne stvari, nije mu do \u0161ale. Tra\u017eim jo\u0161 novca. Na to nema odgovora. Treba da sam sre\u0107an \u0161to sam dobio i avans. Danas niko ne daje pare unapred. Ovo je poslednji posao koji radim za vas. Kontaktira\u0107emo te opet. Ako slede\u0107i put odbijem? Plati\u0107emo te vi\u0161e. Razmisli\u0107u… Da li si telo ostavio na vidnom mestu. Prona\u0107i \u0107e ga, ako ne ve\u010deras, sutra. Da li si se re\u0161io oru\u017eja. Na dnu reke je, svi dokazi su uni\u0161teni. Ispo\u0161tovao si dogovor. Na\u0161i dogovori traju godinama, i uvek su ispo\u0161tovani, sa moje strane. Novac \u0107e le\u0107i na ra\u010dun ve\u010deras. Ho\u0107u da iza\u0111em. To si rekao i pro\u0161log puta, ne mo\u017ee\u0161 nas sada ostaviti. Ovo je stvarno poslednji posao. Zva\u0107emo te ve\u0107.<\/p>\n

Ose\u0107am da sam gladan, \u017eedan, grickalice koje sam kupio ne mogu me zasititi. \u010casti\u0107u sebe pivom, u prvoj kafani. Najbli\u017ea je tri ku\u0107e niz ulicu. Podignem jaknu preko glave, otr\u010dim, lokal je skoro prazan. Dva stalna gosta u uglu, \u017eena za \u0161ankom. Iskora\u010duje prema meni kada u\u0111em, gleda netremice, stavlja \u010distu pepeljaru na sto za koji sam seo. Donosi mi malu \u010da\u0161u i fla\u0161u sa koje je zguljena etiketa. Na portabl TV-u ide snimak neke utakmice. Slika je puna snega, jedva se nazire. To je ovaj vetar, prokleta oluja. Jedan od one dvojice udari aparat odozgo, sa strane, opet odozgo. Eto, sad bar ima boje. Na par minuta. Psovke su glasne, popilo se malo vi\u0161e. Konobarica mi se izvinjava. Ja se osmehujem. Popijem jo\u0161 jedno. Radimo do jedanaest, ovo je poslednja tura, \u017eelite li jo\u0161 jedno. Ne \u017eelim. Brojim sitne nov\u010danice, \u0161etam malo po ki\u0161i. Oluja kao da se smiruje. Vetar je visoko, tera oblake \u0161to su na dohvat ruke.<\/p>\n

U sobi je uklju\u010den TV. Ne se\u0107am se da sam ga uop\u0161te palio. Niti je kolonjska voda koju ose\u0107am moja. Trojica ih je, svaki je ve\u0107i od mene. Najkrupniji gleda vesti, poslednji dnevnik. Velika saobra\u0107ajka na novom putu, petoro mrtvih, desetoro te\u0161ko povre\u0111enih. Ne spominju svinje. Njih je bilo mnogo vi\u0161e. Sportski pregled, uspeh tenisera, poraz ko\u0161arka\u0161a. Prognoza vremena, jak vetar u severnim krajevima, ki\u0161a i olujno vreme do vikenda. Provedite ve\u010de uz male ekrane. Ili goli i krvavi, ispod tu\u0161a. Novac jo\u0161 nije legao na ra\u010dun. Koliko ima ke\u0161a. Tanak je. Uzmi mu klju\u010deve od kola. A utoka, gde ti je. Bacio. Gde. U reku. A lova kad \u0107e da legne. Ve\u010deras. A ko je naru\u010dio. Otis Reding. Ti to nas zajebava\u0161. Zvi\u017edu\u0107em. Ne\u0107e\u0161 da peva\u0161. Pevam, \u0161ta \u0107u. Zna\u0161 da \u0107e ki\u0161a da pada. I sutra. Do vikenda, ka\u017eu. Zato ne\u0107emo i tebe u reku. Da ne ispliva\u0161. A ne\u0107emo ni ovde, da ne traumiramo \u010dista\u010dicu. Sutra, podne. Ima\u0161 banku u gradu. Sav novac, da digne\u0161, da nam preda\u0161. Zaboravi\u0107emo da smo te na\u0161li. I burazera \u0161to si nam roknuo. Taman \u0107emo da mu platimo sahranu. Bio je pi\u010dka, al’ ne moramo to \u0107aletu da ka\u017eemo.<\/p>\n

\"\"<\/a>Kakvi su mi izgledi. Pitam se. \u017daluzine \u0161kripe, vrata \u0161kripe, zalupljuju se. Nerazgovetni glasovi iz susednih soba. Najzad ih \u010dujem. \u0160aputanja i zujanja koja li\u010de na razgovore. Ili je to moje telo, buni se glasno. Izvu\u010dem se nekako ispod tu\u0161a. Televizor je poja\u010dan do daske, Grand parada, igra\u010dice, orkestar. Sedim go, mokar i krvav na krevetu, pevu\u0161im. Dejan Mati\u0107. Uko\u010deni kez, ruke uz telo, uvek sam se pitao kako mu izgledaju o\u010di ispod nao\u010dara. I moje su ruke pripijene uz bokove, kao njemu. Kao da sam slep, ne vidim sebe. Ista uko\u010denost, sme\u0161no. Boki Milo\u0161evi\u0107 upada na klarinetu. Po\u010dinju reklame, sokovi, \u0161amponi, ulo\u0161ci, koncert Ace Lukasa, ulo\u0161ci, pilule za potenciju. Navla\u010dim pantalone, skupljam krv ubrusima. Gasim aparat i gledam vani. Opet grmi, i opet nagli pljusak. Razmaknem \u017ealuzine da gledam kako se sija ulica. Preko puta hotela su dvoje kola. Jedna sam sino\u0107 dovezao. Njih odvoze, druga ostaju.<\/p>\n

Sutra, zna\u010di. Trojica \u0107e do\u0107i po mene. Prona\u0161li su \u010detvrtog brata. Prebrzo su ga prona\u0161li, prebrzo su mene na\u0161li. Proverim vreme na telefonu. Skoro pono\u0107. Manje od pet sati je pro\u0161lo. Mo\u017eda je neko od njih bio u blizini. \u010cuo pucanj. Ku\u0107a im je, ipak, na kraju \u0161ume. Neko je dolazio, a ja ga nisam primetio. Neko me je pratio. Neko je gledao kako pada telo u suvo li\u0161\u0107e i \u010duo kako breze \u0161apu\u0107u njegovu smrt. Gledao je kako odlazim, okre\u0107em le\u0111a. Vezujem pi\u0161tolj u staru novinu, stavljam ga u vre\u0107icu, odvozim se prema reci. Ali niko nije video kako se predomi\u0161ljam. Kad se zaustavim na mostu, nad rekom. Prebacim ne\u0161to te\u0161ko preko ograde.<\/p>\n

Otvorio sam prozor, potra\u017eio rukom po simsu. Levo, neprovidna kesa, vla\u017ena od ki\u0161e. Otvorim je, izvadim revolver. Metal je hladan, ko\u017ea mi se zalepi za njega. Rukohvat je glomazan. Ili imam malu \u0161aku. Podignem ga, osetim te\u017einu. Samo jedan metak fali u \u0161ar\u017eeru. Na dnu kese mali privezak za klju\u010deve. Jedan klju\u010d.<\/p>\n

Obukao sam se. D\u017eemper me grebe, na vratu gde imam ranu, na grudima gde su modrice. Odlazim u klonju. Sedim na \u0161olji obu\u010den, ustanem da mokrim, sednem opet. Gun\u0111am, ne psujem. Psovao bih sebe. Znam da sam vodio ra\u010duna. Ali posao je bio odvratan sam po sebi. Zamisao jo\u0161 odvratnija. Da im uteraju strah u kosti. Pred pragom, da najdra\u017ei sin strada. Opomena, \u0161ta li. I osveta, istovremeno. Nikada ne pitam. A ovog puta, da li je trebalo da pitam. Da li bi mi odgovorili i da sam pitao. Gre\u0161im. Pogre\u0161io sam. Jednom se svakome desi. A mo\u017eda gre\u0161ka i nije do mene. Mogao je plan da bude i sasvim druga\u010diji. Od po\u010detka. Da se sazna ko sam, gde sam. Previ\u0161e puta sam im rekao: ovo je poslednji put. Previ\u0161e novca ve\u0107 je na mom ra\u010dunu, i neko to zna. Uceni\u0107e me. Ili \u0107e dalje razmirice i\u0107i preko mene. Obavlja\u0107u jo\u0161 prljavih poslova. Umesto da sam… otputovao u jednom pravcu. Pa dokle stigao. Ali kasno je da se dovijam sada.<\/p>\n

Mali grad je u mraku, jedino sa magistrale dopire svetlo. Pusto je, neke d\u017eukele se smucaju pokisle. Toliko do jutra. Poku\u0161avam da spavam. Zaklju\u010dao sam, oborio sto pred vrata. Uzaludno, ali neophodna sigurnost. \u0160arena la\u017ea. Ne\u0107e niko vi\u0161e do\u0107i. Do sutra. Prati\u0107e me gde god krenuo. Pusti\u0107e me do banke. Da podignem ke\u0161. Toliko.<\/p>\n

Budim se oko pet. Jo\u0161 pada ki\u0161a, jo\u0161 je mrak. Budim se misle\u0107i: koliko sam glup.<\/p>\n

Ne palim svetlo u sobi. Navu\u010dem jaknu i iza\u0111em. Si\u0111em u prizemlje, osvr\u0107em se, nikoga nema. Na kraju hodnika je ostava. Cimnem ja\u010de i u\u0111em. Pomo\u0107ni izlaz vodi iza hotela. Blatnjava parcela, valjda planiraju parking. Neke ma\u0161ine, gomila \u0161ljunka. Sa druge strane su niske ku\u0107e. Na padini, blato klizi, hvatam se za ogradu i u\u0161unjam se u ne\u010dije dvori\u0161te. Pevac. Svanjiva. Presko\u010dim ogradu u susedno dvori\u0161te, iza\u0111em na prljavi kru\u017eni put koji se spu\u0161ta, ne\u0161to dalje, na magistralu. U nekim ku\u0107ama se pale svetla, u nekima ve\u0107 gore. Hodam nisko, po ivici druma. Jarak je pun govana i plasti\u010dne ambala\u017ee. Do jedne od poslednjih ku\u0107a. Tu je stari folksvagen, nakrivljen na jednu stranu, neugledan. Ki\u0161a je prodrla kroz vrata i nedovoljno podignute prozore. Klju\u010d glatko u\u0111e, upalim motor, slatko bruji.<\/p>\n

Skre\u0107em desno, nastavim pravo, par minuta kasnije sam na novom putu. Svanulo je, ali oblaci sasvim skrivaju svetlost. Kolovoz je klizav, brisa\u010di se sporo kre\u0107u. Mesto ju\u010dera\u0161nje nesre\u0107e jo\u0161 nije sasvim o\u010di\u0161\u0107eno. Olupina kamiona sklonjena je u polje. Pre\u017eiveli prasi\u0107i odvedeni. Nazad u klanicu. Dobra \u0161ala. Krivina, \u0161uma, isklju\u010denje. Ulazim sporije i opreznije nego ju\u010de. Duplo du\u017ee hodam. \u010cini mi se da prepoznajem mesto. Onda opet, nisam siguran. Tragovi to\u010dkova vode dalje, tu su i neke \u017ei\u010dane ograde, noge mi tonu u vla\u017enu zemlju. Ki\u0161a \u0161u\u0161ti po suvom li\u0161\u0107u. Po jo\u0161 \u017eivom drve\u0107u. Najzad, tu su i breze. \u0160ume same za sebe. Dobra \u0161ala. Prevrnem mrtvo telo kao kamen. Jo\u0161 uvek je tu. Nisu ga ni prona\u0161li.<\/p>\n

Otkop\u010davam njegovu jaknu. Pretra\u017eim d\u017eepove. Na dnu jednog na\u0111em ku\u010dine. U drugom stari aspirin. Autobuska karta, par\u010de kesice koja jo\u0161 miri\u0161e na marihuanu, ni\u0161ta bitno. Najzad, jedno par\u010de papira, na njemu brojevi. Broj mog ra\u010duna. I \u010detiri cifre spojene crticama. Odgurnem le\u0161 nazad u gomilu li\u0161\u0107a. On nije on. Ja sam, jedva, ja.<\/p>\n

Nastavim dalje, pratim tragove guma. \u0160uma vi\u0161e nije \u0161uma. Uskoro je polje, a tragovi guma su put od nasutog \u0161ljunka. Jedino vetar besni i o\u010di su mi pune suza i ki\u0161e. Ku\u0107a je na kraju, \u0161iroka, na sprat, Audi parkiran u dvori\u0161tu. Sve je plavo i sivo i ko god da je unutra jo\u0161 spava. Tra\u017eim sigurnost od revolvera. Zagrejao sam ga svojim telom. Tra\u017eim ga vrhovima prstiju i njegovo prisustvo me ohrabruje. Obilazim oko ku\u0107e, pognut. Svi prozori su zatvoreni. Ulazna vrata zaklju\u010dana. Obilazim oko ku\u0107e, kao pseto.<\/p>\n

Ve\u0107 je sedam sati. Jutro. Gledam da se vratim. Kada se \u010duje pucanj. I drugi, tre\u0107i. Na zemlji sam, brojim, deset pucnjeva. Svi iz ku\u0107e. Izvukao sam svoje oru\u017eje, primirio se. Neko vreme. Muk, i \u0161um udaljenih breza. Taman da se pokrenem, ulazna vrata se otvore, i zatvore, na tremu \u010dujem korake. Ali hoda polako, zastane, zakora\u010di prema meni, onda otr\u010di u drugom pravcu. \u010cujem tr\u010danje po vla\u017enoj travi, onda opet ti\u0161ina. Izvirim iza ugla, vrata su od\u0161krinuta, trem pust. Pripremam revolver. Unutra je memljivo. Nekoliko soba, sve su otvorene, puste. Kuhinja puna ostataka od prethodne ve\u010deri. Opu\u0161ci i odgrisci. Ispod stola kofer sa \u0161ifrom, \u010detvorocifrenom. Namestim onu koju sam na\u0161ao na le\u0161u. Otvorim ga, tu je novac koji mi je obe\u0107an. Nekoliko mobilnih telefona na stolu. Uzmem jedan, pregledam odlazne pozive. Poslednji pozvani broj je broj mog telefona. Sino\u0107, u deset \u010dasova.<\/p>\n

Na spratu. Ose\u0107a se barut. Jo\u0161 otvorenih, praznih soba. Samo na jednoj su vrata zatvorena. Spustim kvaku, unutra su goli zidovi, \u017euta cigla i goli pod, i jedan veliki krevet. Na krevetu le\u017ei pet mu\u0161karaca. Tu su trojica koju prepoznajem od prethodne no\u0107i. Tu je i najmla\u0111i brat, de\u010da\u010dko lice, podmukla usna. Moja navodna ju\u010dera\u0161nja \u017ertva. Sa druge strane, tu je glava ku\u0107e, otac porodice. Seda glava, spojene obrve, ozbiljna nju\u0161ka. Le\u017ee jedan do drugoga, tako da im noge vise sa ivice kreveta. Dele nekoliko \u0107ebadi. Svi su goli, \u0107osavi, ru\u017ei\u010dasti, kao prasi\u0107i. Di\u0161u te\u0161ko. Stari se okrenuo u snu, otvorio o\u010di. Pogledao me. Onda je pogledao u svoju decu. Moj prst je sam uradio posao.<\/p>\n

Pucam u svakoga od njih, onda jo\u0161 jednom, da potvrdim. Po\u010dnem od najmla\u0111eg, tako da stari gleda, u tih poslednjih deset sekundi, kako jedan po jedan njegovi sinovi umiru. Otme mu se uzdah, ali ne stigne da vikne. Gledam u\u017eas na njegovom licu. Da li je druga\u010diji od u\u017easa onoga, ju\u010de. Ko god onaj bio. Okrenem se i iza\u0111em pre nego \u0161to mi se slika ure\u017ee u pam\u0107enje.<\/p>\n

Izlazim na trem i gledam prema \u0161umi. Cev je vrela, jo\u0161 dr\u017eim oru\u017eje u ruci. Ki\u0161a pada sve ja\u010de. Sve \u0161u\u0161ti, kao prazan kanal na televizoru. Ne\u0161to, glasnije, \u010dujem iza ku\u0107e. Krenem da provirim, predomislim se. Najlak\u0161e bi bilo otr\u010dati nazad. Zato i tr\u010dim, okrenem le\u0111a ku\u0107i i svemu i tr\u010dim. Noge mi tonu u blato, vetar me tera na stranu. Opet tr\u010dim, preska\u010dem stabla i korenje i kamenje. Dok ne \u010dujem, iza sebe, iz ku\u0107e, prasak. I jo\u0161 jedan, deset njih ukupno. Neki prosto odjeknu, neki se prolome. Stignu me iz ku\u0107e, preko dvori\u0161ta i polja. Pustim da se zvuk slegne, dok mi ki\u0161a curi niz \u010delo. Ti\u0161ina je, kao da sam upravo pobegao iz pakla.<\/p>\n

 <\/p>\n

Dragi\u0107 Cvjetinovi\u0107<\/strong> (Beograd, 1981), studirao srpsku i svetsku knji\u017eevnost, bavi se prevo\u0111enjem, pisanjem, pedago\u0161kim radom. Ob\u0458\u0430<\/span>vljivao kratku prozu i poeziju u \u010dasopisima i zbornicima. Poeziju (neredovno) objavljuje na blogu mrtvi blizanac<\/em> (<\/span>zagrej.blogspot.com<\/a>).<\/span><\/p>\n

<\/div>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Pogre\u0161an \u010dovek. To \u010dovek za volanom ka\u017ee, za sebe. Odmahuje glavom. Gre\u0161ka je u pitanju. Naravno, ka\u017eem ja. Sve je gre\u0161ka. Gre\u0161aka je, u stvari, na ovom svetu toliko da bi moj posao uvek bio uzaludan. Kada bih poslu\u0161ao svakoga ko mi tvrdi da sam pogre\u0161io. Me\u0111utim, da sam gre\u0161kama sklon, ne bih sada radio svoj posao. Zbog gre\u0161ke se gubi glava, a svakom ko radi treba glava. Tako, mo\u017eda on i jeste pogre\u0161an. Ali ja sigurno nisam pogre\u0161io. Nema zato potrebe da la\u017ee. <\/p>\n","protected":false},"author":2,"featured_media":2497,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_editorskit_title_hidden":false,"_editorskit_reading_time":0,"_editorskit_is_block_options_detached":false,"_editorskit_block_options_position":"{}","footnotes":""},"categories":[213,212],"tags":[],"class_list":["post-2494","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-homo-narrans","category-prored"],"translation":{"provider":"WPGlobus","version":"3.0.0","language":"sr","enabled_languages":["sl","sr","en"],"languages":{"sl":{"title":true,"content":true,"excerpt":false},"sr":{"title":true,"content":true,"excerpt":true},"en":{"title":true,"content":true,"excerpt":false}}},"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/2494","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=2494"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/2494\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":10147,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/2494\/revisions\/10147"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media\/2497"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=2494"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=2494"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=2494"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}