{"id":12759,"date":"2024-12-23T13:20:09","date_gmt":"2024-12-23T12:20:09","guid":{"rendered":"https:\/\/dkis.si\/?p=12759"},"modified":"2024-12-23T13:50:34","modified_gmt":"2024-12-23T12:50:34","slug":"ovo-ne-moze-da-se-izbrise","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/dkis.si\/sr\/ovo-ne-moze-da-se-izbrise\/","title":{"rendered":"Ovo ne mo\u017ee da se izbri\u0161e"},"content":{"rendered":"\n

Andra\u017e Ro\u017eman, pisac i novinar, nedavno je objavio svoju tre\u0107u knjigu Tega se ne da izbrisati<\/em> (Goga, 2024)<\/a>, u kojoj obra\u0111uje veoma va\u017enu temu koja, uprkos zna\u010daju, ostaje nedovoljno zastupljena u slovena\u010dkoj javnosti i istra\u017eivanjima. Ni trideset godina nakon \u0161to je slovena\u010dka administracija izbrisala vi\u0161e od 25.000 ljudi, mnogima od njih jo\u0161 nisu vra\u0107ena dokumenta i status, a niko za to nije odgovarao. Mnogi izbrisani vi\u0161e nisu me\u0111u nama, a njihova deca danas svedo\u010de o ovom nesumnjivom i brutalnom kr\u0161enju ljudskih prava. O nezakonitosti ovog postupka presudili su Ustavni sud Republike Slovenije i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu. Ve\u0107ina Izbrisanih etni\u010dki pripada nekom od jugoslovenskih naroda ili je povezana s njima. Andra\u017e Ro\u017eman je godinama razgovarao s mnogim Izbrisanim, a iz tih razgovora nastao je dokumentarni roman Tega se ne da izbrisati<\/em> o kome razgovaramo sa autorom.<\/p>\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

Nije prvi put da si na\u0161 gost, jer si se i ranije kao novinar, a i sada kao pisac bavio i bavi\u0161 se ljudskim pravima i pre svega time kako nepravda izazvana sistemskim odlukama uti\u010de na pojedinca koji se ni kriv ni du\u017ean na\u0111e u vrtlogu istorijskih doga\u0111aja. Me\u0111utim, sada si rekao da bi voleo da govori\u0161 na srpskom jeziku. Za\u0161to si se tako odlu\u010dio? Mo\u017eda je na to uticao i tvoj nedavni du\u017ei boravak u Beogradu?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

\u017delim da na taj na\u010din dam podr\u0161ku ljudima iz biv\u0161ih jugoslovenskih republika koji \u017eive u Sloveniji, jer znam da nemaju status etni\u010dke manjine a trebalo bi da imaju. Znam da to pitanje nije jo\u0161 re\u0161eno i ko zna kada \u0107e biti. Za razliku od Srba u Sloveniji, Slovenci u Srbiji imaju status manjine. Kada sam prvi put gostovao u va\u0161oj emisiji nisam imao toliko samopouzdanja da govorim na jezicima biv\u0161e Jugoslavije. Boravio sam nedavno na jednomese\u010dnoj rezidenciji za pisce u Beogradu i puno sam govorio srpski jezik kako privatno, tako i na javnim nastupima. Mnogo vremena sam proveo sa inicijativom \u017dene u crnom, koje su mi otvorile nove prostore ne samo \u0161to se ti\u010de jezika, nego i politike i aktivizma.<\/p>\n\n\n\n

Posle godina rada u novinarstvu, po\u010deo si da pi\u0161e\u0161 romane, a zatim i napustio novinarski posao kako bi se posvetio pisanju. Sada vidimo da je to bila dobra odluka, jer dobijamo izuzetno va\u017ene knjige iz tvog pera. Sve tvoje dosada\u0161nje knjige su anga\u017eovane. Ipak, za razliku od mnogih, koji se time bave, ti nisi li\u010dno pogo\u0111en nepravdom prema marginalizovanim grupama. Odakle kod tebe motivacija da se bori\u0161 protiv nepravde i da daje\u0161 glas onima \u010diji glas treba da se \u010duje?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Upravo zato \u0161to nisam marginalizovan. Ne mogu pisati o sebi, jer se meni nije desilo ni\u0161ta tako lo\u0161e. Kada pi\u0161em, uvek razmi\u0161ljam o svojoj klasnoj poziciji. Pogledam se u ogledalo da vidim ko sam ja i koja je moja pozicija u ovom dru\u0161tvu i politi\u010dkom prostoru. Po\u0161to sam nisam marginalizovan, koristim tu privilegiju da pi\u0161em o ljudima koji su do\u017eiveli razli\u010dite vrste terora, kao \u0161to su izbrisani, izbeglice i ljudi sme\u0161teni u psihijatrijske ustanove. Mislim da je moja odgovornost da pi\u0161em o stvarima koje su bitne za ovo dru\u0161tvo. Upravo zbog moje klasne pozicije, ne mogu da pi\u0161em o bilo \u010demu. Moram zaslu\u017eiti pravo na pisanje. Bilo bi malo sme\u0161no da pi\u0161em o svojim problemima kad znamo \u0161ta se sve de\u0161ava po svetu. Smatram da svi treba sve vreme da radimo na uklju\u010divanju marginalizovanih grupa u dru\u0161tvo, smanjuju\u0107i taj me\u0111uprostor izme\u0111u nas komunikacijom, bez hijerarhije. Moj rad je trud da ukinemo tu hijerarhiju i otvorimo razgovor o bitnim temama.<\/p>\n\n\n\n

Mo\u017ee\u0161 li nam ukratko ispri\u010dati o \u010demu se radi u tvojoj prvoj i drugoj knjizi. Kakva je bila motivacija, recepcija, prevodi?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Moja prva knjiga Trije spomini (Tri uspomene)<\/em> govori o pri\u010di pesnika Mohamada Al Munema. On je ro\u0111en kao palestinski izbeglica u Alepu u Siriji, a potom ponovo postao izbeglica u Ljubljani gde smo se sreli i po\u010deli da razgovaramo. Iz toga je nastao dokumentarni roman koji kroz njegovu li\u010dnu pri\u010du govori o palestinskom pitanju, azilnom sistemu u Sloveniji i prijateljstvu koje se razvilo izme\u0111u nas. Kada bi danas pro\u010ditao ponovo ovu knjigu, ne bi me iznenadio genocid koji se danas de\u0161ava u Gazi. Kroz male pri\u010de u ovoj knjizi mo\u017ee se videti velika pri\u010da i to kako teror nad palestinskim narodom postajao sve gori i gori, da je kulminirao dana\u0161njim genocidom.<\/p>\n\n\n\n

Recepcija knjige je bila prili\u010dno dobra. Roman je nominovan za Kresnika (najve\u0107u slovena\u010dku nagradu za roman op.ur.), medijski odziv je bio dobar, dobio je puno recenzija.<\/p>\n\n\n\n

Moja druga knjiga Titov sin<\/em> bavi se mentalnim pote\u0161ko\u0107ama. Uzeo sam pri\u010du mog prijatelja Joca Podlesnika, koji ima vi\u0161e od \u010detrdeset godina iskustva sa psihijatrijom. Kriti\u010dno sam pisao o psihijatrijskom sistemu i ustanovama. Drugi narativ u knjizi je psihoanaliti\u010dki, inspirisan mojim devetogodi\u0161njim psihoanaliti\u010dkim procesom. \u017deleo sam da poka\u017eem da je to mnogo druga\u010dije od teoretske psihoanalize koja je u Sloveniji vrlo popularna i razvijena za razliku od prakti\u010dne. Iako mo\u017eda knjiga nije otvorila o\u010dekivanu debatu, smatram da je to va\u017eno podru\u010dje koje zaslu\u017euje vi\u0161e pa\u017enje.<\/p>\n\n\n\n

Vratimo se tvojoj najnovijoj knjizi <\/strong>Tega se ne da izbrisati. <\/strong><\/em>Mo\u017ee\u0161 li nam ukratko objasniti istorijski kontekst Izbrisanih? \u0160ta se dogodilo u februaru 1992. godine?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Slovena\u010dka vlada je 26. februara 1992. izbrisala iz registra stalnih stanovnika Slovenije 25.671 osobu, koje su preko no\u0107i izgubile sva prava. Ostali su bez mogu\u0107nosti rada, stanovanja, le\u010denja i drugih osnovnih prava, \u0161to je dovelo do te\u0161kih \u017eivotnih pri\u010da o kojima pi\u0161em u ovoj knjizi.<\/p>\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

\u010cini se da problem u javnoj percepciji izbrisanih le\u017ei u tome \u0161to ne postoji jedan konkretan krivac na koga bismo mogli da usmerimo ljutnju. Na\u017ealost, u procesu brisanja u\u010destvovao je veliki broj ljudi \u2013 od uglednih politi\u010dara i dr\u017eavnika do cele administracije. Brojni anonimni slu\u017ebenici oduzimali su li\u010dne karte, dok su mediji \u010desto nekorektno izve\u0161tavali, \u0161to je dovelo do toga da su izbrisani neko vreme postali najomra\u017eenija grupa u zemlji. Sam \u010din brisanja i patnja hiljada ljudi ostavili su mrlju na ono \u0161to slovena\u010dko dru\u0161tvo najvi\u0161e slavi \u2013 osamostaljenje. O tim temama progovara\u0161 u knjizi kroz prologe.<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Ko su krivci, to se zna, samo \u0161to niko za to nije odgovarao. Znamo da je bio Igor Bav\u010dar \u0161ef Ministarstva unutra\u0161njih poslova, da je bio predsednik vlade Lojze Peterle, da je Slavko Debelak bio prvi operativac u Ministarstvu. I da su sve vlade posle ove sve znale, uklju\u010duju\u0107i i vladu Janeza Drnov\u0161ka, a da nijedna nije re\u0161ila pitanja izbrisanih. To se zna, ali \u010desto je najbolje tako da se ne\u0161to ne \u010duje, da se zaboravi, da mnogo ljudi misli da je to pitanje ve\u0107 re\u0161eno, jer su izbrisani dobili neku od\u0161tetu. Ali to nije istina. Ta od\u0161eteta je toliko mala da je sme\u0161na.<\/p>\n\n\n\n

U uvodu knjige pi\u0161em o tome da stalno slu\u0161amo pri\u010de i levih i desnih politi\u010dara koji su u\u010destvovali u osamosteljanju slovena\u010dke dr\u017eave, ali ja ovde nisam \u017eeleo da pri\u010dam njihovu pri\u010du, ve\u0107 pri\u010de ljudi koji su bili njihove \u017ertve. Mnogi ljudi misle da posledica brisanja nema, ali knjiga nudi mogu\u0107nost da sami ocenite ima li ih ili ne. Ja znam da su posledice ogromne i prisutne na razli\u010ditim nivoima: psiholo\u0161kom, materijalnom, porodi\u010dnom, kao i u me\u0111uljudskim odnosima. Mnogi ljudi u Sloveniji i dalje \u017eive bez papira, a da ne govorimo o onima koji su bili prognani iz zemlje. Polovina njih se nikada nije mogla vratiti, a kroz uobi\u010dajene postupke gotovo je nemogu\u0107e da ponovo dobiju papire. Posledice brisanja, i nakon vi\u0161e od trideset godina, jo\u0161 uvek su ogromne. Knjiga prikazuje i one vidljive posledice, kao i one skrivene, koje isplivavaju tek kroz razgovor sa ljudima, a tu je i pitanje zdravlja. Mnogi Izbrisani nisu mogli da se le\u010de, a mnogi su proteklih godina i preminuli.<\/p>\n\n\n\n

Tega se ne da izbrisati<\/em> je dokumentarni roman koji obuhvata 42 literalizovane pri\u010de izbrisanih. Knjiga zapo\u010dinje tekstom <\/strong>Zakaj nismo ni\u010desar storili?\/Za\u0161to nismo ni\u0161ta u\u010dinili?<\/strong><\/em> umesto uvoda. Da li si kroz rad na knjizi do\u0161ao do odgovora na to pitanje?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Nisam do\u0161ao do jednozna\u010dnog odgovora, ali postavljam pitanja. Pitao sam se za\u0161to ja nisam u\u010dinio ne\u0161to. Devedeset druge imao sam devet godina, ali kasnije sam mogao ne\u0161to da uradim, a nisam. U uvodu sam iskreno napisao ono \u0161to mislim \u2013 tada sam bio ignorant. U knjizi je deset prologa \u2013 izmi\u0161ljenih pri\u010da o ljudima koji nisu bili izbrisani. To su Slovenci koji \u017eive ovde. Neki od njih su politi\u010dari, neki slu\u017ebenici, a neki obi\u010dni ljudi.<\/p>\n\n\n\n

Kroz te fikcijske pri\u010de istra\u017eujem za\u0161to se to dogodilo i postavljam pitanje da li iko mo\u017ee biti bez odgovornosti. Svi imamo svoj udeo u tome, zato su ti tekstovi uba\u010deni da bi ljudi mogli razmi\u0161ljati o tome. U knjizi su najva\u017enije pri\u010de Izbrisanih, ali smatrao sam da to nije dovoljno i da i sam moram da osudim ono \u0161to se desilo. Zato sam dodao prologe. Nije dovoljno samo ose\u0107ati gri\u017eu savesti zbog onoga \u0161to se dogodilo, ve\u0107 treba slu\u0161ati ljude koji su to do\u017eiveli. Oslonio sam se i na teoretski tekst Vlaste Jalu\u0161i\u0107 o organizovanoj nevinosti<\/em> i poku\u0161ao da taj teoretski koncept primenim u knjizi na prakti\u010dan na\u010din. Ali u prolozima je najva\u017enija ideja, odnosno neki entitet koji se nastani u ljude, neprestano ih odvla\u010di od solidarnosti i pripoveda njihove pri\u010de. Odakle dolazi? Kako u\u0111e u nas? Da li je zaista u svima nama? Kako da joj se odupremo? Da li je uop\u0161te mogu\u0107e da joj se odupremo?<\/p>\n\n\n\n

Mo\u017eemo re\u0107i da je u Sloveniji postajala <\/strong>organizovana nevinost<\/strong><\/em>?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Da, a postoji i danas. Kroz Izbrisane mo\u017eemo razmi\u0161ljati i o drugim nepravdama i oblicima terora. Danas u Sloveniji ima pet ili deset sli\u010dnih situacija koje se trenutno odvijaju, naro\u010dito u odnosu prema izbeglicama. Struktura je vrlo sli\u010dna, ako ne i ista. Mnogo toga se nije promenilo, jer se i dalje stvara slika Drugog i \u0161iri mr\u017enja prema njemu. Iako je knjiga konkretno o Izbrisanima, mislim da kroz nju mo\u017eemo prepoznati i druge terore.<\/p>\n\n\n\n

Va\u017eno je napomenuti da su se Izbrisani, iako \u017ertve, fantasti\u010dno organizovali i stvorili jedan veli\u010danstveni pokret Izbrisanih.<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Oni su se borili za prava izbrisanih i na politi\u010dkom i na pravnom nivou. Mo\u017eda ne treba posebno isticati \u0161ta su sve postigli, jer se to manje-vi\u0161e i pominje u knjizi, ali je jasno da, ukoliko ne bi bilo anga\u017emana ove grupe, danas u javnosti ne bi postojala svest o tome. <\/p>\n\n\n\n

Posvetio sam knjigu Irfanu Be\u0161irovi\u0107u, Aci Todorovi\u0107u i Mirjani U\u010dakar, kao i njihovim drugovima i drugaricama. Jedna od linija u knjizi je i njihovo prijateljstvo, i kako su se kroz svoju borbu \u201eo\u010dove\u010dili\u201c, kako ka\u017ee Jelka Zorn. Pre su bili \u201era\u0161\u010dove\u010deni\u201c, a onda su se kroz borbu \u201eo\u010dove\u010dili\u201c. U knjizi su i aktivisti koje svi u Ljubljani znaju \u2013 Andrej Kurnik, pomenuta Jelka Zorn, Ur\u0161ula Lipovec \u010cebron, Sara Pistotnik i drugi. Oni govore o Izbrisanim koji vi\u0161e nisu \u017eivi. Kroz ove pri\u010de vidimo i \u0161ta je radila ova politi\u010dka grupa, koja je najvi\u0161e delovala u ROG-u, socijalnom centru. \u017deleo sam da to ostane zabele\u017eeno i nezaboravljeno, kao oma\u017e njihovoj borbi. Iz njihove borbe mo\u017eemo mnogo da nau\u010dimo.<\/p>\n\n\n\n

Kako je nastajala knjiga i kako su izgledali razgovori koje si vodio sa izbrisanima? Kroz same pri\u010de u knjizi se vidi da si uspeo da uspostavi\u0161 odnos poverenja i bliskosti.<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Intervjue smo radili nekoliko godina. Mislim da je bitno imati bliskost sa ljudima s kojima razgovara\u0161, a ne stvarati distancu. Sa nekim ljudima sam se vi\u0161e dru\u017eio i razgovarao vi\u0161e, sa drugima manje. Razgovarao sam sa oko \u010detrdeset ljudi, i ne \u017eive svi u Sloveniji \u2013 neki su u Srbiji, u BiH i u Austriji. Najvi\u0161e vremena proveo sam sa Irfanom, ne\u0161to manje sa Mirjanom, koja je, na\u017ealost, preminula pre dve godine.<\/p>\n\n\n\n

Kada sam sa njima pri\u010dao o Izbrisu, slu\u0161ao njihove pri\u010de i video koliko je sna\u017eno i va\u017eno njihovo prijateljstvo, ne samo za njih nego i za ljude oko njih, kada sam video koliko ih drugi cene, tada sam po\u010deo ozbiljno razmi\u0161ljati o knjizi i po\u010deo raditi na njoj. Radujem se kada mogu da provodim vreme sa ljudima, najvi\u0161e u kafani, da popijemo kafu ili ne\u0161to drugo i da se dru\u017eimo. Trudim se da pi\u0161em ono \u0161to \u017eivim. Pisanje knjige bilo je moj \u017eivot \u2013 ulazim u neko dru\u0161tvo i postajem deo njega. Tako sam radio i prvu i drugu knjigu. Meni ne treba novinarska distanca, \u017eelim bliskost sa ljudima, a ovakav na\u010din pisanja mi to omogu\u0107ava.<\/p>\n\n\n\n

Danas je sposobnost slu\u0161anja zaista retko lepa osobina. Svi bismo da pri\u010damo svoju pri\u010du, da se slikamo, da budemo u prvom planu. Mo\u017eda si zahvaljuju\u0107i svom daru za slu\u0161anje, uspeo da izgradi\u0161 odnos poverenja sa sagovornicima i sagovornicama?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Meni je najlak\u0161e da sedim u kafani i slu\u0161am ljude. Najte\u017ee je kada treba da sednem za kompjuter i ne\u0161to napi\u0161em.<\/p>\n\n\n\n

Inspiraciju i podstrek za pisanje, kako si rekao, prona\u0161ao si u delu nobelovke Svetlane Aleksijevi\u010d. Mo\u017ee\u0161 li nam re\u0107i kako je ona uticala na tvoj rad?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Moram samo jo\u0161 malo da se osvrnem na to \u0161to si rekla da svi vole da se slikaju i da budu glasni. Pa i ja sam se sada slikao sa knjigom. Uvek moram da reflektujem \u0161ta radim sa ovim pri\u010dama, \u0161ta imaju drugi ljudi od toga, \u0161ta ima dru\u0161tvo od toga a \u0161ta ja imam od toga. U kapitalizmu niko nije \u010dist. Jedina eti\u010dka stvar je da u kapitalizmu ne radi\u0161 ni\u0161ta. To mi dobro ide jer sam pomalo lenj. Ali ponekad mora\u0161 i da radi\u0161. Zato se trudim da stalno imam samorefleksuju koliko mogu i koliko imam kapaciteta za to.<\/p>\n\n\n\n

Oslonio sam se na metod Svetlane Aleksijevi\u010d i dobio sam ose\u0107aj da je to sli\u010dno onome \u0161to ja radim kada razgovaram sa ljudima. Ljudi govore, a ja slu\u0161am. Kada do\u0111emo do ne\u010dega u njihovoj pri\u010di \u0161to me dirne, onda znam da je to to. \u017delim da ispri\u010dam istorijsku pri\u010du kroz emocije. Kada pri\u010damo o politi\u010darima, i levima i desnima koji su doprineli osamostaljenju Slovenije, tu nema emocija. Emocije su ovde kada \u017ertve pri\u010daju o onome \u0161to su pro\u0161le. Iako oni nisu samo \u017ertve \u2013 mislim da je to jasno u mojoj knjizi i na tome sam puno radio. Aleksijevi\u010d mi je prokr\u010dila put, pru\u017eila ose\u0107aj da ovaj metod ima smisla, i to mi je dalo snagu i samopouzdanje. Ako je neko to radio pre mene, onda to ima smisla, pa mo\u017eda mogu i ja.<\/p>\n\n\n\n

Zanimljivo je da je svaka pri\u010da u tvom romanu je potpisana imenom i prezimenom onoga sa kojim si razgovarao i ko ti je ispri\u010dao svoju li\u010dnu pri\u010du o tome \u0161ta mu se desilo.<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Uvek pitam ljude sa kojima razgovaram da li \u017eele da ih potpi\u0161em. Skoro svi su odobrili. Samo troje ili \u010detvoro su \u017eeleli anonimnost. Mislim da je va\u017eno da i u literaturi Izbrisani imaju svoja imena i prezimena. Sre\u0107an sam \u0161to su pristali, a neki su sada dobili hrabrost i snagu da \u010dak i na promociji javno govore o tome, \u0161to mo\u017eda ranije ne bi u\u010dinili.<\/p>\n\n\n\n

Promocija tvoje knjige u Participativnoj autonomnoj zoni \u2013 Placu, krajem oktobra, bila je jedna od najboljih kojima sam prisustvovala. Bilo je dirljivo videti, pored tebe i moderatorke Ive Kosmos, brojne ljude na pozornici, uklju\u010duju\u0107i Izbrisane i aktiviste, koji su zajedno sa vama govorili. Na kraju je Hazemina \u0110onli\u0107 otpevala svoju obradu narodne pesme <\/strong>Zapevala sojka ptica<\/strong><\/em> koja na duhovit na\u010din opisuje nesmisao brisanja ljudi. Kako si ti do\u017eiveo promociju i reakciju publike?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Vrlo emotivno sam do\u017eiveo promociju. Tih dvadeset \u010detiri sata bilo je neverovatno za mene. Radio sam i na organizaciji i putovao u Zagreb da bih doveo neke ljude. Nisam o\u010dekivao toliko ljudi, ali imao sam ose\u0107aj da su se svi lepo ose\u0107ali. Uvek kada ne\u0161to pri\u010dam javno, pomislim da sam mogao bolje, ali ovog puta imao sam ose\u0107aj da je sve bilo kako treba. Drago mi je da su Izbrisani do\u0161li i govorili, i \u017eao mi je \u0161to neki nisu mogli prisustvovati. Najvi\u0161e mi je bilo \u017eao \u0161to nije bilo Irfana. On, na primer, opisuje u knjizi kako je devedesetih pre\u017eiveo trombozu noge bez le\u010denja, \u0161to je bilo u\u017easno, a i dalje trpi zdravstvene posledice zbog toga i zato nije mogao do\u0107i na promociju. Posle promocije usledila je velika \u017eurka. Aktivisti su se uvek dobro organizovali i borili, a na kraju su uvek imali i dobru \u017eurku, i tako je bilo i ovog puta.<\/p>\n\n\n\n

\n
\"\"<\/a><\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/a><\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n

Zaista je vredno divljenja kako su se ti ljudi borili i kako se bore i danas uprkos veoma te\u0161kim \u017eivotnim okolnostima. Kako si se tokom rada na knjizi nosio sa ovako te\u0161kim \u017eivotnim pri\u010dama?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Mislim da nemam pravo da se \u017ealim da mi je te\u0161ko, jer ja samo slu\u0161am, nisam to do\u017eiveo. Te\u0161ko je onima koji su to do\u017eiveli i koji o tome treba da govore. To je moj stav, ali normalno je da i sam pro\u017eivljavam razli\u010dite emocije dok radim na pri\u010dama. Radio sam sa mnogo ljudi koji su pro\u0161li kroz razli\u010dite oblike terora, ali nijedna pri\u010da me nije tako pogodila kao ove. Mo\u017eda zato \u0161to se to de\u0161avalo u prostoru gde \u017eivim, me\u0111u mojim susedima. To su potpuno razli\u010diti svetovi. Imate susede, vrata do vrata, a njihovi svetovi se ne dodiruju \u2013 nema komunikacije niti razumevanja izme\u0111u onih koji su bili Izbrisani i onih koji nisu.<\/p>\n\n\n\n

Pisanje je za mene bilo izuzetno emotivno iskustvo. Morao sam vi\u0161e puta da ustajem od stola, da pro\u0161etam, da se ispla\u010dem. Ali kada radim, kada slu\u0161am ove pri\u010de i pro\u017eivljavam ih, imam ose\u0107aj da sam \u017eiv, da nisam pasivan, da nisam otupeo. Mislim da i ljudima koji govore o tome to daje ose\u0107aj \u017eivosti, ose\u0107aj da nisu zaboravljeni i da \u0107e ne\u0161to ostati zapam\u0107eno.<\/p>\n\n\n\n

Mo\u017ee\u0161 li da izdvoji\u0161 neke pri\u010de koje su te posebno dirnule?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Jedna pri\u010da je ve\u0107 prevedena na srpski i objavljena na jednoj hrvatskoj stranici. Re\u010d je o Andreju Benkovi\u0107u, koji je imao pet godina kada je morao da napusti Kranj sa roditeljima i ode u \u017ditora\u0111u, selo na jugu Srbije, u potpuno siroma\u0161tvo. Nije imao ni za kartu za autobus, pa je i\u0161ao pe\u0161ke sa bratom do \u0161kole u Ni\u0161u, nekih trideset kilometara, po mrazu i snegu. Uspeo je da se izbori za obrazovanje i danas ima posao. S njim sam izgradio prijateljstvo i bio kod njega u Beogradu. Kao odrasla osoba, do\u0161ao je u Sloveniju sa verom da \u0107e dobiti papire jer mu je majka uvek govorila kako je u Sloveniji \u017eivot bio lep i kako bi druga\u010dije \u017eiveli da su ostali ovde. Kad je do\u0161ao u Sloveniju, odu\u0161evio se ovom zemljom, njenim planinama, jezerima. Mislio je da \u0107e ga ova zemlja prihvatiti, jer u Srbiji nikada nije bio prihva\u0107en jer mu je majka Srpkinja a otac Hrvat. Ali na upravnoj jedinici u Kranju su mu rekli: \u201cMi vas ne\u0107emo i ne\u0107emo vam dati papire\u201d i on ka\u017ee da ga u \u017eivotu niko nije toliko povredio kao ta slu\u017ebenica.<\/p>\n\n\n\n

Izdvojio bih i Mileninu pri\u010du. Ona je prognana iz Slovenije i pri\u010da o tome kako je pisala pisma predsedniku Repbulike Slovenije. Napisala je oko petnaest pisama. I uvek je dobila odgovor. On je uvek ne\u0161to napisao. Ona je zbog toga bila tako sre\u0107na! Ka\u017ee: „Svi su me ostavili, ali predsednik nije, on mi je uvek odgovorio.“ Iako je u pismima uvek pisalo: „Ne mo\u017eemo nikako da vam pomognemo.“ Ka\u017ee: „Znam da nema pravde, ali predsednik mi je odgovorio.“<\/p>\n\n\n\n

Mnogo je ovakvih pri\u010da koje su dirljive i podsti\u010du na razmi\u0161ljanje. Ne\u0107u nikada mo\u0107i da razumem kroz \u0161ta su sve pro\u0161li, ali treba da slu\u0161am i da stavim sve te pri\u010de na sto.<\/p>\n\n\n\n

O tome pi\u0161e i Lidija Dimkovska u pogovoru romana kada ka\u017ee da ve\u0107ina izbrisanih voli Sloveniju i do\u017eivljava je kao svoju domovinu.<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Oni su bili izba\u010deni iz svog doma. Angelina koja je progana u Srbiju pa sada \u017eivi u Austriji, rekla je da nigde nije na\u0161la svoj dom, samo u Ribnici u Sloveniji, „To je moj dom, a tamo ne mogu.“ I u tom smislu mislim da razumeju Sloveniju kao domovinu. Ako napravimo paralelu sa Zapadnom obalom, kada sam tamo posetio kampove izbeglica, video sam na zidovima grafite idealizovanih prizora iz zemlje iz koje su prognani. Mislim da je normalno, kad si ti prognan odnekud, da taj svoj dom idealizuje\u0161, se\u0107a\u0161 se kako je bio lep \u017eivot u njemu i da \u017eeli\u0161 da se vrati\u0161 tamo.<\/p>\n\n\n\n

U pogovoru Dimkovska dodaje i da bi ova knjiga trebalo da bude obavezna lektira, kako za pojedince, tako i za obrazovne institucije. Iz tvog ugla pisca \u2013 kome je knjiga namenjena?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Knjiga je namenjena \u0161irokoj javnosti. Malo vi\u0161e ra\u010dunam na mla\u0111e ljude koji na malo druga\u010diji na\u010din razumeju pri\u010du o Izbrisanima. Nisu toliko optere\u0107eni pro\u0161lo\u0161\u0107u. Puno ljudi ne zna ni\u0161ta o Izbrisu i to ne samo mladi nego i stariji. Pre dvadesetak godina, to je bila najve\u0107a politi\u010dka pri\u010da u zemlji, ali mnogo ljudi misli da su Izbrisani, oni koji nisu hteli dr\u017eavljanstvo i tome sli\u010dno. \u017delim da se zna \u0161ta se de\u0161avalo tim judima. Nadam se da ne\u0107e ostati samo izme\u0111u nas koji o tome znamo puno, nego da otvorimo prostor i drugima da o tome razmisle.<\/p>\n\n\n\n

Kakvi su dalji planovi sa promocijom knjige? Putuje\u0161 u Berlin na neko vreme?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

U novembru \u0107emo imati jo\u0161 par promocija, kao i na sajmu knjiga u Ljubljani. Nakon toga odlazim na novinarsku stipendiju u Berlin na dva meseca, i nadam se da \u0107emo, kada se vratim, jo\u0161 puno razgovarati o ovim pri\u010dama.<\/p>\n\n\n\n

Razgovarala autorka emisije: Biljana \u017diki\u0107. Intervju mo\u017eete poslu\u0161ati u emisiji Kontrola leta na Radiju \u0160tudent<\/a>.<\/p>\n\n\n\n

Foto: Toma\u017e Stupar\/Goga<\/p>\n\n\n\n

<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Razgovor sa Andra\u017eem Ro\u017emanom, piscem i novinarom, o njegovoj knjizi\u00a0„Tega se ne da izbrisati“\u00a0i ljudima, koje je slovena\u010dka administracija devedesetih godina izbrisala iz registra stalnih stanovnika Slovenije<\/p>\n","protected":false},"author":10,"featured_media":12760,"comment_status":"closed","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_editorskit_title_hidden":false,"_editorskit_reading_time":0,"_editorskit_is_block_options_detached":false,"_editorskit_block_options_position":"{}","footnotes":""},"categories":[5,58,65],"tags":[],"class_list":["post-12759","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-interview","category-news","category-journal"],"translation":{"provider":"WPGlobus","version":"3.0.0","language":"sr","enabled_languages":["sl","sr","en"],"languages":{"sl":{"title":true,"content":true,"excerpt":true},"sr":{"title":false,"content":false,"excerpt":false},"en":{"title":false,"content":false,"excerpt":false}}},"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/12759","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/users\/10"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=12759"}],"version-history":[{"count":8,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/12759\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":12781,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/12759\/revisions\/12781"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media\/12760"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=12759"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=12759"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=12759"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}