Ja uop\u0161te nisam znala da \u0107e to meni tako te\u0161ko da padne, ali isto tako nisam o\u010dekivala da je to skoro epidemija me\u0111u mojim prijateljima i ro\u0111acima. O\u010digledno da je to mesto bilo mnogo vi\u0161e nego samo hotel u na\u0161im \u017eivotima.<\/p>\n\n\n\n
Taj hotel je, ne znam da li znate, sagra\u0111en 1969. godine. Car Hajle Selasije je kritikovao Tita da u Jugi ne postoji nijedan luksuzni hotel i onda se Tito zainatio i sagradio hotel Jugoslaviju. Zaista se potrudio da to bude jedno \u010dudo. U tom hotelu je do sada, do ovog ru\u0161enja, visio najve\u0107i kristalni luster na svetu, od Svarovski kristala. U\u0161ao je u Ginisovu knjigu rekorda zbog svoje veli\u010dine. Ba\u0161 mi zanima kako \u0107e ga sad sa\u010duvati, a rekli su da \u0107e da ga sa\u010duvaju jer se ne radi o vise\u0107em lusteru, on je bio ugradjen u plafon.<\/p>\n\n\n\n
U hotel Jugoslaviju se nije odlazilo tek tako, ve\u0107 smo se za to spremali, onako porodi\u010dno. Lepo se obu\u0107e\u0161 kao da ide\u0161 u pozori\u0161te, pa ide\u0161 u hotel. Tamo su nas \u010dekali konobari koji su izgledali kao lakeji. Nikada to nismo ranije videli, tako ugla\u0111eno osoblje, mo\u017eda jo\u0161 samo u hotelu Metropol.<\/p>\n\n\n\n
Moje detinstvo je potpuno vezano za hotel Jugoslaviju. To je simbol jednog vremena koje je definitivno prohujalo sa vihorom a istovremeno ve\u010dno usa\u0111eno u nas. Okej, ru\u0161i se hotel ali te uspomene ostaju zacementirane u na\u0161im se\u0107anjima. Ono \u0161to je fascinantno je, da kada sam nekim mojim prijateljima rekla da \u0107e\u0161 me intervjuisati, bila zasuta njihovim uspomenama. Rekla sam da \u0107u apsolutno sve pomenuti jer sve su te memorabilije tako unikatne i iz ove prespektive zvu\u010de prosto neverovatno.<\/p>\n\n\n\n
Moja drugarica Olga je sa prozora gledala rols-rojse, kako dovoze uva\u017eene goste, kao \u0161to su bili Nil Armstrong, Baz Oldrin, Tina Turner. Moja sestra Olja mi je rekla da se se\u0107a orkestra kome smo tap\u0161ali dok je svirao. Ja sam to potpuno zaboravila. Znam zasigurno da je moj profesor klavira sa muzi\u010dke akademije, gospodin Milorad Feodorovi\u0107, 20 godina svirao u tom hotelu, tamo je i upoznao svoju suprugu. Njegova \u0107erka Katarina ka\u017ee: \u201eNe mogu da pogledam u taj hotel kad prolazim, koliko mi je te\u0161ko\u201c. Mnogih ljudi iz na\u0161ih uspomena nema ali sada nema ni hotela.<\/p>\n\n\n\n
Tamo se snimao spot \u201eMiki Miki veliki\u201c Sla\u0111ane Milo\u0161evi\u0107 u predivnom bazenu koji do tada nije postojao u Beogradu. Snimio ga je re\u017eiser i prijatelj Zoran Amar. U istom bazenu je snimljena i scena iz filma \u201eBalkanski \u0161pijun\u201c, opet kao sinonim ne\u010deg \u0161to predstavlja rasko\u0161, bur\u017eoaski luksuz.<\/p>\n\n\n\n
Moj drugar, re\u017eiser Dejan Kova\u010devi\u0107, koji \u017eivi u Americi, ka\u017ee da je tamo prvi put probao \u201eT-bone steak\u201c, a da je to bilo kulinarsko \u010dudo, nije ni znao da takvo jelo postoji. Do tad su se sve gove\u0111e koske kuvale samo u supi. Mislim, mi smo to tako jeli.<\/p>\n\n\n\n
Proslavljeni klavijaturista benda \u201cBajaga i instruktori\u201d, kompozitor i aran\u017eer a moj kum Sale Lokner mi je ispri\u010dao da je kao klinac \u201cvisio\u201d ispred hotela 1975. \u010dekaju\u0107i \u010dlanove benda Deep Purple koji su kao i mnogi drugi ovde odseli. Skoro je Bajaga sa bendom E-play snimio pesmu \u201cHotel Jugoslavija\u201d.<\/p>\n\n\n\n
Drugari iz \u0161kole su mi rekli da je grupa \u201cIron Maiden\u201d svirala na beogradskom hipodromu 1981. \u010clanovi su odseli u hotelu. Dok su klinci sedeli u restoranu obu\u010deni u majice Iron Maiden pri\u0161li su im \u010dlanovi benda i slikali se sa njima. To je 1981. \u201cMaideni\u201d su ve\u0107 bili slavni ali nisu mogli da pretpostave da u \u201ckoministi\u010dkoj\u201d Jugi ve\u0107 \u0161tampaju majice sa njihovim logoom.<\/p>\n\n\n\n
Moj suprug Logan se setio da je dok je svirao u bendu \u201cNesalomivi\u201d snimio spot za hit pesmu \u201c95-52-95\u201d u kasinu hotela Jugoslavija. Hotel je imao dakle i kasino. U te\u0161kim godinama raspada dr\u017eave ga je maznuo \u017deljko Ra\u017enatovi\u0107 Arkan.<\/p>\n\n\n\n
U hotelu Jugoslavija sam sa svojim roditeljima 1978. godine naletala na boksera D\u017eona Kontea, koji se borio sa proslavljenim velikanom boksa, pogadjate – na\u0161 Mate Parlov. Moja mama, koja je bila obo\u017eavateljka boksa, ga je prepoznala i zaustavila, on je pri\u0161ao do na\u0161eg stola. Bio je tako divan ugla\u0111eni gospodin, bo\u017eanstveno je mirisao. Elegantan i izuzetno ljubazan, kao da \u0107e dan kasnije plesati u Narodnom pozori\u0161tu. Taj dan kasnije sam svoje o\u010di isplakala dok ga je Mate Parlov ulupao u ringu. Imam i sliku sa njim.<\/p>\n\n\n\n
Hotel Jugoslavija je imao na meniju i najfenomenalniji kola\u010d na svetu, koji se zvao \u201cTriglav\u201d. Na tom kola\u010du, ba\u0161 kao i na hotelu se nije \u0161tedelo. Te\u017eak, veoma sladak \u010dokoladni kola\u010d u obliku piramide a za slu\u010daj da vam je malo \u0161e\u0107era, na vrhu kola\u010da jo\u0161 i velika kugla sladoleda od vanile. Zami\u0161ljala sam da sigurno tako izgleda Triglav pod oblakom.<\/p>\n\n\n\n
Sredinom 80.godina pro\u0161log veka je nastala oda kola\u010du:<\/p>\n\n\n\n \u201cJedan nije dosta, a dva mi je malo, Poslednjih godina \u017eivota hotela sam imala sre\u0107u a sada i privilegiju da sa kolegama orkestra\u0161ima i horistima iz Slovenije odsednem u hotelu Jugoslavija.<\/p>\n\n\n\n Tik pred epidemiju korone sam poslednji put tamo no\u0107ila. Enterijeri soba su bili potpuno nepromenjeni iz doba kada je Tito prvi put oti\u0161ao u Ameriku da se sretne sa Kenedijem. Toliko je \u017eeleo da \u201cna\u0161minka\u201d hotel da je odande doneo celokupni name\u0161taj za oko 600 soba i apartmana. Kada sam poslednji put tamo no\u0107ila (2018.), sve je bilo tako \u201cretro\u201d da sam se ose\u0107ala kao u<\/p>\n\n\n\n vremeplovu. \u017dao mi je \u0161to nisam imala toliko poslovnog njuha da pitam da li mogu da kupim jednu genijalnu \u017eutu fotelju iz sobe ili neku lampu. Sada se opremaju hoteli sa \u0161mekom \u201evintid\u017ea\u201c. Ali ono je bio original.<\/p>\n\n\n\n Tito je doneo i brave, tipi\u010dne ameri\u010dke, okrugle. To je bio poduhvat otklju\u010dati 2018. godine – te brave niko popravio nije od ugra\u0111ivanja. Kada sam pitala osoblje hotela za\u0161to ne obnavljaju te brave, odgovor je bio da to, navodno, niko ne zna da popravi. Vi\u0161e nego jasno je da su se svi zaposleni odavno predali i samo \u010dekaju da budu isterani iz tog hotela jer po\u010dinje ru\u0161enje.<\/p>\n\n\n\n Sve \u0161to je neobi\u010dno i rasko\u0161no je bilo vezano za taj hotel sa najlep\u0161im pogledom na svetu. I ja sam, po\u0161to su mi svi ve\u0107 nagove\u0161tavali da \u0107e to neminovno biti sru\u0161eno, poslednji put, pro\u0161la kamerom kroz te hodnike, iza\u0161la na neke terase da snimim najlep\u0161i pogled na Dunav. Bilo je intimno i dirljivo. Ali sada, da mi je ovoliko te\u0161ko, je u stvari moj li\u010dni problem \u0161to se rastajem od svog detinjstva, a rekla bih kona\u010dno i neopozivo od Jugoslavije.<\/p>\n\n\n\n Tvoja dirljiva poruka na socijalnim mre\u017eama je izazvala veliko interesovanje, \u0161to govori o tome da ipak to nije samo tvoj li\u010dni do\u017eivljaj, ve\u0107 da mnogo ljudi deli takve emocije i uspomene. Kako tuma\u010di\u0161 to da nisu uspeli da na\u0111u re\u0161enje za taj hotel, sa tako jedinstvenom istorijom, u kome su odsedali najznameni tiji ljudi 20. veka? To je kao kad bi smo rekli da u Njujorku ru\u0161e, na primer, \u010celzi Hotel. Kako je mogu\u0107e da nisu na\u0161li re\u0161enje?<\/strong><\/p>\n\n\n\n Mislim samo zato \u0161to ga nisu ni tra\u017eili. Njima nije bilo potrebno nikakvo re\u0161enje. Re\u0161enje je da se sru\u0161i. Ne postoji tamo nikakva vrsta vizije da ne\u0161to treba sa\u010duvati. Kad se ne\u0161to pokvari, onda se to sru\u0161i, a ne popravi se. I to \u0161to \u0107e da se sagradi ve\u0107i, lep\u0161i, moderniji hotel, to \u0107e mo\u017eda nekome da zna\u010di, ali taj novi, lepi, ve\u0107i, moderniji hotel nikada ne\u0107e pri\u010dati takvu \u010darobnu pri\u010du jer je to zaista ne\u0161to \u0161to je neponovljivo.<\/p>\n\n\n\n Za\u0161to se to kod nas tako tretira? To nije jedina stvar koja se ne obnavlja, koja se ne popravlja. Ne postoji nikakva vrsta brige u vezi toga. Eno, doskora smo spa\u0161avali Kolarac. Kad nam ne\u0161to ne treba, mi to samo sru\u0161imo, \u0161utnemo, bacimo, otarasimo se toga. A mislim, da su ti zidovi mogli da pri\u010daju, dobili bismo najinteresantniji dokumentarac. Zaista bi bio svakome privla\u010dan i zanimljiv.<\/p>\n\n\n\n Ali eto, nas te stvari jednostavno ne zanimaju. U stvari, ne zanimaju ljude koji odlu\u010duju o tome. Evo, mi smo sad potpisali neke peticije, ja sad vidim, neko pi\u0161e \u201ePrestanite da lamentirate o hotelu Jugoslavija, jer mi se borimo. Jedna cigla se ne\u0107e skinuti sa tog hotela.\u201c A koliko ja vidim, bageri ve\u0107 uveliko ru\u0161e. I kad se de\u0161ava tako ne\u0161to, mislim da se prekasno probude ljudi. Ali mo\u017eda gre\u0161im, ja bih toliko volela da gre\u0161im. Ja sam, naravno, peticiju potpisala i \u017eelim samo da verujem da nije prekasno za ne\u0161to. Ne znam kada \u0107e ljudi, koji razmi\u0161ljaju sli\u010dno kao mi, do\u0107i na pozicije na kojima se odlu\u010duje o budu\u0107nosti nekih gra\u0111evina. O\u010digledno da ljude, koji dolaze na te pozicije, zanima samo novo, ve\u0107e, bolje, modernije, ne\u0107u da ulazim u to. To je neka vrsta nekog mentaliteta i nekog stava koji je meni potpuno stran.<\/p>\n\n\n\n Drugarica Katarina ka\u017ee da sam uljudna i da treba re\u0107i jasno i glasno da \u201cbedna grupica neobrazovanih i nakrivo nasa\u0111enih uporno lju\u0161ti sloj po sloj Beograda da bi kona\u010dno po\u010deo da li\u010di na njih jer se u lepom i otmenom ne mogu sna\u0107i ni sa\u017eiveti.\u201d<\/p>\n\n\n\n Tvoje detinstvo je vezano za hotel Jugoslavija. Rekla si kako ste se u\u010dili lepom pona\u0161anju i kako ste mnoge stvari saznavali kroz odlaske u hotel. Misli\u0161 li da postoji mogu\u0107nost da se sve te uspomene ipak nekako sa\u010duvaju i kroz pisanu re\u010d, fotografije, videe, dokumentarac? Sigurno \u0107e biti jo\u0161 ljudi koji \u0107e \u017eeleti da ostave svoj pe\u010dat i neko se\u0107anje sad kad su krenuli da ga ru\u0161e.<\/strong><\/p>\n\n\n\n Ba\u0161 dobra ideja. Pred razgovor sam oti\u0161la na jutjub da pogledam ima li neki dokumentarac o tome. Uglavnom su dokumentarci o tome kako se ru\u0161i. Postojao je dokumentarac o tome kako je uop\u0161te nastao i ko je sve pro\u0161ao kroz taj hotel. Vi\u0161e ne mogu da ga nadjem.<\/p>\n\n\n\n Ja sam dirigent. Ko zna? Mo\u017eda sam prvi put orkestarske zvuke u \u017eivotu \u010dula u velikoj sali restorana hotela Jugoslavija dok sam jela kola\u010d \u201eTriglav\u201c, lepo obu\u010dena, sa laktovima u vazduhu. Jer si pri susretu sa hotelom Jugoslavija uvek pokazivao svoje najlep\u0161e lice.<\/p>\n\n\n\n
Tri bih brzo pojeo, a \u010detri bi stalo
Pet bih s\u2019nogu, \u0161est kao od \u0161ale,
Sedam ko ni jedan, sedam ko ni jedan!\u201d<\/p>Autor: Du\u0161an Go\u0111evac<\/cite><\/blockquote><\/figure>\n\n\n\n
![\"\"](\"https:\/\/dkis.si\/wp-content\/uploads\/2024\/12\/Licna-arhiva-Jelena-Susnick.jpeg\")