{"id":12043,"date":"2024-07-11T15:53:43","date_gmt":"2024-07-11T13:53:43","guid":{"rendered":"https:\/\/dkis.si\/?p=12043"},"modified":"2024-11-18T20:42:55","modified_gmt":"2024-11-18T19:42:55","slug":"intervju-sa-veranom-maticem","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/dkis.si\/sr\/intervju-sa-veranom-maticem\/","title":{"rendered":"Godina bez utehe"},"content":{"rendered":"\n

<\/h2>\n\n\n
\n
\"\"<\/figure>\n<\/div>\n\n\n

<\/p>\n\n\n\n

U Srbiji se 3. i 4. maja odr\u017eava niz manifestacija i komemoracija u znak se\u0107anja na \u017ertve masovnog ubistva u Osnovnoj \u0161koli Vladislav Ribnikar u Beogradu i selima Dubona i Malo Ora\u0161je. Tim povodom razgovarali smo sa Veranom Mati\u0107em, nekada\u0161njim direktorom i glavnim urednikom \u010duvenog beogradskog radija B92, a danas predsednikom Komisije za istra\u017eivanje ubistava novinara u Srbiji i glavnim urednikom portala www.javniservis.net gde, izme\u0111u ostalog, mo\u017eemo pro\u010ditati najrelevantnije tekstove u vezi sa tragedijama 3. in 4. maja 2023. godine.<\/p>\n\n\n\n

Ju\u010de i danas proti\u010de niz manifestacija i komemoracija \u017ertvama nezapam\u0107ene tragedije masovnog streljanja u Osnovnoj \u0161koli „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu tre\u0107eg maja, i u Duboni i Malom Ora\u0161ju \u010detvrtog maja pro\u0161le godine. Sve vreme ste u kontaktu sa porodicama nastradalih, obilazili ste ih i trudili ste se da pomognete i li\u010dno, i profesionalno, a na va\u0161em sajtu, \u201e<\/strong>Javni servis<\/a>\u201d, otvorili <\/strong>ste<\/strong> <\/strong>prostor za pri\u010de najbli\u017eih. Kako vi komentari\u0161ete dana\u0161nje i ju\u010dera\u0161nje manifestacije? Da li je to sve \u0161to mo\u017eemo kao dru\u0161tvo i da li je to dovoljno?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Nekako u poslednjem trenutku Vlade Ane Brnabi\u0107, na poslednjoj sednici te Vlade, doneta je odluka o osnivanju radne grupe za memorijalni centar koji bi trebalo da nastane ovim povodom, i koji su inicirali roditelji ubijene dece u Osnovnoj \u0161koli „Vladislav Ribnikar“. Tako je formiran i legalizovan multidisciplinarni tim stru\u010dnjaka koje su roditelji izabrali kako bi ceo ovaj proces izgledao najbolje mogu\u0107e i na na\u010din sa najboljim mogu\u0107im efektima. To dosta govori o tome koliko se kasnilo sa jednom takvom odlukom i jednom takvom inicijativom. Ova godina je protekla u tim polarizacijama, u tim retraumatizacijama, dodatnim traumatizacijama i tako dalje. Izgubio se, u odnosu na ove dve velike tragedije, „lider\u0161ip“, neko dr\u017eavno vo\u0111stvo koje je napravilo brojne propuste i ne\u010dinjenjem i nekim \u010dinjenjem u ovih proteklih godinu dana. Tako da je radnoj grupi ostalo malo vremena da pripremi, prvenstveno, obele\u017eavanje ove godi\u0161njice. To je bio osnovni njihov cilj i to izgleda dosta dostojanstveno, sve\u010dano i tu\u017eno. <\/p>\n\n\n\n

Godi\u0161njica se desila u vreme praznika i \u0161kolskog raspusta, ali nije bilo ba\u0161 mnogo ljudi koliko se to o\u010dekivalo i kako to zaslu\u017euje ova velika tragedija. Nije bilo ni neke mobilizacije od strane vlade i vlasti ili opozicije. Niko se nije uklju\u010dio u pozivanje ljudi da do\u0111u na ovu manifestaciju. Ali ipak ona je bila vrlo sadr\u017eajna, vrlo dostojanstvena i ve\u010deras u 20 \u010dasova \u0107ete imati dodatni program, u koji \u0107e se, evo po prvi put, uklju\u010diti i nacionalna televizija i prenositi je. Sutra u Duboni i posebno u Malom Ora\u0161ju u 11 \u010dasova prepodne po\u010dinje obele\u017eavanje odre\u0111enim programom i ta dva dana \u0107e eto biti, dostojanstveno obele\u017eeni. Ali to bi morao da bude samo po\u010detak.<\/p>\n\n\n\n

Izgubili smo ovih godinu dana, ovo bi morao da bude samo po\u010detak jednog novog odnosa prema memorijalizaciji vezanoj za ove doga\u0111aje, ali i za neophodne promene koje se moraju dogoditi u svim segmentima dru\u0161tva koje je duboko militarizovano jo\u0161 od po\u010detka devedesetih i krajem osamdesetih godina. I ne samo militarizovano u onom smislu naoru\u017eavanja i ogromne koli\u010dine oru\u017eja koje je u rukama ljudi sa dozvolom ili bez dozvole, nego i u re\u010dniku, u govoru, u odnosu jednih prema drugima, u odnosu prema susedima itd. Tako da je to ne\u0161to \u0161to je veoma kompleksan problem koji mora da se re\u0161ava. Dosta se izgubilo vremena.  Meni je \u017eao \u0161to to moram da ka\u017eem, ali mislim da se mogu ponavljati ovakve situacije i po\u0161to nije ura\u0111eno gotovo ni\u0161ta na prevenciji ovih poslednjih godinu dana, onda \u0107emo ponovo biti zate\u010deni kao \u0161to smo bili zate\u010deni tre\u0107eg i \u010detvrtog maja, i to je jako, jako \u017ealosno.<\/p>\n\n\n\n

\u0160ta je sve Srbija kao dr\u017eava i kao dru\u0161tvo propustila da uradi u ovih godinu dana? Da li se i\u0161ta promenilo u \u0161kolskom sistemu? \u0160ta se desilo sa vo\u0111stvom \u0161kole „Vladislav Ribnikar“?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Ono \u0161to je apsolutno nedostajalo je adekvatna podr\u0161ka \u017ertvama, mislim prvobitno na porodice ubijene dece i mladih u ovim mestima i adekvatna podr\u0161ka ranjenima i svim drugim traumatizovanim u ovim doga\u0111ajima. Mislim tu prvenstveno na u\u010denike \u0161kole „Vladislav Ribnikar“, njihove nastavnike, njihove roditelje, to je oko 1.000 u\u010denika, pa sad pomno\u017eite sa porodicama. Isto tako u\u010denike u \u0161kolama u Malom Ora\u0161ju i Duboni. U Duboni se tako\u0111e zlo\u010din dogodio u dvori\u0161tu \u0161kole, bukvalno nekoliko metara od ulaska u \u0161kolu, kojim svakodnevno ulaze \u0111aci ove \u0161kole.<\/p>\n\n\n\n

Ono \u0161to je nedostajalo odmah je neka vrsta uvo\u0111enja vanrednog stanja kada je re\u010d o ovim doga\u0111ajima. Zna\u010di, imenovanje kredibilnih ljudi sa autoritetom na \u010delne pozicije od \u0161kole pa do vo\u0111enja celog ovog postupka vezanog za podr\u0161ku i pomo\u0107i i za sve ono \u0161to je trebalo da se uradi. Ovako je prepu\u0161teno sve roditeljima. Roditelji su morali da tra\u017ee i za sebe, i za svoje, terapeute i bukvalno mesec-dva dana im se niko nije javljao. Oni su i dalje ostavljeni na tu odre\u0111enu samoorganizovanost i me\u0111usobnu solidarnost dug vremenski period. Bilo je poku\u0161aja da se naprave radne grupe koje je trebalo da uti\u010du na \u0161kolske programe i zaista je ne\u0161to tako formalno ra\u0111eno, ali su\u0161tinski se ne mogu videti nikakvi efekti.<\/p>\n\n\n\n

Pitanje empatije – ta re\u010d je dosta puta pominjana, ali gotovo da nije bilo nijedne aktivnosti koja bi bila prakti\u010dno demonstriranje empatije u\u010denicima. Teoretski govoriti o empatiji, to nema sa sobom nikakvu veliku korist. Jako je va\u017eno da i nastavnici iz \u0161kolske uprave praktikuju empatiju na najelementarniji na\u010din i da se empatija u\u010di kao obrazovni vaspitni proces koji se mora o\u010duvavati i praktikovati. Mislim da je propusta jako puno, jako dugo ovde traju istra\u017eni postupci. Istra\u017eni organi gotovo da ne komuniciraju sa porodicama \u017ertava, onda naravno u takvim situacijama se jako lako \u0161ire dezinformacije ili poluinformacije. One imaju plodno tlo i za razne teorije zavera. Nekada se to radi nesvesno, ali nekada i svesno kako bi se anesteziralo dru\u0161tvo. Dva zlo\u010dina koja su se dogodila predstavljala su veoma opasnu situaciju za vladu, vlast i bilo je potrebno sna\u017eno kontrolisati tu situaciju.<\/p>\n\n\n\n

Tog tre\u0107eg maja se dogodilo nekoliko konferencija za \u0161tampu i izjava koje su bile velika gre\u0161ka. Mislim tu prvenstveno na pokazivanje spiska \u0111aka koja je ubica planirao da ubije. Neke od njih je ubio, a neke nije. Distribucija tog spiska stvorila je novu u\u017easnu situaciju za svu tu decu i jako puno pretnji je stizalo, zatim pri\u010de o porodici ubice. Te po\u010dinjene gre\u0161ke su se u nekim narednim danima i nedeljama morale tretirati sa velikom kontrolom \u0161tete. Onda naravno kad imate takve situacije, nemate sistemski pristup, razmi\u0161ljanje i akcione planove, organizovanje, tako da se sve svelo na privatnu inicijativu roditelja i privatnu inicijativu razli\u010ditih udru\u017eenja ili odre\u0111enih pojedinaca, tako da je to ono \u0161to smo imali kao sadr\u017eaj vezan za podr\u0161ku porodicama i roditeljima i \u0111acima.<\/p>\n\n\n\n

Vrlo brzo, po\u0161to je dru\u0161tvo duboko polarizovano, depolarizacije su se preselile i tamo gde nikada nisu smele da budu i to u samu u \u0161kolu ili izme\u0111u roditelja dece koja su pre\u017eivela i roditelja dece koje su ubijena. Jednostavno je razlika u tom nekom pristupu \u2013 \u0161ta \u0107e biti sa \u0161kolom, da li \u0107e, u okviru \u0161kole u ovom delu u kojem se dogodio zlo\u010din, on ostati i dalje zatvoren jer zaista bi bilo skaradno da deca tr\u010de u tim mestima gde su njihovi devet drugara i \u010duvar izgubili \u017eivote. Lo\u0161e situacije za nastavu u kojoj se na\u0161la \u0161kola bez ovog jednog dela koji je sada zatvoren. Dakle, umesto da dr\u017eava re\u0161ava to, odnosno da to re\u0161avaju institucije na na\u010din na koji bi omogu\u0107ili, ostvarili najbolje mogu\u0107e uslove za obrazovanje dece koja su pre\u017eivela i koji se i dalje \u0161koluju, ali i najbolje mogu\u0107e uslove za podr\u0161ku roditeljima ubijene dece, ranjenima i tako dalje, umesto svega toga, to je prepu\u0161teno upravo stihijski, tako da proizvodi nove potpuno nepotrebne tenzije. \u010citavih ovih godinu dana toga je bilo jako puno i predstavljalo je dodatnu traumatizaciju.<\/p>\n\n\n\n

Nije bilo onoga \u0161to je veoma va\u017eno u ovakvim situacijama, tog pozitivnog pristupa memorijalizaciji i obele\u017eavanju \u017eivota onih bez koji smo ostali. Dobijao se utisak da su mnogo va\u017enije ubice, njihove biografije i poluistine vezane za to \u0161ta su oni radili svakoga dana, \u0161to se pretvaralo i donosilo jedan efekat maltene njihove glorifikacije, dok se za decu i mlade koji su pobijeni, nastradali i ranjeni gotovo nije ni znalo do nekog trenutka pet-\u0161est meseci kasnije, kada smo uspeli na neki na\u010din da nametnemo tu pri\u010du na jedan pozitivan na\u010din i da upoznamo javnost u Srbiji sa veoma te\u0161kim polo\u017eajem ranjenih, posebno u Malom Ora\u0161ju i Duboni, gde postoji \u010ditav niz problema – i taj pristup zdravstvenom sistemu ali i pristup socijalnom sistemu i podr\u0161ci koje nije bilo, a postoje i vrlo siroma\u0161ne porodice, i u svakom slu\u010daju tro\u0161kovi le\u010denja su veoma, veoma veliki bez obzira \u0161to je navodno besplatno zdravstvo. Znate i sami da se veoma te\u0161ko dolazi do odre\u0111enih lekova,  skupi su, kao i pomo\u0107na sredstva i tako dalje. Tako da gotovo sve gde se moglo proma\u0161iti, proma\u0161ilo se. I evo sada, na ovu godi\u0161njicu, mislim da je dosta va\u017eno podvu\u0107i nekako crtu, sve to priznati i u\u010diniti da ovo obele\u017eavanje godi\u0161njice, koje proti\u010de na jedan dostojanstven na\u010din, bude nekakav novi po\u010detak u kojem \u0107e se ove gre\u0161ke ispravljati, prvenstveno u ovoj podr\u0161ci o kojoj sam sada govorio o svim \u017ertvama.<\/p>\n\n\n\n

I mediji su odigrali svoju ulogu u celom slu\u010daju. „Ulovi neke roditelje“ je poruka jednog od urednika novinara na terenu, pi\u0161ete u svom tekstu na portalu javniservis.net. Prosto neverovatno, stra\u0161no uredni\u010dko uputstvo li\u0161eno svakog profesionalnog uzusa. Kako vi komentari\u0161ete da je do\u0161lo do takvog sni\u017eavanja novinarske profesije i to u celom regionu? Dakle, bitan je klik i od tragedije se pravi profit. \u0160ta se mo\u017ee uraditi na tom pitanju?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Zastra\u0161uju\u0107 je bio jedan trenutak nekih mesec dana posle ubistva kad sam razgovarao sa roditeljima nastradale dece, kada sam pitao kakva pomo\u0107 im je potrebna, onda mi je otac rekao „Ni\u0161ta mi ne treba. Jedino \u0161to me mu\u010di i ne znam \u0161ta da radim s tim, poku\u0161avao sam, ali mi ne uspeva, bio bih ve\u010dno zahvalan ako biste uspeli da se sa jednog portala uklone fotografije sa sahrane dece koja su ubijena.\u201c Njegove dece i fotografije otvorenih kov\u010dega. Za mene je to bilo zastra\u0161uju\u0107e saznanje da to postoji, da je neko postavio. Posle raznih komunikacija, uspeo sam da u\u010dinim da se to skloni. Ta patologija i ta jedna morbidnost, jedna nekrofilija, postoji kao sastavni deo novinarstva koje ra\u010duna na neke velike profite, ali i na neke politi\u010dke uticaje, na kontrolu u dru\u0161tvu i tako dalje. I ja sam je uo\u010dio sna\u017eno, i u tim devedesetim godinama, kad je bilo puno ratova i puno zlo\u010dina na ovim prostorima, a sada se to pretvorilo, sa naravno razvojem tehnologije, u odre\u0111enu vrstu, jednostavno, biznis modela. Svaka nesre\u0107a se do\u010dekuje, \u010dini mi se, \u010dak sa rado\u0161\u0107u po redakcijama i \u0161to du\u017ee nesre\u0107a traje, to je onda nekako profitabilnije, i za mene je to potpuno zastra\u0161uju\u0107e. To je jednostavno usa\u0111eno kao model pona\u0161anja medija i transformacije u medijima poslednjih ne znam vi\u0161e koliko godina.<\/p>\n\n\n\n

Miljenko Jergovi\u0107 je pisao tekst upravo o tome koliko je protekla dva meseca slu\u010daj male dvogodi\u0161nje Danke Ili\u0107 iz okoline Bora, koja je nestala, bio sve vreme na naslovnim stranicama medija i posebno portala. Pratile su se sve informacije, ali i sve dezinformacije kojih je bilo jako puno. Ceo taj doga\u0111aj i njegovo pra\u0107enje su sru\u0161ili barijere izme\u0111u Srbije i Hrvatske, koje su bile dosta velike. Prisustvo ove teme je bilo u neverovatnim koli\u010dinama koje ne opravdava nikakav javni interes. Potpuno je jasno da je u pitanju samo profit. U ovom slu\u010daju mediji su, prva dva meseca, formirali javno mnjenje najvi\u0161e oko negativaca u ovoj pri\u010di i to isto tako sa najrazli\u010ditijim pri\u010dama, vrlo \u010desto sumnjivog porekla. Ali ono \u0161to je jako va\u017eno ista\u0107i ovde je  da su institucije tako\u0111e pokazale veliko sau\u010de\u0161\u0107e medijima u ovim slu\u010dajevima daju\u0107i informacije ili ostavljaju\u0107i prostor za \u0161pekulacije i tako dalje. Tako da je to jedna simbioza  vlasti, institucija i tabloida, koji su produ\u017eena ruka vlasti. Onda tu dolazi naravno, i ako stigne, taj neki ve\u0107i profit, ve\u0107i prihod od klikova i od tira\u017ea, onda je tim bolje. Tako da je to nekako nere\u0161iva situacija, ta spirala propasti medija, eti\u010dnosti u medijima, smanjenje broja profesionalnih novinara koji su i potpla\u0107eni i koji su prenatrpani poslom i evakuacija iz novinarstva u neke druge profesije koje ne ubijaju.<\/p>\n\n\n\n

Danas je moja koleginica, Tamara Skroza, napisala tekst pesme koji smo objavili na javnom servisu, \u201e I novinare ubijaju, zar ne?\u201c. Ona se nadovezala na pri\u010du da jeste, ubijali su ovde i Slavka \u0106uruviju, Milana Panti\u0107a i Dade Vujasinovi\u0107 iz oru\u017eja, ali novinare ubijaju i na drugi na\u010din, upravo u\u017easavaju\u0107im pritiscima kojima su izlo\u017eeni na ovim prostorima jako dugo i svim ovim negativnim efektima, promena u medijskim politikama i u medijima. Tako da novinari umiru mnogo ranije nego \u0161to je \u017eivotni vek ljudi uop\u0161te, i pla\u0107aju cenu upravo ovih transformacija koje su mnogima nedopustive i protiv kojih se bore. Na\u017ealost, kao \u0161to sam rekao, ni\u0161ta se nije nau\u010dilo ovih godinu dana, ista matrica se koristila i u slu\u010daju male Danke koja je nestala i to se tako vrti, dakle, ne samo u Srbiji nego u \u010ditavom regionu. Mislim da je jako va\u017eno da su osve\u0161\u0107eni i novinari, ali i pripadnici dru\u0161tva koja imaju svesti o tome koliko ovaj sunovrat medija mo\u017ee ostaviti posledice.<\/p>\n\n\n\n

Jako je va\u017eno da naprave \u0161to je mogu\u0107e vi\u0161e na formiranju medija i medijskih inicijativa koje bi se usprotivile ovakvim matricama. Ja sam malo uspeo sa ovim tekstovima o porodicama i deci nastradaloj i o ranjenima, da napravim taj nekakav balans. Znao sam da \u0107e insistirati svi da prenose te tekstove; ja sam stavio tu ogradu da uvek moraju pitati. Mogu slobodno da koriste, ali se uvek mora pitati i onda sam u toj komunikaciji govorio uslove pod kojima je jedino mogu\u0107e koristiti te tekstove i prenositi, a oni se ti\u010du upravo toga da ne smeju sad biti stavljani u kontekst ovih bizarnih informacija, kako se ne bi trivijalizovali sadr\u017eaji, ne smeju se stavljati slike ubica koja se veoma \u010desto koriste kao navlaka za \u010ditaoce i tako dalje. Tu je bilo je raznih otpora, ali je bilo i nekakvih pomaka. Kasnije sam dobijao pozive od koleginica i kolega naro\u010dito mladih, gde god da rade i u tabloidima, kada su se suo\u010davali sa drugim sli\u010dnim situacijama, pa su me zvali da pitaju kako da pi\u0161u i kako da reaguju, \u0161to je ovako nekakav mali pomak i mala pobeda u ovom slu\u010daju.<\/p>\n\n\n\n

Hvala Vam puno na tome, pratimo javniservis.net, izuzetni su tekstovi i zaista ne\u0161to \u0161to nam svima u ovom trenutku treba. I hvala Vam \u0161to ste pomenuli tekst Tamare Skroze  \u201eI novinare ubijaju, zar ne?\u201c. Izuzetan tekst koji apsolutno preporu\u010dujemo. I za kraj, u nedelju je veliki hri\u0161\u0107anski praznik, pravoslavni Uskrs, u Srbiji se masovno i slavi i po\u0161tuje. Imamo li nadu da \u0107e biti bolje?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Bi\u0107e bolje onoliko koliko sami budemo u\u010dinili da bude bolje, i ja se nadam u tu individualnu \u017eelju svakoga od nas da nam bude bolje. Da prvo prepoznamo to u nama samima i u na\u0161oj okolini. I ako bismo to \u010dinili prema na\u0161ima bli\u017enjima, a da nam bude bolje, siguran sam da bi to zna\u010dilo i za celo dru\u0161tvo. \u010cesto govorim upravo o tih deset Bo\u017eijih zapovesti, \u010desto poredim sa kodeksom novinara, sa Hipokratovom zakletvom, ima dosta tu pro\u017eimanja, i kada bi se po\u0161tovale poruke i postulati onako kako su zami\u0161ljeni, mislim da bi to bio jako va\u017ean iskorak. Na\u017ealost, veoma \u010desto se pod krinkom i vere i religije \u010dine najmonstruoznije stvari, kao da dobijamo nekakvu novu religioznost, koja je veoma \u010desto novokomponovana, kao \u0161to su novokomponovane i druge sfere dru\u0161tva. Veliki sam i skeptik, ali u isto vreme \u010dinim maksimum da se suprotstavi tim trendovima. To je ono \u0161to jedino mo\u017eemo da ka\u017eemo i da radimo, a da budemo sigurni da \u0107emo bar nekakav mali pomak napraviti.<\/p>\n\n\n\n

Razgovarala: Biljana \u017diki\u0107<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Objavljeno u emisiji Kontrola leta na Radiju \u0160tudent 4.5.2024<\/a><\/p>\n\n\n\n

Naslovna ilustracija:<\/strong> Na poziv Multidisciplinarnog tima, koji je organizovao „Bu\u0111enje“ <\/strong>– program obele\u017eavanja prve godi\u0161njice masovnog ubistva u O\u0160 „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu,  odazvalo se 30 ilustratora<\/strong>. Njihovi animirani crte\u017ei ptica deo su video-kola\u017ea se\u0107anja na \u017ertve – Bojanu, Anu, Katarinu, Maru, Emu, Sofiju, Andriju, Adrianu, Angelinu i Dragana<\/strong>. Preuzeto sa Facebook profila Jasminke Petrovi\u0107<\/strong>.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Intervju sa Veranom Mati\u0107em, glavnim urednikom portala www.javniservis.net <\/p>\n","protected":false},"author":10,"featured_media":12044,"comment_status":"closed","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_editorskit_title_hidden":false,"_editorskit_reading_time":0,"_editorskit_is_block_options_detached":false,"_editorskit_block_options_position":"{}","footnotes":""},"categories":[5,58],"tags":[],"class_list":["post-12043","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-interview","category-news"],"translation":{"provider":"WPGlobus","version":"3.0.2","language":"sr","enabled_languages":["sl","sr","en"],"languages":{"sl":{"title":true,"content":true,"excerpt":true},"sr":{"title":false,"content":false,"excerpt":false},"en":{"title":false,"content":false,"excerpt":false}}},"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/12043","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/users\/10"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=12043"}],"version-history":[{"count":7,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/12043\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":12385,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/12043\/revisions\/12385"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media\/12044"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=12043"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=12043"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=12043"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}