Rakov kanon

Darinka Simić Mitrović rođena je 1937. godine u Beogradu u kojem je stekla klasično i muzičko obrazovanje. Po završetku sudija radila je kao profesor klavira u Srednjoj muzičkoj školi «Josip Slavenski», da bi se potom potpuno posvetila radiju kao mediju. Bila je Glavni urednik muzičkog programa Radio Beograda, direktor Muzičke produkcije RTS i pokretač i urednik muzičkog programa «Stereorama» na kom poslu je ostala do odlaska u penziju 1992. godine.

Autorka je obimne monografije «Da capo all’ infinito» (nagrada za najbolje godišnje ostvarenje 1987), knjige «Sentimentalna povest srpskog pozorišta» («Zvonik» 2004.) kao i više dramskih tekstova, objavljivanih na radiju ili izvodjenih na raznim scenama. Televizijsku seriju «Sara» na anonimnom konkursu 2006. otkupila je RTS. Objavila je i autobiografski roman «Krpice» (biblioteka «Lj.R.Djenić» 2007.) Autor je velikog broja tekstova za radio i televizijske emisije i časopise.

Bavila se režijom, kako tokom rada u Radio Beogradu, tako i u penziji, kao umetnički rukovodilac Dečjeg dramskog studija «Zlatiborski bistričak» na Zlatiboru, na kojem provodi svoje penzionerske dane.

Drama «Rakov kanon» nastala je u danima najteže krize u Srbiji 1993. pod tadašnjim nazivom «U ime oca i sina». Iduće godine na anonimnom konkursu Udruženja dramskih pisaca Srbije preporučena je pozorištima za otkup. Njena sumorna tematika o propadanju jedne građanske porodice aktuelna je i danas. Sa novim naslovom «Rakov kanon» (muzički izraz za kretanje unatrag), stavljena je na repertoar «Zlatiborskog bistrička» 2005. i, posle premijere u Užicu, sa velikim uspehom izvodjena na turneji u Ljubljani, Trstu i u Bitef teatru u Beogradu.

 

Lica:

Majka- lucprda, neumorni borac za pravo na snove

Otac– običan čovek, umoran, malerozan i ponižen

Sin- nesuđeni virtuoz krupnih planova, neizlečivo len

Kći– mlada po godinama, ali ima doktorat iz poroka opšte prakse

Deda kome je sve jasno, ali njegovo je prošlo

Ujak– kome nije jasno kako neko može da se bavi bilo čime što ne donosi pare

Gazdarica– različite inkarnacije jednog istog zla

Dada stara služavka iz „boljih dana“, lovac na horor

Žene– koje gledaju svoja posla (i koje nikada nisu čule za grčku tragediju, niti za ulogu hora u njoj)

ostali…

Događa se verovatno na nekom drugom mestu, a možda i ovde.

 

P r v a   s l i k a

Prazna soba bez ikakvog nameštaja. Jedan naslikan dvokrilni prozor bez zavesa sugeriše skromnu i dosta zapuštenu zgradu. U sobu lepršajući i pevušeći ulazi Majka, sa uramljenom „mrtvom prirodom“ u rukama, u potrazi za nekim zaostalim ekserom u zidu. Našavši ga, kači sliku i zadovoljno je posmatra.

Ulaze Otac i Sin, tegleći ofucan i izgreban dvokrilni braon orman i spuštaju ga nasred sobe.

Otac: Aman, ženo, šta si se zagledala u tu sliku? Reci, bolje, gde da stavimo ovaj orman.

Majka: Da, dragi… Baš sam razmišljala kako bi najlepše stajao u onom uglu. (Sinu) Hajde, dušo mamina, prihvati tu s leva, a ja ću da pomognem tati…

Sin: Ako ova »duša mamina« bude dovukla još samo jednu ovakvu skalameriju uz stepenice, slobodno zaboravite na moje sviranje. Uh, pogledajte ovaj žulj!

Majka: Znam, znam… Violina traži ne samo suptilnu dušu već i svilene ruke. Evo, ja ću da podignem, a ti samo pridržavaj.

Otac: Ama, pusti, ženo! Sam ću, ako treba, da ga odguram, samo da mi ovaj ne nabija na nos kako zbog nas ne može da vežba tu svoju violinu.

Sin: E, baš bih voleo da vidim toga ko bi mogao da uradi nešto u bilo kom poslu, a da se seli svakih mesec dana!

Otac: Kao da se mi selimo što volimo. Nije ni čudo što niko neće da nas trpi duže ovakve!

Sin: Ali je čudo što neko u tvojim godinama još nema svoj stan. Sve moje kolege imaju svoje sobe, a neki, boga mi, i garsonjere. Da živim tako, diplomirao bih još pre pet godina i već bi se itekako znalo za mene.

Otac: E, moj sine, kada si mene čuo da toliko kukam, iako sam se rodio u očevoj vili sa baštom, a sada se ovako potucam? Kad neko nema sreće, tako to ide, pa šta ćeš!

Majka: A gde je dedica?

Sin: Čuva dole stvari.

Otac: Hajde, brzo da unesemo i ostalo šta treba, da tata još ne dobije i zapaljenje pluća.

Majka: Polako s tim ormanom. Pazite na parket. Ne smemo da ga izgrebemo. Poslednji otkaz smo i dobili zbog parketa.

Otac: Gde ti vidiš parket? Ako me oči ne varaju, ovo su obične daske.

Majka: Pa dobro, ne budi sitničar. Kad ih ja doteram, izgledaće sasvim kao parket. Biće nam lepo ovde, videćete.

Sin: A gde je «mamin cvetak«, ako smem da pitam? Mogla bi i ona nešto da pomogne.

Majka: U školi.

Sin: U subotu?

Majka: Ima radnu subotu.

Otac: Stvarno, ženo, te njene radne subote su nešto mnogo učestale.

Sin: Cura ima i «radne nedelje«, naročito kada ovde ima nešto da se radi.

Majka: Taaako!… Orman je taman kako treba. A sada unesite dedicu, danas nesto duva, mogao bi da se prehladi. Naše stvari neće niko dirati. Nisu svi ljudi lopovi.

Sin: Mnogo bi se i ovajdili od njih!

Otac i Sin odlaze. Majka pevušeći zaneto posmatra orman i sliku, a zatim vadi iz džepova srca od crvenog samolepivog papira i lepi ih na stranice ormana. Otac i sin se vraćaju, tegleći Dedu sa sve foteljom.

Deda: Nek vam je srećno, deco!

Sin: I dugovečno. Bar mesec dana.

Majka: Videćete da će ovog puta biti sve kako treba. Imam osećaj da smo najzad našli svoje gnezdašce. Spustite dedicu ovde, dalje od prozora, da mu ne duva. Ja ću mu spremiti jedan sokić, a kad sve unesete skuvaću nam svima kaficu.

Sin: Baš me interesuje od čega ćeš da mu spremiš »sokić« kad su sve kutije sa namirnicama još dole.

Majka: Pa…. ne mari. Vi ćete ih uskoro doneti, a ja ću dotle dati dedici da proba ovdašnju vodicu. Prosto je fantastična! Kao izvorska.

Otac: I ti bre, ženo, pričaš svašta! Kao da je ovde neki drugi, poseban vodovod.

Majka: A ti samo probaj!…

Sin: Ćale, ja sam ti već dosta pomogao. Idem još po stolice, a za one kutije i ostalo nadji nekog drugog ili ubacuj sam. Ja žurim da se nadjem sa nekim. Čovek ima veze u koncertnoj agenciji

Majka: Divno! Znači, ima izgleda da dobiješ koncert?

Otac: Ma kakav koncert! Kad je zadnji put uzeo violinu u ruke?

Sin: Uzeću je još danas.

Majka: Razume se da hoćeš. Kada je neko talentovan kao ti, sve može da postigne.

Otac: Ja bih više voleo kada bi postigao da stekne diplomu.

Sin: Ih, vrlo važno za diplomu! To može da stekne svaka budala.

Otac: Pa kad može svaka budala, diplomiraj i ti.

Deda: Deco, je l’ mi se to čini, ili je napolju granulo sunce?

Majka: Ne, nego je sunce upravo stiglo u naš dom.

Ulazi Kći, preterano našminkana za svojih 13/14 godina, u cipelama na štiklice i tašnicom prebačenom preko ramena.

Majka: Dobrodošla, zlato, u naš novi stan! Jesi li umorna?

Kći: Još pitaš? Jedva sam našla ovu bestragiju. Ko je bio majstor da odabere ovo »ljupko gnezdašce«?

Otac: Ne zanovetaj! Nego, nešto ti ne vidim knjige?

Kći: Kakve knjige?… A, školske. Ostavila sam ih kod drugarice da ih ne vučem sa sobom dok tražim ovu adresu.

Otac: E, sad kad si je našla, hajde dole da uneseš bar svoje stvari.

Sin: Idemo još jednu turu, pa da bežim. Već kasnim. Zbog vaše priče karijeru stavljam na kocku.

Otac i Sin odlaze

 

Kći: O kakvoj to karijeri ovaj priča?

Majka: Divnoj! Uskoro će imati koncert.

Kći: On?!… Daj mi kintu pa da ti nešto kažem.

Majka: Šta?

Kći: Nešto o tvom ljubljenom sinu.

Majka: Neću da čujem ništa ružno o bilo kom članu naše porodice. Znaš, dušo, da to ne podnosim.

Kći: Dobro, onda mi daj soma da ti ne kažem. Treba mi lova.

Majka: Koliki je taj… somić?

Kći: Hoćeš da kažeš – to somče? Ajd’ neka bude… banka.

Majka: Banka…. šta?

Kći: Pa nije valjda Narodna banka! Obična. Deset evra.

Majka: O, bože!… Toliko nemam sigurno.

Pretura po džepovima

Imala sam tu neki dinar… ali sada ne vidim… mora biti… Dekice, imate li vi možda jednu bančicu za našu devojčicu? Vratiću vam.

Deda: Imam. Šta ćeš da mi vraćaš! A ti, dodji dedi.

Vadi novac iz starinskog šlajpika, pruža ga unuci i obraća joj se tiše:

Evo ti, ali nemoj tako s majkom. Nije lepo!

Majka odlazi u kuhinju

 

Kći: Šta nije lepo!? Ćaleta i onako zeza ko stigne, onaj, kao »juri karijeru«, a ustvari juri matorke za pare; a što se keve tiče, mogao si sina i nekom pametnijom da oženiš. Vidi ova blesava srca što je izlepila po ormanu. Naskroz je otkačena.

Deda: Nemoj, pile dedino! Dobra je ona, dobra… Majka ti je.

Majka se vraća sa čašom vode u ruci

Majka: Evo, dekice, probajte malo ove vodice. Priznaćete da je ukusna.

Deda: Neka, ćero, nisam žedan.

Majka: Ali, samo jedan gutljačić, molim vas!

Deda: Dobro, evo… Baš je fina. ‘Ladna…

Majka: Kažem vam ja.

Odlazi sa čašom. Ulazi Sin, noseći u svakoj ruci po dve drvene stolice.

Sin: Uh!… Šta ti, šmizlo, još čekaš ovde? Smesta da si sišla da pomogneš ocu! Ja sad moram da idem.

Kći: Jel’ ? Pljuni stotku da ne kažem kevi kuda moraš da ideš!

Sin: Marš tamo! Briši dole dok te nisam ošajdario.

Kći: Jel’ da brišem? E, pa odoh ja.

Sin: Ej, čekaj!…

Otrči za njom, vraća se.

 

Deda: Ne valja ti pos’o, sinko. Ni ja nisam bio svetac. Jurio sam za ženama, ali su bile mlade i ja sam njima plaćao, kao što je red, a ne one meni.

Majka se vraća u sobu. Sin znacima ućutkuje Dedu.

 

Sin:  E, sad stvarno moram da idem. Ćao! (odlazi)

Majka: Dovidjenja, dušo. I mnogo sreće!….Stigle su i stolice!…

Divno! Sada mogu da se popnem i okačim luster. Odmah će sve da izgleda lepše.

Vadi iz ormana pletenu korpu za hleb kroz koju su protnuta tri konopca na gornjem kraju vezana u čvor. Penje se na stolicu i pokušava da to okači. Ne može da dohvati.

 

Deda: Neka to, snajka! Sačekaj da dodje neko od muških. Možeš da padneš.

Ulazi Otac, tegleći drveni sto.

 

Otac: Pobogu, ženo, sidji sa te stolice i pomozi mi da unesem ovo!

Majka: Jao, nisi valjda sam nosio uz stepenice toliki astal?! Evo mene, već silazim! Tu ćemo ga, na sredinu… Još samo da poredjam stolice… To je sad već prava soba.

Otac se umorno sručuje u jednu od stolica i naslanja na sto.

 

Otac: Ja više ne mogu! A ona žgeba je opet negde zbrisala! Još mi uze sto dinara da kupi dedi cigare. Ko zna kada će da ih donese!

Majka: Dedi cigare?

Upitno gleda u Dedu

 

Deda: Ja… da… Nek mi se nadje. Nije hitno.

Otac: Banka ovde, stotka ovde, ja ne znam više kako ćemo!

Deda: E, sine! Ne kaže džabe narod: «Dve selidbe – jedna paljevina!« Ali neka ste mi vi svi živi i zdravi! Jel’ tako, snajka?

Majka: Tako je. I vi sa nama, dekice. A sada ćemo sokić, pa kaficu.

Otac: Vraga, kada su sve kutije još dole!

Majka: Sad ću ja da ih donesem. Ti si se dosta mučio. Kutije nisu teške. Ja ću polako, jednu po jednu. Bar ću odmah sve da rasporedjujem na svoje mesto.

Otac: Ma, ne možeš ti.

Majka: Mogu. Sedi, kad ti kažem. Znaš da je ovo bilo previše za tvoju kičmu. Evo mene časkom. Leeeeetim!…

Odlazi

Deda:E, jadna snajka! Zaslužila je bolji život, sirota.

Otac: Hoćeš da kažeš i boljeg muža.

Deda: Nemoj tako, sinko! Nisi ti kriv što sve ovako ide.

Otac: Više ni sam ne znam, jesam li kriv. Dok su delili stanove, petnaest godina sam bio prvi na listi i uvek me u poslednjem trenutku istisnuo neki padobranac. I taman kad izglasaše da najzad i ja dobijem stan – eto novog zakona! Nema stambenih lista, nema društvenih stanova, neka kupi ko može! A ja ću da ga kupim na kukovo leto!

Deda: Eh, lepo sam ja govorio da kupimo nešto, kada sam dobio onu odštetu za moju kuću.

Otac: Šta da kupimo? Šupu – tri sa tri? Bar su deca jednom u životu videla more.

Deda: Pa dobro, ostavi i njima da nešto i sami stvore.

Otac: I njima? A šta sam to pa ja stvorio?

Deda:Pa… Stvorio si njih.

Otac: E, jesu mi neka remek- dela!

Deda: Ne greši dušu. Deca su božji blagoslov.

Ulazi Majka sa velikom kartonskom kutijom u naručju.

Majka: Leeeeetim! Evo prve kutijice. U njoj su sve moje dragocenosti. Tu su mi čaršavčići, vaznice, pepeljarice, knjižice. Jedva čekam da sve rasporedim.

Otac: Pusti to sad. Sutra ćeš.

Majka: A, nikako! Večeras naše gnezdašce mora da blista u punom sjaju. Još samo da donesem dve kutije.

Otac: Odmori se malo, pa ćemo zajedno.

Majka:  Nisam umorna. Odoh po kutiju sa cipelicama.

Ponovo odlazi

Otac: »Cipelice«, »kutijice«, »vaznice«… Već mi od svega toga postaje muka!

Deda: E, moj sine, ko zna od čega je sve njoj muka, ali niti je ko pita, nit’ se ona žali. Ptičica božja!

Otac: Sto puta sam se pitao na koga je postala ovakva. Svi su njeni arambaše, a tek onaj hohštapler od brata!… Najbednije se osećam kad moram od njega da tražim pomoć, a to mi, izgleda, opet ne gine.

Deda: Šta možeš, sine, koga je moliti nije ga karati.

Ponovo ulazi Majka sa kutijom, nešto umornija.

Majka: Letiiim! Evo cipelica. Komšija ispod nas, baš je zlatan, video me maločas da nosim, pa ovu kutiju doneo do svog sprata. Kaže: »Kad već idem…« Ima divnih ljudi. A sad još samo stvarčice za moju kujnicu.

Opet odlazi

 

Otac: E, ize’š ovakav život! Nisam u stanju ni nosača da platim, žena mi tegli kao marva, a moja kičma puca od bolova

Deda: Ne kuni život. Ne valja se. Imaš decu.

Otac: Pa gde su, kada ih imam. Onaj se, k’o bajagi sprema za velikog umetnika, a poslednji put sam ga čuo da gudi kada je pravio žurku. A ona mala prefakuta daj bože da završi osmogodišnju školu!

Deda: Završiće… Nego, treba malo više da povedeš računa o njoj. Mlado žensko je lako kvarljiva roba.

Otac: Ne vredi. Sve sam probao. Sve nas vrti kako hoće.

Ulazi Majka sa trećom kutijom, vidno zadihana.

 

Majka: Le..uh..etim! Stigla je i moja kujnica. Sad će biti sokić i kafica.

Izgubivši poslednju snagu spušta kutiju kraj samog izlaza za kuhinju.

Deda: Polako, snajka! Ne žuri toliko. Kafa traži da se pije na tenane. Što se duže čeka, to je sladja.

Majka: Nego šta! Biće to svečana kafa – prva u novom stanu. Ali, pre toga, hajde mužiću, za sreću, da otpevamo onu našu pesmu.

Otac: Ma idi, bre, ženo! Zar ti je sad do pesme? Bolje sedi pa se omori.

Majka: Nema lepšeg odmora od pesme. Zar nije tako, dedice? Hajdemo svi troje.

Počinje da peva, dirigujući

»Ti’o noći, moje zlato spava.

Za glavom joj od bisera grana.

Majka animira Dedu koji se nevoljko pridružuje:

A na grani ko da nešto bruji,

tu su pali sićani slavuji.

A na grani ko da nešto bruji,

tu su pali sićani slavuji.

 

Majka očajnički animira i oca; on odmahuje rukom, a ona mu skoci u krilo i ne odustaje; najzad i on popusta i pridruzuje se pevanju:

Žice predu od svilena glasa.

Otkali joj duvak do pojasa

Pokrili joj i lice i grudi

da se moje zlato ne probudi.

Pokrili joj….«

Zastaju iznenadjeno, jer u sobu upada uparadjena brkata žena

 

Gazdarica: Kakva je to dreka i zašto su ova vrata otključana?

Majka: Slavimo useljenje. A ko ste vi?

Gazdarica:  Ko sam ja? Pa, ako vam to nije jasno, ja sam vlasnica ovog stana.

Ugleda Dedu

A šta ovaj čiča ovde traži?

Otac: To je moj otac, naš deda. Kako vi to…

Gazdarica:  Kakav deda? Kakav otac? Ni o kakvom dedi nije bilo reči. Rečeno mi je – bračni par sa dvoje dece. I to je previše i ja sam budala što sam pristala da izdam ovakav stan čitavom čoporu.

Otac: Nemojte tako, gospodjo. Moj otac je star i gotovo vezan za stolicu. Kakvu štetu može on da nanese stanu?

Gazdarica:  Ne znam. Nisam ja socijalna ustanova. Zašto ga ne vodite u dom? Neću da mi ovde troši vodu.

Otac: Platićemo. Ne brinite.

Gazdarica:  Nego šta, nego ćete da platite! I to duplo. Znam ja koliko ti stari troše vodu. Treba ih svaki čas prati. Ili duplo, lil – napolje!

Majka: Ali, gospodjo, molim vas, sedite. Baš je divno što ste došli u ovom trenutku. Ja se upravo spremam da skuvam kaficu, a biće i sokić. Pridružite nam se, molim vas. Danas je naš srećan dan.

Gazdarica:  Nemam ja vremena da sedim ni da pijem kafu. Došla sam samo da vidim šta se radi od mog stana.

Ugleda sliku na zidu i razrogači oči:

Štaaa!?… Jesam li rekla da nema bušenja zidova?!

Majka: (prestrašeno)  Kakvog bušenja? Nismo ništa bušili.

Gazdarica:  Otkuda onda ona mazaflarija na zidu?

Majka: Ali taj ekser je tu stajao. Nisam ja ukucala nikakav ekser.

Gazdarica:  Nije se valjda sam ukucao. Smesta da ste to skinuli i zagipsovali!

Majka: Dobro, skinućemo. Moj ce muž to jos danas da uradi. Slika može da se zakuca i na orman. Biće opet lepo. Popijte sa nama kaficu, molim vas!

Gazdarica:  Pa… može. Ali sladju. A što se tiče našeg ugovora, to ne smatrajte još rešenim. Za ovog dedu ćemo još da vidimo. To je čista prevara. Dokle će ljudi od mene da prave budalu?! Tako je to kad veruješ svakom. A sada da se razumemo. Što se tiče kućnih pravila, dobro zapamtite: Kao prvo – nikakvih kučića ni mačića! Kao drugo – nema gostiju posle devet uveče! Kao treće…

z a m r a č e n j e

 

Glasan smeh iza scene pokriva Gazdaričin govor;

Na osvetljeni proscenijum izlaze dve žene.

Prva žena: (još uvek se smejući) Na koju mislite?.. Na nalorfanu balavicu onih podstanara koji su stanovali kod Brkice?

Druga žena: Stanovali?… Pa zar ne stanuju više?

Prva žena:  Ma, kakvi! Otkazala im je još pre nedelju dana. Nisu sastavili ni dva meseca. Već su se odselili. Zar niste videli onu bruku? Nemam reči! Oni dovezli neke taljige, tovare onu bedu od nameštaja, a Brkica obleće oko njih, preti pesnicom i viče: »Ovo je poštena kuća! Šta ste mislili! Da vas moje oči više ne vide!..«

Druga žena: Ne čudi me, kod Brkice nema labavo! A i ta mala… Molim vas, u tim godinama!… I, šta kažete, Brkica – jen’ dva, tri i – napolje!

Prva žena: Ama, kažem vam – nemam reči! Šta ćete, kada bi čovek bio sentimen-      talan prema svim tim beskućnicima, kuda bi ga to odvelo! Pa ipak, morate priznati da je u celoj stvari ipak najsmešnije to, što je Brkica nekom otkazala iz »moralnih razloga«! Ona!!! Nemam reči! Ne znam da li sam vam pričala o onom sinovcu njenih bivših podstanara?

Druga žena: O kakvom sinovcu? Ništa ne znam…

Prva žena:   Nisam!?… Pa to je priča za bogove! Ne, ne, to prosto morate da čujete. Ne da se Brkica izblamirala, nego n e m a m reči… To znam iz prve ruke, videla je kroz prozor ona frizerka od preko puta.

Druga žena: A i ko bi drugi! Ta vam je mustra i po! Više gleda kroz prozor nego u mušteriju. Ne bih se ni mrtva frizirala kod nje, pa da je jedina na svetu!

Prva žena: Joj, da ste samo videli! I sve mušterije su gledale. Kao na filmu – nemam reči! Cela ulica je brujala o tome. Dakle, taj sinovac, bio jednom sam kod kuće,   kad dolazi Brkica, kao da proveri stan. A uparadila se, onako, znate kako ona vec ume, pa se samo njiše…

Žene odlaze; scena se ponovo osvetljava

Druga slika

Začuje se tresak ormanskih vrata. Naslikan jednokrilni prozor sugerira još lošiju zgradu od prethodne; na vrata ormana je izmedju srca od hartije zakucana i “mrtva priroda”. Sa strane je uguran i jedan krevet na rasklapanje. Deda je u svojoj fotelji; porodica je na okupu.

Kći: Bre, kevo, skidaj ovu sličurinu sa ormanskih vrata! Kad god hoću da uzmem nešto da se namontiram, ona se drma. Posle ćeš da šiziš, ako se tvoja »srećica od sličice« razbije.

Majka: O. Bože, mene lude! Pa ja sam potpuno zaboravila! Pitala sam gazdaricu i ona je rekla da mogu da ukucam i sto eksera, ako hoću. Evo, odmah ću da premestim sliku na zid, kao što i treba.

Otac: Šta će ti sto eksera za tu jednu sliku koju imaš!

Majka: Jednu, ali vrednu.

Sin: (Izležavajući se na krevetu) Nešto se ne sećam da sam imao prilike da čujem za dotičnog autora.

Majka: Nemoj tako, dušo! Moj otac je ovu sliku dobio prilikom odlaska u penziju, a on je u svom preduzeću bio veoma cenjen i ne bi mu poklanjali bilo šta.

Sin: Veoma cenjen – kao magacioner. Doduše, to je bilo vreme vladavine radničke klase, pa su možda magacionerima poklanjali Lubarde, a direktorima kupovali slike kod stakloresca.

Majka: Bilo kako bilo, ali meni se svidja.

Vadi iz ormana čekić i ekser, ukucava i kači sliku na zid

Taaako! Priznajte da je ovako soba kao preporodjena. A za upražnjeno mesto na ormanu već imam nešto spremno. Odmah ćete videti.

Čeprka po ormanu i vadi žuto veliko sunce od samolepive hartije, sa iscrtanim očima i ustima koje se smeju; lepi ga na orman

Šta kažete?… Osećam se kao na moru.

Sin: Pazi da ne izgoriš od preteranog sunčanja!

Otac: Slušaj ti, ostavi majku na miru! Bolje gledaj sebe šta radiš ili, bolje reći, šta ne radiš! Da nemaš u izgledu još neki propali koncert?

Sin: Dokle ćeš to da mi nabijaš na nos? Ko je kriv što je koncertnoj agenciji skresan budžet u poslednji čas!

Otac: Ja bih na tvom mestu to nazvao «spas u poslednji čas«. Zamisli šta bi bilo da si morao da nastupiš.

Sin: Ne… ne… ljudi, pa ovo je stvarno… Kada će u ovoj kući najzad neko da shvati da sam ja umetnik. Razume te li – u m e t n i k! Shvatite već jednom: sviranje je neprekinuti tok od moždanih ćelija do nerava na vrhovima prstiju. Dovoljna je jedna jedina prepreka na tom putu, samo jedan mali, potisnuti stres i – eto blokade!

Otac: A ja sam mislio da je za uspeh najvažnije vežbanje.

Sin: Ma kakvi! To je za netalentovane štrebere. Pravi umetnik vežba i kad šeta u prirodi, meditira, pa čak i kad spava.

Otac: Od svega toga ti najviše upražnjavaš ovo poslednje.

Sin: I to je razumljivo. Poznato je da je san bežanje od stvarnosti. A koji je moj izbor? Kuda ja sa mojim senzibilitetom da pobegnem odavde?

Kći: (koja je do tada isprobavala različitu garderobu): E, pa sad je stvarno dosta! Vidite li vi, ljudi, šta ja treba da oblačim? Ja ne znam da li iko iz mog društva ide bednije odeven od mene. Šit!!!

Otac: A ti, bolje, promeni društvo. I to iz više razloga.

Kći: Ma, nemoj! Još ćete da mi odredjujete s kim ću da se družim?

Majka: A kuda se to spremaš, sunce mamino?

Kći: Na jedan rodjendan, pa u diskać. Ne mogu u ovim krpama.

Majka: Sačekaj trenutak. Sad će mamica čarobnim štapićem da reši problem.

Odlazi

Kći: Bože, kakav li joj je sad idiotluk pao na pamet?

Otac: (strogo) Je l’ ti to o majci?

Kći: Jok, nego o mojoj pokojnoj babi.

Majka: (ulazeći) Evo, lutko mamina. Pogledaj samo ovu bluzicu i ovu suknjicu. To ja odavno čuvam za svečane prilike. Ali, kuda ja idem? Vidi ove karnerčiće… To je ručni rad. To je naša Dada radila. Božanstveno bi ti stajalo. Ti si već velika, skoro kao ja.

Kći: Jao!!! Kevo, molim te, okani me se s tvojim karnerčićima! Pa ti stvarno misliš da bih ja obukla ovu smejuriju? Dakle, ti definitivno nisi normalna!

Majka: (razočarano) A zašto? Baš je lepo!…

Kći: Ne može lepše biti! Da to natakarim, pa pravo – u muzej.

Začuje se zvonce na ulaznim vratima

 

Majka: Ko li je to? (prestrašeno) Da nije gazdarica?

Kći: Pa šta!

Majka: Kako, pa šta? Ona ne zna za dedicu i tebe. Prijavili smo se samo nas troje. Brzo prenesimo dedu u kuhinju i ti ostani s njim!

Zvonjava se ponavlja nervoznije. Majka i Otac užurbano prenose Dedu (koji je do tada dremao) sa sve foteljom u kuhinju. Deda se budi, a oni ga umiruju. Kci ne mrda.

Majka: (viče)  Eeevo!… Odmah!… Samo mooomenat! (ćerki) Hajde, odmah i ti sa dedom u kujnu.

Kći: Ali da se prvo nešto dogovorimo. Ja još danas moram da kupim leviske.

Majka: Pusti sad to. Skloni se, preklinjem te! Eeeevo!… Dolazim!

Kći mirno seda na stolicu i pravi se da duboko razmišlja; Majka je zgrabi i gura prema kuhinji.

Majka: Dobro, kupićeš farmerke. Odlazi sad!….   Eeevo me! (Odlazi)

Muški glas: (dolazeći iz hodnika) Pa, pobogu, ljudi, šta vam je, što ne otvarate?! Još malo pa da odem.

Majka: Joj, bato, ne pitaj! Prepali smo se da je gazdarica, a ona ne zna da nas ima petoro. A znaš koliko treba da se dedica prebaci u kujnu!

Sin: (koji sve vreme nije mrdao sa kreveta) A još ti više treba da se pogodiš sa svojom bezobraznom ćerkom.

Ujak: Ja stvarno ne razumem dokle vi mislite ovako da tavorite! Gazdarice… Pih!.. Umesto da stanujete u vili i vozite »mečku«.

Otac: Kako to misliš? Samo da pružimo ruku i da uzmemo.

Ujak: Pa, tako otprilike. Danas samo budala može da se pati, kad imaš sto i jedan način da namlatiš pare.

Kći: (dolazeći iz kujne) To im i ja govorim svaki dan, ujkice. (Seda mu u krilo) Kako si, ujkice? (mazi se) Ti si potpuno zaboravio na tvog »zvrčka«… Otkad nam nisi bio!

Sin: Da nisi malo velika da se toliko prenemažeš?

Kći: Ćuti, zavidljivče! Krivo ti je što sam ja uvek bila ujkina ljubimica. Zar ne, ujkice?

Ujak: Pa jesi, nije da nisi.

Kći: Naravno da jesam. A ujka je moja jedina uteha. Da znaš, ujkice, samo kako tvog »zvrčka« sekiraju ovde po ceo dan!

Ujka: Što te sekiraju? Je l’ ne valja sa školom?

Kći: Ma ko šiša školu! Eto, na primer – ti, ujkice. Šta si ti završio, pa šta tebi fali? Da nije tebe, propali bismo načisto. Ti ćeš mene i danas da spaseš nevolje. Zar ne, ujkice, hoćeš?

Ujka: (oprezno) Kakve nevolje?

Kći: Da ne osramotim i tebe i celu porodicu. Ako danas ne kupim leviske i večeras opet obučem neke od mojih dronjaka, otkačiće me i dečko i pajtaši i cela ekipa. Takvi kompleksi u mojim godinama ostavljaju posledice za ceo život.

Otac: Dosta, mala! Ostavi ujku na miru! Kakve leviske! Ja sam, šuro, hteo s tobom da razgovaram o mnogo ozbiljnijim stvarima. U pitanju je kirija. Dugujemo gazdarici već dva meseca i samo čekam kad će da zazvoni i da nam otkaže.

Ujak: Pa što joj ne platiš, zete?

Otac: Od čega da platim, kad mi je cela plata otišla na pokrivanje minusa u banci?

Ujak: A nije ti palo na pamet da otvoriš nekoliko tekućih računa, onda procunjaš po raznim filijalama i gde god im ne radi kompjuter, a to ti je svaka druga, uzmeš istog dana što vise para, kupiš za te pare devize i preprodaš ih skuplje. Onda uplatiš na svoje račune šta si dužan, a razliku strpaš u džep i nakriviš kapu. Na primer.

Otac:  Nisam ti ja za to.

Ujak:Nisi? Ma, nemoj! A ja jesam! Ja sam mogao da obilazim kioske sa kokicama, da nabavljam robu dilerima, da potkupljujem pajkane i da spadam s nogu od jutra do sutra. Ti ćeš da šljakaš od sedam do tri, a onda da digneš sve četiri u vis i da čekaš da ti ja platim kiriju mojim prljavim parama. E, ne može! Dete, koliko koštaju te leviske?

Kći: (kao iz topa) Sto evra!

Otac: (zagrcne se) Šta?!.. Pa to je kirija za mesec dana!

Ujak: E, pa neka je! O kiriji brini sam. A ja ti činim veću uslugu što ti dete učim da zna šta je nivo i na šta treba da puca. Ko navikne da živi na visokoj nozi, to će uvek sebi da obezbedi, a šmrljavko ostaje šmrljav celog veka. Ionako svaki šparadžija nadje trošadžiju. Onda bolje budi trošadžija. (vadi novčanik) Evo ti, zvrčak, sto evra. Za sedamdeset pet kupi leviske, a za dvadest pet što si pokušala da me smuvaš, časti društvo.

Kći: (ljubi ujku u nos i obraze) Hvala ti do neba, jedini moj ujkice! Ćao svima! (Odjuri)

Majka: (snuždeno) Nije trebalo, bato! Ti je učiš na ono što mi nikad nećemo moći da joj pružimo. Bolje da ume da uživa u malim stvarima.

Ujak: I ne treba vi da joj pružate. Ja joj samo pokazujem mamac, a ona će već sama naći način kako da ga dohvati. Od svih vas jedino u njenu pamet verujem.

Otac: Pa, dobro… Izvini što sam ti tražio za kiriju. Moj problem.

Ujak: Ma, čekaj bre! Nisam rekao da ću da vas pustim da izletite na ulicu. Došao sam da pomognem. Ali hoću da se te pare ovoga puta zarade. Ni meni ne pada s neba.

Majka: Kaži, batice. Ja umem svašta da radim. Mogu u nekom preduzeću da kuvam kafice, u restoranu da perem tanjiriće, da čistim kancelarijice… Bilo šta!

Ujak: »Kaficu«…«tanjiriće«… »kancelarijice«… Fuj, bre, sestro, na koga li si se izmetnula!? Sem ako nisi na onog ludog strica što je čezama krenuo za Ameriku?… Ko ti kaže da ti treba da zaradiš? Zašto imaš sina?

Sin: (trgne se)  Mene? Zašto mene?

Ujak: Pa tebe, nego koga! Ti možeš da namlatiš pare.

Sin: Izvini, ujko, ali ja moram da vežbam violinu i ne mogu da se bavim nikakvim drugim poslovima.

Ujak: Pa o tom tvom ćemanetu ti i govorim. Je l’ učiš da ciguličeš već petnaj’s godina?

Sin: Da, ujko, ali to je umetnost koja se usavršava celog života.

Ujak: E, ja ću tebi da kažem šta je umetnost. Umetnost je kada onaj moj Cigo, bez dana muzičke škole, napravi orkestar i svake nedelje na svadbama zaradi vašu kiriju za godinu dana. To je umetnost.

Sin: Pa nećeš, valjda, da ja sviram po svadbama?

Ujak: A što ne bi svirao? Šta bi ti, kao, falilo? Evo u nedelju jedan lovan ženi sina i pitao me za neku dobru muziku. Kao, ‘oće nešto »na nivou«. Eto, ja ću tebe da preporučim.

Sin: Ali ja ne znam da sviram narodnjake.

Ujak: Pih! A šta si učio tolike godine? Uostalom, ko te pita! U početku, dok je još kao »otmeno«, možeš da sviraš šta ‘oćeš. A kad se podnapijaju, ti onako, ‘vataj po sluhu. Samo kreni od jednog do drugog i sviraj na uvce. Ima da ti gudalo nakite zelembaćima. Dosta i za kiriju i uz kiriju.

Majka: Batice, ali pomisli da ga vidi neko od koga zavisi njegova buduća karijera!

Ujak: Trt Milojka! A bili bi očarani da ga vide kako se ovde izležava!

Majka: Ne znam…

Ulazno zvonce se energično oglasi

Majka: Jao, šta ćemo ako je gazdarica?!

Ujak: Pa šta se štrecaš? Deda je još u kujni, a ovde vas je troje.

Majka: Valjda neće poželeti da obidje stan!

Odlazi i vraća se sa Gazdaricom koja je (iako ista glumica) ovoga puta izrazito muškobanjasta, sa cigaretom koja joj visi iz ugla usana.

 

Gazdarica:   Dakle, ja nemam mnogo vremena. I vreme je novac. Šta vi mislite, da ja mogu da dolazim ovamo svake nedelje da jurim svoje sopstvene, krvavo zaradjene pare? K’o da ste mi vi jedini! Ili platite odmah ili se sutra pakujte. Dosta sam vas čekala

Ujak: Polako, gospoja! Nešto ste mi se mnogo zahuktali.

Gazdarica: A ko ste vi?

Majka: (usplahireno) To je moj brat. Upravo je došao da nas obidje i, evo, već se sprema da ide. Verujte, on nam tako retko svraća.

Ujak: A ne, sejo! Ko ti kaže da se spremam da idem? Pa zar da propustim priliku da upoznam ovako šarmantnu gospodju?

Kao slučajno prebira nešto po prepunom novčaniku i igra se evrima kao madjioničar kartama; Gazdarica gleda u njega kao omadjijana.

Šta ono rekoste, u čemu je problem?

 

Gazdarica:   Pa, znate, problem je u kiriji koju vaša sestra ne plaća već dva meseca. A ja sam, znate, poslovna žena. Ja od toga živim. I vi ste, vidim, jedan poslovni čovek i vi znate šta je ugovor. Ugovor se ne može tek tako kršiti. Popuštanje je smrt za svaki posao. Ali, naravno, ako ćete vi da platite za sestru, ja ću im oprostiti kamatu i nadam se da ćemo od sada saradjivati na obostrano zadovoljstvo.

Sve vreme povlači dimove, trese pepeo i najzad gasi pikavac.

Ujak: Ne, ja nisam kazao da ću da platim za svoju sestru. A vi ćete saradjivati na obostrano zadovoljstvo i moja sestra će kiriju platiti u ponedeljak. Jeste li razumeli? Dobijate svoje pare u ponedeljak! Do tada, dovidjenja!

Gura je prema izlazu; Gazdarica se koleba.

Izuzetno mi je drago što smo se upoznali. Vi ste jedna pametna žena i dobro ste razumeli: sigurna stvar!

Isprati je do vrata i pobedonostno se smejulji.

Eto, tako se to radi! Gotovo! A sad, moj Paganini, ti si na potezu. Zaradi pare na toj svadbi u nedelju, ili gledajte šta ćete. Javi mi se, a ja odoh.

Majka: Ali, batice, sedi! Pa nisi popio ni kaficu.

Ujak: Drugi put. Što rekla gazdarica – vreme je novac!

z a m r a č e n j e

 

Iza scene počinje bučna, vesela graja, praćena zveckanjem čaša i posudja;

Osvetljen je samo proscenijum na koje izlazi Sin sa pravom ili simbolički dočaranom vilolinom u rukama; iza scene dopiru glasovi koji naručuju: “Ded ‘ zasviraj ono…”, pa idu naslovi trenutno najpopularnijih narodnjačkih hitova. Čuju se i narudžbine: “Za ovaj sto jos vina… pečenja!” Sin deluje prestrašeno i pokretima dočarava sviranje na violini; “sviranje” se i tako ne čuje od buke; što je buka jača, Sin pokušava sve strasnije da “svira”; čuju se sve glasniji protesti: “Domaćine, šta je ovo?”, “Dovedi pravu muziku!” “Je li ovo svadba ili sa’rana?” , “Oterajte ovoga!” i sl. Sin “svira” i povremeno zbunjeno zastaje, da bi na kraju rukama “štitio” glavu i violinu od raznih “projektila”; najzad, gotovo uplakan, istrčava sa scene.

Na proscenijum izlaze dve žene; prva je starija i punija, a druga mladja; obe nose prepune cegere.

Prva žena: E, mrzim subotu samo zbog ove pijace. Teglim kao marva da navučem sve za nedelju dana.

Druga žena: Ne sekirajte se, komšinice! Kako cene idu, teglićemo sve manje.

Prva žena:  Vala baš! Pitam se kako ljudi uopšte izlaze na kraj. Kod mene u kući dvoje radimo. Ja sam dobila proširene vene od stajanja za tezgom, a onaj moj dan i noć za volanom. Pa opet ne možemo da izguramo ni do pola meseca. Da nije mojih na selu…

Druga žena: Pa i mi. Moj muž, čim dodje s posla, odmah počne da majstoriše privatno. Pa opet, onoj deci nikad dosta! Te kupi ovo, te kupi ono, a kad sednu na telefon…! O struji da i ne pričam!

Prva žena: Uh, ja moram da stanem malo i spustim zembilje. Duša mi je u nosu! Vi, komšinice, ako žurite, ne čekajte na mene. Lako je vama. Vi ste mladji.

Druga žena: Ma kakva mladost! I ja sam se premorila. Praviću vam društvo. Vidite kako sam se zaduvala. Život krenuo nizbrdo, cela zemlja ide nizbrdo, samo ova prokleta ulica mora uzbrdo. Nego, videste li vi onu tugu juče?

Prva žena:   Nisam. Pričao mi muž. On se baš vraćao s posla kada su izbacivali one od preko puta.

Druga žena: Bolje što to niste gledali. Ona opajdara, ona što ne vadi cigaru iz usta, sve vreme urlala: »Niste mi platili kiriju za tri meseca! Dovešću policiju!« Čik da je vidim da zove policiju, pa i nju da privedu! Sve se plašim da ona plaća porez na izdavanje onih njenih ćumeza za skupe pare.

Prva žena: Pa odakle oni jadni ljudi da plate? Koliko ja znam, muž jedini radi. A imaju i onog starog u stolici. Ne znam da li on ima neku penziju. A deca, zna se. Bure bez dna.

Druga žena: Žena mu nije loša, ali je nekako… šašava. A i onaj sin im nije više dete. Mogao bi i on nešto da privredi. Ali i on je neka zamlata. Majka mi se falila, kao – biće veliki umetnik, violinista… Pričala mi kako joj je sin, tu skoro svirao na nekoj otmenoj svečanosti i kako su mu se svi divili i tapšali mu, ali, eto, do danas mu ništa nisu platili.

Prva žena: Ko zna, možda je i tačno.

Druga žena: Ma kakvi tačno! Pričao mi jedan što je bio na toj svadbi. Bila je to prava bruka. Nema taj veze sa sviranjem. Oterali ga pa doveli trubače.

Prva žena: Eh, bože, bože… Svakakvog jada na ovom svetu! Nego, hoćemo li dalje? Treba da stignem da skuvam ručak za nekoliko dana.

Druga žena: A mene čekaju dve mašine veša da ispeglam.

Prva žena: To ćete valjda večeras posle jedanaest, kada je jevtinija struja.

Druga žena: Kako? Pa zar nije sada jevtinije tek od ponoći?

Prva žena: Ne znam. Ja znam od jedanaest. Sem ako nisu opet promenili? A gde ste vi to čuli?

Druga žena: Pa to je već odavno. Valjda sam videla u nekim novinama, ili su to javili na televiziji.

Prva žena: Pa kad mi ne kupujemo novine, a televizor nam je crk’o. Najgore mi je zbog čitulja. Umiru nam prijatelji, a ja saznajem posle mesec dana. Blago nama!

Druga žena: Tako vam je to. Pa, dovidjenja komšinice! Bar smo se lepo ispričale.

Žene se razilaze, mahnuvši jedna drugoj.

Scena se ponovo osvetljava

Treća scena

Veliki četvorokrilni prozor dočarava luksuzni ambijent. Kroz prozor se vidi raskošan vrt.

Preko stola je prebačen čipkani stolnjak, a preko stolica i otomana luksuzni prekrivači. Orman je zaklonjen bogatom draperijom. Jedino je Dedina fotelja ista. Porodica je na okupu.

Kći: Dakle, ćale, moram da priznam da si me zblanuo. Ne mogu da verujem da si i ti u stanju da jednom napraviš nešto kolosalno. Kako ti ono kažeš, deda? »I ćorava koka nadje zrno«.

Deda: Al’ ne rekoh za tvog oca, dete. Nemoj tako!

Majka: (mužu) Jesi li siguran da si ga dobro razumeo za kiriju? Ovde je tako lepo. I mi smo, kada sam bila mala, imali istu ovakvu dnevnu sobu, još sa vitrinom. U njoj sam držala moje knjižice i druge drage stvarčice. Ja nikako ne mogu da verujem da ovako luksuzan, pa još namešten stan ne košta više nego onaj prethodni.

Otac: Ti nemoj da veruješ, ali ja sam mu već platio za prvi mesec. Kaže čovek, nije mu do zarade. Putuje u inostranstvo i jedino želi da se obezbedi da mu neko ne upadne u stan.

Majka: A kako ćemo mu plaćati kiriju narednih meseci?

Otac: Ostavio mi je adresu neke njegove stare tetke. Kaže da svakog prvog odnesemo  pare njoj.

Kći: Ma, ko njega šiša! Ja hvalim boga što ću i ja jednom moći da pozovem nekog da mi vidi gajbu, a da ne propadnem u zemlju od bruke.

Majka: Zašto, dušo? Svi naši stanovi do sada su bili vrlo ljupki.

Kći: Jao – »ljupki«! Baš mi nešto fale ona srculenca od hartije. Zar ti nije neko ostalo u rezervi?

Majka: Eh, kada bih samo smela da malo osvežim ovaj salon! Ovde je, zaista, sve vrlo lepo, ali se osećam nekako tudje.

Deda: Vala, i ja, snajka! Da mi nije ove moje fotelje… Šta ćeš, ni na dobro se nije lako naviknuti.

Sin: E, ja moram da priznam da mi proces u tom pravcu ide mnogo lakše i brže. Ako neko od vas suviše pati od nostalgije, neka sidje malo u podrum i obidje one naše unikate od nameštaja. A ja idem da uključim muzički stub.

Sin kreće, ali ga zaustavlja “muzičko” zvonce koje se čuje sa ulaza

Majka: Jao, ko je sad?

Otac: Kad ćeš da se odvikneš da se trzaš na svako zvono? Sad bar znaš da neće nikakva oštrokondja od gazdarice da nam upadne u stan, a gazda je i tako već otputovao.

Odlazi iza scene da “otvori vrata”, odakle se začuje:

Da vidite ko nam je došao!

Vraća se sa sićušnom staricom sa pundjom i naočarima, nalik na bakice iz školskih čitanki

Majka: Dado!… Kakvo divno iznenadjenje! Od kad se nismo videli! Kako ste nas našli?

Dada:   E, mili moji, znate vi mene. Snašla sam se. Na onoj prošloj adresi našla sam jednu finu ženu iz komšiluka koja vas poznaje i koja mi reče za ovaj stan. Još mi je rekla da vas puno pozdravim i da vam kažem da se raduje što je i vama jednom svanulo.

Kći: A kako se tek mi radujemo! Pa, kako si, dado?. Ja sam baš htela da svratim do tebe da ti kažem za novu adresu. Ti znaš koliko tvoj »Micko« tebe voli.

Dada: «Mišić Micko, sve bi grick’o«. Evo, donela je dada svom mišiću nešto za grickanje. Evo, ovo sam juče mesila.

Vadi kolače

Nisu baš nešto na oko, ali su ukusni.

Kći: (zgrabivši jedan) Joj, što je ovo dobro!

Sin: (pridruživši se) Još kako!

Dada:   (nudi i ostale) Uzmite, evo, probajte!

Deda: Hvala ti, ali zapada mi za protezu. Neka deca jedu. Pa, kako živiš?… Obilazi li te sin?

Dada: Obilazi, gospodine. Bio mi je za slavu, doveo ženu i decu. A i za Novu godinu je poslao čestitku.

Deda: Dokle ćeš, bre, da me zoveš «gospodine«? Kakav sam ti pa ja »gospodin«? U tvojim i mojim godinama postoji samo jedan Gospodin, pred koga ćemo uskoro i ja i ti.

Dada: A, ja ne mogu drukčije. Ja poštujem onoga koji me je godinama ‘lebom hranio.

Kći: Kako izlaziš na kraj s penzijom, dado? Ovde svi kukaju na skupoću, a ja se divim kako ti uspevaš da nikad ne ostaneš bez para.

Dada: E, moj mišiću, kada je neko toliko star kao ja, njemu tako malo treba da uvek može da prištedi. Nit’ kupujem garderobu, nit’ nekud izlazim, a za jelo – jedan jogurt i parče hleba, pa i od toga pretekne. (Tiše:) Pretekne i za moju devojčicu. Znam ja kako mladima para nikad dosta.

Tutka joj nešto novca u ruku

 

Otac: E, dado, to ne može! (Ćerki:) Smesta da si vratila dadi te pare! Dokle ćeš da iskorišćavaš njenu dobrotu?

Dada: Ama, molim vas, pustite! Pa zar za mene ima veće radosti nego da obradujem moje mezimče? Šta će meni pare!?

Majka: Pa ipak, dado, ne treba! Vi je tako samo kvarite.

Sin: Teško da u tom pravcu ima šta više da se učini.

Kći : Odoh ja, časkom, nešto do drugarice. Ti ćeš, dado, još biti tu,kada se vratim. Vidimo se. Ćao !..   Hvala za lovu!

Dada: Nema zašto. A kako je moj dečko? Nešto si mi smršao.

Sin: Eh, dado, ne treba ni da pitaš. Nisam imao uslova za vežbanje, a ovi mi non stop kljucaju nad glavom.

Dada: Nemojte tako. Da znate, i ne sme da svira previše. Nedavno sam baš slušala od jedne komšinice kako je njen dever, ustvari sestrić od njenog devera, tako, išao u muzičku školu i stalno vežbao tu violinu i onda mu se na vratu napravila rana, nažuljila ga violina. Oni na to nisu gledali, a onda, kažu, ima u tim violinama neke opasne klice koje su se uvukle u ranu, pa počela da mu na vratu rate guka, prvo mala pa sve veća i kao da ga je sve nešto davilo oko vrata. Jedno jutro njemu ona guka pukne i iz nje izidje…

Sin: … živo zmijče i ujede dečka.

Dada: (razočarano:) Pa ja sam vam to već pričala?!

Majka: Niste meni, dado. I šta je bilo s dečkom?

Dada: Ništa, umro.

Otac: (Smeje se)  Nije valjda?! A zmijče?

Dada: Ne znam, valjda pobeže.

Deda: (Takodje se smešeći)   ‘Oće to. ‘oće!

Sin: Eto, vidite! Kažem ja njima, dado, da u radu ne treba preterivati.

Otac: A ti ga sad baš pretera!

Majka: Dadice, čime da vas poslužim? Jel’ još uvek ne pijete kaficu?

Dada: Ne smem. Ne treba ništa.

Majka: Kako ništa? Sad ću ja vama da spremim jednu limunadicu. Imam pola limunčića.

Dada: Ne vredi, ja ne smem ni šećer.

Majka: Pa makar i bez šećera. Moj limunčić i nije nešto kiseo. Morate popiti.

Dada: Ajde, baš, da ne odbijem… I tako, vi ste se konačno sredili na visokoj nozi.

Majka odlazi u kuhinju

Ova soba me, gospodine, podseća na onu našu nekadašnju trpezariju koju sam tako volela da glancam, samo što je ona bila još lepša.

 

Deda: E, od cele te trpezarije ostala samo ova fotelja. Otrcala se isto k’o i ja.

Dada: Nemojte, vi se odlično držite.

Deda: Držim se, al’ za fotelju, dok ti šetkaš okolo.

Dada: Takve smo mi žene, celog veka u pokretu. Mene nema ko da gleda. Samo molim boga da odapnem odjednom.

Majka: (iz kuhinje) Ko to govori o odapinjanju? Neću da čujem takve priče! Evo stiže limunadica koja će našu dadicu da okrepi. (Prinosi čašu)

Dada: (Pije) E, baš je dobra! Hvala! Samo, ja sam danas svratila tek koliko da vidim gde ste. Doći ću drugi put, a sada moram da idem u bolnicu.

Majka: U bolnicu? Pa šta vam je, da niste bolesni?

Dada: Nije mi ništa. Idem u posetu. Primaju do četiri. Moram da obidjem jednu prijateljicu od moje zaove. Zamislite ona, mislim ta prijateljica, ima muža. A taj muž se spandjao sa nekom iz kancelarije. I toliko se obezobrazio, da ju je jednom, kad je bio sam, doveo u svoju kuću. A ta prijateljica se iznenada vratila i zatekla ih već, kako se ono kaže… i onako zaprepašćena počela da vrišti. I tako ona vrištala, vrištala i kad je htela da prestane, vidi da ne može. Vrišti i dalje, izgubila glas, a vilice nikako ne može da zatvori. Kažu, iskočile joj te vilične koske. I sad leži tako, razjapljenih usta, ne može ni da jede. Moram da požurim, već je skoro tri!…

Sin: E, pa, požuri, dado. Tako nešto se ne propušta!

Majka: Ali sledeći put nam morate doći bar na pola dana. Haj’te da vas ispratim.

Dada: Dovidjenja svima! (Odlazeći sa Majkom) A jeste li čitali u novinama o onoj strašnoj nesreći u kojoj je mašina odjednom otsekla ruke desetorici…

Otac: Da je dada ostala još malo, bili bismo svi u krvi do kolena.

Deda: Šta ćeš, njena posla!… Uh, što me nešto steže! Kad se vrati snajka, odnesite me da legnem.

Otac: Pa zar nećeš da ručaš?

Deda: Ne mogu. Ništa mi se ne jede.

Majka: (Vraća se) Dadica je jedno veliko srce. Medenjačić.

Otac: Tata bi da legne.

Majka: Evo sad ćemo mi da smestimo dedicu u krevetac, da nam se lepo odmori, a ja ću mu doneti supicu.

Deda: Bog s tobom, snajka! Pre bih lipsao od gladi, nego što bih jeo nešto u krevetu. Ručaću kasnije.

Ponovo se začuje ulazn “muzičko” zvonce

Majka: Ko je sad?

Sin: Valjda se dada setila da nije ispričala o onom ubistvu u tramvaju.

Majka odlazi i vraća se u pratnji policajca; svi gledaju zbunjeno

Majka: Gospodin kaže…

Policajac: Dobar dan! Dolazim po prijavi vaših suseda od preko puta, iz broja šezdeset osam. Kažu, primetili su da ovde nekog ima, a poznato im je da je vlasnik stana u inostranstvu i da se neće vraćati narednih mesec dana.

Otac: Kakvih mesec dana. Otišao je na celu godinu. On je nama izdao stan, da ga čuvamo do njegovog povratka.

Policajac: Susedi tvrde da on nikom nije izdao stan. I oni su u početku tako mislili, ali on im se sinoć javio telefonom i kad je čuo da u stanu nekog ima, rekao im je da odmah prijave stvar u policiju.

Otac: Ali, molim vas! Ja imam i pismenu potvrdu o kiriji što sam mu platio za prvih mesec dana. Čovek mi sam potpisao da je primio novac.

Policajac: Molim, da vidim tu potvrdu.

Otac: Evo, tu je negde. Odmah ću je naći. (Pretura po novčaniku) Evo, izvolite! Vidite… Tu je i datum… Evo i potpisa: »Primio…«

Policajac: Hm.. Kako izgleda taj što vam je izdao stan?

Otac: Šta da vam kažem, tako omanji, s brčićima…

Policajac: Crnomanjast? … Ima jedan zlatan zub?

Otac: Jeste! Eto, vidite da ga znate.

Policajac: Jako ga dobro znam. I ja i cela gradska policija. Vi ste šesti koga je tako opelješio. Raspita se, lepo, koji stan ostaje za neko vreme prazan, obije ga i promeni bravu i onda ga kao »izda« nekom naivnom kao vi i uzme pare unapred. Vi ste još dobro prošli što vam je uzeo samo za mesec dana. Onom pre vas je uzeo za celu godinu. Valjda mu se nekud žurilo.

Svi su zaprepašćeni i nemi; Otac očajno stavlja glavu medju šake;

Majka, usptreptala, prilazi policajcu

 

Majka: Gospodine, ali naš dedica mora da legne. Baš smo pošli da ga odnesemo u krevet. Molim vas, sedite, a ja ću, čim se vratim da skuvam kaficu.

Policajac: Hvala, kafu ne pijem.        

Majka: Naš dedica mora da legne… a ja ne znam… Gde će sad deda da legne?

Policajac: (Seda) Ja ću sada da napišem prijavu, a vi ćete dobiti rešenje o iseljenju tek za osam dana. Sada možete da odvedete gospodina da legne.

Majka: (Odsutno, kao za sebe) Osam dana… osam dana… A gde će dedica da legne kroz osam dana?…

Deda: U grob, snajka, u grob.

z a m r a č e n j e


Tokom zamračenja, prvo se začuje doboš koji tokom čitave naredne zvučne gradi odgovarajuću podlogu. Kroz ritam doboša čuju se reklamne rečenice koje preklapaju jedna drugu. Izvode ih i glumci iza scene , uz dodatne karikirane zvučne efekte, karakteristične za reklame. Reklamne poruke treba da što više liče na one sa televizije. One treba da budu usaglašene sa aktuelnim reklamama, a u ovom trenutku glase:

»Prvi april je vaš srećan dan! Popunite samo tiket i milion je vaš!«; »Zaboravite na brige! Za sve postoji rešenje – to je naša najnovija kolekcija!«; »..ali samo ona sa krilcima – to je jedina sigurna zaštita!«; »Kada kupujete, birajte samo najbolje, jer vi to zaslužujete!« »Vi treba samo da pošaljete bar-kodove i izaberete boju!«; »Mobilni u šake – ključ u ruke!«; »Karipska ostrva, Tahiti, Singapur!… Ili više volite nešto bliže?… Kipar, Halkidik, Jadranska ostrva?… Javite se što pre! Mi smo tu da ostvarimo vaše želje!« ; »Kada kupujete, birajte samo najbolje…«; »…jer   v i   to zaslužujete«; »Popunite samo tiket i milion je vaš!«; »Zaboravite na brige, jer mi mislimo na vas!«; »Treba li vam stan? Nema problema! – mobilni u šake, ključ u ruke!«; »Skupljajte bar-kodove!«; »Mobilni u šake – ključ u ruke!«; »Skupljajte bar-kodove!« ; »Mobilni u šake, ključ u ruke!«; »Skupljajte bar-kodove!«; »Mobilni u šake – ključ u ruke!«…. »Svetsko, a naše!«

Po završetku reklama, čuje se još samo doboš u ravnomernim udarcima; fade out

 

Četvrta slika

Mračna, podrumska prostorija; »prozor« je mali, zamućen, na njemu raspuklo staklo i paučina. Tu je ponovo porodični orman sa već oguljenim srcima i »suncem« rascepljenim na pola. Tu su i sto i stolice; na stolu stakleni bokal sa vodom; tu je i krevet na rasklapanje na kojem leži Deda, umotan u staro ćebe. Nedostaju Dedina fotelja i »mrtva priroda«. Pored Dede, tu je i Kći koja otromboljeno sedi na stolici. Na jednoj od stolica je preko naslona prebačen Dedin kućni kaput.

Deda: Molim te, dete, prebaci preko mene i taj moj kaput. Trese me neka groznica.

Kći: (Za sebe:) Istresla te, dabogda! (Baca kaput preko Dede) I ja se smrzavam. Gde su se svi izgubili?

Deda: Otac ti je na poslu, brat otišao da potraži ujku, da mu kaže šta nam se desilo i da vidi može li nekako da nam pomogne. A majka otišla da kaže dadi gde smo sad.

Kći:U guzici, i to usranoj – eto gde smo!

Deda: Dete?!…

Kći: (Karikirano: ) „Dete“?!… Jel’ to ja tebi nešto nisam po volji?… Možda moj uvaženi deda ima nešto da mi zameri? Možda nisam dovoljno fina?… Verovatno se ne uklapam u otmeni ambijent u kojem živim.

Deda: Ne uklapaš se, pile moje, u ono što ti je bog dao, za šta si rodjena i što si sama sebi dužna.

Kći: Nikom ja ništa nisam dužna, a meni duguje ceo svet! Šta, bre, ja imam od života? Blesavog oca i još blesaviju majku, brata žigola i, naravno, t e b e kao »jaku« potporu. Kad sam ja, bre, bila na skijanju, kad u inostranstvu?! Kad počnu oko mene da pričaju o tim stvarima, dodje mi nekog da ubijem.

Deda: (Kašljući) A, misliš li ponekad kako ti je ocu i majci? Zar oni ne bi voleli da mogu sve to da ti pruže?

Kći: Šta me se tiče! Ja znam kako je meni. Nisam ih molila da me rode. Kad neko nije u stanju da obezbedi porodici normalan život, onda treba da smisli neku rentabilniju sportsku zanimaciju, nego što je pravljenje dece.

Deda: Ko je mogao sve ovo da predvidi?

Kći: Svako ko vidi dalje od nosa. Kako, bre, ceo svet nalazi način da živi kao što treba, samo mi spadosmo na ovo?

Deda: E, dedino, bila bi sreća za svet da smo mi u najgorem položaju! Ali i od zla ima gore. Kad bi samo znala koliko ih je!…

Kći: Samo nemoj da mi drobiš o raznim izbeglicama, poklanima, umrlim od gladi i slično. Toga mi je preko glave!

Deda: Ne mislim na njih. Toga ja uvek bilo i biće. Mnogo je više onih nesrećnika kojima je prosto bog okrenuo ledja. Za njih od tog velikog slavskog kolača koji se zove život, nikad ne pretekne ni mrvica. Neda im se, pa to ti je!

(Snažno se zakašlje i pljuje u maramicu. Kći sa gadjenjem okreće glavu)

Nego, molim te, skuvaj mi jedan čaj. Nikako da mi prestane ova drhtavica.

Hajde, ljubi te deda!

Kći: Čeznem za tvojim poljupcem! A odakle mi čaj?

Deda: Tvoja majka ponekad uzima od gazdarice.

Kći: Moja majka može da uzima i od boga oca, ali ja neću da se pentram kod one prostakuše, ni da mi platiš!

Deda: Dete, nije mi dobro. Ako treba – i da ti platim.

Kći: E, o tome bi se ipak možda dalo razgovarati. Da čujem ponudu.

Deda: Dodji ovamo. (Vadi budjelar iz kaputa i daje unuci) Uzmi koliko ti treba.

(Uzdahne) I tako bih ti dao.

Kći: O, vidi ti dedice! Kad mu je prpa, on je široke ruke.

(Uzima budjelar, zagleda sadržaj i vadi nekoliko novčanica)

Deda:  Ne čuvam ja pare za sebe. Neću u grob da ih nosim.

Kći: (Prezrivo baca budjelar Dedi na krevet) E, pa i da poneseš, ne bi ti potrajalo ni do svetog Petra!

Uzima bokal i kreće prema vratima

Deda: (Tiho jekne) Hej, pile dedino, stani! Dodji odmah!… Daj mi, molim te…

Kći: Šta sad, dovraga, hoćeš?! Čekaj dok se vratim! (Odlazi)

Deda se drži za grudi i tiho ječi. Posle kraceg vremena trgne se i zatim se smiri; Kći ulazi sa bokalom.

Kći: Lepo sam rekla da neću da idem kod one. Izdrala se na mene što je uznemiravam, kao, dogovara se nešto s nekim ljudima. Ja sam svoje odradila, a od sada neka ide ko hoće. (Spušta bokal na sto)

Gladna sam. Šta je keva rekla, kad će da se vrati?

Deda ne odgovara

Kći: Čuješ li šta te pitam? Kad će da dodje keva?

Deda i dalje leži nepomično

Kći: Deda, bre, šta ti je? Jesi li naprasno ogluveo?

Prilazi Dedi i prodrma ga; Dedina ruka pada; Kći ga prestrašeno gleda

Kći: Ej, deda, dedice!… Nemoj da mi odapneš! Deeeeedice!…..

Pipne Dedu za čelo i trgne ruku kao da je dotakla led. Izgubljeno gleda okolo, pa potrči prema bokalu, uzima ga i vraća se Dedi. Ne zna šta bi. Čučne kraj kreveta i tiho doziva: “Dedice, moj dedice…” Počinje tužno i uplašeno da cvili. Ustaje i gleda u Dedu užasnuto. Zatim polako kreće natraške prema izlazu ne skidajući pogled sa Dede. U poslednjem trenutku pogled joj pada na Dedin budjelar koji još uvek leži na krevetu. Posle nekoliko sekundi oklevanja, hitro se vraća, spuštajući usput bokal na sto, prilazi krevetu i uzima ostatak novca iz budjelara, a budjelar tutne pod Dedin jastuk. Izjuri napolje.

 Kratko   z a m r a č e n j e

 

Još uvek isti podrum. Deda je sada pokriven čaršavom preko glave. Otac sedi lica zagnjurenog u šake. Majka stoji iznad njega i miluje ga po kosi.

Majka: Da je bar umro u svojoj fotelji! Nismo smeli to da mu uradimo.

Otac: Sam je hteo. Teže mu je bilo što smo prodali onu tvoju sliku, onu što si nasledila od oca. Voleo te je više nego da si mu ćerka.

Majka: Svakog je on voleo.

Upada Gazdarica, ovoga puta veoma šlampava, u šarenom šlafroku, sa kosom navijenom u viklere, pa potom učvršćenom necom.

Gazdarica:  Dogovorila sam se.

Otac: Šta ste se dogovorili?

Gazdarica: Sutra u jedanaest.

Otac: Šta – u jedanaest?

Gazdarica: U jedanaest mi stiže ugalj. Znači do tada – napolje!

Otac: Šta pričate?! Kako, napolje?

Gazdarica:  Tako kao što sam vam rekla. Sutra do jedanaest – napolje. Neću valjda ugalj da utovarujem preko vas!

Otac: Ali, gospodjo, vi vičete pored mrtvog čoveka! Zar ne vidite da mi je umro otac?!

Gazdrarica tek tad ugleda krevet i hitro se prekrsti

 

Gazdarica:  Bog da mu dušu prosti! Šta ćete, takav je život. Utoliko lakše! Njega još danas vozite u mrtvačnicu, a vi ujutro gledajte gde ćete.

Gleda na krevet. Još jednom se prekrsti.

 

Otac: Ali, gospodjo, zar vam nismo platili do kraja mesea, a danas je tek 22-gi?

Gazdarica:   Ja sam vam rekla da dogovor važi samo dok mi ne stigne ugalj.

Otac: Pa kuda mi da idemo sutra po ovoj zimi?

Gazdarica:  A šta vi mislite, zašto ja kupujem ugalj? Valjda za leto? Radnici su sutra slobodni, pa mogu da mi doteraju ugalj, a ja ne smem da reskiram. Nije ni meni milo što vas je ovo sa starim baš sad snašlo, ali šta ćete? To je vaš problem. Snadjite se kako znate, a sutra u jedanaest kroz ovaj prozor će da uleće ugalj. (I treći put se prekrsti) Zbogom! (Odlazi odlučno)

Majka: (Koja je sve ovo preplašeno posmatrala, gorko zajeca)

I dedica… i kućica… i fotelja… i sličica… Ništa od svega!

(Očajnički se baca na kolena kraj kreveta i plače naslonjena na Dedino telo)

Dedice, mili deeedice!… Gde sam pogrešila? Uvek sam htela najbolje. Zašto nam se ovo dogadja? Nije trebalo prodati fotelju. Oprosti, mili dedice!…

Otac: (Podiže je nežno; ona se otima) Hajde, ne preteruj. Još će ispasti da je tata umro zbog fotelje.

Majka: (Uspravlja se sa iznenadnim pretećim izrazom na licu)

Nemoj misliti da nije! I zbog fotelje… i zbog slike… i zbog onog sunca na ormanu što si ga poderao! Dedica je imao dušu, shvataš li – d u š u ! On je znao koliko duša vredi. (Odjednom postaje veselo zaokupljena) Ali ja ću ponovo našem dedici sve vratiti. Obećavam. Za početak, dedice, ja ću vam napraviti od papira najlepši buket koji je ikada nekom položen na kovčeg.

Evo, tu imam papir … (Uzima iz ormana) Beli… krep. Šta mislite, dedice, da li bi bile lepše krupne bele rade, ili puno sitnog djurdjevka?… Ja sam za djurdjevak. Malo je zametno, ali mene ne mrzi da ga pravim. Samo da vama bude lepo! Venac u čelo, venac u sredini i treći kod nogu. Tako ne sahranjuju ni devojke! Još ću ih namirisati, da mirišu kao vaša duša…

Odakle mi miris?… Ne brinite!… Dobila sam ja flašicu djurdjevka još za veridbu, vaš sin je zaboravio da mi je to poklonio, ali ja nisam… Ne verujete da sam je sačuvala sve ove godine?… Videćete…

Otac(Uplašeno) Ženo, šta ti je?

Majka: Ništa, samo opremam našeg dedicu. Treba mi konac, a ja imam samo crni. Neću crni!… Mužiću moj dragi, skokni, molim te, do galanterije i kupi mi beli konac. Dedici treba beli.

Otac:  Ženo, priberi se! Šta pričaš? Dedi više ništa ne treba.

Majka: Kako da ne treba?! Upravo mi je rekao: «Ptičice božja, hoću samo belo.«

Otac: (Prodere se): Prestani!!!

Majka: Ne mogu da prestanem. Znaš li koliko treba vremena da se naprave tri venca djurdjevka? Ali, ne mari, ja ću raditi celu noć. Dedica će mi praviti društvo.

Otac(Snažno je ošamari) Prestani, kad ti kažem!

Majka se zaljulja, neko vreme posmatra ukočeno muža, a zatim nasloni glavu na sto i počinje tiho da cvili; sada muž nju miluje po kosi, a ona i dalje cvili; ljulja glavu i ponavlja istu cvileću melodiju. Ulazi Sin.

Sin: Šta se to ovde dogadja?

Otac: Deda je umro, majka ti je poludela i sutra moramo da se selimo.

Sin: (Ćuti neko vreme, gledajući ukočeno): A ujka je uhapšen.

 z a m r a č e n j e

 

 

Na proscenijum izlazi Gazdarica; i sada nosi isti šlafrok i ima viklere u kosi, samo je preko svega prebacila neko krzno. Pritrčava joj punačka Prva žena (iz druge slke).

Prva žena: Gospodjo, molim vas! Stanite, gospodjo!

Gazdarica: Ko, je l’ ja?

Prva žena: (zadihano): Vi. Izvinite, molim vas, je li to vaša kuća?

Gazdarica:  Naravno da je moja. Pa šta?

Prva žena:  Oprostite, ja tražim one ljude što su stanovali u vašem podrumu. Kažu mi susedi da su se odselili.

Gazdarica: Pa nego šta su! Nisam im ja ni izdala podrum, nego sam se samo sažalila i pustila ih za bednu crkavicu da se smeste dok mi ne stigne ugalj.

Prva žena:  Pa, znate li gde su sad?

Gazdarica:  Ne znam i ne tiče me se! Ne mogu ja svačiju brigu da brinem. Znam da su matorog sahranili onaj dan kada su se selili, a ženu su, mislim, strpali u bolnicu.

Prva žena:  Auh, grešnici!…

Gazdarica:  A šta će vam oni? Da vam nisu rod?

Prva žena:  Nisu. Bili smo kratko vreme dobri susedi, a sad na onoj adresi traže onu ženu preko Crvenog Krsta. Kažu, ima za nju neko pismo iz Amerike. Znam da su sirotinja, mučenici, pa velim, možda je neka sreća. Hajd’ da ih potražim. Sevap je.

Gazdarica:  Svaka šuša ti danas ima nekog u Americi. Znam samo da je onaj dan iskrsla odnekud jedna baba. Onako, omanja, s pundjom… Mislim da ih je ona nekud odvela.

Prva žena:  Baba, kažete?.. Nosi okrugle naočare?

Gazdarica:  Valjda. K’o da sam joj ja zagledala u naočare!

Prva žena:  Mislim da znam tu baku. Raspitivala se jednom kod mene za njih. Da ne znate slučajno gde ih je odvela?

Gazdarica: Ama, okani me se, ženo! Otkud bih znala? Imam ja svoja posla.

Odlazi žurno; Prva žena ostaje razočarana. U medjuvremenu pojavljuje se u uglu prilično odrpan čovek; on se zabavlja deljući neko drvce perorezom i prati razgovor sa neskrivenom pažnjom; sada prilazi Prvoj ženi.

Čovek: Vi tražite one što su stanovali u mom podrumu?

Prva žena:  Kako – vašem podrumu? Pa zar ono nije bila gazdarica?

Čovek: Ma, jeste. Nego hoću da kažem da sada ja spavam u tom podrumu, onako, pored uglja. Izdala ga meni, s tim da joj ložim sve sobe i izbacujem pepeo svaki dan.

Prva žena:  A jeste li poznavali one što su bili tu?

Čovek: Nisam, ali sam čuo gazdaricu dok priča o njima s komšinicama uz kafu.

Prva žena: Pa kako da ih nadjem?

Čovek: Zna gazdarica adresu, nego se pravi luda. Valjda iz ljubomore kada je čula za pismo iz Amerike. Takav je naš svet! Neće vam ta kazati gde su, pa da je sečete na rezance. Mnogo je pogana! Al’ mi se čini da sam čuo da ih je ta baba odvela u svoj stan, negde kod železničke stanice. Pominjala je neku mansardu… Možda bi se moglo naći.

Prva žena:  Pa kud ću ja sad da obilazim sve mansarde kod železničke stanice? Jedva sam se i dovde dovukla! Nemam ja ni snage ni vremena. Nego, ja ću da odem u Crveni Krst da im kažem što znam, pa oni neka vide šta će dalje.

Čovek:  Pa i to je dosta od vas. Ajd’ nek je srećno!

Prva žena:  Dovidjenja! I hvala!

Žena odlazi, a Čovek za njom, deljući i dalje svoje drvce

 

 Peta slika

»Prozor« dočarava tipičnu ljupku staračku garsonjeru; na njemu su saksije sa cvećem, a zavesice su uvezane sa strane mašnicama. Na podu su dva naduvana dušeka sa ćebadima; na jednom od njih izležava se Sin, a na drugom sedi Kći. Tu su i dve stolice na kojima sede Otac i Dada koja plete.

Dada:   (Odlažući pletivo)   Deco, vreme je. Spremajte se. Idemo u bolnicu da posetimo mamu.

Kći:Ja ne mogu. Imam dopunski čas.

Sin: Ja sam bio prošle nedelje. Idi ti Dado. To je tvoja specijalnost. Ja ne mogu da podnesem ni obične bolnice, a kamo li ludare. Uostalom, ćale će da ide s tobom.

Dada: Naravno da će tata da ide, ali vi deco ne znate šta majci znači kada vidi vas dvoje. To joj je bolje od svakog leka.

Sin: Žao mi je, ali kad vidim one otkačenjake, tri dana više nisam ni za šta.

Otac: A ovako si, kao, za nešto. Hajdemo nas dvoje, dado. Pusti njih!

Dada: Kako da ih pustim? Već sad me hvata tuga kad pomislim na njeno razočarenje kad vidi da ih nema. Mišiću, Micko moj, zar baš moraš na taj… dopunski?

Kći: Kako da ne moram! Ko je video da se izostaje iz škole?

Otac: (Sarkastično) Naravno, taman posla! Idemo, dado vi i ja. Neću nikog da molim.

Dada: Pa hajdemo, kad je tako. Utešićemo, jadnicu, već nekako. Spremila sam joj sutlijaš. Ona to voli.

Otac: Šta vredi, kad u poslednje vreme ona ništa ne jede. Samo ćuti i plače.

Dada: Biće bolje, ozdraviće ona. Nije ona ni blizu tako bolesna kao što je bio muž moje sestričine. On je isto tako samo ćutao i plakao, a oni, umesto da ga   vode u bolnicu, samo ga tešili. Kad, jednoga dana, bio on sam kod kuće sa malim detetom, pa našao neki čekić…

Otac: Dado, molim vas, to o čekiću ćemo drugi put, a sada da krenemo, da nas  sirotica ne čeka.

Dada: Dobro, dobro, evo krećem. A ti, Micko, kad već ne ideš kod mame, vodi   računa da ne zakasniš u školu. I obuci se toplo. Nemoj da nazebeš.

Kći: (Za sebe) More, okani me se!

Otac i Dada odlaze: Kći se sa olakšanjem baca na dušek:  Ju-huuu!

 

Sin:  Čudo gospodjica ne sprema knjige? Da ne zakasniš na čas?

Kći: Evo me, trčim! Večeras ima žurka i po! Samo da se još malo odmorim, pa bežim. Da vidiš, ovakav život i nije loš. Ćale dig’o ruke od svega, keva nije tu, a dada šljaka za sve. Malo je tesno, al’ sve je ostalo super! Samo nikako ne mogu da prokljuvim gde matora drži lovu. Mora da ima dobru uštedjevinu, a nije valjda krele da je drži u banci!

Sin: Ej, ti mala, ne igraj se vatrom! Ako nas dada otera, obrali smo bostan. Da nas ona nije primila, sad bismo bili na ulici. A od ćaletove plate jeli bismo gloginje.

Kći: Ko da nas otera? Dada?… Nikad! Dovoljno da je njen «Micko« jednom cmokne.

Sin: Od skromnosti nećeš umreti.

Kći: A ti od pameti. Nikad se nisi zapitao zašto svi više vole mene nego tebe.

Sin: Pa neće biti baš svi?

Kći: Naravno svi. Sem ako ne misliš…? Slušaj, krajnje je vreme da se ti i ja objasnimo. Dokle ću ja da ćutim o onoj tvojoj drugoj »mamici«, a da ne dobijem ni dinara za toliku diskreciju? Već mesecima mi nisi dao ni kinte.

Sin: More, pričaj kome hoćeš. Sad je ionako sve svejedno. Misliš da će ćale da se mnogo uzbudi? A keva i tako ništa ne bi shvatila ni dok je bila zdrava, a kamo li sad. Uostalom, šta misliš, od čega smo plaćali onolike kirije onim oštrokondjama i sve ostalo? Od ćaletove crkavice? Il’ ćeš da mi kažeš da i ti veruješ da je to od mojih tezgi? Malo sutra!

Kći: Pa sad, nije da ti ne verujem. I to je neka vrsta tezge… Samo na dušeku.

Sin: E, sad ću stvarno da te prebijem!

Pojuri je i ona beži po sobi; gaze po dušecima; gadjaju se jastučićima;ona mu se plazi i izaziva ga; on je sve ljući; najzad je stiže, hvata za kosu i surovo cima, udarajući je; ona se otima i vrišti…

z a m r a č e n j e

 

Na proscenijum izlazi muškarac i osvrće se okolo, tražeći nekog da se raspita. Nailazi Gazdarica, napadno našminkana, nakindjurena i obučena u neskladne boje.

Čovek: Izvinite, da li vi stanujete u ovoj kući?

Gazdarica: Ne… ovaj… da. Kako se uzme. Tu imam podstanare. Zašto pitate?

Čovek: Podstanare? Pa vi ste možda prava osoba koja će mi pomoći. Upravo se raspitujem za jednu podstanarsku porodicu – bračni par sa dvoje odrasle dece. Ne znam tačno kog su uzrasta, ali…

Gazdarica: A, to svakako nisu moji. Ja izdajem stan isključivo mladim bračnim parovima bez dece. Ja, znate, mnogo volim mlade. Takva sam, duševna. Kad ih vidim onako zaljubljene, golubiće, a bez svog krova nad glavom, ja se uvek raznežim. Kako da ih ne primim?…

Čovek: Ja sam iz Crvenog krsta. Raspitujem se za jednu ženu koju traži Medjunarodni Crveni krst.

Gazdarica: Kažem vam, kako da ih ne primim! Ali ti mladi, ponekad umeju da budu nezahvalni, pa čim steknu svoj kutak, a oni – cap – beba na putu! Zato i moram često da ih obilazim. Čim vidim da mladica nosi široke haljine ja odmah znam koliko je sati. I tu onda nema cile mile. Sutra moraju napolje. Ništa ne može tako da upropasti stan kao dečurlija…

Čovek: Rekoh vam, tu ženu traži Medjunarodni Crveni krst. Živi sa mužem i dvoje dece. Sin i ćerka.. Imali su i dedu, pa je umro.

Gazdarica:  Takve ja nikad ne bih primila, iako sam, kažem vam, duševna žena. Zbog te moje duševnosti umalo da nastradam. Imala sam, tako, jedan mladi par; obilazila sam ih redovno, ali ona se valjda utezala… A onda sam morala da odem na tri meseca kod sestre u Kragujevac i, kad sam se vratila, imam šta da vidim! Još sa stepenica čujem kako kmeči beba. Nemate pojma kakve su to muke bile dok sam uspela da ih izbacim.

Čovek: Gospodjo, molim vas, evo imam sve podatke, recite mi da li ste čuli da takvi žive u ovoj zgradi. (Vadi koverat i pokazuje joj)

Gazdarica: (Zagleda) A, nema takvih ovde. Jes’ da ima devet spratova, ali ja poznajem sve stanare.  

Čovek: Pa ni ja ne tvrdim da su u ovoj zgradi. Meni je samo rečeno da su u nekom potkrovlju u blizini železničke stanice.

Gazdarica:  E, onda sigurno nisu ovde. Kod nas u potkrovlju već decenijama stanuje jedna baba i to sama. Koliko sam je samo nagovarala da mi proda to potkrovlje, a da ona, lepo, ode u dom, ali ona ni da čuje! Prosto grehota- onoliko potkrovlje, a ona sama. Tu bi moglo zgodno da se pregradi, pa bi i dva mlada para mogla lepo da se smeste.

Čovek: Znači, opet ništa! Obišao sam već desetak potkrovlja i već sam spao s nogu. A ovde je, izgleda, u pitanju neko pozamašno nasledstvo iz Amerike. Pa red je da se čovek potrudi.

Gazdarica: Nasledstvo?.. Auuuu! Pa šta će biti s tim ako ih ne pronadjete?

Čovek: Ništa, propalo! A ta baba u potkrovlju, kažete, živi sama?

Gazdarica: Još od kako joj muž umro, pre dva’est godina.

Čovek: Trebalo bi ipak da odem do nje da je pitam. Možda ona nešto zna, kad stanuje tu tako dugo. Ti bapci sve znaju.

Gazdarica:   Al’ to vam je čak na devetom spratu, a lift ide samo do osmog. Poslednji morate peške.

Čovek: Šta ću? Sevap je da pokušam sve što mogu. (Polazi)

Gazdarica:  Hej, stanite! Zaboravila sam da vam kažem – lift ne radi.

Čovek: (Zastaje) E, onda, ne mogu da se pentram pa da je ne znam šta! Ispustio bih dušu do gore. Možda drugi put, kad poprave lift. I onako ništa ne bi vredelo. To ja tek tako, da umirim savest. Pa, dovidjenja i hvala!

Gazdarica: Dovidjenja!… (za sebe): E, što ja nemam nekog u Americi!….(Oboje odlaze)

 

Scena se osvetljava: ponovo soba na mansardi: Sin leži, a Kći se šminka

 

Kći: Dakle, ti si stvarno kreten! Vidi šta si mi napravio. To neće pokriti ni tone pudera. Kako ću ovakva na žurku?

Sin: Baš me briga!

Kći: Biće te briga. Videćeš ti još šta ja mogu tebi da priredim.

Sin:  Ma, više mi ništa ne možeš. Ali doći će dan kada ćeš ti videti ko sam ja.

Kći: Bedni žigolo! To si ti, blento jedna!

Sin: Opet me izazivaš. Ma, slušaj, ja ću da te…

Ponovo je pojuri, a ona hitro pobegne

Kći:  Ej, stani! Povlačim reč. Nemam kad ponovo da se šminkam. Ti si, ustvari, Paganini, samo što ne umeš da sviraš. Nego, ja moram da požurim. Neću da me ono dvoje zateknu ovde kad se vrate.

Sin: Stvarno, gde su dosad? Nikad nisu ovoliko ostali. Do kada je poseta u bolnici?

Kći: Otkud znam! Valjda do četiri.

Sin: Ali, skoro je šest.

Kći: Šta?!.. Zbog tebe kasnim, kretenu jedan!

Sin: Trebalo je davno da se vrate. Da se kevi nije šta desilo?

Kći: Ne boj se, nije ona te sreće, a ni mi. Šta misliš, kako će nam biti ovde kada je puste kući? Treba jedan da je kljuka, drugi da joj briše suze, a treći da je drži za ruke da ne skoči s prozora. Veselje do guše!

Sin:  Ti baš nemaš mere! Ipak nas je ona rodila.

Kći: O bože, sad i ti! Nikad neću shvatiti zašto ljudi dižu toliku frku oko tog radjanja. Rodila nas!… Pa šta?! To može svaka krmača i to po dvana’js odjednom, pa joj niko zbog toga ne diže spomenik.

Sin: Ćuti! Čujem korake na stepeništu. Idu.

Kći: Ma jok! To neko trči, a dada mora da se izduva na svakom stepeniku. Nego, bežim ja dok je vreme.

Sudara se sa Ocem koji ulazi zadihan i smrknut

Sin: Šta se desilo? Šta je s mamom?

Otac: Dada.

Sin: Šta – dada?

Otac: Ubistvo.

Kći: Dada ubila mamu?!

Otac: Ubili su d a d u ! Ne mogu još da dodjem sebi.

Sin: Ma, šta pričaš! Ko bi nju ubio i zašto?

Otac: Da nisam video svojim očima… (ćerki) Daj mi čašu vode!

Kći:  Ama, pričaj već jednom!

Otac:  Tamo na psihijatriji… Kada smo se vraćali od majke, iz jedne muške sobe odjednom izleti neki čovek sa gvozdenom stolicom u rukama…

Kći: Daj, ne zavitlavaj! I jes’ ti neki štos! Ja pomislila – stvarno. Od kad si ti počeo da se zezaš na takav način?

Sin: Stvarno, ćale, čista morbidija!

Otac: Hoćete li da vidite zapisnik sudskog lekara? Do sad sam morao da ga čekam. Kažu, ja sam joj najbliži.

Sin: Nećeš da kažeš da ju je taj tip odistinski ubio?

Otac: Stravično! Dok su ga bolničari svezali, udarao je dadu takvom manijačkom snagom po glavi, da je prštalo na sve strane. Niko ne zna šta mu je odjednom došlo. Još ne mogu da se povratim.

Sin: O, gospode, šta još neće da nas snadje?!

Otac: Prokletstvo, pa to ti je!

Kći: Dakle, stvarno nema zezanja? Šit! Nego… jesam li ja to čula kako si rekao da si joj ti najbliži?

Otac: Nema, sirota, nikoga, osim sina koji radi u Nemačkoj. Nemam ni adresu da mu javim da dodje i sahrani majku. Moraćemo mi.

Kći: I tako, konačno, i mi dodjosmo do svog stana.

Otac: Šta lupaš?

Kći: Pa, dada je mrtva, mi smo u njemu i šta je prirodnije nego da mi nasledimo ovaj stan?

Otac: Stan je društveni, što će reći – opštinski… Ali, pobogu deco, kako možete da govorite o stanu, dok meni ne izbija iz glave dadina slika, kako leži oblivena krvlju?! Ubijena! I to na takav način!

Kći: Ako baš hoćeš – na pravi način! Ni sama ne bi režirala bolje. Mora da sad negde gore uživa, gledajući taj prizor iz ptičje perspektive.

Otac:  I kako da je sahranimo? Od kojih para?

Kći: To ću ja da odradim. (Osvrće se okolo) Konačno ću stvarno morati da se na tenane pozabavim ovim stanom

                                                                                  z a m r a č e n j e

 

 

(Začuje se sasvim tiho udaranje doboša u ritmu posmrtnog marša koje prati celu narednu scenu: na proscenijum izlazi prethodna trojka – Otac koji nosi drveni krst, za njim Sin pa Kći; svi su umotani do zuba u neke kabanice ili kapute; idu laganim korakom u krug; pokretima dočaravaju da se brane od strahovitog vetra i mraza)

Kći: E, ako je i od dade, mnogo je! Mogla je da izabere i neki bolji dan za sopstvenu sahranu. Čist horor!

Otac: Nije ga ona izabrala, jadnica.

Sin: Isti ovakav haos od nevremena bio je petog decembra hiljadu sedamstotina devedeset prve, kada je sahranjen veliki Mocart.

Kći : Daj, ne drvi! I ja sam gledala «Amadeusa«. Zabole me za tog tvog Mocarta! Pitam se samo, zašto ja moram ovde da se mrznem. Kao da dada ima neku vajdu od toga!

Otac: Kako lako zaboravljaš da si ti bila dadin «Mišić Micko«! Ko će da je isprati do groba, ako mi nećemo? Toliko toga je učinila za nas!

Kći: Šta vredi, kad nas je na kraju ovako zeznula! I šta ćemo mi sada, kada dodju oni iz opštine da pečate stan?

Otac: E, to ne znam.

Kći: Svi kod keve u dilkarnicu.

Sin: Kako si sredio za troškove sahrane?

Otac: Nekako. Otišao sam u opštinu i rekao da je ona bila samohrana starica bez igde ikoga i da nema ko da je sahrani. Sina nisam pominjao, kad niko ne zna gde je. Slagao sam da je jedva poznajem. Morali su da prihvate. Zato i jeste sahrana ovako bedna.

Kći: Bolju nije ni zaslužila, kad je tako temeljno sakrila lovu. Juče sam ceo dan prevrtala sve po kući i ništa. Samo što zidove nisam prekopavala. Da sam našla pare, sigurno bih joj kupila bar jedan cvetak.

Sin: E, baš bi se pretrgla! Jesi li rekao mami za dadu?

Otac: Taman posla! Ako bi i shvatila, to bi je dokusurilo. Bolje nek misli da smo svi na okupu, živi i zdravi. Nego, to oko mame, moraćemo da se dogovorimo. Nema više dade da je obilazi svaki dan. Sada ćemo nas troje morati da se smenjujemo.

Kći: Ja sam lepo rekla da se smestimo svi kod nje, pa smo kvit!

Sin: Pa gde je ta prokleta raka? Ja više ne mogu! Prsti su mi totalno promrzli. Neću više moći da uzmem violinu u ruke!

Kći: Biće to težak udarac za čovečanstvo.

Otac: Deco, prestanite! Vi zaboravljate da smo na sahrani. Eno je raka. Konačno stigosmo…

 

Trojka polako odlazi; zvuci doboša utihnjuju.

 

 

E p i l o g

 

Ambijent unutrasnjeg zapuštenog gradskog dvorišta.

Na sceni, sa strane, nalazi se samo orman sa izgrebanim »srcima« i poderanim »suncem« i kraj njega jedna drvena stolica. Na stolici sedi Kći, umotana kao u prethodnoj sceni i cvokoće od zime; zatim udara u vrata ormana:

Kći: Ćale, izlazi! Tvoje je isteklo. Sada ja ulazim da se malo zgrejem

Vrata ormana se otvaraju i iz njih izlazi Otac

Otac: Hajde, udji! Čudim se što ih još nema, mada se u bolnicama uvek dugo čeka na otpusnu listu.

Kći:  I šta misliš, šta ćeš da radiš s kevom kad dodje?

Otac: Šta imam da mislim? Moramo učiniti sve što možemo da joj bude lakše.

Kći: A šta mi to, kao, možemo?

Otac: (Samo duboko uzdahne)

Kći: (Ulazi u orman; dovikuje iznutra)                                                                                                                   

Ej, sve zaboravljam da te pitam, je l’ ujka još u ćuzi?

Otac: (duvajući u ruke): Dobio je tri godine.

Kći:  Blago nama! Za tri godine mi ćemo daleko da stignemo.

Otac: Pazi da ne stigneš kod ujke da mu praviš društvo!

Kći: Kao da njemu nije i sada bolje nego nama!

Kći: (Otškrine vrata ormana) Slušaj, ćale, a da ti ponovo odeš kod onog pekara? Kaži da ti je potreban bajat leba za kuče. Daće ti sigurno.

Otac: I ja se nadam. Otići ću. … A, evo, konačno i njih!

Dolaze Sin i Majka. Sin, s ledja, obema rukama pridržava Majku koja korača mirno, držeći se pravo i gleda ukočeno. U svemu je usporena, »ispranog« mozga; Muž je prihvata i nežno zagrli, ali ga se ona oslobadja.

Majka: Znači, to je naš novi dom? A gde su moje stvari?… Je li sve unutra?

(otvara vrata ormana iz kojeg izlazi Kći)

Tu je i mamin cvetak…

(Kći kratko poljubi Majku i izgubi se iz dvorišta; Majka govori otsutno:)

Sunce na ormanu je još uvek poderano, ali ja ću to srediti…

Otac upitno pogleduje Sina, a ovaj bespomoćno sleže ramenima.

 

Otac: (Sinu, tiho): Idi… nadji!… Donesi nešto za jelo.

Sin odlazi, a Otac ponovo pokušava da zagrli Majku

Hajde, mila, udji u orman da se malo zagreješ. Sva si se smrzla!

Majka: A, ne, ne… Udji ti, a mene pusti. Moram da razmislim kako da sve ovo sredim. Moram da razmislim….

Otac: Neću da udjem bez tebe.

Majka: Samo ti udji, a ja ću brzo doći za tobom… Ako baš hoćeš da me zaista obraduješ, hajde, otpevaj onu našu pesmu.

Otac: Pesmu?

Majka: Pa naravno! Uvek smo je pevali kada se negde useljavamo. Ti udji unutra i pevaj, a ja ću još malo da razgledam i da razmislim šta bi tu još moglo da se uradi.

Otac se očajnički hvata za glavu i teturajući se ulazi u orman.

Majka: (zagleda orman i pokusava da popravi »sunce«; posle svakog pokreta se opet ukoči) Šta je sa pesmom, dušo, ne čujem te.

(iz ormana se začuje tiho i nevoljko):

»Ti’o, noći, moje zlato spava.

Za glavom joj

od bisera grana… »i t.d.

 

Majka se osvrće po dvorištu, očigledno tražeći nešto što je umislila da joj treba; udaljivši se od ormana, sudara se sa čovekom, aktivistom Crvenog krsta koji u ruci drži veliki koverat. Otac sve vreme pevuši, sa povremenim prekidima.

Čovek: Molim vas, gospodjo, recite mi da li ste vi ova osoba?

Majka: (ovlaš pogledavši u koverat i dalje se osvrćući za svojim poslom) Jesam.

Čovek: Konačno!… Hvala bogu!… Pa, znate li vi od kada ja vas tražim?! Čestitam, gospodjo! Dobili ste veliko nasledstvo. Ja sam, znate, iz Crvenog krsta.

(čuje se Otac: »A na grani, ko da nešto bruji…«)

Izvinite, ko to tamo…?

Majka: (i dalje nepomućena u svom raspoloženju) Moj muž. Znate, mi slavimo useljenje.

Čovek: Ah, tako? Nisam znao da ste dobili stan. Sada ćete, boga mi, moći da kupite i kuću. Molim vas, dajte mi da vidim vaša dokumenta.

Majka: Kakva dokumenta?

Čovek: Pa, ličnu kartu, krštenicu, ili već šta imate…

Majka: Ah, to je u nekoj od mojih kutija… Sada zaista ne bih znala…

Čovek: Znate šta, ovde su sva vaša dokumenta o nasledstvu kojima bi i tako sutra istekao rok. Naravno, ona ne važe bez vaših ličnih dokumenata. Ja ću to sada sve vama lepo dati, a vi svakako morate doći sa svojim dokumentima sutra kod mene u kancelariju do deset sati, da vas ja dalje uputim. Moja kancelarija je u opštinskoj zgradi, na prvom spratu, soba 112. (Vadi iz koverte) Evo, pogledajte: Na ovom belom papiru je pismo ostavioca, na ovom roze je propratno pismo od američkog Crvenog krsta, a ovaj žuti je spisak troškova koje smo imali oko vašeg slučaja, koji se, naravno, odbijaju od nasledjene sume, ali to će za vas biti sitnica.

Majka se kao budi i pokazuje naglo ineresovanje za papire; gotovo ih istrgne iz čovekovih ruku i sa divljenjem ih zagleda, prstima opipavajući kakvoću.

Čovek: Dakle, gospodjo, još jednom vam čestitam i vidimo se obavezno sutra do deset.

Majka: (ne gledajući ga): Da, da… Sutra do deset…

Čovek(sumnjičavo je zagleda): Nadam se da ste zapamtili: soba 112, prvi sprat. Sutra je poslednji rok!

Majka: Naravno! (odmahuje mu rukom) Ništa vi ne brinite. Poslednji rok…

Čovek odlazi oklevajući i sumnjičavo vrteći glavom

Majka: (sada se odjednom »budi« i gleda papire sa uživanjem): Da… da!… Kakva sreća! Od ovog žutog papira moje sunce će biti još lepše nego ovo staro.                           

Savija papir i cepa kružno, a zatim pušta da padne

 

Otac: (peva): »Žice predu

Od svilenog glasa…“

Majka: Ovaj roze papir biće dobar za ciklame. Ih, da su mi sad jedne makazice!…

Otac: (peva jače, sa naglašenim bolom u glasu): »otkali joj duvak do pojasa…«

Majka: A beli?… Od belog ću napraviti more pahuljica… (sitno cepka beli papir) Kako su lepe!… Kao sneg… Ionako će uskoro sneg…

U jednom zamahu baca u vis sitan beli papir koji pada po njoj poput pahulja; pa još i još; čini to baletskim pokretima, zaneta i ushićena, gledajući prema nebu. Iz ormana se i dalje čuje Očevo pevanje, poslednji refren, sada već očajničko i grcavo, poput krika:

»Pokrili joj i lice i grudi,

da se moje zlato ne probudi…«

zamračenje- kraj