{"id":11189,"date":"2020-08-25T01:12:00","date_gmt":"2020-08-24T23:12:00","guid":{"rendered":"https:\/\/dkis.si\/?p=11189"},"modified":"2023-08-31T00:52:02","modified_gmt":"2023-08-30T22:52:02","slug":"11189","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/dkis.si\/en\/11189\/","title":{"rendered":"Knji\u017eevna dijaspora: kraj izmi\u0161ljotine"},"content":{"rendered":"\n
\nhttps:\/\/pescanik.net\/knjizevna-dijaspora-kraj-izmisljotine\/\n<\/div><\/figure>\n\n\n\n

Prikaz antologije \u201eBi\u0107e bolje \u2013 bo \u017ee\u201c, Srpski kulturni centar Danilo Ki\u0161, Ljubljana, 2019.<\/em><\/p>\n\n\n\n

Knji\u017eevna dijaspora zapo\u010dela je svoje kratko ve\u0161ta\u010dko o\u017eivljavanje u nacionalisti\u010dkim projektima na malo jo\u0161 pre rata, u doba medijskog razdvajanja i mr\u017enje. Ugledni i manje ugledni su putovali, harangirali, zara\u0111ivali, oni tamo su plakali i pla\u0107ali. Sem britke pesni\u010dke re\u010di, nosila se i zemlja u kesicama (za pogrebe), krsti\u0107i sa svetih mesta i drugi simboli\u010dki predmeti pogodni za avionski prevoz. Dijaspora je za nove dr\u017eave zna\u010dila mnogo, od ozbiljnog finansiranja do lete\u0107ih glasova na izborima, i u tom ozbiljnom privredno-politi\u010dkom poslu knji\u017eevnost je skupljala mrvice. Dostignu\u0107a \u2013 nepostoje\u0107a: nikakve veze sa drugim kulturama, nikakva inovativnost. Mogu\u0107nosti jugoslovenske dijaspore se mo\u017eda mogu videti u mla\u0111im generacijama i u akademskim krugovima. Oni iz tvrdih nauka potpuno su nevidljivi, oni iz humanistike izvesno se odlikuju posebnim znanjima ako pi\u0161u o Jugoslaviji ili njenim otiscima. Mo\u017eda nije utopijski o\u010dekivati da \u0107e se upravo u toj grupaciji pojaviti ozbiljna kritika kulturnog kolonijalizma u pisanju o Jugoslaviji (i o Balkanu) poslednjih tridesetak godina, da \u0107e se oblikovati neka \u0161kola mi\u0161ljenja, jer je danas povezivanje lako. \u0160to se kulture i u njoj knji\u017eevnosti ti\u010de, upravo jugoslovensko je u njoj dalo najbolje, sve do svetskog nivoa priznatosti Dubravke Ugre\u0161i\u0107. Njena poetika izvesno uklju\u010duje to ne\u0161to jugoslovensko u svetsku knji\u017eevnost. Drugim re\u010dima, plodna je samo dijaspora nepostoje\u0107eg. Retki me\u0111u tuma\u010dima njenog dela prime\u0107uju taj deo poeti\u010dke delotvornosti, \u0161to samo zna\u010di da je re\u010d o uspe\u0161no izvedenom integrativnom procesu. Jugoslovensko bi moglo biti blizu drugih antikolonijalnih tendencija u svetskoj knji\u017eevnosti, blizu drugih velikih poetika se\u0107anja, izdvojenosti, manjinskog. U izvesnom smislu, to bi moglo zna\u010diti vra\u0107anje smisla dijaspore kao nomadizma, otpora kolektivizaciji, proslavljanja drugosti, ponosne plovidbe po jezicima. U poku\u0161ajima knji\u017eevne emancipacije u svetu \u010desto smo opa\u017eali pojednostavljivanje, banalnost, flertovanje sa \u201eegzoti\u010dnim\u201c, kona\u010dno potcenjivanje \u010ditalaca kad je cilj bio povla\u0111ivanje kulturnom kolonijalizmu: sve te tehnike prepoznali su u anti- i post-kolonijalnoj teoriji 70\u2032-80\u2032 pro\u0161log veka Said, Spivak i Baba.<\/p>\n\n\n\n

Biti prisiljavan u \u201eadaptiranje\u201c i istovremeno biti napadan zbog drugosti odlikuje specifi\u010dan polo\u017eaj dana\u0161nje knji\u017eevnosti u otisku Jugoslavije. U tom otisku \u017eive nacionalno adaptirani, \u201eautohtoni\u201c autori i, zajedno sa njima, oni koji slobodu otu\u0111enosti u nacionalnim kulturama vide kao odgovornost, i to vi\u0161estruku: odgovornost prema se\u0107anju i istoriji, odgovornost prema vi\u0161ejezi\u010dnosti, bilo da je negirana ili prisilno uvo\u0111ena u zajedni\u010dkom jezi\u010dkom prostoru. I kona\u010dno, osnovnu odgovornost za borbu protiv nacifikacije dru\u0161tva i kulture. Sre\u0107om, takvih autorki i autora ima toliko da se mo\u017ee govoriti o grupi, u kojoj su zajedno kultura i akademija. Individualno, pripadnike grupe odlikuje diskurzivna osobina koja je skoro obavezna kada stvarala\u010dko i misle\u0107e bi\u0107e mora da se svakodnevno sre\u0107e i bori protiv nezapam\u0107enog pada javne razumnosti, artikulisanosti, sa potpunim zaboravom logike, sa nevi\u0111enom ignorancijom i smradnim prosta\u0161tvom: ironija. Nije nimalo jednostavno opstajati bez kriti\u010dke podr\u0161ke, socijalnog statusa, medijske potpore, intelektualne solidarnosti \u201eautohtonih\u201c, institucionalne tolerancije. Bez ironije, sve to je smrtno otrovno, a od ironije se ne mo\u017ee \u017eiveti \u2013 jedino \u0161to se uz nju mo\u017ee bolje (i svakako veselije) pre\u017eiveti.<\/p>\n\n\n\n

\u0160ta se dakle od izmi\u0161ljotine dijaspore jo\u0161 mo\u017ee uraditi, uz mnogo ironije, pokazuje antologija nastala u projektu o manjinama sa evropskim sredstvima, koji je zaista uspe\u0161no izveo ljubljanski kulturni centar Danilo Ki\u0161. U istoriju centra upisana je nelagodnost oko nacionalnog opredeljenja, koja je mu\u010dila osniva\u010de, sve dok Du\u0161an Jovanovi\u0107 nije na\u0161ao savr\u0161eno re\u0161enje, ime Danila Ki\u0161a, svetskog pisca mnogih jezika. Radionicu kreativnog pisanja na projektu vodila je dr Lidija Dimkovska, koja svoje mesto ima izme\u0111u makedonske, slovena\u010dke, rumunske i otiska jugoslovenske kulture. Ona je napisala i uvod u antologiju. Bilo je sedam polaznica i jedan polaznik, Tanja Bo\u017ei\u0107, Natalija Milovanovi\u0107, Alena Begi\u0107, Dragan Miti\u0107, Biljana \u017diki\u0107, Vesna Hrdli\u010dka Bergelj, Snje\u017eana Vra\u010dar Mihela\u010d i Tamara Kova\u010devi\u0107. Neke su ve\u0107 objavljivale u slovena\u010dkim \u010dasopisima, neke nikada nisu pisale. Samo jedna je iz druge generacije doseljenika, sa potpuno usvojenim slovena\u010dkim jezikom: ona je prvi put po\u010dela pisati u SHB jeziku. Sve ostale i ostali prva su generacija doseljenika, koji su u\u010dili slovena\u010dki. Antologija je bilingvalna, prevo\u0111enje u svim smerovima bilo je deo radionice. Kad bismo po\u0161tovali dr\u017eavnu lingvistiku, pisalo se i prevodilo na hrvatskom, srpskom i bosanskom, sa slovena\u010dkog i na slovena\u010dki. Mu\u0161ki predstavnik, Dragan Miti\u0107, za razliku od ostalih ima za sobom du\u017ei pesni\u010dki put.<\/p>\n\n\n\n

Kako prime\u0107uje Lidija Dimkovska, u pisanju ovih nikada i nigde \u201eautohtonih\u201c uop\u0161te nema \u017eala za rodnom grudom, suzne nostalgije, \u010de\u017enje za povratkom ili domoljublja, idealizacije porekla i uop\u0161te bilo \u010dega sli\u010dnoga, \u0161to naravno ne zna\u010di da o tome nema znanja, naprotiv. Ima, zauzvrat, mnogo ironije i samoironije. To su ve\u0107 dva elementa zajedni\u010dke poetike koja mladu knji\u017eevnu dijasporu postavlja u potpuno druga\u010diji svet od dijaspore-izmi\u0161ljotine. Lidija Dimkovska unela je jo\u0161 jedan zna\u010dajan element, strogu literarnost, kada je videla sa kojim nivoom ukusa, pismenosti, poznavanja knji\u017eevnosti i kulturnog senzibiliteta ima posla. Dovoljno, sve u svemu, da uvidimo kako se oblikovala \u2013 zadr\u017eimo li ime zbog operativnosti \u2013 nova dijaspora ne\u017eeljenog porekla, neizvesne sada\u0161njosti i, bar u knji\u017eevnosti, predvidljivo zna\u010dajne budu\u0107nosti. U nejasnim prostorima knji\u017eevne dijaspore iz jugoslovenskog otiska, prva profilisana grupa sa obrisima zajedni\u010dkog programa i poetikama koje se prisno dodiruju. Vreme je da objasnim: nikako ne prihvatam \u0161epaju\u0107u terminologiju sa eks-, biv\u0161a, post- i ostalim \u010dime se opisuje jugoslovensko. \u201eOtisak\u201c, naprotiv, ozna\u010dava ne\u0161to \u010dega nema, ali je ostavilo prepoznatljivost, intimnost, znanje. Neka je u kamenu (mitolo\u0161ki), pesku (filozofski), blatu (istorijski), na vodi (pesni\u010dki), otisak je neizbrisiv.<\/p>\n\n\n\n

Vratimo se osmorici kafkijanaca, ne u smislu atmosfere i zna\u010denja Kafkine proze, nego upravo u smislu njegovog dru\u0161tvenog i kulturnog polo\u017eaja izme\u0111u pro\u017eimaju\u0107ih se i grizu\u0107ih se svetova. Alena Begi\u0107, sem kulturno-referencijalne poezije koja ponekad zvoni kavafijanski, ima i briljantan esej Dostojanstvo mr\u017enje<\/em>, iz kojeg izdvajam ovo:<\/p>\n\n\n\n

\u201eKako smo do\u0161li do toga da pojmove naklonjenosti, ljubavi i empatije vezujemo za bit \u010dovjeka, a i sami smo svjedoci koliko nenaklonjenosti, mr\u017enje i bezosje\u0107ajnosti je valovilo od \u010dovjeka do \u010dovjeka kroz vjekove? Zar duboka zloba bez razloga nije inherentna \u010dovjeku jednako kao ljubav i dobro\u010dinstvo bez razloga<\/em>? Zar ne bi bilo umijesno i da mr\u017enji poklonimo njenu sopstvenu sobu? Ili ako ve\u0107, da ljubavi njenu sopstvenu sobu oduzmemo?\u201c<\/p>\n\n\n\n

Tanja Bo\u017ei\u0107 se predstavlja pri\u010dom \u0160i\u0161anje<\/em>, sjajnim primerkom \u017eenskog pisma i poezijom koja bi se mogla opisati kao psiholo\u0161ki haiku:<\/p>\n\n\n\n

\u201eKad putnici koji se vra\u0107aju ku\u0107i prvi u\u0111u u autobus
sjedi\u0161ta do prozora ustupaju onima koji od ku\u0107e odlaze.<\/p>\n\n\n\n

Kad odlaze\u0107i u\u0111u prvi, taj prostor ustupaju
svojim jaknama, torbama ili novinama i pomjere se tek
kad ponestane prostora.
Volim sjediti do prozora,
zato se nikada ne vra\u0107am ku\u0107i.\u201c<\/p>\n\n\n\n

Vesna Hrdli\u010dka Bergelj pokazuje \u0161irok raspon svog talenta i mogu\u0107nosti, u \u017eenskom pismu, mirnu naraciju u pri\u010di Stara skojevka<\/em>, i poigravanje sa jezikom u pesmi \u201eNije lopta nego balun\u201c:<\/p>\n\n\n\n

\u201eOtporna je to stvar,
podnosi tu\u0111e udarce nogom bez prigovora,
pada u vodu, blato i dra\u010du
uz smije\u0161ak svojih nacrtanih usta.<\/p>\n\n\n\n

Jednom se ispuhao skoro do kraja
i dugo, dugo je trajalo dok nije do\u0161ao sebi.
Ali balun je okrugao i mnogo puta
kre\u0107e ispo\u010detka.<\/p>\n\n\n\n

Jednom se zakotrljao daleko, daleko
i postao \u017eoga.\u201c<\/p>\n\n\n\n

Tamara Kova\u010devi\u0107 se i u poeziji i u prozi pojavljuje ka najbli\u017ea Kafkina ro\u0111aka. O\u0161tra, duhovita, sa \u017eicom za fantasti\u010dno i satiri\u010dno i sa o\u010ditom ve\u0161tinom da pi\u0161e \u017eanrovski, ona opominje na \u201eono tamo\u201c u pesmi \u201eIde mi se ku\u0107i zimi\u201c:<\/p>\n\n\n\n

\u201eDok se skidaju sakoi i \u0161tikle,
Kum re\u0111a truba\u010de u vrstu,
rafalno iz pi\u0161tolja na Izgubljeno jagnje<\/em>,
Kuma na stolu, udara dlanom o plafon.<\/p>\n\n\n\n

Zavrnuli rukave na ko\u0161uljama,
jes\u2019 bila lepa zemlja, ali svako \u010duva svoje, Srbi budale,
to je bio dr\u017eavni udar,
strani pla\u0107enici, izdajnici!
Ko \u0107e na\u0161e mrtve da prebroji?
Ma, sve se to zna jo\u0161 od kralja Pere,
zavera zavera zavera!<\/p>\n\n\n\n

Ne ide mi se ku\u0107i zimi.\u201c<\/p>\n\n\n\n

Natalija Milovanovi\u0107 ispituje \u017eensku telesnost, materinstvo, drugost u jeziku. Zrelost njenog pesni\u0161tva i proze je izrazita:<\/p>\n\n\n\n

\u201egranica je ko\u017ea
sa o\u017eiljcima nekada\u0161njih
i budu\u0107ih ratova
kao zabrinut starac
sa ogrebotinama godina
na naboranom \u010delu
kao tinejd\u017eerka
koja noktima grebe
bubulji\u010davo lice<\/p>\n\n\n\n

granica je ko\u017ea
niko joj jo\u0161 nije
stao na sam kraj
svakih nekoliko godina
cela se regeneri\u0161e
ljudi je bri\u017eno \u010duvaju
da bi se odbranili
od ljudi.\u201c<\/p>\n\n\n\n

Dragan Miti\u0107 je pesni\u010dki dugopruga\u0161. U radionici je sa ljubavne poezije pre\u0161ao u novi tematski krug, u prozi socijalno opredeljen. U pesmi \u201eLopta\u201c progovara nekada\u0161nji nau\u010dnik:<\/p>\n\n\n\n

\u201eNema\u0161 nijednog ugla,
S tobom se ne da ni\u0161ta
Ra\u010dunati,
A cifre su broj uglova,
Ti nema\u0161 vrednosti,
U bilo kojoj projekciji,
Obi\u010dan krug,
Me\u0111a, prazna kru\u017enica,
Samo \u0161upljina banula,
Pribli\u017eno, hajde, nula.
Topolo\u0161ki nisi bolja,
Uvek ista,
Sfera k\u2019o zrno peska,
K\u2019o planeta Zemlja,
K\u2019o crven d\u017ein, zvezda,
Groteska!\u201c<\/p>\n\n\n\n

Koja snaga, Snje\u017eana Vra\u010dar Mihela\u010d! Udarne teme, traumati\u010dna putovanja, nelagodnost drugosti, nebivanje gde treba, bivanje gde ne treba. Autorki su potrebne ve\u0107e forme, kanto, ep, roman. Nadam se da \u0107emo to uskoro dobiti. Odlomak je iz pesme \u201eSangue sacro\u201c:<\/p>\n\n\n\n

\u201eDok mojim tijelom kru\u017ei pet litara \u2013
osam posto te\u017eine,
donirala sam 450 mililitara,
\u0161to to ne bih smjela
da sam mu\u0161karac
i op\u0107im s drugim mu\u0161karcem.
Mjese\u010dnicom nepovratno
iz mojeg tijela oti\u010de
trideset i pet mililitara,
ali tek gubitak od litre i pol
ugrozio bi mi \u017eivot.
Da sam Jehovin svjedok
na transfuziju
ne bih pristala.
Sangue sacro.\u201c<\/p>\n\n\n\n

Najanga\u017eovanija, najbudnija, najneposrednija i najlju\u0107a je dr Biljana \u017diki\u0107. Po njenoj pesmi nazvana je cela antologija. Ovde navodim njenu pesmu \u201e\u017dene koje kriju svoje pesme\u201c, koja je uistinu antologijska:<\/p>\n\n\n\n

\u201e\u017dene koje kriju svoje pesme
kao ma\u010dke svoje ma\u010di\u0107e
tra\u017ee skrovito mesto da se omace
daleko od ma\u010dka i ostalih pro\u017edrljivaca.
\u017dene li\u017eu svoje pesme dok ne progledaju
o\u010dima ma\u010daka, risova, tigrova.
One ih \u010duvaju po podrumima i tavanima,
ispod u\u0107ebanih fotelja i u fiokama koje se ne vide,
zakamuflirane svakodnevnim oblicima,
istim dosadnim pokretima, ustaljenim frazama,
po starim kutijama, u nahtkasnama i \u0161upama.
One ih nju\u0161kaju ne\u017eno
i jednu po jednu name\u0161taju, preme\u0161taju
da budu \u0161to bli\u017ee toplini.
Miluju\u0107i im mala vla\u017ena tela
one ih kriju i od sebe samih
sve dok ne ispuste sopstveni mjauk,
dok ih ne napuste i ne odu
neznano kud.\u201c<\/p>\n\n\n\n

Ovu \u0107u pesmu nau\u010diti napamet. Antologija je dostupna ovde<\/a>.<\/p>\n\n\n\n

Svetlana Slap\u0161ak<\/p>\n\n\n\n

Pe\u0161\u010danik.net, 25.08.2020.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Prikaz antologije \u201eBi\u0107e bolje \u2013 bo \u017ee\u201c, Srpski kulturni centar Danilo Ki\u0161, Ljubljana, 2019. Knji\u017eevna dijaspora zapo\u010dela je svoje kratko ve\u0161ta\u010dko o\u017eivljavanje u nacionalisti\u010dkim projektima \u2026<\/p>\n","protected":false},"author":10,"featured_media":11190,"comment_status":"closed","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_editorskit_title_hidden":false,"_editorskit_reading_time":0,"_editorskit_is_block_options_detached":false,"_editorskit_block_options_position":"{}","footnotes":""},"categories":[3,11,58],"tags":[],"class_list":["post-11189","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-columns","category-media-about-us","category-news"],"translation":{"provider":"WPGlobus","version":"3.0.2","language":"en","enabled_languages":["sl","sr","en"],"languages":{"sl":{"title":true,"content":true,"excerpt":false},"sr":{"title":false,"content":false,"excerpt":false},"en":{"title":false,"content":false,"excerpt":false}}},"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/11189","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/en\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/en\/wp-json\/wp\/v2\/users\/10"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/en\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=11189"}],"version-history":[{"count":2,"href":"https:\/\/dkis.si\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/11189\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":11192,"href":"https:\/\/dkis.si\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/11189\/revisions\/11192"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media\/11190"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/dkis.si\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=11189"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/en\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=11189"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/dkis.si\/en\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=11189"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}