Čarlston za dvadeset prvi vek

Ako dobrodušno prihvatimo da nedostatak žena u žiriju za Ninovu nagradu i na listi autorki u konkurenciji za nagradu nije proizvod zastarelih, okorelo patrijarhalnih i rodno neosvešćenih odnosa u društvu, onda možemo zaključiti samo jedno – da u Srbiji nema žena sposobnih da žiriraju i da nema žena kvalitetnih pisaca, odnosno da ih je tek nekolicina. Piše: Biljana Žikić

Read More

U stanju je da po ceo dan boravi na tome mestu i posmatra ljude, ali ničim ne odaje da ih primećuje. Hladan i nezainteresovan, jedva mrdne brkom na mnoge pokušaje da sa njim komuniciraju. Leti slušam sve jezike i Primusa bez prestanka slikaju – čak i grupno, jedanput sam opazila veću grupu Japanaca koji su smatrali da je i Primus ljubljanska znamenitost… Piše: Svetlana Slapšak

Read More

Tošu sam – i ne samo ja – videla kao opšteg čuvara nečega što nam je važno, što sami ne kontrolišemo uvek i najbolje, i što nam daje sigurnost, bar zato što znamo gde je: Toša je gledao svet očima koje su videle našu prošlost, svet koga više nema, sve strahote koje su ga zamenile. Toša je u svojim zlatnim očima nosio sećanje, onakvo kakvo mi, ni pojedinačno ni kao grupa prijatelja, nismo više mogli da sastavimo iz delića. Piše: Svetlana Slapšak

Read More

Uverena sam da ne bih uspela da pišem i objavljujem da nije bilo njih, onog žmirkanja pored kompjutera koje daje dozvolu da se još radi, uvlačenja u krilo kada počne da mi pada glava, glasnog predenja – Kasandar je predeo kao omanja lokomotiva – i sistematskog vraćanja misli u red. Mislim da bih mogla tačno odrediti kada je i koji mačak pomogao mom određenom rukopisu.
Piše: Svetlana Slapšak

Read More